Упад кроз отворену капију

Коста С. Протић је записао: Борба која се тада отворила између Срба и Турака трајала је цео дан
Војводама Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу - а ту су још били: Стеван Синђелић са Ресавцима, војвода Илија Стошић с Хомољцима, Пауљ Матејић из Мељнице с горњомилановчанима и кнез Милисав Црноречанин са својим устаницима - било је јасно да ће их Хафис-паша напасти свом жестином. Стога су одлучили да се вешто утврде користећи све погодности терена.
Рачунали су да ће им у помоћ притећи Карађорђе кад чује топове, јер је био удаљен свега десетак километара, па су одлучили да пруже упорну одбрану. Због тога су подигли три земљана утврђења (опкопи): једно веће и друго мање, у којем је био гвоздени топ, одмах у подножју села Иванковца, и треће, нешто испред, које је имало демонстративну улогу.
Улога топа
"Чим су се Турци приближили шанцу (напад преко Лудог поља, прим. аутора), посада га је напустила и побегла у други шанац у којем је Петар из Млаве био командант. Са три стране нападали су Турци, али су одбијени." Тада је до изражаја дошао гвоздени топ, који је без престанка дејствовао на гомилу турских војника који су јуришали за српским борцима у повлачењу ка другом утврђењу.
О тој, уводној фази боја, Коста С. Протић је записао: "Борба која се тада отворила између Срба и Турака која је трајала цео дан и у којој је по 15 Турака нападало на једнога Србина, била је очајна и страшна".
Тек у први сумрак, кад се од силне ватре цев топа распрсла, преживели српски војници напустили су друго утврђење и прикључили се резерви. Док је посада у већем утврђењу храбро одолевала свим нападима Турака, српски војници који су били изван утврђења нападали су непријатељеву позадину и отимали муницију. Хафис-паша је био очајан; изгубио је читав дан, а предосећао је да је Карађорђе негде у близини и само што није стигао.
Будући да му је погинуло више хиљада војника, а и Карађорђе је већ био стигао, Хафис-паша је одлучио да се повуче у Параћин, где је рањен, а затим у Ниш. Онде је убрзо умро, или се отровао, не могавши да отрпи срамоту због пораза царске војске којом је командовао против "побуњене раје".
Турска посада под командом Мухарема Гуше помислила је да је Карађорђе одустао од освајања тврђаве и оставио само стражаре да је осматрају, па је широм отворила врата. Ту Карађорђеву варку скупо су платили: 14. новембра 1805, након тромесечних борби и надмудривања с устаницима, предали су смедеревску тврђаву.
Користећи погодну прилику, Турци у Смедереву су почетком новембра 1805, убивши војводу Ђушу Вулићевића и његова три војника, прекршили договор са Србима о мирном животу.
Када је обавештен о том догађају, иако је знао да је командант смедеревских турака Мухарем Гуша сарађивао са нишким Хафис-пашом, Карађорђе је одлучио да казни непријатеља и да га протера из смедеревске тврђаве.
Стога је 13. новембра дошао надомак Смедерева. Када је поставио топове на брду изнад града, Мата "Шваба" је отворио артиљеријску ватру на Турке у тврђави. Пошто ватра није била прецизна, сумњало се да је Мата био поткупљен.
За време ручка Мата је пекао ћевап. Карађорђе је дохватио ражањ с ћевапом и, према Константину Н. Ненадовићу, рекао:
"Које куде, по души те! Погоди онде (показаћу места у граду) као што треба, па ћеш добити и ћевап и пара колико хоћеш".
Мата је потом био прецизнији и почели су да се диме кровови кућа.
Онда је Карађорђе командовао јуриш, српски борци су се сјурили до тврђаве. Турци су затворили врата и осећали су се сигурним у тврђави. У међувремену, не желећи више да губи време и да му непотребно гину војници освајајући бедеме тврђаве, Карађорђе је смислио на који начин да доскочи Мухарему Гуши. Ноћу, у оближњем шипражју код потока Језаве, недалеко од тврђаве, притајио је 600 храбрих и одважних српских бораца. Сутрадан је на видном месту испред тврђаве оставио неколико војника стражара (осматрачи), а с осталим војницима је одступио од тврђаве, што је требало да изазове код непријатеља утисак да је одустао од борбе.
Турци, мислећи да је Карађорђе најзад одустао од освајања тврђаве, скинуо опсаду и отишао с војском, оставивши само стражаре да надгледају и да га обавештавају о њиховој даљој активности - широм су отворили врата и јурнули на њих. Малобројни Срби су се брзо груписали и дали у бег, вичући из свег гласа:
"Ето Турака, ето Турака!"
Српски устаници који су били скривени у потоку јурнули су у тврђаву кроз отворену капију коју су, потом, затворили. Због силног изненађења Турци унутар тврђаве нису се готово ни борили - махом су се предавали. У међувремену, бочно у односу на Турке који су гонили српске стражаре, појавио се Карађорђе, који је у силовитом јуришу погубио готово све непријатељеве војнике.
Надмудривање поред Дрине
Тако је, најзад, после тромесечних борби и надмудривања, 14. новембра 1805, смедеревска тврђава ослобођена од Турака.
Већина Турака је, како пише Константин Н. Ненадовић, послата са својом имовином чамцима низ Дунав у Видин, а некима је, на њихову молбу, дозвољено да и даље живе у Смедереву, где су имали школе и џамију.
Вожд Карађорђе, који је средином јуна 1806. био заузет разбијањем јаке турске офанзиве на моравском правцу, поручио је проти Матеји Ненадовићу и другим војводама на фронту према Дрини: "Заваравајте босанске Турке како најбоље знате!"