Бој на Мишару

Карађорђеве устанике напао је Сулејман-паша са 45.000 војника
Када је пао мрак турски командант Хаџи-бег се бавио мишљу да с војском одступи ка Соколу. Док су се старешине српске војске договарале о томе како да наставе борбу, почеле су стизати вести да ће Турци одступити, што је, готово подједнако, могла да буде и обмана и истина. Да би убрзао такву одлуку противника, Прота је одлучио да лукавошћу убеди Хаџи-бега да му је одступање најбоље и једино часно решење. Зато је одмах наредио Михајлу Недићу да с 200 коњаника, више демонстративно, нападне турско село Петрц, близу Сокола, и да га запали. Рачунао је на то да ће се пламен у мраку далеко видети и да ће, сабласно делујући, појачати страх иначе угроженог непријатеља.
О томе да је искусни Карађорђев саборац био у праву сведочи следећи запис: "Кад Хаџи-бег види пламенове кућа иза својих леђа, брже-боље остави шанац у Братачићу и нагне Рожњу. Велику војску Хаџи-бегову сад је могао да гони и сам Михајло Недић са својих две стотине одабраних момака".
Тако је 20. јула 1806. године одбијен и трећи напад турске војске на ваљевски крај, у којем је, како наводи Коста С. Протић, погинуло 60 Срба. Тиме је осујећен турски план за једновремени напад и садејство главних и помоћних снага на мачванском и ваљевском правцу, што је био велики успех српског командовања.
Турске снаге из Босне - 40.000 војника, под командом Сулејман-паше Скопљака, на Мишару су изгубиле одлучујући битку на офанзивном походу ка Београду и остале без више хиљада припадника. Преко Дрине су умакле без Синан-паше Сирчића, Кулин-капетана, Видаић-капетана од Зворника, дервентског капетана...
Наневши пораз турској војсци из Босне, којом је командовао Сулејман-паша Скопљак, вожд Карађорђе је одлучио да прекине захукталу "другу турску офанзиву" на ослобођени део Србије. То се догађало после успешних бојева код Братичића и Крњића и на Кумодражи, на главном тактичком посавском правцу, чиме је онемогућено Турцима да споје снаге код ушћа Колубаре у Саву, и да продиру даље ка Београду.
Циљ био Београд
Оскољен тим победама, Карађорђе је одлучио да непријатељевој војсци са запада зада одлучујући ударац и прекине њену даљу офанзиву. Журио је и због тога што је непријатељ на главном операцијском (моравском) правцу, код Делиграда, ангажовао нове трупе, па је ваљало појачати одбрану свежим снагама.
Стога је врховни командант српске војске изабрао Мишар за бојиште на којем ће, користећи лукавство, пружити одлучан отпор турским инвазионим снагама из Босне које су, уједно, садејствовале главним снагама с истока. Надао се да ће на тај начин нанети непријатељу тежак ударац, што је требало да буде довољно озбиљан разлог за његово одустајање од даље офанзиве.
После првог неуспелог боја с Карађорђем (недеља, 29. јул 1806), Сулејман-паша је проценио да ће му требати појачање, па га је хитно тражио од везира Хозрев-паше. Он му је одмах, како наводи Јово Тошковић, упутио Ибрахим-пашу, са 2.000 коњаника, који је 30. јула већ стигао у Шабац.
Према истом извору, из истих разлога, везир Хозрев-паша је 30. јула упутио хитан позив Турцима у Босни: "Остале послове све напустите, од два сата један направите, покажите се помоћницима својој браћи и вери. Ноћи и дане помешајте и брзим скоком у ордију стигните, што је од везирске дужности да што пре похитате и муслимана војника и јунака што више и што пре овамо отпратите".
Везировом позиву одазвао се и камекам (царски намесник) Бешир-бег, из Травника, који је, уједно, апеловао и на остале турске главешине, посебно на оне у Сарајеву. Припремане су још неке војне мере у Босни зарад јачања офанзиве на Београд, али је Сулејман-паша био нестрпљив.
Добивши појачање од 2.000 војника, под командом Ибрахим-паше, Сулејман-паша је хтео да се пошто-пото што пре обрачуна с Карађорђем и тако му врати мило за драго. Одлучио је да свом војском (нешто више од 45.000 људи) у среду, 1. августа, нападнеКарађорђа на Мишару и до ногу потуче утврђене Србе.
Вест из Срема
У уторак, 31. јула, у предвечерњим часовима, Карађорђе је од једног Сремца сазнао да ће сутрадан Сулејман-паша напасти свом силом. Сремцима је поручио "да гледају чуда како ће напасти Србе, похватати их живе и повезане поред Шапца протерати".
Карађорђева реакција на то - према Миленку М. Вукићевићу - било је брзо сазвање Савета старешина. Присуствовали су: прота Матеја и Јаков Ненадовић, кнез Сима Марковић, Милан и Милош Обреновић, Лука Лазаревић, Марко Катић, кнез Теодосије из Кнића, Лазар Мутап, Цинцар Јанко и Марко, Милош Стојићевић и Павле Поповић. Они су предлагали Карађорђу "да се затворе у шанац и добро га утврде, па Турке да дочекају топовском и пушчаном ватром, па кад им ратнике побију, или онеспособе за борбу, да учине јуриш".
"То је све добро" - одговорио им је Карађорђе - "али ја кажем да ће бити боље овако: ви сви коњаници изађите чак тамо до оног села одакле смо прошле донели. И онамо стојте. Ја ћу с Миланом и са својим пешацима остати овде у шанцу, па кад се оспу моји плотуни, и кад топови обе стране учестају, ви знајте да је онда мени тешко па груните одонуда."