НОВИЦА СТЕВАНОВИЋ
КАРАЂОРЂЕВА РАТНА ЛУКАВСТВА

Поткупљене хаџије
Двострука замка и покретна заседа
Катастрофа у Кијевском потоку
Борба за власт над Београдом
Карађорђев изасланик код султана
Упад кроз отворену капију
Награда за рајалук
Мудрост Карађорђа
Бој на Мишару
"Крџалинка" прва опалила
Одбрана Делиграда
Припреме за поход на Београд
Погибија Васе Чарапића
Продор у Санџак
Гладни фрајкори

Катастрофа у Кијевском потоку

У бици је погинуло више од шест стотина Турака
Враћајући се из Баточине, Тосун-ага је избегао Карађорђеве заседе на путу за Јагодину, али не и Вождово гоњење, које је завршено стравичним сударом у Кијевском потоку, где је погинуло више од шест стотина Турака.
После ослобођења Рудника, Карађорђе је војницима дао одмор од три дана и одредио им Врбицу за рејон прикупљања након тог ратничког предаха.
У међувремену, 3. марта, Кучук-Алија, не знајући да су Турци у Руднику положили оружје, са 600 коњаника кренуо је из Београда у помоћ рудничком Сали-аги. На путу је сазнао, од кнеза Максима из Губеревца, да су напустили Рудник и они Турци који су верни султану а да се Карађорђе, с педесетак војника, налази у Врбици.
Блокада Баточине
Максим је пристао да Кучук-Алију пречицама доведе до места где се налазио Карађорђе. Тако је, у једној долини на северним падинама планине Венчац, Кучук-Алија жестоко напао Карађорђа и његових 50 војника, тежећи да их опколи и уништи. Прозревши његову намеру, Карађорђе се повлачио дубље у планину, па су турски коњаници, због непроходног земљишта, одустали од те намере. Успело им је само да заплене Карађорђевог товарног коња. Потом је београдски дахија Кучук-Алија отишао у Крагујевац, па у Јагодину.
Карађорђе је убрзо стигао у село Штипље. Претходно је наредио да се блокирају сви путеви око Баточине. Затражио је да се јагодинска војска сакупи у Штипљи и, потом, учествује у ослобађању Јагодине. Истовремено, Кучук-Алија је сазнао да су Турци у Баточини опкољени, па је упутио Тосун-агу са 500 коњаника да им похита у помоћ. Непажњом Теодосија Маричевића, који је са 1.500 Срба на Липару контролисао пут између Јагодине и Баточине, непријатељ је изненада пробио блокаду српских устаника.
Сазнавши за тај Кучук-Алијин маневар, Карађорђе је одмах одлучио да пође за њим. Намеравао је да му постави заседу и истовремено га нападне с леђа у повратку из Баточине.
Поставивши пешаке у заседу јужно од Баточине, на путу у Јагодину, Карађорђе је у близини, са 600 коњаника, чекао на исход и био спреман да нападне с леђа.
Сутрадан у свануће, Тосун-ага је, са 250 пешака и 500 коњаника, напустио утврђену Баточину и запутио се ка Јагодини. Међутим, пре него што је чело колоне упало у заседу српских бораца, приметио је многе трагове које су војници оставили за собом приликом ноћног поседања положаја. Стога је одмах променио одлуку: скренуо је десно од пута и наставио споредним правцем, преко села Кијева.
Али, и Карађорђе је муњевито реаговао. Добро познајући тај терен, одмах се с коњаницима дао у потеру за Турцима. Убрзо је стигао Тосун-агине пешаке и коњанике у Кијевском потоку. У жестоком налету српских бораца погинуло је више од 600 Турака. Тосун-ага, са стотину својих коњаника, једва се докопао Јагодине.
Набујала речица одложила је остварење Карађорђевог плана за ослобођење вароши Јагодине 11. марта 1804, али је зато други његов напад, изведен само десетак дана касније, био веома успешан.
Село Штипље, које се налази десетак километара северозападно од Јагодине, Карађорђе је био предвидео за концентрацијску просторију српских устаничких бораца одређених за напад на Јагодину. Заправо, намеравао је да са једном групом војника измами јагодинске Турке из утврђења, а да их друга група нападне с леђа.
Стога је, како наводи Константин Н. Ненадовић, наредио Младену Миловановићу и Милану Обреновићу да 11. марта 1804, рано изјутра, са крагујевачком и рудничком војском демонстративно нападну Јагодину са севера, из правца Црвеног брда. У исто време, предводећи београдску и смедеревску војску, требало је да он нападне с југа, из правца Ђурђевог брда.
Чим се разданило Турци су прво приметили Карађорђеву групу војника. Како је Кучук-Алија стрепео од Карађорђевог напада, одбрану Јагодине је ојачао са још 1.000 војника из гарнизона у Ћуприји. Угледавши српску војску, под Карађорђевом командом, Турци су одмах изашли из утврђења и пошли јој у сусрет. На то је Карађорђе командовао јуриш и отпочео је жесток окршај.
У судару две војске Турци су морали да одступе и врате се на полазне положаје. Како су били добро утврђени, а Карађорђе је трпео губитке на отвореном простору, те како се српски борци под командом Миловановића и Обреновића још нису појавили са севера, и по плану напали Турке с леђа - Вожд је наредио повлачење.
Белица се била тако нагло излила да се није могла прећи без моста, а једини мост на њој био је у турским рукама. Поједини војници су самоиницијативно обарали врбе и премошћавали речицу, али је од тога било мало корити. Стога је Кучук-Алија одлучио да фронтално нападне и ту групу српских бораца и потисне је ка Црвеном брду.
Сукоб Турака
Тако је у првом Вождовом, истина доста и некоординираном, нападу за ослобођење вароши Јагодине пало више од 150 српских бораца. Али зато други напад, који је уследио кроз десетак дана, Кучук-Алија није смео да дочека - напустио је Јагодину и умакао ка Београду. У јуришу Срба на Јагодину који је потом уследио није поштеђен ниједан непријатељски војник затечен у вароши.
Размишљајући о томе како да ослаби турску одбрану Београда, Карађорђе је фебруара 1805. одлучио да се послужи лукавством: да завади властољубиве и сујетне Гушанца и Реџепа, који су, са својим војницима, готово делили власт у граду и у пашалуку. То је и остварио. Обећао је Гушанцу "да ће њега за везира београдског, код Порте измолити", а то исто је, потом, обећао и Реџепу, али под условом да протера Гушанца из Београда.
Забележено је да Гушанац "није знао за шуровање Карађорђево с Реџепом, како год што и Реџеп није знао за пређашње уговоре са Гушанцем и по томе како је год Гушанац ласкао себи надеждом постати везиром, тако је и Реџеп држао да је ово за њега прилика до везирства доћи".