Миодраг Павловић, ПЕСНИЧКИ КОРАК У НЕДОГЛЕД
Бранислав Петровић, ПУТОВАЊЕ КАО СУДБИНА
Драшко Ређеп, ПЕСНИК СУНИОНСКЕ СВЕТЛОСТИ
Милосав Буца Мирковић, У ДОЛИНИ ПАМЋЕЊА
Михаило Блечић, ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА
Александар М. Петровић, ОДЊИХАН У ДУБИНАМА АЗИЈЕ
Мирјана Брковић, ВЕЛЕЛЕПНИ ПОЕТСКИ ХРАМ
Весна Башић, ЗЛАТНО ПОЕТСКО РУНО
Мирјана Брковић, ПОЕТИКА МИЛАНА ОД ЛУЖИЦЕ
Др Зорица Турјачанин, АРХИПЕЛАГ ВАТРЕ
Небојша Ковачевић, СТВАРАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ
Душан Вукотић, МЕСТО У АРХИВИ ЛОГОСА

Небојша Ковачевић
СТВАРАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ
или
О МОГУЋЕМ ПРЕОБРАЖАЈУ
(Европија и друге глогољубиве песме Милана од Лужице)

Није никаква новост рећи да је свако стваралаштво помало божански чин, у стилу загонетног Демијурга из Платоновог “Тимаја”. Ипак, необично је да се овај став износи као централна тачка говора о песмама које се, уз све ограде и дистинкције, најпре могу одредити као патриотске.

У шест песама које су у овој књизи изложене суду читалаца, Милан Младеновић (или Михаил Светић Аранђеловић) је кренуо необичним и занимљивим путем у обнову “ангажоване’ поезије: кроз привидну обнову класичних образаца на нивоу теме, насмејати се сопственом и колективном заносу, свакој великој речи и лажној озбиљности оног “треба” на које се позивају родољубиви песници. Па и поред свега, то је смех без злобе, уз свест о крају “великог времена” јунака и чаробњака враxбина и љубавних напитака. Највеће битке нашег национа преселиле су се (тих раних деведесетих година) у кафану (заборављеног имена), стара слава траје само у предаху између два гутаљаја, а “добре јунаке” само “троше малигани”. Како у својеврсном уводу у песму истиче сам Младеновић. “уместо витешке крви потекоше потоци клеке” а кад сејмени новог султана стигну, делије немају куд – до у материну (“Једна кафана/заборавих јој име/”)

И у овим песмама шаљиво-страшно-тужним, Милан од Лужице не напушта неке од основних постулата свог свеукупног песништва. У најбољем духу руских песника, он и сред кафанског дима, у утварном Београду којим владају живи мртваци (“Глог добављај Бели граде”), или “између тврдих зидина бездушне казнионе” (“Шетња”), остаје усамљени пророк који само својом вером чини да нешто, некад, може бити боље, светлије и друкчије. Младеновић у то искрено верује. Зато су све песме овог избора (осим интимистичко-метафизичко интонираних прве и последње) песме наговештеног преображаја – Лужичанин подозрева да Србија преображена магијом речи збиља може постати оно што у стварности (више или још) није. Кафански јунаци, којима се песникк тако благонаклоно смеје, као да поново могу постати прави и достојни предака.

Основ преображаја је морална узвишеност жртве Лазареве, Обреновићеве, Михаиловићеве или неке безимене, скривене и заборављене. Непостојеће се у постојање може дозвати само презиром према ономе што тако охоло већ јесте ту, само-жртвовањем без роптања или гордости. Јер, дубоко верује песник, “Србија ће ноћ да скрије” и презрени

Војсковођа мртвим телом
Васкрсом ће да опије
Нашу самрт и опело
(“Европија”)

Младеновић тако, сада већ далеке 1984. године, у тамници пише “Шетњу” и своју слободу и “згњечену душу” прилаже на олтар будућег преображаја, са јасним уверењем:

“Али издржаћемо ми то Живојине
из наших вена
шикнуће ускоро ваљда и нека боља,
наша времена”.
(“Шетња”)

Данас је можда и Михаил Светић Аранђеловић мање уверен да је то “ускоро” баш тако скоро. Наша времена као да никада не долазе, или и нису толико наша као што се то чинило у “глогово доба”

Читалац ће у песмама Милана од Лужице сваки пут налазити нове загонеке и духовите обрте, који промакну при површном, првом читању. Тако у песми о которском католичком гробљу блесну две уметнуте реченице, мајсторски контрастоване са привидном хармонијом и вештачком срећом на месту људске патње и коначности.

У завршној песми “Бермудски троугао” као да тек у изокренутој, подстолној перспективи ствари и судбине добијају права имена – јер су троуглови судбе збиља округли, а оно што остаје је само усамљеност у оном великом Троуглу, чије велико почетно слово открива Младеновићеву намеру да нешто каже о самом постојању и трајању на чудесном и тегобном месту које зовемо свет.

Прва и последња песма својом коначном и опором поруком као да најлакше кореспондирају са осећањеима модерног читаоца. Ипак, мали куриозитет и израз праве актуелности Младеновићеве поезије јесте сам назив насловне песме – “Европија”. У тој речи, Младеновић као да је досегао и прошлост нашег народа, али и будућност у којој јесмо. Сама Европија – Крвопија, опасна заблуда или стварност са којом се увек сударамо, као да је метафора за обезличени свет у коме нема места за истину и жртву. Младеновић је и овом приликом пророк, или је и будућност само прошлост која траје, и понавља се у најсрамнијем и најсуровијем облику.

Ако је излазак из тога круга (или троугла) националне судбине ипак могућ, песме Милана од Лужице су сигурно они светли каменчићи у тами који указују на пут спасења. Али, истовремено, и упозоравају да је пут спасења увек и пут патње, самоће и заборава.

Небојша Ковачевић