"Крџалинка" прва опалила

Карађорђа у стопу пратио момак и носио његову чувену пушку
Милан Обреновић и Јаков Ненадовић нису се сложили с Карађорђем, већ су му, према наводима Петра Јокића у Сведочанствима, говорили:
"Могу тебе Турци опколити ако будеш овде, па ко да ти помогне, а ако би ми били овде, ти би нас поздраво избавио!"
"Не, не, браћо" - рекао је Карађорђе - "ако мене Турци опколе, ви ћете мени помоћи онако исто као и ја вама; али ја морам остати у шанцу, јер ако ја изађем, све ће се овде поплашити мислећи да сам се ја измакао: зато ја морам остати у шанцу с пешацима, а ви с коњаницима изиђите".
Знајући како су и са којих страна Турци прилазили Мишарском утврђењу када су 28. и 29. јула насртали на Србе, Карађорђе је предвидео како ће и у одсудном нападу дејствовати. Смислио је, заправо, како да им доскочи, о чему пише Коста С. Протић. Наредио је Луки Лазаревићу да исте ноћи са 2.000 коњаника неопажено оде у село Жабаре, па да оданде на Турке, кад опколе утврђење и најжешће га буду нападали, груне изненада и силовито с леђа и бока.
Сутрадан, 1. августа, у раним јутарњим часовима, у српском утврђењу је одслужено јутрење. Одмах потом Карађорђе је, иза грудобрана, поставио у два реда добре стрелце. У близини иза њих, као резерву, опет у два реда, одредио је друге стрелце, који су имали задатак да истрчавају на грудобран и замењују рањене борце.
Паника и страх
Дубље у утврђењу сместио је нарочито резерве за све стране утврђења. Ту су били и војници носачи чији је задатак био да доносе муницију и односе рањенике. Карађорђе је за сваку страну утврђења одредио старешине и дао им задатак да пазе и припомажу да сваки борац уради оно што му је наређено и што се од њега тражи.
Међу војницима је владао потпуни ред и дисциплина. И старешине и војници су знали да је Карађорђе у бори немилосрдан и да ће лично убити онога ко не уради оно што му је наређено. А он је био иза њих, у узаним чакширама и његовом познатом гуњу, с опанцима на ногама и црном шубаром на глави. За појасом су му биле две мале пушке, а о бедру дугачка и права сабља.
Кретао се између зидова утврђења са штапом у руци коју је држао на леђима а у стопу га је пратио момак који је носио његову чувену пушку "крџалинку". Пролазећи кроз утврђење, храбрио је војнике. Будући да Срби ни тада нису имали муниције у изобиљу, наредио је да нико не сме да опали пре њега, а он ће то учинити тек када непријатељеви војници приђу довољно близу да их свако може погодити.
Српској војсци која је била залегла у шанчевима, указала се непрегледна маса Турака који су ишли од Шапца и ваљали се пољем према Мишару. Било је јасно: Сулејман-паша је, окупивши више од 45.000 војника и не чекајући друга појачања, пошао на Карађорђа, у одлучујући бој. Многи његови самоуверени коњаници (хатлије) одважно су истрчавали испред стројева пешака и, утркујући се и џилитајући се по равном пољу Мишарском, охрабривали остале војнике.
Одједном се та силна војска зауставила. У гробној тишини молила се Алаху. Затим је наставила да наступа, па се поново зауставила. Опет су се војници молили. Па још једном.
У српском утврђењу настало је комешање: беспрекорна дисциплина Турака готово је унела панику међу српске борце. Неки пешаци су побегли с банкине (грудобран) ка средишту утврђења. Но, Карађорђе их је, налазећи се увек на месту на којем је био најпотребнији, претећи сабљом, вратио на грудобран. Храбрио је и њих и све остале, али је претио најтежом казном паничарима и кукавицама.
У међувремену, Турци су се зауставили јер Сулејман-паша, поучен искуством из претходног боја, када је у јуришу напао на још недовољно утврђене Србе, није хтео да начини исту грешку па да му изгину читави стројеви војника.
Одлучио је да постави топове изван домашаја пушака, а једног извиђача је послао у српску позадину да, уговореним знацима, тобџијама показује места ге падају њихова ђулад. Случај је хтео, наводи Коста Протић, да је тог извиђача одмах уочио неки млади Урош оштрог ока. Нанишанио му је право у прса и усмртио га пре него што је пао с липе из чије је крошње осматрао и јављао.
Напад из рова
На тај пуцањ Карађорђе је, вадећи пиштољ иза појаса, рекао:
"Ко је? По души га!"
"Не, Господару, ако бога знаш!" - у један глас су повикале неке војводе, гледајући Турчина како пада с гране на грану липе.
Угледао га је и Карађорђе, па је доста мирно закључио.
"Срећа твоја, момче, што си га тако лепо згодио."
Кад је то рекао вратио је пиштоље за појас.
"Срећан знак и у добар час, Господару!" - прокоментарисали су неки војници.
"Таман тако!" - рекао је Карађорђе, уверен да ће и то охрабрити војску.
Пуцњава турских топова из дубље позадине и са левог крила нападног поретка није престајала. Али на сву срећу, била је непрецизна. Поготову сада од тренутка када су остали без обавештења о погоцима. И док је Сулејман-паша постављао топове на првој линији да би направио отворе у зидовима утврђења и у масовном фронталном јуришу разбио Карађорђа, српски вожд је, процењујући Сулејман-пашине намере, одлучио да из утврђења избаци једно одељење војника који ће као слободни стрелци напасти Турке.