Одбрана Делиграда

Крушевачки паша је 16. јула 1806. са 6.000 војника опколио овај град
Одмах се крај Луке, брзином муње, створило неколико Турака. Са две ране на десној руци, Лука је прешао у напад: једног Турчина је распалио ногом у трбух, другог песницом по носу, али је трећи дохватио узде његовог коња. Без размишљања, Лука је скочио с коња и, брзо колико су га ноге носиле, потрчао ка шуми. У исто време почела је да дејствује српска пешадија из утврђења. Затим је Карађорђе, после јењавања турског фронталног напада, командовао јуриш.
Пред вече, око 18 сати, Турци су одустали. Кулинова смрт их је потпуно деморалисала. Сулејман-паша је готово био приморан да прекине битку на Мишару и да одустане од даље офанзиве ка Београду.
Српски војници, нашавши крваву Лукину капу, помислили су да је погинуо, па су почели да га траже по бојишту да би га сахранили како доликује јунаку. Жалост за Луком већ се била надвила над Мишаром кад је он, пред саму ноћ, изашао из шуме, сав крвав, "а Карађорђе и војводе потрче љубити се с њим и питати га за јуначко здравље".
Тако се завршио бој на Мишару у којем су погинула само два или четири српска устаничка војника, а Турака неколико хиљада, о чему сведочи више сачуваних српских и страних извора.
Лукави маневар
Крушевачки паша је 16. јула 1806. са 6.000 војника прешао Јужну Мораву испод Делиграда с намером да пресече комуникацију српској војсци, која је маневрисала између делиградских и алексиначких утврђења, али је то лукавство брзо "прочитао" војвода Младен Миловановић, па је левом обалом реке зашао Турцима за леђа и приморао их да се повуку, оставивши и три топа...
Сазнавши да је одбрана Делиграда ослабљена због одласка Миленка Стојковића, са неколико хиљада војника, у правцу Пореча, Шашит-паша, који је на концентрацијској просторији између Јужне Мораве и Нишаве имао 16.000 војника, одлучио је да одмах крене у офанзиву главним операцијским моравским правцем, који је био пресечен делиградским утврђењима.
Како главнина Шашит-пашине војске није била спремна да одмах пође на Делиград, он је 13. јула наредио претходници - коју је, према Константину Н. Ненадовићу, чинило 4.000 Арнаута - да очисти српска утврђења код Алексинца. Малобројним српским борцима у тим утврђењима запретила је опасност да буду опкољени и уништени, али им је Петар Дробњац убрзо послао помоћ од 4.000 војника, с Младеном Миловановићем на челу. Уз велике губитке, непријатељ се морао повући.
Међутим, свој пораз у судару са делиградском војском командант турских снага Шашит-паша желео је да преокрене у победу. Стог је од Јусуф-паше, главног команданта турских снага ангажованих у "Другој офанзиви" на ослобођени део Србије, затражио да нареди крушевачком паши да форсира Јужну Мораву испод Делиграда и пресече комуникацију која дуж ње води. Желео је да на тај начин онемогући маневрисање Срба између делиградских и алексиначких утврђења и тако ослаби одбрану Делиграда. крушевачки паша је 16. јула, са 6.000 војника, пошао на тај задатак, али је претходно, делом снага, напао Делиград.
Лукаву Шашит-пашину намеру брзо је "прочитао" Младен Миловановић и одлучио да му узврати истом мером, па, како наводи хроничар, "остави неку част (део) војске у шанчевима алексиначким, и са коњицима и већом чашћу пешака пође левом обалом Мораве, Турцима за леђа, који су на Делиград напали били - да ји од главног турског војинства одцепи. Но Турци кад ово виде, одступе од Делиграда и, враћајући се у свој главни стан, изгубе много људи и три топа".
У међувремену, Шашит-паша је заузео српска утврђења код Алексинца и главним снагама избио код делиградских утврђења. Бежање војске крушевачког паше унеколико је унело пометњу и међу Шашит-пашине војнике. Насталу ситуацију искористио је Петар Добрњац који је јаким испадом принудио непријатеља на одступање ка Нишу. Алексиначка утврђења су ослобођења, али уз обострано велике жртве: погинуло је 1.500 Срба и 1.200 Турака.
У тренуцима најжешће борбе, две прикривене српске колоне крену 22. августа напред и нападну Турке с леђа, чиме су их приморали да се прегрупишу, што је вешто и храбро искористио Петар Добрњац...
После првог неуспеха Шашит-паше у одмеравању снага с делиградском војском, 16. јула 1806, као појачање турској Источној војсци, у Ниш је почео да пристиже корпус војника из Једрена.
Напад с леђа
Када је, потом, Шашит-паша сазнао да ће српску војску на Делиграду убрзо појачати лично Карађорђе - после успешно вођеног боја на Мишару 13. августа, одлучио је да га предухитри и одмах покрене нову офанзиву долином Мораве и отвори пут ка Београду.
Старешине српске делиградске војске брзо су процениле намеру непријатеља. Војвода Петар Добрњац, као најодговорнији командант Делиграда, сазвао је Ратни савет, на који је одлучено да се војска групише у четири одреда: први се налазио на десном крилу у Топољаку, под командом Младена Миловановића; други је био у Делиграду, као центар одбране, под командом војводе Добрњца; трећи, на левом крилу, командовао је Станоје Главаш, а четврти је остао у резерви, иза главног утврђења.
Крајем дана, 21. августа, уочи самог боја, "кад су Срби извештени да ће Турци сутрадан напасти, издвоји се по један део војске од левога и деснога крила, изађе из логора, па се један део упути Морави и сакрије у шуму, а други отиде још даље и заузме положаје између Бање и Делиграда".
Сутрадан, 22. августа, у пет сати, турска војска је била спремна за напад. Наступајући из два правца, за сат је избила на јуришни положај. Уследиле су обостране топовске и пушчане ватре. Српски војници су јуначки одбијали све непријатељеве јурише. После неколико часова жестоких борби, команданти турске војске су увидели да центру Срба не могу значајније наудити, па су одлучили да прегрупишу снаге и промене главни правац напада. Изабрали су крилне позиције, али ни на тај начин нису постигли већи успех, јер "у тренутку најжешће борбе, оне две прикривене српске колоне крену се напред и нападну Турске с леђа".