Мудрост Карађорђа

За два дана Вожд је мобилисао 1.500 пешака и 200 коњаника
Турци поиспостављају поједине од покорених Срба за кнезове и кметове, огрнувши их црвеним бињушима и давши им као неку врсту бујрунтија, утврђујући их на кнештво и кметство".
Али, проти Ненадовићу "било је стало до тога, да омете Турке да не надиру на Србију (кроз Мачву) док Карађорђе не дође на овај крај, и зато је, метнувши главу у торбу, отишао заједно с Чупићем у Босну у турски стан и тамо заваравао старешине турске војске и задржавао их од полаза на Србију за по више дана".
Српска ваљевска војска - под командом проте Ненадовића, Луке Лазаревића и Живка Дабића - која се повукла испред главних турских снага у Мачви, утврдила се код Малог Дубоког, на ушћу реке Вукодраже у Саву, и на Власеници. Одред Јакова Ненадовића повукао се још дубље низ Саву и утврдио на Забрежју, изнад Обреновца, затварајући на тај начин пут ка Београду - за случај да турска војска пробије прве линије одбране а Карађорђе, са шумадијском војском, још не стигне у помоћ. Међутим, Ваљевци су ноћу, видевши у даљини пламенове запаљених кућа, напустили положаје и похитали да склоне своје породице испред Хаџи-бегових зликоваца и душмана српског народа.
Депеша кнезовима
У међувремену је Карађорђе стигао у Бели Брод, код Колубаре. Одмах је наредио проти Ненадовићу да напише наређења старешинама српске војске из ваљевског краја да хитно приступе организовању војске "јер је Карађорђе дошао са својом војском и топовима и спрема се да пође и сам против Хаџи-бега". Осим тога, у тексту је, према истом извору, писало да ће "Карађорђе послати своје момке, тајно преко села, и кога нађе код куће, онда ће га убити и на точак метнути, а кућу запалити". Писана наређења (идеја за тако лукаву садржину текста, срачунату за брзо мобилисање бораца била је протина) упућена је кнезовима Пеји Велимировићу и Миловану Грбовићу, као и Милићу Кедићу и Михајлу Недићу.
Наређење врховног команданта српске војске било је, готово у потпуности, извршено само за два дана. Наведене старешине су поново мобилисале војнике (1.500 пешака и 200 коњаника) и планирале да се код Братачића супротставе Хаџи-беговој офанзиви за коју је ангажовано 7.000 војника.
Трећег дана по доласку у ваљевски крај Карађорђе је наредио затеченим српским старешинама:
"Хајте, спремајте се да идемо Братачићу!"
Прота Ненадовић је окупио старешине и с њима се договорио да замоле Вожда да одустане од намере да и он иде на Братачић. Говорили су му:
"Господару, ми смо се сви договорили да ти собом не идеш горе. Јер ако Хаџи-бег разбије нашу војску, то је ништа, као једну чету, и опет ће се сва војска овде око тебе искупити. Ако ли ти идеш, пак, боже сачувај, да тебе разбије, а он више војске има него у нас, онда би пукао глас да је Хаџи-бег разбио Карађорђа, и наша војска и народ где је год који, сви би наду изгубили а Турци се ослободили, и после коначна пропаст свима кад глава страда".
Карађорђе је одговорио:
"Е, чича Прото, тако је, то све и ја знам, али ће рећи - не сме Карађорђе да изађе Хаџи-бегу на битку, а како ћу сутра везиру и свој Босни изаћи!"
Ипак, Карађорђе је одговорио:
Ипак, Карађорђе је одлучио да појача српску одбрану код Братачића. У помоћ српским борцима, према хроничару Ненадовићу, послао је Проту и свог писара Стевана Јефтића, са 100 коњаника, једним топом и нешто пешака. У међувремену, увелико се био бој између Срба и Турака.
Па је Карађорђево ојачање утолико више журило. О његовом ступању у борбу хроничар пише следеће:
"Како стигне, Прота с коњицом изађе пред Турке, нададу вику и неколико пушака избаце. Турци помисле да је то каква велика и нова војска дошла, па се одмах врате своме шанцу".
Српски борци, охрабрени новим појачањем, искористили су ту прилику и пошли да гоне Турке. Када су дошли до утврђења, заузели су положаје изнад утврђених турских војника и отворили унакрсну ватру. Са једне стране, која је надвишавала турске положаје и са које су Турци били мање заштићени, готово је свака српска пушка погађала циљ.
Три сата боја
После три сата љутих борби и великих губитака, Хаџи-бег је морао да потражи бољи заклон. Због лукавог напада Срба војска му је била готово деморалисана па је одлучио да покрене коњицу и изманеврише још неутврђене српске положаје, а затим, у садејству са пешадијом, која би нападала фронтално, да потуче Србе.
Тако је турска коњица са северозападне стране обишла Србе и у јуришу напала с леђа војнике којима су командовали Милован Грбовић и Милан Обреновић. Једини излаз за српске борце био је пробој кроз непријатељеву коњицу и повратак на раније положаје, при чему је погинуо кнез Пеја Велимировић. Отклонивши на тај начин опасност, турска војска се више није усуђивала да напада Србе, поготову кад се огласио њихов топ, а и први губици су јој, према Кости С. Протићу, била више од 300 погинулих.