Има тако по нашим потпланинским селима тајновитих мјеста око којих се плету разноразне приче, обично пуне страве, везане за ноћ, смрт, нечисте силе и губљење душе. Поред гробаља, цркава и џамија, то су обично штокакве јаруге, кланци, провалије и раскршћа гдје обноћ воли засјести докони ђаво, или какав његов рођак и помагач, па чудо начинити с касним пролазником, сељаком, особито с грешном женском чељади, која су и без раскршћа увијек близу некаквом страданију и белају.
Таквих се мјеста човјек сјећа с првим сумраком, а заборавља их с пијевцем зорњаком, који гласно најављује крај свакој чаролији:
— Готово је, а сад на посао, ваља и јутрос љеба јести.
Некако по страни од тих сумрачних бестрагија, сасвим издвојени, стоје сеоски млинови поточари. Јесу у забити, укривени, приче се око њих плету, па ипак... ипак никакав освит, макар како јасан, не скида прозрачне трепетљике тајанствености које играју око распричана млинчића. Он само брише таму и страх, и оставља бајку да живи, дрвену, брашњаву, пуну лупе и пљускања. Не помаже ту ни пијетао, једва га чујеш, па умјесто да најави крај уклетој ноћној хуци, он јој само надода звучну јутарњу лепезу и претвори је у добро знано брујање марљива поточара који неуморно сије брашно и још сањива пролазника, ранораниоца, са смијешком враћа на затрављене стазе дјетињства.
Па још ако је тај случајни намјерник неки кићени писменко (један од старијих, аустријских, који зна латиницу, или можда помлађи, иза деветсто осамнаесте, који штије и ћирилицу), онда, богме, дотични има штогодарце и да прочита на брвнима млина. Докле год досеже вриједна рука љетописца-млинописца, ту ти је угљеном записано ко све »тимари« кобилу или козу (магарица у нас нема!), па ко је гдје пољубио мачку и кују, па шта је тај и тај појео. Поред тих недоличних работа, објелодани се и покоја љубавна тајна између каквог пријашина и неке жене, па се приљежном чтецу и брк насмије, а не мора баш послије сваког записа пљуцкати у страну и псовати оца непознатом калем-ефендији.
Нађе се ту понешто и за неписмена човјека (а таквих је већина), нацртано невјештом руком неког његовог буразера, истог таквог неписменка. Ту ћеш видјети човјека главоњу с раширеним рукама као да баш тебе чека у загрљај, па четвероного живинче (коњче ли је, пашче ли је, канда није зец?!), па једнога који јаше, безбели, на парипу. Има ту насликаних и безобразних предмета, грдно увећаних дарежљивом руком каквог маштовитог чобанина, па зато понека неискусна и стидљива младица, све у пролазу, закреће главу и забезекнуто шишти:
— Помози, боже и света Петко! Јуф, гром га убио!
Па онда је око сваког млина згуснут неки врбик, алуга и расперјане раките, а у близини је и какав шумарак, обично љескар, па све то наводи на саблажњиве мисли чак и усред бијела бјелцата дана. Џабе се ти отимаш напасти кад млин без престанка бруји и зузуће, па све изазива и буди ону скривену бубу у теби, тер и она почиње да зуји, проклетница једна, лоповска Зука Зукић:
— Зу-зу-зу-зу, Миља сама код говеда... Зу-зу, човјек јој у војсци, а свекар на косидби... Зу-зу-зуц, да зађем одовуд, од потока, па уз кукурузе, а?
Па куд све, туд и то: од сваке куће има нека стаза или путељак право према млину. Сваком ваља у мељаву, а шта ти можеш томе што ће и ђаво тај исти пут употријебити и за своју душегубну работу, враг му гњате пребио!
Ето, по томе су се млинови издвајали од осталих необичних мјеста у нашем крају. Богомоље, гробља, јаруге и раскршћа преко дана су били пусти и увредљиво обични, особито за онога који се неком згодом тамо намро страха. Они су одисали хладноћом и тугом напуштености, мирухом шушња и невена, док је млин тек са даном откривао ону своју ведру животну страну, а ипак остајао на свој начин зачаран и несвакодневан. Шта ли си само, чак и у жежено подне, могао видјети и наслутити у распрштаној магличастој омаји око млинског точка с вјечито присутном шаром дуге!
Поштетљиве мушкарце у нашем крају још одавна су уобичајили називати »млинарима«. Почело се то множити послије првог свјетског рата. Стигла братија с разних фронтова, попуцале све стеге и везе, окренуо свијет у »шверц«, па се нашло и пригодно име за ту радњу и за такве посленике.
Чим види каквог докоњака да се нешто често мота око сеоских извора, живица, потока, млинова или сличних укривених закутака, неко ће ти га већ смјешљиво приупитати:
— Млинариш ли, а?
— Може ли код ове да се самеље? — пита пајдаш буразера (бивши Швабин солдат српског добровољца, солунца) и показује му позадружну снашу, праву бикуљу, а овај му спремно одговара:
— Може, брацо, али ваља ти чекати ред. И ово је поредовнички млин.
Све ове новотарије мој дјед Раде, као и обично, није ни примјећивао, нит су оне упадале у његов једноставан и сваком отворен живот. За свако »свјетско« чудо и покор он је сазнавао посљедњи, прекасно, кад то више ни за ког није било ни необично ни саблажњиво, а њему се тек ваљало прилагоћавати. Испадао је тако бијела врана која диже грају у недоба, бескорисно, да му се свак смије и чуди.
Млин је, на примјер, за дједа одувијек био као неко мало светилиште до кога ваља, овда-онда, отпјешачити да се из његових дарежљивих руку прими брашно за »хљеб наш насушни дажд нам днес«. Тај добродушни сиједи старчић — чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан — спреман је у свако доба да саслуша свачију муку. Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем.
Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне послове све негдје подаље од куће, да је људима с очију. Крио је, у ствари, своју тугу, а већ на страну то што је мало и присрамотно да озбиљан човјек жали за женом. Та бар тога купуса има на избор, нуде ти га са свих страна.
Баш у те чемерне дане дјед се највише насамотавао код нашег поредовничког млина.
Сједи он тако на тврдој осунчаној ледини наспрам обијељена поточара, уздахне, а уздах се не чује, истог трена слије се с марљивим веселичастим зујањем жрвња и разиграна точка.
Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако умало није кућу запалила. Па опет ми је жао, то само теби кажем. Жао добога.
И опет уздах који ни сам дјед не чује нити га је чак и свјестан. Све је упила и однијела неуморна хука. Тјеши га млинчић како најбоље зна и може: одузима тузи глас, ућуткава је и заглушује.
— Послушај ти, старино, мене, ја ћу теби казати...
И тако из дана у дан: дједове жалбе све су краће и безгласније, док се најзад не сведу само на мрмљања и потврдно климање главом. Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом.
Тога оскудног и никаквог прољећа, дједов рођак, »брат Сава«, пронесе по селу ону неслану причу како је брат Раде фантазирао, па се код млина, све насједећке, прибогу као Турчин, поваздан моли богу и метанише.
— Рђак један — корио га је дјед изболованим гласом — шта он зна шта је своја мука. Предомишљао се драги бог би л начинио говече ил чељаде, па тако испао брат Сава.
Из тих дана потиче и она сличица, цртеж нашег млина, коју је начинио брадати сликар скитница и поклонио дједу. Дуго је стајала у старчевој соби, објешена поред прозорчића, у сјенци, да се случајно не би посумњало да је нека икона. Ипак је брат Сава на њој упорно видио насликану само цркву и узалудно је било доказивати да је то млин. Откуд се млин може насликати?
Сјећам се, кад год бих пошао да спавам заједно с дједом (да му гријем леђа!), старац би се сјетио свога млина и разњежено ми напоменуо:
— Сад ћемо нас двојица да спавамо, а наш ће млинчић да меље, меље, читаву боговетну ноћ.
Ишли смо заједно и у прави млин, и тамо ноћивали. Брујање и клепет, бескрајна прича дрвета и камена, насељавали су се чврсто у мој узнемирен дјечји сан. Будио сам се, скакао на ноге и нешто тражио па опет, неразбуђен, настављао потјеру за нечим што ће ми вјечито измицати и привиђати се и касније у животу, кад будем најбуднији и најсабранији.
А тек наша јутарња враћања са млинарења! Свако од њих било је свечано побједничко наступање кроз поља, увеличано нашом натовареном старом кобилом, иза које сам ја весело каскао и потркивао. Ништа за то што сам био на зачељу колоне, иза кобилина репа, и што се често нисам ни видио из висока жита. Ипак сам био нераздвојан дјелић најпоносније поворке која је пловила пољем испод млада јутарњег сунца.
— Ево нас, живи, здрави, посао завршили! — свечано је објашњавао дјед пред вратницама нашег дворишта. Тако би се он раколио само кад се враћао са црквеног сабора, са какве свадбе, славе, крштења или неке друге радосне догодовштине, обављене честито, од срца, људима на корист и весеље, а себи за душу, да му се види и припозна пред строгим испосничким лицем славе његове Киријака Михаила.
Тако је то ишло све док се код нас није унајмио у службу Велики Јово. Онда је почела да се испреда велика прича око нашег поредовничког млина, која је допрла чак и до дједових ушију и погасила сјај око његовог омиљеног прибјежишта.
Најменика смо мијењали скоро сваке године, обично о Ђурђевдану, али нам се најчешће дешавало да нам се у службу натандрчи баш неки који се зове Јово. Сваки други — Јово. Било их је који нису знали ни како им је презиме, али да се зове Јово, то већ зна, сметењак ниједан.
— Хајде, кад си Јово, ваљда те сам драги бог шаље к мени — мирољубиво је говорио дјед, одмах готов да прими и тога стрмоглавца.
За разлику од његових осталих имењака, овоме најновијем Јови дадосмо надимак »Велики«. Била је то плећата момчина, окретна и подузетна. Без много причања, он одмах узе у своје руке дрварење, водарење и млинарење, све те послове везане за пут, рањење и кашњење, за недоба и свако вријеме. С његовим доласком отпочину читава кућа.
Дан по дан, миц по миц, отпоче по селу шапутање, проради Зуко Зукић: те ова се цура састаје на извору с Великим Јовом, те ону снашу, дрварицу, затекли у шуми с Ћопића најмеником, те око млина се мотају младе жене, и то баш недјељом, кад је наш ред и кад Јово млинари. Нарочито се много говоркало о млину, јер је најменик по читав дан остајао тамо, а често би и преноћио.
Ко ће први дохаберити дједу о свему томе, није се знало. Сумњало се на неку Микачу, гром-бабу, удовичетину, која је знала и косити барабар с мушкарцима, а иначе није имала узла на језику. Зато, ваљда, дјед у први мах није ни повјеровао у те приче и обратио се за савјет — ком ће другом него »брату Вуку«, свом рођаку. Био је Вук толико година жандармеријски фељбаба, и то код Швабе, код Аустрије, знаће тај добро и те лоповије око доконих најменика и безобразних жена.
На ту дједову муку и бруку, испричану повјерљиво и са снебивањем, Вучина зарза гласно и задовољно као изуларена парипина.
— Аха-ха-ха, па ти још не вјерујеш, обербудало! Та нема ти љепше згодације него повалити какву снашицу на ону сламу у млину. Раде, Раде, у чем теби прође вијек?
Дјед је забезекнуто махао рукама као да смирује пламен.
— Ћути, ћути, безбожниче! Зар у млину, у светињи, гдје се меље брашно за крув, за цицвару, за чесницу, за... Како те није срамота на то и помислити?
— Аха-ха-ха, баш је Велики Јово, живила му кубура! Мијеси чесницу доље у слами, а одозго, испод жрвња, брашно све пурњави по њему.
Пред тим скаредним призором дјед је већ губио глас, махао је и шиштао као гусак.
— Ћути, ћути, џандарчино, не погани чеснице! Зар се не бојиш да ће те драги бог сажећи?
Уживајући у дједовој забуни, Вук настави да казује шта све »паметан свијет« ради у млину и око млина. Причао је и сам себи сладио, све док дјед од чуда сасвим не отупи, па нит је више махао нити одговарао. Зурио је устакљено у напаст пред собом (јесам ли ја ово опет болестан од »шпањолске«, шта ли је?!), па тако није како треба ни дочуо Вукову измишљотину о томе како је чак и свети Игњатије Богоносац обдан преносио путнике преко ријеке, а обноћ се ваљао са женама по млину. Освијести се тек пошто се Вук диже да ће кући и шупљим гласом објави:
— Ја више нијесам човјек од ове државе. Дошло вријеме да се умире, па то ти је.
Ломна корака старац је отишао у свој собичак, у посљедње скровиште још незаузето од саблазни, а кад тамо — сликарев тихи млинчић већ сипа сиво мливо сутона. Обавља трудољубиви млин свој чисти, посвећени посао. Нема око њега ни безобразних женетина, ни Гњатија, ни Великог Јове. Једини млин поштеђен од ђавола и ружних прича.
С докрајченим даном погасио се и отпловио у таму и тај посљедњи кутак негдашњег дједовог свијета, однијеле га сутонске воде, као да је плутајућа млин-лађа са ријеке Уне који никад и није стајао на чврстој земљи. Шта ћеш, прође тако читав живот, несигуран и заљуљан, текао и текао, а ти, бенашу један и говече божје, вјечито мислио да чврсто стојиш на једном мјесту и да је све у твојим рукама. Најзад ће те, као за казну, на другу обалу пренијети некакав упреподобљени компањон Великог Јове, ноћна лија кокошарка, која се премондурила и прекрстила у богоносца.
— Зашто баш Богоносац?
Нема одговора, канда нема ни излаза, а онда се, уз опрезну шкрипу, ипак отварају нека врата. То се у собичак увлачим ја, босоног, запрашен и шмрцав, пентрам се преко дједа, преко невидљива жива брда, и гнијездим се иза његових леђа, крај зида.
Старац у трену заборавља све своје бриге и мртвоузлице, пипка јесам ли добро покривен и гунђа удобровољено, са злурадим пркосом:
— Баш је нас брига и за Јовом и за Гњатијем, нека мељу како им драго. Главно је да ти свом ђеду гријеш леђа.