Несигурна умјетничка срећа, држ' овамо—држ' онамо, набаци једног дана сликара брадоњу и у села под планином Грмечом.
Какав крај, и питом и дивљи, пун изненађења од сваке руке. Дође ти некад шешир да накривиш (ако га имаш) и да запјеваш како већ умијеш, а некад ти опет мука припадне па би да пљунеш и окренеш натраг, иако ни тамо немаш куд, јер си, око све прилике, добрано забрљао куд си год пролазио.
Иде тако веселник живописац некаквим уским путем зараслим у шибљак, нит је колник ни пјешачка стаза, а већ иза првог завијутка сам враг зна шта га чека: можда збијен муслимански заселак ушушкан у зеленило, можда тијесан, сјеновит кланац, пун промаје и хучања невидљиве воде, или ће га, пак, домаћински поздравити обична гола ледина с пар доконе коњчади која изненађено буље у придошлицу: канда није вук, а?
Једног дана, неминовно, с ивице неког брежуљка, пред њим ће у низини празнички бљеснути модра Уна, гранична ријека подгрмечког краја, а тамо с друге стране — ехеј, мили мој! — и тамо, канда, има свијета, шупље је испод неба. Има, има...
Хоћемо ли доље?
Пошло би се, роде мој, али како ћеш заборавити све оно што си оставио широм подгрмечких села? Није лако окренути леђа овоме благодатном крају који си населио толиким свецима, својом рођеном дјецом.
Мјесецима и мјесецима он је сељацима, за малу пару, моловао иконе светаца, мученика и угодника божјих. Нај-чешће је сликао светог Николу, заштитника свигју путника као што је и сам брадоња био. Њега је обично правио по свом лицу и подобију. Поред Николе доста је тражен и свети Јован, арханђео Михаил, света Тројица, мудри врачеви Кузман и Дамјан, па чак и неки прастари, тамни, вучји свеци, заштитници марве, људи сумњиве вјероисповијести, али пријеко потребни човјеку сељаку.
Жене су, опет, најчешће поручивале Дјеву с Младенцем и свету Петку па би се на благочестивој икони нашле овјековечене и питоме голубије очи какве грмечке чобанице која, онако тртаста и дућкаста, једва зна измуцати како јој се зове ћаћа и матер, а већ код стрица Тодора запиње у грдној неприлици:
— Ћић Тодор? ... Е, не знам кака је њему име.
За љубак својих сељачких муштерија, скољених свакојаком невољом, грешни брадоња одступао је у сликању од утврђених црквених канона. Тако би, на примјер, неком косматом вучјем свецу утрапио у руке ловачку пушку или карабин умјесто крста. Вјери неће нашкодити, мислио је, а на поручиоца оставља добар утисак: ваљда ће и помоћи кад је овако наоружан. Ако се вук не боји крста, пуцаљке се, бели, плаши.
Најтеже је живописцу падало кад је за неког требало израдиги икону светог Ђорђа, хајдучког свеца. Ваљало је ту насликати коња и коњаника, а то је врашки тежак и заметан посао.
Остали свеци обично стоје побожно, погледа дигнута небу, а овај Ђорђе, мегданџија, ем је коња упропањ нагнао, ем је оберучке скопао копље и пробада змаја огњевита.
— Бестрага му глава, још нек се само појави какав светац у фијакеру, а каква су времена изишла нисмо ни од тога далеко.
Идући од села до села, брадоња би понекад уз пут застао крај каква пашњака, извадио блок и почео да црта неко коњче.
— Баш ми нарочито не личиш на Ђурђева бијелца, али бесплатном моделу није ред зубе гледати — мрмљао је он, критички мјерећи добродушно грмечко кљусе.
Једне године, о Михољдану, нашој слави, нађоше се за-једно код нас у гостима сликар брадоња, Петрак самарџија и дједов рођак Сава, некадашњи познати лопов из Лике. На велику радост нас дјечурлије, они остадоше чак и трећи дан кад су се већ сви гости били разишли. Рајски живот за нас: нико те не смије тући, гледаш необична путника како из браде говори, каве се пеку па је згодација за крађу шећера, а и школа се може забушити, не долазе сваки дан брадати људи и самарџије.
Тога дана, по подне, као напречац отријежњен, сликар одједном спопаде свој блок, лака корака спусти се низ сокак до наше појате, намјести се тамо на преврнуто корито и поче нешто да црта. Ми, дјечурлија, такођер живахнусмо и потрчасмо да тражимо дједа.
— Ђеде, ђеде, ено брадоња слика!
— Гдје слика? — прену се старац и погледа пут наше гостинске собе.
— Ено га код појате.
— Код појате? — избечи се дјед. — Откуд код појате? Како се тамо може сликати?
— Ено га, богами, сједи на кориту и нешто молује — потврди сад и лопов Сава. — Сигурно прави некаква свеца.
Дјед се зграну и застаде насред авлије.
— Брате Саво, ако су ова дјечица бесловесна, ваљда ти нијеси. Како ће свеца сликати крај појате, на кориту, еј?
— Иди па види ако мени не вјерујеш — мамурно прожвака старчић
Дјед се неодлучно узврпољи стојећи у мјесту: ко ће ићи привиривати у један тако посвећени посао као што је сликање свеца, иконе? То је исто као да идеш загледати у олтар шта поп ради.
— Хм, шта велиш, Петраче?
Петрак самарџија, држећи на кољенима рашивену стељу од самара, гвирну испод ока на домаћина и мирно му предложи:
— Отиди, брате, па види, што се ту скањујеш.
Дјед се усекну, поисправи шубару и све некако поребарке, као да му је тијесан сокак, спусти се до појате. Ту опет застаде, на неколико метара подаље од сликара, и прокашља се.
— Хајде, стари, приђи, приђи — позва га брадоња не прекидајући посла.
Дјед се примаче још за корак-два, надвири се над сли-карев блок и одједном се промијени у лицу и мукло протисну:
— Шта ти то радиш?
— Цртам коња, зар не видиш.
— Коња?
— Па да, зар не личи?
Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже појате, и разочарано рече:
— Па то је кобила.
— Коњ, кобила, то ти је иста ствар.
— Иста ствар? — понови дјед потиштено.
— Ма шта је теби, стари? — зачуђено ће брадоња дижући поглед с блока.
— Шта ми је, шта ми је? — опет понови старац с муком се упињући да дође к себи. — Па зар ти нијеси онај који слика свеце?
— Јесам, па шта?
— А том истом руком сликаш и коње, а?
— Сликам.
— Па како то?
— Лијепо, брате. Шта ту има необичнога?
Онај пожмиреп, брат Сава, већ је био стигао да се неопазице довуља до њих двојице. Иза њега стиже и Петрак самарџија.
— И ти који нама иконе правиш, свеце наше изображаваш, па да те сад затекнем овдје код појате како коње сликаш, ај, ај, ај! — разочарано се вајкао дјед.
— Греота једна — несмјело се јавну Сава.
— Греота и срамота. Не дај боже да још чује овај хоџа из Поткалиња, туђа вјера, не би се живо од бруке остало. Гдје вам је онај што вам прави коњске иконе, питао би. Не би више смјели у варош, на пазар.
Брадоња се насмија.
— Говориш ли ти то баш озбиљно?
— Како нећу говорити, јадна ти мајка. Зар те ваљане, умјетне руке блатити и мрљати о штокакву кљусад, о старе кобилетине? О, о, људи божји. Толике свеце насликати, толике иконе, па се сад у коње замјешати.
Увијек осјетљиив на све што је у вези с коњима, Петрак самарџија изненада се протура до самог сликара.
— Вјере ти, побратиме, би ли ти мени ово дао, ову слику?
— Би, брате, ево ти је.
— Шта ће ти то? — сумњичаво се испријечи дјед.
— Ето, волио би да имам.
— Коњску икону, а?
— Ваби је, вала, како хоћеш, али мени је драга. Гле, жив, живцат као да ће сад зарзати.
Дјед стукну од цртежа поднесена под нос и врекну:
— С тијем данас у моју кућу не увраћај. Тражи себи конак гдје год знаш.
— Добро, Раде, добро.
Сад се и брадоња нађе побуђен да се поново умијеша:
— Стари, ово ја скицирам да лакше могу насликати светог Ђурђа како јаше, еј. Светог Ђурђа, знаш.
Дјед се још више забезекну:
— Светог Ђурђа на кобили, на мојој бангавој Мими?! Е, то ни некрштени Турци не би урадили. Нашли би бар бољега коња, они су старе бињеџије.
Дјед се окрену лијево-десно као да тражи какву помоћ, па кад је не нађе он сасвим занијеми, најађено пухну и здими без ријечи уз празан сокак.
Од тога дана дјед Раде некако намрзну нашу стару кобилу. Без разлога се издирао на њу, увијек му је нешто сметала, а кад би је стриц Ниџо узео у заштиту, старац је само злобно вречао:
— Знам ја њу, светицу. Ено јој Петрака самарџије, нек је он пази, свакако је прешао у коњску вјеру. Носи у торби коњску икону, срам га било, старога човјека.