Награда за рајалук

Део Мачве није одолео турским лажима и лукавствима
Истовремено Велика порта је поручила својим командантима војске упућене из Босне, преко Мачве, на Београд: "Према Србима лукаво поступајте, подстичите разговор и међусобну борбу!"
И једни и други су, из нужде, ступили у преговоре...
"Друга турска офанзива" са запада, усмерена из Босне на ослобођени део Србије почетком 1806. године, није престајала. О јачини непријатељеве војске, која се концентрисала у доњем Подрињу почетком јуна, нема поузданих података. Команданти турске војске који су озбиљно схватили Портино наређење да се "према Србима послуже и лукавством и да изазову међу њима раздор и међусобну борбу, те да их тако што лакше поломе и умире", увелико су помињали више од 50.000 војника, а у српским народним песмама говори се и о 100.000 Турака. Осим тога, Турци су по западним крајевима Србије ширили пропаганду како "они не иду на Србе да их поробе, већ само да их нагнају да се цару покоре, да приме харачке тескере и даду харач, па ће се војска одмах вратити у Босну".
Проглас кнезовима
Новој турској стратегији, срачунатој на лажима и лукавствима, део Мачве није одолео: средином јуна многи Мачвани су се предали Турцима преко Сирчић-паше, његовог сина и новског капетана. Одмах после тога, 18. јуна, везир Мехмед Хозрев-паша, под својим печатом, издао је неку врсту прогласа "кнезовима мачванске нахије у округу Буђурделан (шабачки), поповима, свим тамошњим домаћинима и осталој раји". У њему је изразио задовољство што су "показали спремност да уђу у рајалук". Навео је да им опрашта све раније кривице, али да убудуће тражи безусловну покорност и бављење искључиво домаћим пословима, као и да уклоне оне смутљивце из своје средине. Јамчио им је да "ни војници, нити ко други неће смети" да их "узнемирује и обеспокојава." Такође, обећао је да ће штитити њихове породице, иметак и част и на крају додао: "Ако други, осим вас, хтене примити рајалук, и на њих ће се ова милост излити".
Истовремено, прота Матеја Ненадовић и друге војводе које су командовале српским борцима у широј околини Шапца и у захвату Дрине, закључили су да неће моћи сами и успешно да се супротставе турској војсци из Босне, па су затражили помоћ од Карађорђа. Он им је на то одговорио да "мора ићи на Ћуприју и гледати да некако разбије војску Ибразимову, па ће потом доћи Шапцу, а дотле нека они заваравају босанске Турке како најбоље знају".
Убрзо је српско командно место у Тополику, недалеко од Шапца, посетио Стојан Чупић и обавестио Србе да се састао са четири бега турске босанске војске и да су му сви они рекли: "Пошаљите људе нашем везиру, примите арачке тескере и пристаните цару на покорност, па ћемо се сви вратити."
Прота на мукама
Због тога је убеђивао проту да заједно посете турске команданте, па и да прихвате тескере не би ли се заиста Турци вратили преко Дрине. На проту су "навалили и Јаков и Лука да пошто-пото оде, не би ли како заварали Турке докле Карађорђе не стигне са Шумадијском војском". На крају је прота, под притиском, пристао да с Чупићем пође на преговоре о миру с босанским везиром. Пошли су преко Дрине 17. (или 18. ) јуна "да с Турцима преговоре воде, и заваравају ји гди у тим успеду, и Турке више од две недеље дана уздрже од нападаја", што је био рок који је одговарао Карађорђу.
Док су трајали преговори и надмудривања, старешине српске војске, надајући се успостављању мира, напустиле су утврђене положаје на Дрини и повукле се у Шабац. Тако је турска војска - више од 50.000 војника, под командом Сулејман-паше Скопљака, Хасан-паше сребреничког и Синан-паше Сирчића из Горажда - мирно прошла Мачву улогорила се 5. јула на потезу од реке Думаче, поред Саве, до Шапца. Већ сутрадан, Турци су се размилели по околним селима да плене и пале имовину и робе народ.
Сведок тих догађаја Константин Јовановић је забележио: "Шестог јула изашла је (турска војска) на све стране у села, терају марву, пале села и помало робље воде, а од наше јадне војске ниоткуд пушка да пуца. Наши поглавари, Лука и Јаков, завукли се Ваљевској нахији у буџак, па оданде гледе где се вилајет роби. Турци овде на скели говоре да се већ три дела шабачке нахије предало, само још четврти није, али и тај, кажу, да је дошао на предају. И то могу Турцима веровати, зашто од наших несрећних од овога предела бивших команданата нема никакве наредбе, а људство се све збунило и не зна шта да чини".
Два лукавства код Братачића
Усред жестоког боја на ваљевском тактичком правцу, када је његов исход још био неизвестан, прота Ненадовић је одлучио да се послужи лукавством како би Хаџи-бега убедио да му је одступање најбоље решење, па је наредио Михајлу Недићу да с 200 коњаника обилазно нападне турско село Петрц и запали га, што је убрзало одлуку већ поколебаног команданта од Сребренице да са бошњачком војском напусти шанац у Братачићу и умакне у Рожњу...
Садејствујући главним турским босанским снагама, које су код Црне Баре прешле Дрину и упутиле се ка Шапцу, помоћне снаге су, под командом Хаџи-бега из Сребренице, упале у ваљевски крај. Према плану за "Другу турску офанзиву" на ослобођени део Србије, Хаџи-бег је требало - преко планине Рожањ, Ваљева и долине Колубаре - да стигне у Палеж (садашњи Обреновац) и споји се са главним снагама, које је требало да истовремено стигну у Обреновац наступајући од Шапца обалом Саве. Одатле је требало да турске снаге, сједињене, крену на Београд.
Турско лукавство, срачунато на покоравање Срба мирним путем, готово је успело. Мачва и Поцерина - како наводи Миленко М. Вукићевић - биле су се "по невољи предале Турцима и почеле доносити храну турској војсци.