Гладни фрајкори

И као аустроугарски плаћеник, Карађорђе био суров и домишљат војник
Српски војници су се, користећи обе обале реке, повукли у Варваринско поље, у које је већ био стигао Вељко Петровић са 3.000 Руса, којима је командовао пуковник Орурк.
Сагледавајући могуће последице сукоба с јаким непријатељем у Варваринском пољу, српске војводе - којих је било 18, а међу њима Младен Миловановић, Милан Обреновић, Станоје Главаш и пуковник Орурк - саветовали су Карађорђа:
"Господару! Ми те сви молимо да се на страну уклониш из овога боја, јер је мноштво Турака а нас мало, па ако нас Турци разбију и ми изгинемо, народ ће се опет око тебе скупити и ти ћеш наћи друге војводе и земљу одржати. Али ако би нас с тобом Турци разбили и ти погинуо, онда нема се око кога народ скупљати, све би прсло и пропало".
На то им је Карађорђе одговорио:
"Које куде, видим да је велика турска сила, и дописа је тако. Ал ће војска мислити да се бојим Турака па ће се поплашити, и онда може зло бити."
Бој с Рушид-пашом
На крају, Вожд је попустио. формиравши борбени поредак за дочек војске Рушид-пашине на Варваринском пољу. Карађорђе се повукао мало уназад и попео на оближње брдашце, одакле је имао добар преглед бојишта.
Рушид-паша је веома опрезно наступао уским путељком уз Мораву. Био је, како наводи Константин Ненадовић, ван себе од среће кад је изашао из теснаца и пред собом угледао Варваринско поље. Својим старешинама је рекао:
"Све се тужисте на Србе да се не можете с њима нигде у поље да десите. Ето вам поља, ето вам Срба! Да се покажете да ли сте вредни да једете царски хлеб".
Први јуриш непријатеља био је силовит. Срби су допустили Турцима да се приближе на домет пушака, а затим су отворили плотунску ватру.
Карађорђе није могао да одоли а да се не умеша у бој, рачунајући да ће изненадити Турке. "Ене, по души ји турској", рекао је и сјурио се низ падину. Због изненадне појаве нове опасности Турци су се повукли.
Од 5. до 10. септембра 1810. Рушид-паша је безуспешно нападао положаје добро утврђених српских и руских војника. Видећи да су му напади јалови и да трпи губитке, а бојећи се и горег - да му убрзо Карађорђе затвори одступницу ка Јасики - одлучио је да се 15. септембра повуче ка Нишу.
На почетку 1787. са непуних двадесет година, Карађорђе је пребегао испред турског зулума преко Саве и, као многи млади Срби из Београдског пашалука и Босне, ступио у својству добровољаца у Аустријску војску. Као припадник фрајкора два пута је, у периоду од два месеца, учествовао у аустријским покушајима да на препад заузму Београд. А онда су га ветрови рата из Срема понели на север Италије, где је ратовао за интересе бечког двора. Ово је епизода из тог периода његовог бурног живота...
Карађорђев командант пуковник Михаило Михаљевић, кога су Срби називали Вулета, брзо је увидео да је овај високи и окретни, отресити и храбри младић, природно обдарен за војника, јер је хитро и лако овладао војним вештинама. Због тога му је још у Срему дао чин каплара. Са тим, почетним, војним чином одмарширао је у северну Италију, где се Аустрија черупала с Наполеоном.
Командујући десетином војника стајаће војске, борио се вешто и храбро, мудро и одважно, па су га аустријске војне власти, недуго затим, унапредиле у стражмештара.
Изгледало је да за Ђорђа Петровића у даноноћним борбама с непријатељем нема нерешених задатака. Ипак, један је био на помолу. Глад!
Познат и као врло одговоран старешина, Карађорђе није могао да дозволи да му војници гладују. Рат се био отегао, а из позадине хране за војску на положајима није било већ неколико дана. Храну, коју италијанска војска у повлачењу није могла да понесе, или уништи, сељаци су добро сакривали. Ни високе цене, које су аустријски војници били спремни да плате, нису код сељака могле да изазову милост.
Знајући да од њега војници с правом очекују да нешто предузме, Карађорђе се обратио пуковнику Михаљевићу с молбом да му дозволи да зађе у оближња села и покуша да набави бар нешто хране. Убрзо је, са земљаком Милутином Гарашанином, формирао јединицу од четрдесетак добровољаца и зашао у оближње село: путем је размишљао о томе на који начин да, без примене силе, искамчи штогод хране за војску и коње. Покушаће лепим речима, на уљудан начин. Зато је и повео војнике који су добро говорили италијански. Али је кренуло без успеха...
Вешт и храбар
Сељаци су одмахивали главама, млатарали рукама и галамили да им је њихова војска све покупила, или уништила приликом повлачења. Карађорђе им је затим понудио више новца. Но, узалуд и то. Потом је почео да прети да ће им куће запалити. Зачудо, ни то није помогло. А онда се Карађорђе - пише хроничар Константин Н. Ненадовић - "досетио, па стао њихову децу ватати, говорећи им: кад ништа за рану не дате, то ми и човечје месо једемо, па ћемо вашу децу клати и јести".
На Карађорђев миг војници су се разлетели по селу и почели да хватају децу која су се затекла испред кућа. Видећи да ће му лукавство уродити плодом, стражемштар је пожуривао своје војнике. Сељаци, ужаснути намером чудних војника, почели су да преклињу Карађорђа да одустане од сулуде намере, а за узврат ће му одмах донети све што се од њих тражи, па и знатно више.
За тили час отворила су се подземна склоништа, из којих су сељаци доносили храну, доводили стоку. Слично је Карађорђе поступао и у другим селима. И с истим успехом. Захваљујући његовом лукавству, војници пука Михаљевића убрзо су заборавили на глад, па се лакше и ратовало.