Драшко Ређеп |
ПЕСНИК СУНИОНСКЕ СВЕТЛОСТИ |
О ЛИРИЦИ МИЛАНА ОД ЛУЖИЦЕ |
(Прочитано у Задужбини Илије М. Коларца, 7. 6. 1995, на књижевној вечери у част Милану Младеновићу од Лужице) |
Рапсодичност лирике Милана Младеновића, наизглед тако дифузно постављена усред нашег хаотичног хоризонтала модерне географије духа, у основи, показује изузетну кохерентност.
Како напуштамо градове, и како Време најпре излази из њих, затим и из нас, и на језичак земље, заривен у море, пада пепељаста скрама Сумрака. Стихије на окупу прослављју вечну сразмеру, без нас. А о нашем присуству - тој богочежњивој вољи бића које зида храмове - сведочиће многоказиви, до пола срушени, дорски, стубови Суниона.
Тако се, ето, на трагу нашег највећег песника светлости Суниона, Душана Матића, сад Младеновић јавља као гласник тог светог и надасве светлог одласка, у непорецивом присуству пепељасте таме, као укинутог нам живота.
Путовања, у далеко драматичнијем виду него што су некадашња фланирања наших сецесионистичких лиричара, код Младеновића имају знамења змијских кошуљица које остављамо, неизлечиво одани не тек логици промене путничке сценографије, него управо том магичном свлаку наших и осталих искустава.
Веома карактеристично, многобројни записи Младеновићевих књига остварени су у возовима, а адресе њихових коначних одредишта, путнички бескрајно радозналих, у бити одзвањају колико егзотично, толико исто и налик на огледала. Познато је у коликим је размерама феномен огледала обележио његову “Завршну реч”. Дакако, то нису тек балтусовски назначена наша обличја, нити је то начас логика мултипликације наишла из култног филма Микеланђела Антонионија. Овде је огледало, као и пејзаж уосталом, пре свега једна од уочених, ако хоћете и препознатих истина. И као што је исток сан, тако се у Младеновићевом запису “Пресељавање континента”, из Кабула 1978, растковски понесено, у смислу есеја Азија путује, најављује брига планетарна, али суштанствена, унутрашња, моћна: "Полако, континент поче да се, у нас, пресељава, и само још мало Истока преостаде да борави ван."
Тако исто, на Рибарском острву у Новом Саду, 1980, бележи овај Младеновић, који је и појам постојбине неодољиво препознавао благородно, интимно идентификован са тугом народа, са почецима самим: Увек ме је било ту, и ћутао сам. Велики усамљеник и велики путник, Младеновић доживљава свет као најинтимнију конвергенцију са духом, са бићем неугаслим а препознатим: И од свих људи, чије би ме друштво могло красити, ја немам другог друштва осим себе сама (Липе у Сремским Карловцима, 1980).
Бродови и возови, па онда Вис, Корчула, Сунион, Београд, Будимпешта, Блед, Местре, Лондон, Цариград, Омишаљ, Кандахар, Техеран, Гази-Азијастан, Кабул, Бенарес, Морача, Оксфорд, Минхен, Базел, Карлсруе, Хајделберг, Нови Сад, Сремски Карловци, Париз, Солун, Минстер, само су нека географска имена посве необично формиране духовне авантуре овог аутора који је глогу наменио пресудну улогу не освете, него дефиниције зла које нас је, свакојаке, било задесило. Карловачко Белило, које се дозива у једној најширој јавности мање познатој а значајној песми (“Карловачка балада”), симболично везује традицију нашег песништва са његовом обновом, усред општег мрака.
Уосталом, Младеновић је на трагу великих наших песничких доживљајности, добро знајући како је свака песма итекако у дијалогу са једном ранијом, друкчијом песмом. Његови карактеристични верзали, особито када су у питању знакови и мисаоне именице овог језика којим он влада изнутра, апсолутно алергичан на стране, инкорпориране нам речи, заправо су такође настојања да се вертикале наше словесности издвоје и опомену нас, грешне и ништавне, у овој помами зла, када је, одиста, свеједно ноћ.
Пренебрегавши бедна наша окружења, сав усредсређен на суштину саму, Младеновић је у својој “јахачкој песми” под насловом Шетња - написаној у Централном затвору и у Падинској Скели - најављивао наша, то јест боља времена. Тако се један сужањ, у лирским својим варијацијама о сводовима небеским и сунчаним над нама, безмерно наругао приземним својим мучитељима. Отуда поема Једна кафана (заборавих јој име) све своје рефрене открива у оном другом гласу, симболично вечито у заградама, оном који нам се придружује у нашим усамљеничким, исто у кругу, затвореничким шетњама.
И као што је у Завршној речи, једном од најузбудљивијих сведочанстава овог језика о злу, маштао о доброти, сунцу и истини, тако се у читавој његовој лирици, само наизглед раскуштраној, дифузној, а у бити изузетно мислећој, племенитој, ужагреној, као и рафиновано медитативној, глас понора, нејасан а магичан, јавља као још једна, можда од најбитнијих и најсензибилнијих, страна овога света. Бескрај и Сунце, Хелдерлин и Црњански, бездан и хармонија, бездан и тишина, само су неке од несумњиво дијалошких назнака ове лирике која је свој немир освојила природно, чистим потезом, у једном даху.
Врло карактеристично у песми “Земаљски шар”, Милан Младеновић, одмах после посвете песницима, напомиње:
Ја не спадам тамо где сврставају нас
по усуду
рођења
и не пристајем уз меру година
распон доба
ни било каква временсака
уконачења.
Исказ без сумње битан за нова читања Младеновићевих песама. Младеновић је, свакако, на фону наше савремене песничке речи, бунтовник са разлогом, рапсодичан, са сензибилитетом који је посве, посве специфичан и унеколико инокосан у властитој песничкој генерацији. Он нема сна, и његова будна ноћ, као они затворенички његови часови који су драматично инвестирани у нашу будућу слободу, заиста настоји да нас препозна, да нас издвоји, да нам опрости. Пред том сунионском светлошћу ове лирике падају у воду све наше баналне исповести, наша јефтина брижност, наш конвенционални потез испољавања носталгије. Младеновићева носталгија је од времена будућег, а његове варијације о земљином шару и о путничким оним сновиђењима иду у сам врх нашег модерног песништва.