Миодраг Павловић, ПЕСНИЧКИ КОРАК У НЕДОГЛЕД
Бранислав Петровић, ПУТОВАЊЕ КАО СУДБИНА
Драшко Ређеп, ПЕСНИК СУНИОНСКЕ СВЕТЛОСТИ
Милосав Буца Мирковић, У ДОЛИНИ ПАМЋЕЊА
Михаило Блечић, ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА
Александар М. Петровић, ОДЊИХАН У ДУБИНАМА АЗИЈЕ
Мирјана Брковић, ВЕЛЕЛЕПНИ ПОЕТСКИ ХРАМ
Весна Башић, ЗЛАТНО ПОЕТСКО РУНО
Мирјана Брковић, ПОЕТИКА МИЛАНА ОД ЛУЖИЦЕ
Др Зорица Турјачанин, АРХИПЕЛАГ ВАТРЕ
Небојша Ковачевић, СТВАРАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ
Душан Вукотић, МЕСТО У АРХИВИ ЛОГОСА

Милосав Буца Мирковић
У ДОЛИНИ ПАМЋЕЊА
"Душе градова" Милана Младеновића од Лужице
(“Илустрована политика”, Београд 1989)

Душе градова су час у катакомбама памћења, а час на раменима путника, номадски и метфизички запућеног у нигдину или пуноћу ове мале, али такође путнички суновраћене планете. Путници као васионски чергари и луталице, као земаљска чељад дефилују пределима и коначницом Милана Младеновића од Лужице. Пушкин је био најлепши Циганин (вели Брана Петровић), Бајрон је препливао свете грчке воде, Пруст је путовао између четири зида, наш Црњански је изгорео у сеобама, а Растко Петровић је задобио Сицилију као дар божији.

Спокојство лиричара у неспокојном лирском сазвежђу, његова интернационална самобитност и сербијаснка мудрост напајају ову књигу уметничким вредностима каквих није било код нас од "Октава" Миодрага Павловића. Песник је овде “суложник светлости” и сапутник ноктурна: Баски певају својим предграђима, липе се дозивају у Сремским Карловицима, а Шопен свира у парку Монсо. Чују се звона са бледских цркава, залазак сунца над Рибарским острвом, пијани брод улази у корчулански залив.

Градови имају и душу и памет, носе духовност и памћење. Милан од Лужице у путничкој торби носи Библију и Хелдерлина, фармерице пуне белутака река из завичаја, алги из океана. Путничка карта је ишарана стиховима, слоганима, афоризмима. Духовна географија је исписана окомито: пропланак и ум се исказују на равној нози, у међучину, у међуигри:

Поново се Градови отискују на пут, јер не пристаје Одсуство души Луталице, та није Даљина још потонула у себе, и није мир.

Сада ће, опет, да се, у цветно пролеће, одене Хелада, и неће друго него Успомена, и него Жал у оно широкоумно Гласје да се веже, јер ускрснуће душе ако не забораве прастаро Слово певачи, и не укаже се као Једно сво оно многолико посланство народа, а о великом братству запојаће још врло присутна Византија, и они јуначни потомци Немањића, заспали на Зејтинлику, претворени у душу света.

(“Посланство народа”, Солун 1980)

Песник радо узима отворене, апстрактне речи а не предметне именице, избегавајући стилизовано повезивање које може слику затворити. А када се јави стих који као да сугерира одређенију слику, затворену целину, он спонтано ту слику, ту целину, разбија новим стихом којим као да хоће ући у нешто сасвим друго, у други смислени круг.

Са узнемиреношћу и увелико распеваним симболом Нарциса, који је истовремено и прозивка преосталих лирских елемената, збирка песама затвара се у једну реторичну сонату о судбини очева, синова и браће као најпречих личних питања. Сва велика питања додају се овде уз безнадежну слободу да се рођење поима у самој клици и да се смрт захвати у пуној истини.

Али песник је, подижући "свој случај" до поетског, метафизичког догматизма, отишао једном једином линијом, да нисмо сигурни где почиње говор талента, а где говор ради говора. Простије речено: Младеновић је један од оних младих песника који не мисли само главом, већ целим својим бићем, али толико издвојеним из свега да може оптуживати и судбину очева и судбину синова.

Када говори о вечности, он не мисли на нерукотворене споменике за којима су уздисали Пиндар, Пушкин или Црњански, не мисли сујетно на то да би било лепо кад га људи не би заборавили кад би их он толико задужио да они не би смели да га забораве; није мислио да он умире а његова поезија остаје, него је идентификујући своју суштину и своју судбину, дакле своје когнито са поезијом, тражећи модус за вечност поезије, тражио истовремено и вечност за своје биће.

Веома карактеристично, многобројни записи Младеновићевих књига остварени су у возовима, а адресе њихових коначних одредишта, путнички бескрајно радозналих, у бити одзвањају колико егзотично, толико исто и налик на огледала. Познато је у коликим је размерама феномен огледала обележио његову “Завршну реч”. Дакако, то нису тек балтусовски назначена наша обличја, нити је то начас логика мултипликације наишла из култног филма Микеланђела Антонионија. Овде је огледало, као и пејзаж уосталом, пре свега једна од уочених, ако хоћете и препознатих истина. И као што је исток сан, тако се у Младеновићевом запису “Пресељавање континента”, из Кабула 1978, растковски понесено, у смислу есеја Азија путује, најављује брига планетарна, али суштанствена, унутрашња, моћна: "Полако, континент поче да се, у нас, пресељава, и само још мало Истока преостаде да борави ван."

Тако исто, на Рибарском острву у Новом Саду, 1980, бележи овај Младеновић, који је и појам постојбине неодољиво препознавао благородно, интимно идентификован са тугом народа, са почецима самим: Увек ме је било ту, и ћутао сам. Велики усамљеник и велики путник, Младеновић доживљава свет као најинтимнију конвергенцију са духом, са бићем неугаслим а препознатим: И од свих људи, чије би ме друштво могло красити, ја немам другог друштва осим себе сама (Липе у Сремским Карловцима, 1980).

Бродови и возови, па онда Вис, Корчула, Сунион, Београд, Будимпешта, Блед, Местре, Лондон, Цариград, Омишаљ, Кандахар, Техеран, Гази-Азијастан, Кабул, Бенарес, Морача, Оксфорд, Минхен, Базел, Карлсруе, Хајделберг, Нови Сад, Сремски Карловци, Париз, Солун, Минстер, само су нека географска имена посве необично формиране духовне авантуре овог аутора који је глогу наменио пресудну улогу не освете, него дефиниције зла које нас је, свакојаке, било задесило. Карловачко Белило, које се дозива у једној најширој јавности мање познатој а значајној песми (“Карловачка балада”), симболично везује традицију нашег песништва са његовом обновом, усред општег мрака.

Уосталом, Младеновић је на трагу великих наших песничких доживљајности, добро знајући како је свака песма итекако у дијалогу са једном ранијом, друкчијом песмом. Његови карактеристични верзали, особито када су у питању знакови и мисаоне именице овог језика којим он влада изнутра, апсолутно алергичан на стране, инкорпориране нам речи, заправо су такође настојања да се вертикале наше словесности издвоје и опомену нас, грешне и ништавне, у овој помами зла, када је, одиста, свеједно ноћ.

Пренебрегавши бедна наша окружења, сав усредсређен на суштину саму, Младеновић је у својој “јахачкој песми” под насловом Шетња - написаној у Централном затвору и у Падинској Скели - најављивао наша, то јест боља времена. Тако се један сужањ, у лирским својим варијацијама о сводовима небеским и сунчаним над нама, безмерно наругао приземним својим мучитељима. Отуда поема Једна кафана (заборавих јој име) све своје рефрене открива у оном другом гласу, симболично вечито у заградама, оном који нам се придружује у нашим усамљеничким, исто у кругу, затвореничким шетњама.

И као што је у Завршној речи, једном од најузбудљивијих сведочанстава овог језика о злу, маштао о доброти, сунцу и истини, тако се у читавој његовој лирици, само наизглед раскуштраној, дифузној, а у бити изузетно мислећој, племенитој, ужагреној, као и рафиновано медитативној, глас понора, нејасан а магичан, јавља као још једна, можда од најбитнијих и најсензибилнијих, страна овога света. Бескрај и Сунце, Хелдерлин и Црњански, бездан и хармонија, бездан и тишина, само су неке од несумњиво дијалошких назнака ове лирике која је свој немир освојила природно, чистим потезом, у једном даху.

Врло карактеристично у песми “Земаљски шар”, Милан Младеновић, одмах после посвете песницима, напомиње:

Ја не спадам тамо где сврставају нас
по усуду
рођења
и не пристајем уз меру година
распон доба
ни било каква временсака
уконачења.

Исказ без сумње битан за нова читања Младеновићевих песама. Младеновић је, свакако, на фону наше савремене песничке речи, бунтовник са разлогом, рапсодичан, са сензибилитетом који је посве, посве специфичан и унеколико инокосан у властитој песничкој генерацији. Он нема сна, и његова будна ноћ, као они затворенички његови часови који су драматично инвестирани у нашу будућу слободу, заиста настоји да нас препозна, да нас издвоји, да нам опрости. Пред том сунионском светлошћу ове лирике падају у воду све наше баналне исповести, наша јефтина брижност, наш конвенционални потез испољавања носталгије. Младеновићева носталгија је од времена будућег, а његове варијације о земљином шару и о путничким оним сновиђењима иду у сам врх нашег модерног песништва.