Миодраг Павловић, ПЕСНИЧКИ КОРАК У НЕДОГЛЕД
Бранислав Петровић, ПУТОВАЊЕ КАО СУДБИНА
Драшко Ређеп, ПЕСНИК СУНИОНСКЕ СВЕТЛОСТИ
Милосав Буца Мирковић, У ДОЛИНИ ПАМЋЕЊА
Михаило Блечић, ПЕСНИК ЛУТАЛИЦА
Александар М. Петровић, ОДЊИХАН У ДУБИНАМА АЗИЈЕ
Мирјана Брковић, ВЕЛЕЛЕПНИ ПОЕТСКИ ХРАМ
Весна Башић, ЗЛАТНО ПОЕТСКО РУНО
Мирјана Брковић, ПОЕТИКА МИЛАНА ОД ЛУЖИЦЕ
Др Зорица Турјачанин, АРХИПЕЛАГ ВАТРЕ
Небојша Ковачевић, СТВАРАЊЕ НЕПОСТОЈЕЋЕГ
Душан Вукотић, МЕСТО У АРХИВИ ЛОГОСА

Миодраг Павловић
ПЕСНИЧКИ КОРАК У НЕДОГЛЕД
(Књига о Празном Милана Младеновића од Лужице)

Хомеров јунак, довитљивац Одисеј, није лутао само по слову свог удеса: радозналост је, како ми се чини да сам разумео, била његов примарни покретач. Европско песништво, кроз времена која следе, одређује се према њему, бродоломнику и луталици, према ономе који остварује сопствену чежњу. Путовање је дете чежње. Пушкин је био најлепши циганин, Бајрон је препливао свете грчке воде, Пруст је путовао не напуштајући свој замак, наш Црњански је изгорео у сеобама. Постоје народи који су одувек тамо где су и настали, кућевници и староседеоци - европски народи су бегунци и дошљаци, увек између свог и ничијег, могућег и немогућег, трајног и привременог. Тако се може разумети зашто је судбина славног Грка усвојена као сопствена. У песништву - без колебања.

Само у контексту претходнох напомена може се у потпуности (у свим нијансама) разумети поезија Милана Младеновића од Лужице, песника који се вољом околности нашао на маргинама актуелног српског песништва, а који, укупношћу свога стваралаштва, између поезије и философије, завређује помнију пажњу. Ако већ и по извесним знаковним одредницама препознајемо блискост са Црњанским и његовим путописним белешкама, то нам служи само као подстицај за пажљивије читање и усредсређеније промишљање текста (али и контекста) садржаног у рукопису који је пред нама. А без двоумљења смемо се изјаснити да је дужа песма којом се завршава рукопис, “Шопен у парку Монсо”, сва од рилкеовске тананости и мудрости, један од најлепших тренутака нашег савременог песништва.

Посебно истичем да илустрације Милића од Мачве Станковића, сина Радовановог, доприносе да наш доживљај ове дивне уметничке рукотворине буде потпун.