Двострука замка и покретна заседа

Ликвидирао сибничког ханџију и сместио устанике у хан
Карађорђе им је потом одузео оружје и униформе и, пре него што им је дозволио да пођу у Београд, поклонивши им животе, рекао:
"Којекуде, по души вас турској, идите тако сад у Београд и кажите вашим дахијама како и Срби умеју да бију Турке!"
Одмах на почетку дизања устанка, почетком фебруара 1804, Карађорђе је сазнао од Николе Ракића, који је долазио из правца Београда и свратио у Стојник, да је у исто време за њим кренуло 35 Турака у тевтиш и да намеравају да преноће у Сибници.
Будући да се Карађорђе с војском којом је непосредно командовао (око 800 војника) налазио испред Турака, те је могао пре њих да стигне у Сибницу, на ум му је дошла лукава замисао: поставиће им двоструку заседу. Требало је да он са групом војника уђе у сибничку кафану, а Арсеније Лома, са 80 Рудничана, у заседи, нешто испред, на путу ка Београду. Лома је требало да пропусти непријатеља у доласку и да, потом, зароби или побије Турке који преживе сибничку заседу и дају се у бекство ка Београду.
Напад на хан
По доласку у сибнички хан, Карађорђе је одмах ликвидирао турског ханџију и у просторију сместио наоружане српске устанике, с пушкама на готовс. Није дуго потрајало и група од 35 Турака је била под ханом. Када је вођа позвао ханџију, врата су се нагло отворила и запраштале су пушке српских устаничких војника. Од првог плотуна на тлу се нашло шеснаест Турака. Остали су се дали у бекство путем којим су и дошли - право у Ломину заседу. Од пушчане ватре погинула су два непријатељева војника, а остали су се одмах предали видећи да су у безизлазној ситуацији. Арсеније Лома је, потом, 17 заробљених Турака одвео и предао Карађорђу.
Касније (вероватно 5. фебруара), Карађорђе је наредио да се убије један Турчин из те групе и да се обеси о кућна врата извесног Томажа из села Венчане, великог противника дизања устанка. Обешени Турчин на кућном прагу чинио је одговорним и Томажа, па је, немајући другог излаза, морао да се прикључи устаницима.
Командујући српском устаничком војском, Карађорђе је наредио Арсенију Ломи и Петру Трешњевчанину да блокирају све путеве који из Рудника воде у остала шумадијска села. Уједно, обавестио их је да ће ускоро и он доћи у Рудник и да ће га ослободити од непријатеља.
Извршавајући наређења врховног команданта српске устаничке војске, Арсеније и Петар су, са пет стотина војника, опколили Рудник средином фебруара 1804. године. У међувремену, као појачање Сали-аги, у Рудник су стигли Али-ага Џавић, из Ужица, и Пљако, из Карановца (сада Краљево), са пет стотина јаничара.
По доласку у Рудник, 19. фебруара, Карађорђе је одмах позвао Турке Рудничане на разговор. Намеравао је да покуша без борбе да створи јаз међу Турцима приврженим дахијама (дошљаци) и Турцима Рудничанима (староседеоци), који су били одани султану. Убрзо му је дошао турски староседелац Токатлић. Карађорђе је захтевао да му се предају Сали-ага и придошли муселими (турске војводе) Џавић и Пљако, или да, са јаничарима, одмах оду из Рудника. Уколико тако поступе, обећао је да ће све Турке староседеоце оставити на миру. На растанку је рекао Токатлићу да очекује да се лично сретне са Сали-агом, Џавићем и Пљаком ради даљег договора. При том је планирао, ако заиста дођу, да их побије и тако лакше савлада остале Турке у граду и тврђави.
Турски муселими се нису усудили да дођу - као да су прочитали Карађорђеве мисли. Дошао је поново само Токатлић са Џавићем и још четворицом Турака. Карађорђе се са њима договорио да све три јаничарске старешине напусте Рудник, уз уверавање да их Срби успут неће нападати.
Сутрадан, 20. фебруара 1804, Сали-ага је од Карађорђа затражио да му продужи рок за седам дана. Истовремено, лукави Турчин је организовао пресељење турских породица у тврђаву и затражио помоћ од брата Кучук-Алије, који је био у Београду.
Како наводи Коста С. Протић, Карађорђе је убрзо сазнао за Сали-агине намере од избеглог Србина из Рудника и одлучио да одмах нападне Турке у вароши и тврђави. Групишући борце, намеравао је да опколи Рудник са четири стране и да са две групе нападне истовремено из правца Јасенице - са Катрена и Звезде.
Сали-ага је са закашњењем прозрео Карађорђеву намеру и одлучио да брзо дејствује испадом. Међутим, Срби су спремно дочекали Турке. У општем пушкарању погинуло је осамдесет шест Турака. Како у тврђави и у граду није било довољно хране, турске главешине су схватиле да неће моћи дуго да се одрже. Обавестили су Карађорђа да, најзад, прихватају његове услове и да желе мирно да оду у Ужице.
Претпостављајући да са севера, из правца Београда, Сали-аги ускоро може да стигне у помоћ Кучук-Алија, Карађорђе је јавио турским старешинама да могу кренути ка Ужицу, али је одмах смислио шта да предузме да непријатељ не оде некажњен. Наредио је да одред војника, сутрадан зором, постави заседу на путу ка Ужицу.
Заседа код Ужица
У свануће, следећег дана, Турци су напустили Рудник и журно се упутили ка Ужицу. Како се већ било разданило, приметили су многобројне свеже трагове на раскрсници путева за Ужице и Карановац који су нестајали у правцу Ужица. То је било сумњиво Сали-аги и Пљаки и закључили су да ће упасти право у заседу. Због тога су одлучили да скрену лево и наставе путем за Чачак, па касније да се врате на пут за Ужице.
Међутим, и Срби су били опрезни. Одмах су уочили да су Турци кренули једним и наставили другим путем. Како није било трећег пута којим би могли умаћи, брзо су реаговали. За тили час напустили су заседу на ужичком путу и похитали суседном - чачанском. Али, нису сви могли да стигну да поставе заседу код Јелениног гроба. У жестокој ватри коју су Срби отворили погинуле су две стотине Турака, међу њима Џавић и Пљако.