Карађорђев изасланик код султана

Како је Стеван Живковић храбрио хајдуке
Стицајем војно-политичких околности, првој победи српске устаничке војске над турском царском (професионалном) војском, у бици на Иванковцу 1805. године, на главном операцијском правцу који је водио долином Мораве, претходила су три лукавства Стевана Живковића, једног од три члана делегације која је априла 1805. године, у име устаничког вођства Србије, предала "Народно прошеније" султану Селиму у Цариграду.
У време боравка тог српског изасланства у седишту Велике порте, султану Селиму је стигла Бећир-пашина оцена догађаја у Србији на почетку дизања Првог српског устанка која се сводила на то да "Срби не наличе више на рају".
Срби су у "Прошенију" тражили да "дозвољено милостиво будет да можемо у 12 кадилука по једног оборкнеза поставити, који би да буде с бератом, такође да народ једног великог кнеза изабере, и он истим начином с бератом, тај исти да буде над ових 12 оборкнезова верховни, и као начелник целога нашега народа да има у београдској вароши своје седалиште".
Наредба султана
Назирући где све то води и, нарочито, како се може завршити, султан Селим је, да би предупредио Карађорђа, унапредио нишког Хафис-пашу за београдског везира и гувернера пашалука. Наредио му је да мобилише војску и Србију војнички порази, а да се српски изасланици који су му донели "Прошеније" затворе у Цариграду.
Када је дознао шта усталој Србији спрема Велика порта, Стеван је одмах затражио пријем код султана и објаснио му да се "народ српски противу цара није ни подигао, већ само да би растерао зликовце који су се умножили и по свим местима Пашалука београдског распрострли и угнездили, али да се и то лако догодити може, да ће народ сад неизвештен, или по незнанију свом, или по каквим непријатељским наговорима насупрот царској војсци стати и да би зато добро било да га Порта отпусти да он у Србију пре оде него што ће Хафис-паша по наредби царској у Србију улазити". Пошто су му се објашњење и предлог учинили логичним, султан Селим је пустио Живковића, али и задржао остала два члана српске делегације.
Стигавши у Србију, Стеван Живковић је одмах обавестио Карађорђа о предстојећој турској офанзиви на ослобођену територију. Међутим, устаницима је говорио сасвим друкчије: како Хафис-паша "не у следству воље царске, већ по жељи и наредби јаничарској, на Србију с војском ће напасти, коме треба супрот изаћи и не дати се наново у јарам, који ће сад много грђи бити него што је икад пре био". Трговац и дипломата, на тај начин је храбрио и мотивисао устанике да се не плаше од сукоба са царском војском, јер су се до тада борили само против дахија.
Осим тога, да би наговорио београдског пашу Алију Гушанца да не садејствује војсци нишког паше, Живковић га је посетио што је пре могао, и рекао да је српска делегација отишла у Цариград и због тога да "султана моли за њега, да га за везира Пашалука београдског постави, али он то раји није хтео одобрити, већ је Хафис-пашу одредио".
Душманин Алија
За тог првака дахија то је требало да буде ваљан разлог да се не меша у предстојећи сукоб између устаничке и царске војске. Сва три лукавства Стевана Живковића (прво, да би се ослободио затвора у Цариграду и на време обавестио Карађорђа о предстојећој Хафис-пашиној офанзиви; друго, да би умирио српске устанике и народ да се против њих не креће царска већ јаничарска војска; и треће, да би обмануо највећег душманина српског народа Алију Гашанца како султан није прихватио српски предлог да баш њега постави за везира, тако да не садејствује царском изабранику) допринела су да у боју на Иванковцу, 18. августа 1805. помоћне устаничке снаге зауставе прву офанзиву турских царских трупа на ослобођени део Србије и тиме допринесу и напору за коначно истеривање вековног окупатора из земље.
Два лукавства (друго и треће) вероватно су договорена са Карађорђем - као део мера у припреми и организацији српске устаничке војске за супротстављање Хафис-пашиној офанзиви (прим. аутора).
Победа Вождових помоћних снага
Предосећајући да му Срби нешто спремају на царском друму, у долини Мораве, нишки Хафис-паша је, са 45.000 припадника царских трупа, пошао споредним путем преко Иванковца, где се сукобио с устаничким снагама под командом војвода Миленка Стојковића и Петра Добрњца, па се после целодневне борбе, вођене 18. августа 1805, повукао ка Параћину.
Знајући да је крајем јула 1805. султан покренуо главне офанзивне снаге - 45.000 војника под командом нишког Хафис-паше - долином Мораве ка Београду, Карађорђе је одлучио да се послужи лукавством и супротстави му 10.000 бораца. Наумио је да Хафис-пашину војску увуче у долину Велике Мораве између Јагодине и Ћуприје, тако што ће је претходно демонстративно напасти с чела, с леве обале реке, а Миленко Стојковић и Петар Добрњац - с леђа.
На основу тога одлучио је да главне снаге (6.000 војника) концентрише код Гиља, на левој обали Мораве, између Ћуприје и Јагодине, а Миленко Стојковић и Петар Добрњац, са помоћним снагама (4.000 бораца), да буду на десној обали реке, нешто источније од Ћуприје.
Дошавши с војском код Параћина у касним поподневним часовима 30. јула, Хафис-пашини извиђачи су открили помоћне српске снаге северно од Вехровог брда и о томе обавестили свог команданта. Хафис-паша је одмах упутио поруку Миленку Стојковићу да му се преда, положи оружје и пусти га да с миром настави пут ка Београду. Поштујући Карађорђев план, Миленко му је одговорио да паша треба војску да води царским друмом, преко Јагодине, а што се тиче предаје да ће о томе разговарати кад паша стигне у Београд. Предосећајући да му се нешто спрема код Јагодине, Хафис-паша је разљућен рекао:
"Зар ћу ја хајдука питати којим ћу путем у Београд!"