Миодраг Павловић, ПЕСНИЧКИ КОРАК У НЕДОГЛЕД
Бранислав Петровић, ПУТОВАЊЕ КАО СУДБИНА
Драшко Ређеп, ПЕСНИК СУНИОНСКЕ СВЕТЛОСТИ
Милосав Буца Мирковић, У ДОЛИНИ ПАМЋЕЊА
Михаило Блечић, ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА
Александар М. Петровић, ОДЊИХАН У ДУБИНАМА АЗИЈЕ
Мирјана Брковић, ВЕЛЕЛЕПНИ ПОЕТСКИ ХРАМ
Весна Башић, ЗЛАТНО ПОЕТСКО РУНО
Мирјана Брковић, ПОЕТИКА МИЛАНА ОД ЛУЖИЦЕ
Др Зорица Турјачанин, АРХИПЕЛАГ ВАТРЕ
Небојша Ковачевић, СТВАРАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ
Душан Вукотић, МЕСТО У АРХИВИ ЛОГОСА

Михаило Блечић
ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА
Чудесна духовна мапа света
Милан Младеновић од Лужице: "Душе градова"
(Књижевне новине, Београд, 1988)

Древно предање каже да су градови средиште света, одраз небеског поретка, чије утицаје примају. Они су духовна средишта: Хелиополис је град Сунца. Салем град мира, Луз бедем, божја кућа. Пекинг стожер…

Подизање првог града се приписује Каину. Градови су, према предању, први знак номадског замора: некад само место предаха, а некад и вечна станишта. Градови су места мировања, што се види и из симболике градње (градови су најчешће четвртастог облика, што је знак стабилности и мировања), насупрот номадским шаторима који имају кружни облик (круг, симбол кретања).

Забеоградског писца Милана Младеновића од Лужице (Ужице, 1949) градови, међутим имају управо тај номадски, покретачки, луталачки, онеспокојавајући усуд. За Младеновића су градови насилно заустављени, преварени бродови:

Градови су бродови-луталице, преваром чврсто усидрени у долине, и само понекад каравани понесу из њих, у даљину, потпалу за непресушиви, онај свеутолни, нагон луталачки.

Младеновић је ово записао у Календару 1978. године. Остали записи, песнички, прозни, философски, настали су на путовањима чији су циљ били градови, или у њима самима: Вис, Корчула Сунион, Београд. Врњачка Бања, Будимпешта, Блед, Местре, Лондаон, Омишаљ, Цариград, Техеран, Гази-Азијастан, Кабул, Бенерес, Оксфорд, Минхен, Базел, Хајделберг, Париз, Солун...

Песник је у свим тим градовима и у многим другим, покушао да докучи оно најскровитије - душу њихову. А колико је то изазовно и загонетно, таман толико је тешко и недокучиво. Младеновић то и саопштава у тексту који је дао наслов књизи:

Душе градова дубоке су и не прониче у њих превише усађено око. Лака отменост краси слободу брзог докучивања: Истовремени захват у Дубину и Ширину. Површност је особина преобавештених. И оних обухваћених...

Милан Младеновић од Лужице је од оне врсте духовних знатижељника и сумњала, који настоје да све наново искусе и искушају, да поново виде и осете, да превреднују, доведу у сумњу. Постављајући себи антички задатак (путујем, значи живим, учим), Младеновић је сачинио чудесну духовну мапу света у чијем су крвотоку жиле куцавице - градови. Речи које је у предговору књиге "Душе градова" исписао песник Бранислав Петровић могу се учинити неодмереним само онима који ову књигу нису имали у рукама:

Ако већ и по извесним знаковним одредницама препознајемо блискост са Црњанским и његовим путописним белешкама, то нам служи само као подстицај за пажљивије читање и усредсређеније промишљање текста (али и контекста) садржаног у рукопису који је пред нама.

А без двоумљења смемо се изјаснити да је дужа песма којом се завршава рукопис, “Шопен у парку Монсо”, сва од рилкеовске тананости и мудрости, један од најлепших тренутака нашег савременог песништва.

Петровић ће, не без разлога ову књигу назвати "дивном уметничком рукотворином", а Милић од Мачве немериво допринети њеној визуелној пуноћи, осмишљености и обогаћењу.