Миодраг Павловић, ПЕСНИЧКИ КОРАК У НЕДОГЛЕД
Бранислав Петровић, ПУТОВАЊЕ КАО СУДБИНА
Драшко Ређеп, ПЕСНИК СУНИОНСКЕ СВЕТЛОСТИ
Милосав Буца Мирковић, У ДОЛИНИ ПАМЋЕЊА
Михаило Блечић, ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА
Александар М. Петровић, ОДЊИХАН У ДУБИНАМА АЗИЈЕ
Мирјана Брковић, ВЕЛЕЛЕПНИ ПОЕТСКИ ХРАМ
Весна Башић, ЗЛАТНО ПОЕТСКО РУНО
Мирјана Брковић, ПОЕТИКА МИЛАНА ОД ЛУЖИЦЕ
Др Зорица Турјачанин, АРХИПЕЛАГ ВАТРЕ
Небојша Ковачевић, СТВАРАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ
Душан Вукотић, МЕСТО У АРХИВИ ЛОГОСА

Александар М. Петровић
ОДЊИХАН У ДУБИНАМА АЗИЈЕ
Милана Младеновића од Лужице
ДУШЕ ГРАДОВА
(Књижевне новине, Београд, 1988)

Ово је друга по реду збирка песама Милана Младеновића од Лужице, који се у песничким путовањима са ивица понора упустио у лутање светом. Као да би било природно да претпоставимо да су његова путовања по свету својеврстан изазов који може да се прекрије појмом "истраживања". И сам песник као да равнодушно може да прихвати техничку терминологију "поетско-прозних мапа" у тзв. "истраживачком смислу" , али само на онај начин, на који то песници и могу да допусте: са загонетним смешком и пратећом учтивошћу премоћи. Песник би кроз тај смешак могао да примети, како он путује, али не да би "истраживао", већ стога што га нешто вуче, те тиме повучен, он приспевањем на одредиште - налази. Где год да крене, песник се сусреће са битијем и његовим знамењима. Тиме што песма бива певана, она је сведочанство присутности и постојања које се грана у најраyноврсније облике живота и видова његовог догађања. Будући да је изражајно средство тог присуствовања реч и име, песма се увек подсећа на потребу за посебним одјекивањм именованог у просторима и општем сагласју бивствовања.

Душе градова, - једна "анимистичка тема" која обликованој твари дарује дах и живот; штавише наклоносто првобитног и светлосног јединства простора и времена, када се види да: суштинска повезаност почиње да прожима градове... (Душе градова, стр. 28). Ова суштинска повезаност не појављује се на лицима главних, већ оних споредних градова, оних којих на географским картама нема. Један од таквих, географским оквирима мерено, сасвим неприметних и неприступачних градова јесте град уметности. На тим још неоткривеним просторима света на којима се упоредницима и меридијанима не може открити поуздан координатни положај, граде се градови којима је калокагатија и филокалистика темељ и архитектонска претпоставка. То, међутим, не може да значи како тих градова и нема, осим тзв. "усијаним главама". Такве градове не треба тражити, него откривати и проналазити препознавањем споредног или неважног као главног:

То се догађа кад се странпутице повежу у круг: Када обилазним путем (путем са стране!) обухвате Главно и покажу се као његова бит

(Споредни град, стр. 29).

Ово је песнику сасвим јасно, те именовањем кроз порозне плодине свести допушта да се различите стварности сусретну и упознају, постижући сазнање о важнијем и лепшем. У сваком случају песник зна да мистерија за нас није нешто што нас једино превазилази, него оно што нас у томе чини осетљивим на додир и прелазом обузима. Песничка теологија за свој језик саопштивости опет непогрешиво изналази епифанију. Муње наговештавају путеве којим се крећу громови, а за њима остају знамења: Два огромна ватрена ока, сасвим округла, зажарено гледаху, неколико тренутака у свет. (Очи скривене од Бога, стр. 22).

Огњене Божје очи град душе упија у реч и заборављену дубину. Одатле происходи пев са тврђаве Сокоа, пев светлости. Из њега провиру скровите и усправне понорнице наслеђа средоземских путева, где уз давно ишчезле Атланте несмућени синови Баскије певају у храму попут отаца Сораба у претсобљима Нептунових Двора. И стихови се нижу градећи живу и сасвим јасну душевну слику:

И цела Природа стане уздизати
Хвалу,
И светлуцаве капљице искакати
Из вала
Свом ширином Нетљеног Океана
Слушајући како
Баски певају Светлости,
Или Њему,

Сину несагрешиве Оне чијем лику
Управља сада поглед младић...

... и да се под божанску сврху
Стави све што људско је...

(“Баски певају светлости”, стр. 81).

Светлостно пристуство као проширени поредак љубави зове на препознавање и помирење, штавише извија песму из дивљих груди душевног града певача. Виђење узајамног стезања руку завађене браће и сложно певање светлости, није нешто што у прозорљивим и помало пророчким надахнућима Милана Младеновића од Лужице остаје без покрића. Хелдерлиновски занос јуначког дивљења једнако је снажно присутан као и посебност, ситнобожанска скретања у споредне градове у општој епској симфонији. На тај начин, ова поезија која нема ознаке барокне раскоши или рокајног распамећивања, уме да проговори кроз споредна бића у васцелој души природе - да светује световност света. Ту предање (и његове високе етичке заповести) није нека безимена и праволинијска безбићевита сила која подјармљује постојање, која многоврсност полицентричних распореда битија утувљује у монопол изолованог једноумља. Због тога су речи једно и много толико истанчано вагане на тежуљи значења израза, да је песнику потребно одати нарочито признање за трајну службу предању и казивању. И ова предивно гласовним распрскавањима, кроз звездане метафоре симфонизована поезија, налази се усред дивљине мисли и ван теснаца временских растера. “Из дубина Азије” допиру звуци који су се чули и на "Гази-Азијастану" који кроз душу песничког града траже улазе и излазе светло-таме и постављају је пред Капије истока (израз Адама Пуслојића). Али, песнику за боравка у Цариграду приспева Вест, ... слеће из Празнине / божански Сфаирос... наговештавајући победу над нечастивим развргивачем, вест благу и крилату, да ће Ум неповерљиви и сумњичавац над кнезом Понора и Таме заиграти победнички плес. Јер, времена већ неће бити, каже Христос у Јеванђељима, а као друга аутопсија и убеђење Милана Младеновића од Лужице, казује и песма “Времено и вечно”:

Нигде тако дубоко не сагледах постојаност ствари: Поток, који вечно преноси воде, а остаје исти.

Његовим се коритом вечност безодморно одлива у Време, дајући му сву своју тварцу, а не губећи ништа.

Као у Споредном небу Васка Попе, споредни путеви непредвидивих стаза кретања воде Милана Младеновића од Лужице од уобичајено маленог и патуљасто неприметног, до увећања унутрашњих величина и значаја. Малено и није толико малено како може на први поглед да се учини, као што ни величине не могу да прођу мимо изворнијег сагледавања онога што су. Мерило за таква премеравања може да се нађе у дубоким слојевима душевности, ако ли не и у самом изворнијем праћењу постојећег. Душа се постојећи везује и развезује са светом, она светује, али носи и печат неусловљености у том световању. То је искусио и наш песник на једном месту које се не налази ни на далеким пространствима Азије, ни у далеким пределима Европе, него у поратној историји пометеног и споредног, варошици - Сремским Карловцима. И премда је маргинализација овог места (које је било средиште српске културе у дијаспори, водећа штампарска сила у међуратној Југославији са израженом благонаклоношћу према науци и уметности), учинила своје; то није спречило Милана Младеновића од Лужице да осети заносни мирис липа (светог словенског дрвета!) на путу између Богословије и Патријаршије. Овај борац за препород општељудских потиснутих вредности српске културе, био је присастављен сазнањем које само танани ток песничке твари у бићу може једноставно да прихвати, сажме у осветљавању и запише:

И одједном вратих себе у онај већ доживљени
осећај,
Да ништа у људском животу не може бити другачије, него
што јесте.
(“Липе у Сремским Карловцима”, стр. 61)

Неко би могао да помисли, како се у овим стиховима провлачи сентиментализам који претпоставља ону слепу судбу којој се повлађује и изазива на обликовање етичког учења мализма. Да нема душе и енергије које она носи, зло би у виду болести заиста могло да се сматра домороцем света. Милан Младеновић од Лужице је у Цариграду, дивећи се куполама Хагиа Софије, прихватио на длан (рука виђена као "орган духа") "сферос" - благовесник који му је"зашаптао" као Творац поети у спеву Луча микрокозма Владике Рада, о томе, да је борба до победе над злом и бедом бивствовања поведена. Стога је расположење проузорковано басмом која се искрала из мириса липа многозначно, јер то се догађа управо у Сремским Карловцима, чије је само име гриф и шифра - само по себи "простирка истине".

Странствовања по свету, која (барем по потписима испод песама) иду од Азије ка Европи, она доситејско-црњансковљева странствовања, по неком још недовољно очитованом унутрашњем закону, имају своју утоку у Србији. Доситеј се пред крај живота скрасио у најнемирнијим добима Карађорђеве устаничке Србије, Црњански се вратио када му је пао тежак тег на душу потекао од ламента над Београдом, а Милан Младеновић од Лужице онда, када му је сфероид из Цариграда слетео у Земуну и инаугурисао "Сфаирос", издавачку кућу која поново у ово разбојиште балканског тла полако пушта своје корење, - јер, кретање је духа (ноус) кретање према заокруженој кугли (сфаирос - Прокло. Како је и мишљење битија у својој изворности једно сфероидно кретање, додир и доживљај онемогућава му да остане споља или у туби. Сфероидитети полицентричне монадологије нису такви да апсолутно прописују и траже покоравање тим прописима, него износе садржај приближавајући средства којима га изражавају самим просторима - души градова, софијној стварности или боље рећи стварним димензијама светске душе. Јер, душе градова су чворови светске душевности, енергематика софијних ејдесиса и виђења путева њиховог саобраћаја - рачвања, укрштања, прожимања... Лог-а као савијеног боравишта и коначишта у смислу почетних основа:

Сада је оно битно већ догођено, и не преостаје ништа друго него да продуби се у себи Лог за издржавање освојене Разлике у срцу Истог. Сада је прошлост, и ствари се, у Нашим очима, ево, изнова распоређују.

(“Лог”, стр. 39)

Занос и наитије које су зарана очарали и научили том уметничком вођењу Милана Младеновића од Лужице, њишући га у успаваним и латентним струјањима која долазе из дубине Азије, исто су тако наложила и мудро сажимање сунчаних рукописа којима су светске културе исписане. У том смислу није довољно бити само тзв. "светски човек", него и очовечени човек који постоји у свету. Очовечење се, песник се не двоуми, догађа у стваралачкој димензији, у теургијским радњама које проналазе путеве боготворива и боготворцезаумних (прелогичких) слобода кроз ослобађања. Равнотежа на размеђу живинчета и Бога је неопходан услов уласка у симфонију полицентричних монополиса јединства стварности.

Душе градова Милана Младеновића од Лужице као ситнобожански светови у општем распореду догађања ствари у свету, својим околним путевима странствовања, овде налазе свој "центар". Ова, пре свега, лепа збирка песама доноси нешто од оних старих дахова, које смо изгледа одавно заборавили. Ако бисмо то именовали оптимизмом, сматрам да би је име промашило. Она доноси и више од тога, једну видљиву и готово неухвативу (сфероидну) - РАДОСТ.