Миодраг Павловић, ПЕСНИЧКИ КОРАК У НЕДОГЛЕД
Бранислав Петровић, ПУТОВАЊЕ КАО СУДБИНА
Драшко Ређеп, ПЕСНИК СУНИОНСКЕ СВЕТЛОСТИ
Милосав Буца Мирковић, У ДОЛИНИ ПАМЋЕЊА
Михаило Блечић, ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА
Александар М. Петровић, ОДЊИХАН У ДУБИНАМА АЗИЈЕ
Мирјана Брковић, ВЕЛЕЛЕПНИ ПОЕТСКИ ХРАМ
Весна Башић, ЗЛАТНО ПОЕТСКО РУНО
Мирјана Брковић, ПОЕТИКА МИЛАНА ОД ЛУЖИЦЕ
Др Зорица Турјачанин, АРХИПЕЛАГ ВАТРЕ
Небојша Ковачевић, СТВАРАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ
Душан Вукотић, МЕСТО У АРХИВИ ЛОГОСА

Мирјана Брковић
ВЕЛЕЛЕПНИ ПОЕТСКИ ХРАМ
Уз књигу Морам да видим острва

Као што богови оног ког воле дарују одвећ, тако и ова поезија штедро и нештедимице дарује нас. Јер, само тако, богонадахнуто, могуће је певати о суштаству, о празном, међузвезданом, сферном. «Вртно је Време» и не зауставља га ништа осим даха суштинске поезије. Све је Поема. То је и дрхат, и крик, и клетва, и заклетва. «Морам да видим острва!» Морам! Инаше ме нема, инаше не постојим, инаше неће «бесмртни да ми дохита јелен!». Ту је и «маглене душе осмех цвао», па бела птица, карловашки звоници, све усковитлано, узаврело, а узвишено.

Тек такне нас по неки стих ил реш Бранкова, Костићева, Миљковићева, Црњанског... Хелдерлин доби шитаву песму. У темељу овог велелепног поетског храма као да стоји искуство целокупне српске и светске поезије и философије.

Из непресушног врела српског језика непогрешиво се плету овде плетенија необишне лепоте. Велики Маг Језика као да шаролијом оживљава исконске реши, слогове што стижу из прапошетка. И кад је само наслут, већ је довољно да нас заврти на том вретену што упреда слова у словесност.

Ако нас богови и даље буду волели, надајмо се да ће песник и даље да дарује нас, јер није још време да се каже: «У Празном: Крај!».