Погибија Васе Чарапића

Славни војвода погинуо на Стамбол-капији приликом ослобађања Београда 1806. године
Када је издао последња наређења командантима формираних група, Карађорђе је одлучио да се консултује са бимбашом Кондом, који је добро познавао турско обезбеђење на бедемима града. Том приликом је бимбаша понудио да се, са неколико војника, кришом, пребаци преко палисада у град и да с унутрашње стране отвори Сава-капију.
У зору, пола сата пре почетка општег напада, Конда је с Узун-Мирком и петорицом храбрих добровољаца, у највећој тишини, кренуо ка циљу. За њим је одмах пошао Милоје са 150, а на извесном одстојању и Карађорђе са 2.000 бораца. Конда је добро познавао део зида утврђења између Сава-капије и Варош-капије, јер је у служби код Турака био командир једне од караула управо на том потезу. Није му био проблем да се неопажено пребаци преко шанца и зида и упути ка Варош-капији.
Међутим, приметила га је турска патрола. Вођа патроле одмах је упитао ко је, а Конда је мрзовољно одговорио, на турском језику, да су то момци Узун-бега и наставио својим путем.
Кад је патрола замакла, Конда је нагло скренуо и пошао ка унутрашњој страни Сава-капије. Двојицу стражара, који су стајали поред ње, Конда је јатаганом изненада напао и убио, па је почео да обија катанац на капији. Затим је, уз помоћ Узун-Мирка, отворио Сава-капију. Чувши буку, стражари су из стражарнице самоиницијативно истрчали и пуцали из пушака. Конда је са својом групом прихватио борбу.
Борба за тврђаву
У беспоштедној борби на живот и смрт погинули су сви турски војници. Конда је задобио четири а Узун-Мирко две ране. Осим њих, само је још један војник добровољац (Младен) остао на ногама. Погинула су четири храбра борца: Никола Сремац, који је довршио обијање катанца и отворио капију, кнез Сима, сеиз Драгић и Никола Стамболија.
На пуцњаву из пушака утрчала је кроз капију Милојева група, са Крстом из Новог Пазара, Лугоњом и 150 војника. Убрзо је стигао и Карађорђе са осталим војницима, који су, преко шанца и палисада, ускакали у град. За то време већина Турака у граду, након слављења ноћи Бајрама, мирно је спавала. Они који су били будни мислили су да пуцњава потиче од њихових војника весељака.
Карађорђе се потом упутио ка Варош-капији, на коју је управо насртао кнез Сима са својом групом. Неки Турци, који су били присебнији, пуцали су на Карађорђеву групу војника из пушака истурених кроз прозоре. Међутим, он је брзо савладао Турке код Варош-капије и омогућио улазак у град групи кнеза Симе. Тако је југозападни део града био у српским рукама. У исто време, Станоје Главаш и Вуле Илић продрли су преко шанца и палисада из правца Видин-капије.
Војвода Васа Чарапић, крећући се са својом групом водоводом, продро је брзо преко градског бедема, десно од Стамбол-капије, и пошао ка Видин-капији. При том је смртно погођен у пределу крста, на што је љутито рекао:
"Гле, изеде ме пас, закон му... Не бојте се! Ено пева Чамџија!"
Потом су војници пренели Васу Чарапића у Карађорђев шатор на Ташмајдану где је убрзо издахнуо.
У то време код Варош-капије је бануо и Карађорђе. Чувши Конду и Узун-Мирка како довикују кнезу Сими: "Напред те, напред, ево нас Турцима с леђа!" и на другој страни Чамџију како пева, узвикнуо је из свег гласа:
"Е, сверова Милисав, по души га! Јуриш, јунаци, и ми да не будемо последњи!"
На те узвике Карађорђеве, Кондине и Узун-Миркове, војници из кнез-Симине групе трком су стигли до бедема с обе стране Варош-капије, па су уз њихову помоћ прегазили Турке код стражаре до саме капије и растерали оне из оближњих кућа које су биле посебно подешене за упорну одбрану. У међувремену, у град су продрли и војници Станоја Главаша и Вула Илића из правца Видин-капије. Када је тако заузела све градске капије и цео бедем, којим је град био опасан, као и све топове који су били на ањему, српској војсци је било лако да заузме град.
У свануће су грмели турски топови са зидина тврђаве. Турци изван зидина, у граду, бежали су ка горњем и доњем делу тврђаве, а многи су се затворили у куће. Но, како су српски војници пристизали, тако су Турци бежали. освајање града до зидина тврђаве потрајало је до 10 сати. Погинуло је око 50 Срба, међу којима и храбри војвода Чарапић, кога је Карађорђе много ценио и људски ожалио. Погинули Срби сахрањени су на Врачару, на падини Мокролушког потока.
Предстојало је ослобађање и београдске тврђаве.
Одмах после заузимања дела Београда (града), Карађорђе је предузео мере да се заробљеници сместе у џамије и наредио капетану Радичу да припреми "топовску ватрену линију" за артиљеријски напад на Турке који су на зидинама тврђаве.
На само 600 - 900 метара, полукружно између Саве и Дунава око београдске тврђаве, капетан Радич је за једну ноћ поставио и укопао топове и отпочео артиљеријски напад на утврде. Осам дана је трајала непрестана артиљеријска ватра, од које турски војници нису могли ни главу да помоле. Њихови команданти Алија Гушанац и Сулејман-паша, који су се осећали сигурним унутар зидина тврђаве, нису помишљали на предају. "Како им доскочити, а да ми при том непотребно не гину људи?" - размишљао је Карађорђе. И, 7. децембра, нашао је решење.
Сазнавши да је Турцима нестала храна и да ће покушати да се снабдеју из Земуна, Карађорђе је наредио војводи Вулу Илићу да се ноћу, са 100 војника и пет топова, лађама спусти низ Саву и поседне положаје на дунавској ади.
Сутрадан, не знајући за тај Карађорђев маневар, Турци су кренули лађама преко Саве у Земун. Пресрели су их војници Вула Илића са аде, па се због изненадног напада непријатељ морао повући необављеног посла са више мртвих војника.
Гушанац се предао
Видећи да је у клопци, Гушанац је 10. децембра понудио предају, с тим да му Карађорђе дозволи да са војском оде низ Дунав у Видин. Карађорђе је то одбио, тражећи безусловну предају. Дао му је 24 сата за одговор. Кад је време истекло, а одговора није било, наредио је општи артиљеријски напад.
Због снажне артиљеријске ватре са Калемегдана и острва, која је нарочито била ефикасна са садашњег Ратног острва, Гушанац је морао поступити према Карађорђевим захтевима. Тако је турски командант са 800 војника, стрпаних у осам лађа, кренуо 17. децембра низ Дунав. Код Пореча га је сачекао Миленко Стојковић, али је брза дунавска вода ишла Турцима на руку, тако да су се лако дохватили Видина. Турке који су водили Гушанчеве коње српски војници су успут сачекали у заседи.
Београд је, месец дана после гушанца, напустио и Сулејман-паша и умакао ка Нишу, али није имао ратне среће да сачува главу на раменима.