Борба за власт над Београдом

Карађорђе је успео да завади турске прваке Реџепа и Гушанца
Тако је фитиљ био запаљен! Први корак учинио је Реџеп. Наумио је да војнички ослаби Гушанца и да га, затим, помоћу уцена, протера из Београда. У остварење те замисли укључио је и свог брата Салија, који је војевао под Гушанчевом командом. Сем њега, Реџеп је ангажовао и своје земљаке и тврде присталице из Скадра, Приштине и Призрена, као и неке старешине из Гушанчевог табора.
Сви су они пристали да раде за Реџепа, о чему је хроничар устаничких борби записао: "Он (Реџеп, прим. аутора), земљаке своје са Гушанцем завади, и ови, имајући сваки уза се по неколико својих момака, одвоје се од Гушанца, из града изађу, и начну Гушанцу своје неповиновање и противност, са претњом указивати".
Карађорђу је било свеједно ко ће победити у тој турској борби за власт над Београдским пашалуком. У сваком случају, рачунао је да ће непријатељева одбрана Београда ослабити бар за трећину, што ће касније, свакако, бити од користи српској устаничкој војсци приликом ослобађања града. У томе се није преварио.
Како Реџепове присталице, с његовим братом Салијем на челу, нису добиле очекивану подршку од осталих "земљака" у Гушанчевој војсци, претили им је опасност да сви буду откривени и погубљени. Убрзо је и Гушанац сазнао за Салијеву намеру, али он и његове присталице нису чекали да буду ухваћени. Ноћу се једна група Реџепових присталица - по свој прилици са Салијем на челу - искрала из града и чамцима спустила низ Дунав, а друга група се, преко Шумадије, упутила ка Приштини.
Катићева заседа
Сазнавши за изненадно бекство својих људи из Гушанчевог табора, и бојећи се издаје у својим редовима, Реџеп је, са својим верним војницима, кришом напустио Београд и кренуо за првом групом. Чим је о томе обавештен Гушанац, брзо је склопио сва "зрнца" у мозаик и пожелео да се, на било који начин, освети Реџепу. Како је био у добрим односима с Карађорђем, дошао је на идеју да би ту његову замисао могли да остваре Срби. Стога је о бекству Реџеповом и његове дружине обавестио Јанка Катића и поручио му "да слободно с њима поступи како за најбоље зна".
Војвода Јанко Катић је одмах мобилисао 300 српских бораца, који су сачекали Турке код Кулича - градића на ушћу Мораве у Дунав. Турцима није било свеједно што су их Срби неочекивано дочекали. Разочаран што Реџепов план није успео, један Турчин је опалио из пушке у Катићевом правцу и промашио. "И ово је било за Србе таман како треба. Срби, дакле, сад имајући повод, оборе огањ на Турке, ови се смуте и у такво стање доведу да сад већ нико од њих није ни помишљао да се брани".
Ипак, Срби су дозволили Реџепу да са братом Салијем и још неколицином Турака побегне низ Дунав, али их је на ушћу Млаве у Дунав сачекао Миленко Стојковић, који их "све потуче, а неки западну живи Србима у руке".
Ни друга група Реџепових присталица није боље прошла.
"Срби сад ове (преживеле из прве групе) одведу у Асан-пашину паланку и све их, заједно с онима који су преко Србије у Приштину пошли, поубијају".
Не слутећи никакву опасност, војска Кучук-Алије се ноћу, 14. марта 1805, раскомотила око ватри код Ропочева, одакле је, због Карађорђевог изненадног препада, побегла ка Београду, али је у зору упала у заседу Васе Чарапића код села Лештане, подно Авале, где је пало стотинак Турака...
Сазнавши да је Кучук-Алија већ на путу за Београд и проценивши његову предност, Карађорђе је 15. марта 1804. формирао коњичку јединицу за гоњење непријатеља и одмах се дао у потеру. Према наводу Константина Н. Ненадовића, вожд је, бирајући пречице, у први сумрак стигао близу Ропочева. Бројне ватре, које су се назирале у даљини, указивале су на то да се Турци спремају да вечерају и заноће.
Вожд је брзо проценио ситуацију: непријатељ је веровао да је сигуран кад је наложио више ватри и чак се није обезбедио стражарима. Стога је наредио својим коњаницима да одјашу мало даље и у једном шумарку оставе коње. Потом је груписао борце и неприметно се примакао најближој ватри. Хроничар Коста С.
Протић је забележио: "Док су се Турци, распасани и изувени, одмарали око наложених великих ватри, Карађорђе и његови коњаници припуцали су из својих пушака, гађајући према ватрама како се могло, и међ Турцима је настала граја и врева". Томе Константин Н. Ненадовић додаје да је десетак Турака код оближње ватре пало од првог плотуна српских бораца. Утом су се огласили таламбаси, што је био сигнал непријатељу да погаси ватре. Како је била мркла ноћ, и Карађорђе није предузимао даље оружане акције.
Међутим, процењујући њихове даље намере, упутио је курира с поруком Васи Чарапићу, који се налазио надомак Београда, да Турцима припреми заседу.
Потера за Алијом
Сутрадан зором, 16. марта, Кучук-Алија је већ грабио ка Врчину и Београду. Карађорђе га није гонио. Но, како наводи Константин Н. Ненадовић, Васа Чарапић, који је контролисао све путеве ка Београду, добивши Карађорђево наређење, поставио је са 70 бораца "доста рано" заседу у Кречанима код Лештана. Улетевши право у заседу, стотинак Турака је пало од ватре српских устаника. Остали, међу којима и Кучук-Алија, бежећи главом без обзира, одгалопирали су ка Београду.
Карађорђев изасланик Стеван Живковић дубоко се поклонио султану Селиму и рекао: "Зато би добро било, светли царе, да ме Висока порта отпусти из Цариграда да у Србију пре одем него што ће Хафис-паша по наредби царској у њу улазити". Свемоћни домаћин је услишио молбу, што је допринело сламању прве офанзиве царске војске у долини Мораве...