Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало - то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодређен опис: "жуто је, а као и није жуто, него нешто онако - и јест и није".
Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена "и јест и није" бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.
У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцветао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту:
- Пазидер га, сва се башта модри као чивит.
Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит. Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.
Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине:
- Откуд лисица црвена, кад је жута!
- Хм, жута? - бечи се дјед. - Жут је твој нос.
Сава забринуто пипне свој ружичасти бабураст нос и вречи:
- Црвена! Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти...
Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа.
- Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој "Кули" па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.
А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започетм са својим лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица па ма какве фарбе била.
Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику.
Било је то у првом разреду основне школе.
Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати:
- Дјецо, ко зна какве је боје вук?
Ја први дигох руку.
- Ево га, Бранко ће нам казати.
- Вук је зелен! - окидох ја поносито.
Учитељица се трже и зачуђено надиже обрве.
- Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?
- Каже мој дјед - одвалих ја самоуверено.
- Није тачно, вук није зелен.
- Јесте, зелен је! - неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.
Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.
- Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.
Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило.
Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи.
Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ... хм! Е, то не може тек тако проћи.
Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао заједно са мном у школско двориште и пред свом дјечурлијом разгаламио се на учитељицу:
- А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту ... По туру би тебе требало овим штапом па да се једном научиш памети.
Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе.
Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандари. Одсједи старина седам дана у среској "бувари", а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.
- А та, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко па ћу ти ја показати. Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.
- Па кад ме је она питала.
- Питала те, хм! Имао си да ћутиш па квит.
Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагали ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.
Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.