Миодраг Павловић, ПЕСНИЧКИ КОРАК У НЕДОГЛЕД
Бранислав Петровић, ПУТОВАЊЕ КАО СУДБИНА
Драшко Ређеп, ПЕСНИК СУНИОНСКЕ СВЕТЛОСТИ
Милосав Буца Мирковић, У ДОЛИНИ ПАМЋЕЊА
Михаило Блечић, ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА
Александар М. Петровић, ОДЊИХАН У ДУБИНАМА АЗИЈЕ
Мирјана Брковић, ВЕЛЕЛЕПНИ ПОЕТСКИ ХРАМ
Весна Башић, ЗЛАТНО ПОЕТСКО РУНО
Мирјана Брковић, ПОЕТИКА МИЛАНА ОД ЛУЖИЦЕ
Др Зорица Турјачанин, АРХИПЕЛАГ ВАТРЕ
Небојша Ковачевић, СТВАРАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ
Душан Вукотић, МЕСТО У АРХИВИ ЛОГОСА

др Зорица Турјачанин
АРХИПЕЛАГ ВАТРЕ
(Милан Младеновић од Лужице:
"Морам да видим острва", Источник, Нови Сад, 1995)

Поезија је искуствени радијус пјесниковог лирског космоса. Њезина стварност и тварност није механички рефлекс свјетла у огледалу који региструје крути поредак збиље обиљежене атрибутима тјескобности и монохромије, умножене збиље која докида дубину и разуђеност облика, варијабилност "ритма и тона у аутономном протицању времена"

Тежећи да осмисли предјеле којим се распростире његова "прекоречена мисао", а пун "пламеног блеска", Милан Младеновић од Лужице на старту раскршта са ограничењима увријеженог схватања према којем је макар у једном свом сегменту, умјетност Балзаково огледало ношено по каљавом друму”:

Није мени до тога да распростирем
Широко огледало
Планетом
И да гледам
Како из сваког бића мотри ме
Мој позајмљени поглед
И моје лице
Умножено
Светом

Одбацивши све оно што је упућивало на "позамљени смисао" и индукована стања бића и збића, он је интензивним напоном духовне енергије успио да се отргне гравитацији, баналности, "превлада неочекиване даљине унутар ствари", удуби се умљем до "задњег зида" спознаје иза које се простире тек велика Празнина, бесконачни космички океан непокрета и шутње.

Уствари, пјесникова путовања ивицом галаксије започело је од једне стварне ситуације: из сукоба сила друштва које је, под стакленим звоном једноумља, показивало све агресивније облике малигне алијенације (загушљивост \огиних вампирских "вунених времена") и побуњеног човјека изузетне креативне снаге и моралне приципијелности. Из судара масе супротно наелектрисаних честица дошло је до експлозије, великог бљеска из којег је, као на почетку, створена она маглица ријечи и мисли из које ће се, дереализацијом стварности и дезактуализацијом глаголских времена доживљаја, зајезгравати нови континенти, архипелази и острва (“Морам да видим острва) основа откривеног свијета.

У ствари, у астралној карти Милана Младеновића од Лужице угравирана су два хералдичка знака ватре (у знаку шкорпион - “огњена вода”, у подзанаку лав - отуда код њега толико пламених метафора) судбински је философ заокупљен тајном свемира и агностицистичком сјенком на путевима људског спознања ("Ја прошлост неба никад нећу знати / А своју немоћ без напора знам"). Пјесник и философ, горљива ријеч и опрез обојен шутњом, остварили су своје стварно двојство у потенциијалном јединству поетских метафора.

Пјесник је стваралац. Његова храброст из муклине дозваном рјечју твори нову реалност. Тек именоване ствари почињу да постоје, да се умножавају, да најзад, како каже Хуго Фридрих, артикулишу вјечну слободу језика да изналази, да игра, да пјева и да чара".

“Осуђен на себе", пјесник у језику налази свој једини прави простор. Језик је његова судбина, превладана самоћа, "најљепши начин на који” - јесте.

За Младеновића, простор је непокрет што пече”, а време “кретање побегло у сат. Између хоризонталне и вертикалне ординате егзистенције, аутор Острва приоритет даје простору, који је статичан, несамјерљив, који је вечито стање, док је вријеме она димензија, квадрином, који се открива посредно, нашом проточношћу" ("Судбину сата открива ми сазнање / Да време стоји, а да течемо ми).

Трећим оком вида философ је, апстрахујући ефермерне закључке и бришући сувишне ријечи, дошао до закључка да је само простор вечан, а да је живот, трагичан у сваком конкретном оваплоћењу, у у кружној причи само окрет нов.

Скученост моћи и трагична упућеност на вријеме брише у философу вјеру у живот после живота, али актуелизира питање досљедности човјекових моралних опредељења, спремности да принцип окрунише чином. Зато ни слободарство ни патриотизам, ни Српство ни достојанство нису за Младеновића општа мјеста, предмет расправе или борбе мишљења. Они су за овог бившег робијаша и вјечитог мегданxију са аxдахама садржај живота и његова непогрешива и непорецива сврха.

Осим борбе, сврха је у стварању, у моћи да се голим рукама ухвати грумен румене ватре.

Интересантно је како настаје пјесма. Она започиње брујањем из дубине космоса и дубине бића које је његов смисаони и звучни резонатор (Звуци дубинских плима / потајно у мени брује). Бруј се преобраћа у величанствену хармонију звона ("Чујеш ли простор у себи, чујеш ли вечита звона"), у глас ("Глас! То је поема - тај прогледали низ / Речи, то узлегање у Стих"), најзад и у ријеч која је обећање постојања свијета (“Свет настаје полако / Свет твојим духом наведен на реч”).

Поезија Милана Младеновића највећим својим дијелом је философска, рефлексивна. У њој пуцкетају сукобљена значења. Њен доминанти изражајни облик је метафора која "здружује оно што тежи раздвајању". У метафори се често рефлектује одбљесак тамности, али је она и сликовни кључ потенцијалног рјешења загонетке.

Од другачијег лирског ткива саткане су пјесме: "Јутро", "Облик тишине: У њему трај" "Морам да видим острва", "Карловачка балада, "Господар Сфаироса".

"Јутро" је пријелепи срмени пејзаж снијега и чежње. У њему је све чисто и титраво (као Глукова музика), испуњено узбуђеношћу пред бијелом лепотом и тајанственом појавом жене.

"Облик тишине" је тих, њежан и суптилан. Подсјећа на "Свилени тремоло кантилене", дах у чипканој завјеси, уздах који није стигао да се преобрази у ријеч.

"Господар Сфаироса" је својеврсна језичка гравура. У њој звучна боја стиха, начичкано ВР уткано у звучну потку ријечи, сугерира витло, вртлог, озарени вир којим, како рече Езра Паунд, "хуче идеје које поседују бесконачну резонанцу". Пјесник се поиграва, дува у свој божански рог, вртложи стихове дарујући им вртоглавицу транса и врлину страсне молитве давном паганском богу.

"Морам да видим острва" је бајалица, вртложница истовјетних стихова који незнатном измјеном ријечи дуго титрају на затегнутој струни исконског памћења. У овој пјесми два централна симбола јелен и оствра спајају се у човјековој предсмртној мисли заривеној у "сенци обрва" Пресликана са стећка, пјесма је одјек кола мртвих испуњеног тамним тембром непогрошиве слутње.

Најзад, "Карловачка балада" је супериорни лирски домет у којем је Младеновић потврдио своје крвно и пјесничко побратимство са Радичевићем, Црњанским и Миљковићем.

Избор "Морам да видим острва" Милана Младеновића од Лужице је изузетно остварење у савремној српској пеоезији. У њој све звучи као интелектуално дометна, чиста, избрушена поезија. Њен стваралац је у звјездани атлас свога стиха унео не само мисаоност и изнијансирану звуковност раскошног лирског инструмента него и оплемењено искуство пјевања, стих који се брусио на дјелима најбољих стваралаца српске и француске поезије, Верлена или Малармеа, нпр.).

Посебно импресионира његов језик, метафоричка пластика и вербална разуђеност. Ријеч, нпр. ватра, пламен, огањ, поседују, као један од четири градилачка елемента свијета, бескрајну могућност трансформације, гибљивости, асоцијативног повезивања, површинског и подземног, стварног и магијског. Пјесник је и маг који враћа ријечи из дубине заборава и творац "ватрених" метафора из којих пропламсавају чудесна острва умља и досегнуте умјетничке љепоте.

Душан Вукотић
МЕСТО У АРХИВИ ЛОГОСА

1
(Сусрет са Миланом Младеновићем
у Скадарлији)

Најдивнијем, чему дух се диви,
Нежељени мирис свагда се придружи,
Кад успемо да се Добро здружи,
Тад ће Боље да умре, посиви.*

Гете
(препев Д. Вукотић)

Негде почетком јула месеца (2002), након што сам др Милана Младеновића поприлично "упознао" путем Интернета, позовом га телефоном и кажем му да бих волео да се лично видимо. У Београду. Договоримо се да се нађемо на Теразијској чесми. Знакови распознавања: ја имам дугу косу и више личим на Азијата него на Српског Аријевца о коме пишем, он носи кратку браду, Дражине наочари... Истог дана, у договорено време дођем пред хотел "Москву". Лако се препознамо. Младеновић ми, уистину, изгледа као реинкарнирани чича Дража. Одмах ми предложи да одемо до Скадарлије.

Последњи пут био сам на Скадарлији, отприлике, пре неке две године. У једном од оних бројних тамошњих ресторана. Мој рођак се женио. Било је то "скраћено издање" свадбе. Весеље је трајало, можда, неких четири сата, потом - разлаз! Ни налик сеоском "дернеку", на који сам навикао, и који траје до раних јутарњих сати. Заправо, док се човек не умори или не падне под сто.

Дакле, спустимо се лагано низ ону калдрмисану скадарлијску низбрдицу, и тамо негде, с десне стране, уђемо у једно, чини ми се, каменом поплочано двориште. Пред маленом кафаном, испод трема, седнемо један наспрам другога, на дугачке дрвене клупе. Између нас огроман сто, направљен такође од дрвета. Амбијент сличан оном, какав се вековима виђа по српским селима. Мада смо у хладовини, врућина је готово неподношљива. Дође и конобар...

Започнемо причу сасвим обично, онако како се то и чини када се људи први пут срећу уживо и лично упознају. Доста тога знали смо један о другоме из наше раније кореспонденције путем Интернета. Али, очигледно, обојица смо свесни да писана реч не мора увек да се поклопи са стварним животом. Зато се и постављамо испитивачки и при међусобном ословљавању користимо крајње учтиву форму. Онда, у једном тренутку, упитам га:

"Господине Младеновићу, да ли бисте ми рекли нешто више о вашем познанству са Олгом?"

Након краће паузе, уследио је одговор:

"Знате, Олгу би требало санктификовати. Она је уистину светица, целим својим бићем предана српском роду. Упознао сам је у Паризу, пре више од двадесет година. По упутству и благослову владике Данила Будимског. Виђао сам се с њом и у њеном Франконвилу (који смо ми, увек уз заразан смех, звали Бранковина), и у Паризу, пратио сам је и помагао јој у њеним истраживањима по Француској, Немачкој... У тадашњој Југославији, због дружења с Олгом и неким другим часним људима у емиграцији, стекао сам репутацију "државног непријатеља", да бих, на крају, због такве, наводно, "антинародне активности" био оптужен, осуђен и утамничен. Ми Срби смо, изгледа, једини народ на свету, који издајнике проглашава херојима, а часне људе издајницима. Ето, Олга је на самом крају њеног овоземаљског живота, тек када се озбиљно разболела, добила одобрење да може да се врати у своју Отадxбину, коју је волела више од себе саме и којој је сваки свој умни дамар посветила. Највећа Олгина љубав били су Србија и српски народ. Слично Олги, размишљали су и моји најбољи пријатељи, др Милан Петровић, владика Данило Будимски, др Александар Лома, Милић од Мачве, мр Милорад Лазић... Коначно тако мислим и ја, јер Србин не може (и не сме) имати ниједну већу љубав од Србије. У супротном, живот сваког оног Србина који се с тим не слаже, доведен је до крајњег бесмисла и гурнут, малтене, у подљудску сферу. Олга (та света жена) сањала је о томе да се једног дана у њеној земљи образује Институт, који би се бавио истраживањем српске најдубље прошлости. Првенствено кроз наш језик, за који је била уверена да представља Прамајку говора. Наравно, и поред силне жеље, љубави и великог, несебичног српског срца, у томе за живота није успела. Тачније речено, у томе смо заједничком сну били грубо онемогућени: Шта "природније" од тога да се и она нађе на списку "непријатељске групе" коју сам ја основао ради рушења "уставног поретка" , због које сам комунистичке фатаморгане одробијао више од годину дана? Сведоци смо да се и данас (након Брозовлука и Слоброзанлука) њен рад потцењује, а, неретко, и исмева. Време Брозосауруса и \идогеxована још није прошло. Броз им је, чини се, у свест уткао такву копрену сумње према сопственом роду, која их и даље приморава да највише презиру оно чему сами припадају. Није ни чудо, када су се успињали на хијерархијској лествици власти, или културе, пљујући на властити род. Наша трагедија се наставља. Чак и они који "друга Тита" нису ни упамтили, а прожети су незајажљивом похлепом, знају, каткад и несвесно, да ће се највише окористити уколико о своме роду причају најгоре. То је та несрећна спирала која Србе, већ више од пола века, суновраћује у амбис. Бојим се да и ми, који данас настављамо Олгиним путем, нећемо ништа боље проћи од наше Светице."

Слушам Младеновића пажљиво. По први пут, чини ми се, срећем човека, чија је свака реч одмерена, пажљиво (и лепо) скројена, кристално јасна, али и чврста, као од дијаманта избрушена, звонка, а кад затреба, крајње одлучна, реска, па и беспоговорна. И тада сам у гласу мог саговорника осетио још једну несвакидашњу ноту, коју у том тренутку нисам успео до краја да растумачим. Доцније сам схватио да је то једна црта у карактеру, коју поседују само оне личности које су на један, за обичан свет, вероватно, тешко схватљив начин појмиле свет и своје место у том истом свету. Најпре сам мислио да се ту ради о гордости, па чак, у једном тренутку, и надмености. Данас знам да је Младеновићев песничко-философски гениј већ пре много времена за собом оставио оне људске особине, чије се основе налазе у природној човековој саможивости и исконској жељи за доказивањем или наметањем личне (појединачне) воље својем окружењу. Заправо, Младеновићу се десило нешто што може да одликује само највеће умове. Његова умна жица се разапела (распела) оним, већ поменутим, његовим "вечитим стањем", од непостојећег почетка до невидљивог краја, сасвим свесна времена које "врти варку" у којој "истина воли да се скрива". Ко пажљиво прочита његове књиге (није важно да ли је реч о философским списима, политичким опсервацијама, социолошким и геополитичким анализама или његовим ненадмашним песничким остварењима), разумеће да је Младеновић давно продро у умну сферу (намерно кажем "умну", јер сматрам да не постоји област "над-ума"), којој се могу приближити само они које је божанство, звано Ум, из посебних, нама незнаних разлога, одабрало. Такав бриљантан песничко-философско-политички спој у само једној личности, моја маленкост никада раније није срела. Чак, усуђујем се да устврдим, да ће Младеновић (када оконча овоземаљско путешествије) стати раме уз раме са највећим мислиоцима светске цивилизације.

Читалац ће се вероватно овде запитатати, а зашто не данас, за живота? Одговор је прост. Људи који иду далеко испред времена у коме живе, обично (или најчешће) не наилазе на разумевање својих савременика. У ствари, то да ли ће Младеновић бити схваћен или не, најмање је значајно за њега самог, јер је он осигурао своје место у "архиви" Логоса. За земљу Србију, пак, његова мисао могла би да буде спасење...

2
(Највиша сфера мисаоне музике)

Пра Милане!
Дешавају се чуда. Твоја поезија је надмашила сва моја очекивања. Прожета је таквом дубоком мисаоношћу, с којом се тешко могу мерити и највећи светски философи. С друге стране, наша мисао је толико слична, али и комплементарна, да ја никако не могу да дођем себи. Дајеш ми такву инспирацију, какву ни у сну нисам могао очекивати. Анализу песме "Једно је дно", завршићу ноћас, али потребна је једна обимна књига да би се то урадило са целокупном твојом божанском музиком!

Пра Душан
У међувремену, од Милана Младеновића, добио сам његову збирку песама, под насловом "Морам да видим острва". Песник у њему је био далеко млађи него што сам претпостављао, а стихови у његовој збирци стармлади и набијени ретко виђеном поетском философијом. Читајући те стихове, био сам не мало изненађен, па и запрепашћен, са каквом снагом се отискују у свести онога који се такође налази у свеопштем трагању за сврхом и смислом, извлачећи из универзалног умног лавиринта необичну и узвишену музику која је доступна само, од Неба, пробраном људском (сл)уху. Своје "кружење светом" Младеновић је започео са својих (невероватних!) шеснаест година, схвативши оно што нама, већини смртника, најчешће не бива јасно до краја живота. Већ у оно доба он зна одакле потиче, а његова обузетост почетком и крајем живота (његовим Коном и Бесконом), врло је неочекивана и толико дубока, сасвим непримерена једној тако младој "упијајућој зеници". Млађани Милан (можда се тајна његовог раноранилачког узлета у највишу сферу мисаоне музике крије у презимену Младеновић!) стармало закључује да је, као и већина умних бића:

Остварен мржњом подземља и неба
Одлуком корења протеран у дан,

и томе додаје:

Вратићу се сажет у колевку хлеба
Биљкама гозба а црвима стан.

Наравно, горе поменута претпоставка о презимену Младеновић, била је само шала, али ствар постаје више него озбиљна када се види шта је један ондашњи "клинац" видео иза застора шаренила и сјаја, претачући у стих једну од идеја којима су се ретки мислиоци, у много старијем добу, успели приближити. Пре него што нешто више кажем о томе, ред је, чини ми се, да то најпре илуструјем следећом строфом из његовог, већ поменутог "Кружења света":

О варко Никад неће прогледати
Посмртни видик из давнашњег сна
О вечној ноћи треба запевати
Сунце је тамно а Празнина сја.

Дакле, тешко је претпоставити да је шеснаестогодишњи Младеновић, до таквих, можда, кључних и најдубљих мудрости, могао продрети контемплативним путем, то јесте, да је могао доћи до таквих "сазнања", до којих нису дошли ни многи мислиоци (о чему се ради, читалац се може нешто шире обавестити ако прочита поглавље "Искон, Кон и Бескон", у овом истом штиву), који су таквом трагању посветили читав свој живот. Младеновићев пример нас упућује на закључак, да је интуитивно (у датом случају песничко) сазнање далеко важније и вредније од било каквог "сувог" умовања и да је поезија то подручје по коме треба чепркати, уколико имамо жељу да допремо ближе подручју сврхе и смисла, односно, онога што зовемо "истином".

За сада толико, али, пошто је Младеновићева поетика за мене велико откриће, а верујем и за све умне читаоце, жељне сазнања и радознале (барем онолико колико и сам аутор ових редова), којима су Дух и Душа важнији од Свесјаја, ја ћу се повремено враћати његовим стиховима, да бих уз њихову помоћ поткрепио и "разлоговао" врло велике и непорециве истине нашег опстајања.

3
(Од Падинске Скеле до Милан-ске Скале)
Није ли прашина, то што висок зид,
Из рафова силних, у лице ми баца?
Старудија која заклања ми вид,
Није ли то свет ваши и мољаца?
Зар ту да тражим жељеног мудраца!

(Гете)
(Препев Д. Вукотић)

На овом месту нисам се могао уздржати, а да евентуалном читаоцу не представим једну Младеновићеву песму, која ми је одузела дах, писану (никако случајно) у дугом периоду (1983-1985), започету у Паризу, а довршену у Пад-инској Скели, под насловом "Једно је дно" (Земаљски шар, стр. 129). Први стих,

Једно је дно, један је дан,

као што видимо, сасвим се уклапа у Бел-Дан (Бел Див), божанство из кога нам долазе речи "под", "пад", "дно", као и многе друге (о некима ће и касније бити говора), указујући на блискост између дана и дна, која се иначе тешко примећује. Заправо, Младеновић нам моћном музиком речи, у којој се и у броју је-дан крије ни мање ни више, него поменути дан, објашњава да се дно (простор, свет, конац) не може замислити без дана (светла). У ствари, ни Једнога (Један, Једини, Один, "тако ми Дина") не би било без дана, који је опет, са своје стране, порођен из Беласања (Бело Сан, бесан или без сна, без=бес, бесаница или несаница, чак и беснило). Дан је тај који даје, док ноћ, у чијој је основи, такође, светло (шар, сур, жар који гони, на-го-ни, зари жарног, жар-ноћа), увек односи (гони, ноги, нози, носи, ноћ, од-неће), најчешће у сан (да ли жарносан или заносан?). У наведеном случају као да се топи дуализам дана и ноћи. - Надаље, Младеновић пева истину:

Складиште иште склад.

Дакле, оно што тражи (иште) складиште, није ништа друго већ склад. Да би се дошло до склада, неопходно је коло (около, околити), које око може охоло да упије, а пре него што око коло упије, исто се мора рас-схлад-ити (уистину, нигде већег склада од оног када се човек за врелог дана скл-они у хлад-овину). Ту су негде и птица соко(л) и глаголи соколити, сколити, али и скалити (кал). Дивну (Дивову) скалу да и не помињемо, наравно, музичку, у песми "Једно је дно". (Како се само на овом месту, у све досад речено, уклапа поменута Падинска Скела, где је Велики Песник присилно боравио, захваљујући онима којима је јаукање најпријатнија музика, а уместо склада глава им је клада). Оно што није чулима лепо, није ни склад(бел)но, већ је склепано (скарадно, скарабу(л)xено, xено=дано, Хор-с, Бел, Дан).

А послушајмо сада следећи стих, који као да је изникао из саме основе (суштине) Бића:

Жедно жк Дно, жедан жк Дан!

Господо, каква моћна философија у наведеном поиесис-у (појању, поје се), која дубина у Младеновићевом стиху и нашем, богом даном, обоженом! српском језику! Грдно је када је човек жедан, а да не говоримо колико је то гадан осећај:

Гадно га Дно, гадан га Дан!

Занимљиво је да је грдно или горд(н)о везано за Хорса, Хор Дан (санскр. хрда, а на српском груди и "родна груда"), у истој мери као и срдно, (у)срдно и срдити (се) са Суром (опет срце). Видимо одмах, да је и грдно (грдан) и када је човек гладан (прелазак "р" у "л"), као и то да онај ко је гладан и жедан гледа (тражи) да нађе воду и храну и да, при томе, мора да хо(р)да (ходати, х-ордијати) све док те нагонске потребе не задовољи.

Покушаћемо да објаснимо прелазак гласа "г" у "ж" у придеву жедан уз помоћ глагола сагињати (се), сагнути, сагети (се), јер, очигледно, од "са-гети" настаје глагол жети, пошто се тај рад некада морао изводити у погнутом положају. Да је то тако, додатно нам потврђују речи сажет(о) и сажимање (скупљање, смањивање запремине). Оваквим путем објашњавају се именице жега и жетва (кад је жега, природа вене, сажима се, а након жетве жито је сажето). Тамо припадају и глаголи сузити и сузбити. Но, да не улазимо у даљу етимологију "жеђи", пошто би нас она одвукла предалеко, већ да се вратимо Дну кога са-жиже жеђ (жедноћа), свакако не само у физичком, већ и у духовном смислу. Као што видимо, у поменутом стиху, Дно се може, без икакве грешке, заменити Даном, тако да добијамо Дан који жеже Дно или Дно које жа-ње Дан (сажима га, али и са-жиже).

А Сунчев је и Син и Сан!

- кличе исконски поета, пра-поета, Пра Милан Младеновић од пра (Л)Ужица, као да је био присутан у оном часу када се рађала Васељена, дакле и Сунце и први Синови Божји (Умни, У-Ман-и, синови Ума). Једно је Дно, један је Дан, али исто тако, јадно је једно Дно, као што је јадан и један Дан. Заправо, све што је усамљено (једно или јадно) пада на Дно (ПоДно) које "сажима", сужава, сузбија и, коначно, убија јадни Дан. Због тога и постоји Ноћ, да би из своје мркле утробе, у једном часу, истиснула и Сунце и Сина и Сан. Све је у светлости, у лучи (луx, луцис), било да на то гледамо у чисто физичком или, пак, духовном смислу.

Ипак, својом невероватно великом песничком дубином (или висином), Младеновић осећа да се у светлости и бојама скрива највећа енигма умног постојања, оличена опетованом (свакодневном) варком, у којој су, можда, светлост и тама заменили своја места ("Сунце је тамно а Празнина сја..."). Та иста Празнина, из-браздана непостојећом светлошћу, заправо је производ самоће Ума, смештене у таму које нема и светлости где Ум постаје свестан своје, још неумножене самоће. Дакле, умножавањем Ума у светлости, долази се до необичног обрта, то јесте, умножени Ум умножава самоћу из које је некада изникао.

Праздно је Дно, праздан је Дан,

пева Младеновић, понирући у примордијалну еру, да би одонуд, с олакшањем, ускликнуо:

Праздано је и Дно и Дан!

Заправо и Дно и Дан су з-дања Празнине, а пошто не би било ни Дна ни Дана, да није Сунца, онда се између Сунца и Празнине може ставити знак једнакости! Наравно, у нашем ноематском ковитлацу, у коме се, и поред јасне светлости, ништа не може јасно и до краја сагледати, Празнина се и није могла другачије представити сем као Мрак (Тама), јер у Празнини нема ничега, па ни светлости. Након оваквог "умовања" постаје нам јасно зашто је Младеновићево Сунце тамно. Опет, наведена тама није идентична мраку, јер је мрак позадина на којој се "оцртава" Сунце (Тама), па стога никако не може бити Празнина. Да би збрка била доведена до свог врхунца, Празнина, у којој нема ничега, ни у ком случају не може бити празна, пошто је (барем у нашој свести) ограничена или уконачена у простору, умештена је у праздани зид (суд) и, зачудо, егзистира усред сопственог непостојања. Оно што ми данас именујемо као живот, није ништа друго већ бразда заорана у празданом Дну или Дану (браздан у праздању). На крају, има ли ичег чуднијег од тога да се чује Дно или Дан ("Чудно чу Дно, чудан чу Дан"), поготово ако узмемо у обзир чињеницу да српски глагол чути долази од чула вида а не слуха (око, очи, уочити, учити) и да се ништа не може у-видети уколико се не ћути, као што, с друге стране, без слуха не би постојали ни слик (рима) ни слика. Ослушни слику и уочи глас! Нажалост, у свему овоме највеће је чудо, да нико, до данас, није пажљивије ослушнуо слик и слику прасазданог песника, нити је видео (очима бар) глас најдубље мудрости, којом нас обдарује сваки Младеновићев стих. Зашто је то тако, тешко је рећи, а можда и није. Ваљда, у земљи, у којој Брозови кл-о(в)нови још увек певају компартијско-демо(н)кратску песму, Ум који Јесте сурван је у Није, оно што је вредно безвредно је, а глупост и простаклук на највећој су цени. Још да додамо, уместо закључка, ону народну: Истина је спора, али достижна!

Јесте и Није јесу нису
Јестање Ништа јесте није
Неисти исти Истини су
Исто неисто Истини је

(“Различита песма”,
Земаљски шар, стр. 132)

др Ивица Стојановић
"БЕРМУДСКИ ТРОУГАО"
Пророчанска песма Милана од Лужице

Београдски Бермудски троугао на потезу између кафана Грмеч, Липа и Шуматовац био је стециште људи од духа где се рецитовала поезија, бистрила политика, почињале каријере...
"Политика" 11. јануар 1998. године, стр. 20

Заиста сам се јако обрадовао када сам у новогодишњем броју листа "Политика" угледао песму "Бермудски троутао." Као и до сада, "Политика" и овим новогодишњим бројем показује општу свестраност и професионалност и утемељује путоказе савремених културолошких и других кретања код нас и у свету.

Будући да сам на посебан начин емотивно везан за песму "Бермудски троугао", моја радост због њеног објављивања у "Политици" није била умањена ни направљеном омашком, којом је пропуштено да се назначи да је аутор песме песник и философ Милан Младеновић (од Лужице). Шта би Фројд рекао за ову омашку не знам, али знам да лист који у исто време даје највећи публицитет истом аутору поводом судског уништења његових књижевних дневника, као и поводом његове иницијативе да се Кућа \уре Јакшића у Скадарлији врати писцима, нема разлога да прикрива идентитет овог значајног а увелико заобилаженог писца.

Битно је да се, захваљујући професионалној предусретивости "Политике", сада указује прилика да се о песми "Бермудски троутао" и духовном окружењу у коме је она настала, још по нека каже.

*
Заиста су ретки животни тренуци када се човеку укаже прклика да, попут каквог провиђења, осети безброј тананих трептаја узнемирене песничке душе, када се она, надирући из метафизичких дубина историје ових простора, прелива у поезију. Таква прилика се мени указала у праскозорје 6. новембра ("магленог", како сам песник именује месец свог рођења, јер на песницима је да именују) 1989. године, када сам имао част и задовољство да на салвети ресторана "Шуматовац" запишем песму "Бермудски троугао", коју ми је "у перо" диктирао лично Милан Младеновић, "од Лужице књаз".

Београдски Бермудски троугао налазио се, до настанка ове песме, на потезу између кафана Грмеч, Липа и Шуматовац. Прави, геометријски троутао! У кафанама овог троугла рецитовала се и писала поезија, бистрила актуелна политика, препричавале најновије нови-нарске и друте догодовштине и интриге, упознавале значајне личности из света књижевности, културе, уметности, новинарства и науке, почињале каријере, давали интервјуи, склапали послови, итд.

Бермудски троутао је био духовни феномен готово целе једне генерације разних стваралаца током осамдесетих година XX века. Непознати кум (опет неко с правом да именује!) везао је овај троугао за судбину "летилица и пловила" потопљених у Бермудском троуглу Тихог океана. И у нашем Бермудском троуглу утапале су се многе значајне личности, али не у Тихом, већ у "Алкохолном океану", под покровитељством "Бога Пијандре", како то песник Младеновић у касније написаном уводу за песму рече. Безбедан излазак из Бермудског троутла пореди се у песми са метафизичким успехом искушеника који је прошао између свих могућих Сцила и Харибди.

Занимљиво је да је Бермудски троугао као боемско стециште замењивао некадашњу Скадарлију у којој се годинама, попут туристичке атракције, "продавао и наплаћивао" стваралачки дух некадашњих српских великана уметности, културе и књижевности. Зато је, ваљда, песник, својом горком метафором, линије Бермудског троугла и продужио, повукавши их од Грмеча до Старе Скадарлије и Видин капије, за шта треба призвати у помоћ и у сећање још једну “бермудску” песму, “Европију”, коју је исти песник од Лужице написао у Грмечу и Видину заједно са песницима Јаковом Гробаровом и Милисавом Крсмановићем, гле чуда! и овога пута на салвети!

Једино је Кућа \уре Јакшића у последње две деценије развијала како савремене, тако и традиционалне, боемске, културолошке садржаје, толико својствене њеном некадашњем станару, и као таква привлачила савремене ствараоце. Али однедавно сазнајемо да ни \урина куца није више што је некад била!

Скоро пророчански звуче стихови "Бермудског троугла", које је Милан од Лужице написао (односно у моје перо издиктирао) безмало пре осам година:

Ништа боље у Скадру нас чека
Одлетеше голубови бели
Шешир није по мери човека
Криви ловац јелена одстрели.

У том смислу треба свесрдно подржати иницијативу Милана Младеновића, покренуту управо у "Политици" ("\урина кућа без писаца", рубрика "Међу нама", 27. новембар 1997. г.), коју је петицијом подржало преко петсто културних посленика, да се КућаР\уре Јакшића и целокупна Скадарлија врате њиховом изворном духу.

До тада, важиће пророчански стихови "Бермудског троугла":

И Смрт пије на скадарској страни
Нема нама из кружног троугла.

Бадњи дан 1998. г.
Београд