У рано прољеће, кад опори жилави граб засвјетлуца првим озелењелим пуповима, ево је — однекле се звонко јави кукавица: куку-куку!
За нестрпљива земљодјелца то је сигуран знак да наступа право прољеће (послије толико лажних невјерних најава!), а за ону ријетку немирну чељад, склону скитњи, то је, опет, позив да се креће с досадног зимског лога — сви су путеви отворени.
То је оно вријеме кад се и у дједовог синовца Ниџу, мог стрица, насели необјашњив немир. Најављују га туга и несаница, а на крају све то проговори кроз пјесму. Однекле с појила, кроз сив сутонски пепео, провуче се невесела арија:
Маријано, коње да продамо,
да заједно у Босну бјегамо.
У те тренутке, кад ноћ лази од подводна врбика уз голе њиве, а лампа се још не пали, моја стрина, црнокоса Личанка, стигне закратко, кришом, и да отплаче нагнута гдјегод у ћошку над каквим послом.
Зашто плаче?
Све да и хоће, она вам то, можда, не би ни знала да одговори. Биће, ваљда, највише због тога што усамљени пјевач зове у заједничко бјекство ту непознату пусту Маријану, а не њу, Саву. Бог зна ко му је та Маријана за којом он сваког прољећа тугује. Па да, с њом би он да оде некуд у ову провлажену ноћ, кроз тамне шуме гдје сабласно стражаре у бијело обучене невјесте, дивље трешње. Је ли се поново зажелио Норд Америке и хоће ли тамо да поведе своју незнанку?
Као да одговара на женина забринута питања, с појила се поново јавља Ниџо са својом пјесмом:
Маријано, вечерај па лијежи,
а ја идем куд ми срце тежи.
Ето ти га на, што ти је невјерно мушко срце: звао је, домалоприје, незнанку да заједно бјеже, а сад — одох ја и сам, остављам те.
Сад се моја стрина још више расплаче. Иако се и овога пута помиње Маријана, њој се ипак чини да је ова нова пјесма баш њој намијењена. Саво, вечерај па лијежи, а ја одох! Куда? Куда ли то тежи срце узнемиреног пјевача?
Виде ли то у кући, не виде ли, како тугује Ниџина млада, ко ће то знати. Она се највише стиди старог домаћина, мог дједа Раде, а и не слути да је баш он први открио њезину тајну тугу.
Бата старац тамо-амо за неким невидљивим послом, незадовољно шмркуће, а кад се стриц Недо појави на вратима он само прогунђа никог не гледајући:
— Добиће неко вилама иза рогу па ће га проћи воља за Маријаном.
Охо, кад већ он тако каже, онда крупни млини мељу. Вилама се обично пријетило мом стрицу Ниџи, старом виловњаку, спадалу и стрмоглавцу, кад би тај улетио у какву крупну петљавину, а он је, дао бог, читавог вијека упадао из неприлике у неприлику. Није он џабе био онај дједов "весели Ниџо", од кога се увијек очекивала само каква неподопштина и замешатељство које ни сам ђаво није кадар да размрси.
А шта је сад ово, најновије?
Како шта је! Ама зар неко из поштене старе Ћопића куће има образа да јавно и отворено, пјесмом, помиње тамо некакву чупоглавицу, а овамо има поред себе живу-здраву своју вјенчану жену? То се, гласно, није чуло откад су Ћопићи на огњишту ватру пропирили. Пјевање је момачки посао, а ожењен човјек — јарам на врат па тегли и ћути.
Опробао дјед најприје да се посавјетује са својим рођаком Савом, познатим лоповом и згубиданом. Иако га је сматрао рођеном беном и ништавком, ипак је држао да је најбоље, прије свега осталог, попричати са неким од родбине, особито ако је то старији човјек.
— Ех, старији? — кукао је дјед. — Баш ми је и мој Сава од старости нешто стекао. Бена се родио, бенаст и остарио. Главаш у Бихаћ, Главаш из Бихаћа.
На Саву није требало дуго чекати. Чим се јави кукавица, ево и њега с празном торбом, тражи жита.
— Раде, брате, само да се спасим до првог снопа, а у мене јечам, ено га, још мало, па ће ушиљити бркове к'о Мађар из Мармарош Сигета.
— Е, брат Сава, тако ти сваке године, а ја тога твог Мађара још не виђех као ни своја леђа.
— Раде, брате, немој бити злопамтило. Зар си ти спао на то да памтиш све оно што клепеће каква бенаста старчина?
— Гле, он још мене и кори — гунђа дјед и прелази на своју муку. Прича брат Сави о своме Ниџи, и његовој пјесми.
— Маријана, Маријана? — преслишава се Сава. — Ехе, јесте, богами, још прије него смо се из Лике доселили, уназад четрдесет година, била је у Манитој Драги једна Маријана, хајдучки јатак. Да то не буде та?
Дјед само издубока хукне и загледа се у Саву као да је овај, прибогу, у најмању руку рогат.
— Знаш ли шта је, Сава: осим тога крста на теби, ти си, брате, једно право правцато, пуко пуцкато бесловесно бравче. Откуд Маријана из Маните Драге кад се Ниџо онда није био ни родио?
— Е, онда није та — мудро закључује досјетљиви Сава.
— Како ће и бити, брате — смекшава се дјед. — Он пјева, пјева некако жалобитно као да три дана крува није јео, а јадна младица погибе од плача.
— О-о, то није добро — гуди потиштен Сава, а баш му ништа паметно не пада на ум. Опустила чемерна глава к'о крупска марвена пијаца у понедјељак иза поноћи, све по њој само неке трице, слама и још понешто што није за причу. Шта да му радиш?
— Да ту не буде каква беспослица с неким окоближњим женским чељадетом, тога се ја бојим? — вајка се дјед.
— Шта би могло бити? — чуди се Сава. — Ниџо није крадљив човјек па да му треба јатак.
Ма колико да је у тим стварима био честит и неискусан, дјед Раде је за љубав био чуо бар као за беспослицу о којој није било лијепо говорити. Међутим, брат Сава ... иако се три-четири пута женио и туце дјеце изродио, ипак ни о каквој љубави поњатија није имао, нит је о таквом нечем штогод чуо. За младих дана, причало се, једном је, обноћ, спазио неког човјека како искаче кроз прозор од његове жене и надао је за њим грдну вику, јер је мислио да се ради о неком лопову. Узалуд су била двосмислена набацивања његових пајдаша да је то, вјероватно, Тодор Дамјановић био код његове Драгиње.
— Бог с вама, шта ће Тодор код моје Драгиње, кад већ има своју Ђују?
— Па да промијени човјек.
— А што би мијењ'о? Мијења се кобила кад неће да вуче.
Какво је онда чудо што дјед није успио од Саве ништа извући ни својом напоменом о "беспослици". Још је само запетљао читаву ствар, јер је Сава почео да тртља такве говеђе будалаштине да је дјед само уздахнуо и сјетио се својих спасоносних вила:
— Чујеш ти, братОтперјао Сава друмом, однио пуну торбу, а код наших кућа остало разбољено прољеће пуно ноћних шумова, завијено цвијећем и пуповима, оживљено стричевом вечерњом пјесмом и кришом потапано стрининим ноћним сузама.
— Ех, свете виле! — грози се дјед и пуше обрван бригама и старачком несаницом.
Тих дана, дједу за утјеху, а нама, дјеци, на радост, донијеће ти ђаво у нашу кућу брадатог иконописца скитницу и, заједно с њим, просјака инвалида Станка Веселицу с његовом дрвеном ногом.
Мучио се дјед, околишавао, па ће ти онда, отворено, испричати своју кућевну невољу. Пропјевао Ниџо, ожењен човјек, почео да будалеса и немир у фамилију уноси.
— Хоће Ниџекања, у свашта ће тај заћи — спремно дочекује врагометни Веселица. Он је још од минуле јесени назубан на стрица Ниџу због неке пијанке код ракијског котла у којој је Веселици изгорјела његова дрвена нога па пукла брука испод читавог Грмеча.
Сликар брадоња већ много мирније суди о читавој ствари.
— Чујеш, Раде, па не мора то баш бити нека ту, домаћа Маријана. Бог зна због чега то човјек тугује, па кроз пјесму олакшава души.
— Хм, тугује. Шта има да тугује? Ћопића кућа пуна свега к'о шип, ничега није жељан.
— А зар ти, Раде, никад у младости туговао ниси? Знаш, овако, рецимо, за нечим што је могло бити па — није се остварило?
— Јок, брате, баш никад — тврди дјед, иако му није сасвим јасно шта га то брадоња, у ствари, пита.
— А зар твоја покојна жена није понекад уздисала и теби се пожалила на нешто из дана своје младости?
— Ехе, бог да је прости, веселницу! — одмахне дјед сјећајући се своје Милице, жестоке ракијашице. — Дешавало се, богами, кад коју више потегне, она ме напопасти корити како је у своје вријеме могла да се уда за лугара и да данас буде госпоја лутаруша па да је види бог: увијек пуна боца уз кревет, а у орману начет пршут.
— Па, ето, макар и то — од невоље се сложи иконописац. — Олакша пјесма души како год окренеш.
— Па нек буде и тако, али дедер ти мене поучи како да ми њега излијечимо од те будалаштине? Жао ми, браћо, младице, начисто увену грешно чељадешце.
— Није ту лако лијека наћи — вајка се брадоња. — Мораш, просто-напросто, пустити да се рана сама смири и зацијели.
— Рана! Каква сад рана, ко се богу моли?! — вришти дјед у себи, а већ види своје пресвете виле како сијевају као бич светог Илије. — Зар Ниџина будалаштина да се раном назива?
Као да чита дједове мисли, и Веселица завречи с друге стране огњишта:
— Какав драги ајдамак у шаке, па по голој старки, ожежи, ожежи! Ето ти њему најбољег лијека.
Сљедеће ноћи збио се у кући важан догађај, ождријебила се наша кобила. Добила малу кобилицу. Велика је то ствар била и за одрасле, а за нас дјецу — мани га! — већ смо хтјели тога чаробног јутра и у школу да не идемо.
Под предсједништвом мога дједа, у дворишту, на дрвљанику, засједао је свечан скуп: ваљало је малој кобилици изабрати име.
Гонетали и ређали старци сва могућа коњска имена, поменуле се све познате сеоске кобиле па је пао чак и тај предлог да се принови дадне име бивше царице, Зите. Томе се, наравно, успротивио сам предсједавајући, мој дјед:
— Зита је помињана и у цркви, с олтара, греота би било да се парипче тако крсти.
Окрени-обрни, док ти истом Веселица поскочи с мјеста као да га убодоше шилом и дрекну:
— Ево та — Маријана!
— Каква Маријана?
— Маријана, чујете ли! Кад јој тако име дамо, убио ме гром ако ће се ваш Ниџекања икад усудити да запјева о Маријани.
— Богами ти је та на мјесту — сложи се иконописац. — Види врага, свему ли се овај Веселица досјети.
Заиста, те исте вечери, на појилу, стриц Ниџо, опсједнут свечаном тишином и сјетним бљеском вечерње воде, заусти да запјева, али тек што испотиха отегну "Ма-ри-ја ..." — кад се напречац пресијече и заћута. Изиђе му пред очи танконого неспретно ждријебе и он само пљуну и опсова:
— Дабогда пребио и ову другу ногу, гад шантави!
Замуче тога прољећа мој стрикан као да никад ни пјевао није. Превари се тек понекад па стане опрезно да зузуће као хрушт, крупна мајска буба, али чим спази оно проклето ждријебе сјети се Веселице, и одмах се наљути и замукне.
— Дрвењак злобни, шта ли је само измислио, пси му браду лизали.
А Маријана расте и џилита се, мажена од читаве куће, нарочито од моје стрине Саве. Она јој исплела и око врата везала кићену огрлицу од црвене и жуте вунице да јој ждребанце љепше изгледа и да га заштити од урока. Једини стриц Ниџо гледа кобилицу попријеко и гунђа уочи сваког пазарног дана:
— Хех, порез неплаћен, а овамо се око куће утркују докона ждребад. Вала ћу једном...
Дјед Раде, опет, гуди не гледајући ни у кога:
— Зажелио се неко вила, видим ја.
Испаде од наше Маријане невиђено лијепа кобила, кобила и по. Кад год би је видио, њезин кум Веселица одушевљено је кријештао и ударао се по својој дрвеној нози.
— Их-их, види је само! Аки-бегова кобила, Васиљевића Алат, па одмах за њима наша Маријана, трећа.
Стриц Ниџо се на то само незадовољно рогуши, вино-винцато плашљиво коњче, и бронда себи у њедра:
— Е, јест ми лијепа, баш си нашао љепоту, шантавче карпатски. Што те руска граната није сасвим упљескала па да више не лапараш овуда својом поганом језичином.
Ипак је стрикану најтеже падало да кочијаши, кад би се путовало гдјегод у околину, на црквеви сабор. Сједи он сам напријед, швићка камџијом, а на метар испред њега љуљају се окрутле сјајне Маријанине сапи. Дај сад зини и заијевај, мајчин сине, у овој тјескоби, кад се пред тобом, надохват руке, изазивачки поиграва Веселичина кумовска напаст! Гром га убио и Веселицу!
Путује се, путује, понекад и јури уз клепет и зврјање кола, а ипак... ипак ти је глупава поруга стално испред самог носа, никуд од ње побјећи. То ти је овај тијесни живот, ђаво да га носи!
Сава, још су оне моје виле у животу.