Скоро сваке године, у прољеће, нашу би кућу протресао један изузетан догађај: долазак новог најменика. Стара газдинска кућа, отанчала послије свјетског рата, проријеђена шпанском грозницом, није се лако предавала. Још увијек је држала слугу, а то је био сигуран знак да смо и надаље неко и нешто. Истина, има у кући сирочади без оца, нашло се и дуга, а плијесан бриге, оне старачке и удовичке, већ се увлачи у нашу стару пространу дрвењару, осјетиш је по мирису. Има, значи, у кући неких кутака који "не реде", непровјетрених. Нема ко, нема снаге, не стиже се.
Дође нови најменик, а то сваком у кући донесе неку промјену и сад ти се ваља њој прилагођавати. Обично је најтеже домаћину, који му заповиједа и плаћа га, и ономе ко с њим највише заједно ради. Најлакше је дјечурлији. Њима је најменик увијек занимљив, па још ако зна причати и воли се играти, ето ти љепоте у бога.
Па се некако подеси и то да свака кућа прибави своју "фелу" најменика. Један домаћин увијек налети на свађалицу па се ту поваздан ронда, богара и виле се потежу. Други нађе крадљивца, здипи тај и кућевно и комшијско, све што није за небо приковано. Набаса когод и на изјелицу, ноге би испод себе појео, а нашим првим комшијама сваког прољећа однекле добатрга и сам какав субенаст човјек, обично дјечачина, па ради џабе или за малу пару. Ни будала нема баш на претек, али се за нашег сусједа сваке године нађе по једна.
- Сретан човјек па ето ти - кажу за њега у селу - има џабног посленика по читаво љето. Намиришу га бене на сто конака.
Има најменика који су и у пјесме ушли. Такав је, давно још, био неки Симо Старчевић који се најимао код старијих људи, ожењених младим женама, својом неприликом, па о њему никла попијевка:
Благо ти је Старчевићу Сими,
јаше коња и љети и зими.
Већ се и заборавило кад је Симо одјашио на онај свијет, али пјесма остаде, па истом у згодној прилици живне и добро дође као и у Симина времена.
Изгледа да је од куће и њезине чељади често зависило у шта ће се најменик преобратити. Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик. Ако су чељад гладних очију и брза на кашици, прохитриће се и туњав најменик, јер ваља му жив остати. Гдје у кући, опет, младо женско тражи себи ђавола, ту ће се чак и најзадње најменичко блејало једног дана досјетити о ком је ђаволу ријеч и чега му се ваља подухватити.
Добијеш тако најменика који је био на ситу и решету па ти га сад поправљај како знаш. Код једног домаћина научио ово, уз другог заборавио оно, а као за пакост нит је добро оно што је научио, нит му је лоше било оно што је заборавио.
Око избора и тражења најменика у нашој кући бактали су се дјед и стриц Ниџо, само је из године у годину стричева улога била све видљивија, јер је дјед уочљиво старио и повлачио се ближе кући. Ипак, његова ријеч, иако казана тихо и ненаметљиво, била је пресудна. Најменик је тада обично приман, јер кад већ ствар стигне до дједа погодба је готова, он ионако нема срца да кога одбије.
Посљедњи најменик кога је дјед примио против стричеве воље био је неки Раде с Брдара. Упао је у нашу кућу једном око подне, бјежећи пред прољетњим пљуском, и чим је прекорачио праг, у прозоре и по крову запрашта као да бије град. Сви се у кући тргоше и празновјерно загледаше у придошлицу, а он, као да потврђује њихове слугње, злурадо подвикну:
- Аха, утекох ли му, лопову!
- А од кога то бјежиш, брате? - меко приупита дјед, рачунајући да овоме веселом тркачу, по свој прилици, мањка која даска у глави па га је зато праведни бог обдарио брзим ногама.
- Бјежим од пљуска! - гакну ногати баја. - Варакам се овако с њим читавог божјег љета откад знам за се.
- А који си ти? - опет ће дјед.
- Ја сам ти неки Раде с Брдара, ходам по најму.
- А код кога си сад?
- Ни код кога, тражим газду.
- Богами, баш нама треба најменик - живну дјед. - Овај наш одлази за који дан. Ем си јака момчина, ем си Раде, мој имењак, баш добро.
- Ем је дошао с кишом - подругљиво додаде стриц Ниџо, који је све дотле ћутао над неким послом.
- Нек је дошао, видиш да га сам бог шаље - брани га дјед. - Што да га сад гонимо из куће.
Ја сам већ од прве, свим срцем, био на страни овога занимљивог придошлице, али како мене нико ни за шта није питао, остало ми је само да позорно слушам како се стриц Ниџо инати и одбија чак и да преговара с новаком.
- Нећу, стриче Раде, ето га теби па разговарај, погађај се...
Зар да буде примљен тамо неко кога он, Ниџо, није пронашао, омирисао га, погађао се с њим, свађао се, па тек онда га предочио дједу Ради да га и он види? Не иде то никако. Зар да падне тако с кишом, из облака, а ти с њим право у кућу?
А ја сам баш био за овога "из облака" и с радосном стријепњом пратио сам како све више јењава стричево "пунтање". Најзад се свело само на горко мирење са судбином:
- Ето ти га, па му дај ако ћеш читаву кућу у шаке, старији си.
Тих дана, иза Ђурђева, кад се Раде с Брдара већ био устоличио у нашој кући, стриц Ниџо мотао се около накостријешен као мачка пред псом - уљезом. Сви су га смиривали и митили:
- Дај, болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да још неће дуго.
А новајлија се некако од прве удјену под скут дједу, па се само њему обраћа за сваки посао, чак и за онај за који се питају искључиво домаћице.
- Стриче, да однесем крави напој, а?
- Однеси, имењаче, однеси.
- Откуд је он сад њему стриц? - љубоморно шишти запостављен Ниџо. - Е, јест набавио кићеног синовца, нема шта.
Поче најменик залазигги и у дједов собичак, иако је то био кутак гдје је мало ко имао посла и гдје се без велике потребе није завиривало. Старац је од неко доба све чешће побољевао и свог имењака дочекивао је с блиједим смијешком, као да му неко од рода долази у походе.
- Хајде, име, хајде, улази.
Једном под зиму, уочи недјеље, на заједничкој молитви, дјед испод ока опази да се његов Раде не зна ни прекрстити. Сјутрадан он га узе на претрес.
- Имењаче, дедер се прекрсти.
Најменик замота некакву шару између чела и трбуха, да је крст - вала није, чак ни шокачки.
- Шта ти је то, кукавче?
- Па ето, крстим се.
- Хм, то у тебе некако запетљано. А знаш ли коју молитву: "Оченаш", "Богородице дјево"?
- Не знам - искрено признаде чупави незнабожац с Брдара. - Далеко нам црква, а војску још нијесам служио.
- А знаш ли макар како се зове божји син?
- Богами, ја нијесам ни чуо да бог има дјеце - извали најменик, с таквим искреним чуђењем да би чак и најокорелији жандар повјеровао како се у селу овога мацана још није чуло да је Створитељ залазио у те послове.
Дјед само подиже руке задивљен овим блаженим говеђим незнањем. Ваљда је једино оно могло да сачува момка од свега што се види и не види, и од бога и од рога.
- О мој имењаче, невољо моја, а ја још мислио да те јутрос, у свету недјељу, пошаљем у цркву да се и ти зеричак богу помолиш. Аја, бо'ме, не смијем. Ти би се тамо бечио у светитеље к'о теле у шарена врата. И шта би ми онда казао драги бог, а? Раде, Раде, рекао би прекорно и дигао свој свети прсг, зар ти у мој дом шаљеш овако једно бесловесно бравче које ни бекнути не зна? Камо те да га научиш молитве, да га доведеш у ред, ти си га на душу узео?
Дуте зимске вечери, има се времена, па дјед запео да свог имењака угони у вјеру. Затворе се у старчеву собу да им укућани не би сметали и смијапи се, и отуд се убрзо зачује потуљено жуборење:
- Оче наш, иже јеси на небеси...
Стриц Ниџо попријеко гледа у распукла врата, као да тамо зује стршљенови.
- Хм, изучиће за владику.
Понекад преко дана, блијед и зимогрожљив, дјед сједи уз огњиште, одсутно прати игру пламена и гласно мисли:
- Доћи ћу ја пред светог Петра, а он ће брже-боље из ладице свој тефтер: дедер, стари, шта је с оним твојим Радојицом? Како шта је, рођо? Преслишај ти њега, чати к'о из књиге, милина слушати.
- Хм, Радојица! - отровно фрчи стриц и од једа бјежи напоље. - Баш ће свети Петар слушати свакакво говече и његово балегање - пљес, пљес! - к'о крава.
До прољећа је дјед научио свог најменика "Оченаш" и "Богородице дјево". Сматрао је да ће му то бити сасвим довољно да се упристојен појави пред лицем драгога бога, који ваљда није толико закерало да од некакве тамо најменичине тражи не знам ти какву премудрост. Шта ће кукавни туђи слуга, свак само гледа како ће га шаком за врат, а један је само бенасти Раде Ћопић па ударио у школање да му се спрда село.
Око Ђурђевдана најменик примио своју зараду, пољубио се с дједом, скрушено се прекрстио пред иконом Киријака Михаила, наше славе, под чијом је заштитом и он те године био, и отиснуо се на пут. Натоварен као парип, дурашно је грабио друмом у сусрет новом газди и новом свецу заштитнику.
Дјед је разњежено пратио погледом своје духовно "чедо" и мрмљао:
- Е, Раде, Раде...
Сљедеће недјеље, ујутру, поћи ће ти дјед у своју собу да из кофера извади бритву па да га стриц Ниџо обрије. Дуго је преметао по дрвеном сандуку: нема бритве, нема каиша за оштрење, нема троугласте турпије, нема бруса, нестало воштане свијеће коју је дјед својеручно "усукао" себи за укоп. Са дна кофера, изненада изронила из тамног заборава, мирно га је гледала с јефтине слике ексцарица Зита, ни крива ни дужна.
- Е, шта ће сад ово бити? - гласно упита зачуђен старац, али њезино царско и краљевство апостолско величанство и даље је постојано ћутало. Дјед онда викну стрица Ниџу.
- Никола, 'одидер види шта је ово. Нема бритве, нема ништа.
Стриц се одмах осјети јаду.
- Покрао Раде!
- Који Раде?
- Твој Раде, Раде школарац! - дим у дим испали стриц, једак и задовољан, побједнички срећан и дјетињски увријеђен. - Ето ти твога ђака, сад се можемо стругати мотиком.
Понесен, крилат, стрикан дуну напоље да растелали новост, а дјед остаде над испражњеним сандуком, над својим изневјереним надама, и тек у неко доба, кад га мину прво чуђење, он сажаљиво промрмља:
- Е, Раде, Раде.
Није се знало обраћа ли се он то самом себи, будали, или Ради с Брдара, лопову, а можда и обојици у исти мах.
Брзо је дјед преболио штету, а било је тога и ван кофера, прође га и озлојеђеност, остаде само лако чуђење и сагорјели талог тихе туге. Тога прољећа често је поболијевао, лешкарио у својсуј соби и овда-онда поручивао по свог рођака и брата Саву, старог личког лопова, да му дође на разговор. Једном тако сјетише се и Раде с Брдара па дјед замишљено уздахну, такоше му болно мјесто:
- Ма куд ми здипи посмртну свијећу, мајка га божија помогла? То ни Турчин не би урадио. Учио га, сјетовао, божју му ријеч казивао, а он - отресао све к'о пас росу. Што бар мртва човјека не пожали, магаре недоказано?
На ту дједову невеселу литанију, брат Сава само повуче очима по соби као да стручно процјењује како је лопужанер обавио свој лоповски посао и припомену с неодобравањем:
- Брате Раде, најгори су у тој работи богомољци, душе немају: опири, однесе све, и кандило испод иконе. Никад с њима нијесам волио ићи. Куда те само ђаво надари да га учиш оченаше? Ето ти, баш ти то и треба. Зар би мени, наприлику, пало на ум да ти украдем свијећу, а?
И брат Сава скрушено заћута, као што и приличи једном скромном и честитом лопову који има срца и душе.