Кад је стриц Ниџо при кући, онда ће ти разне скитнице и потукачи нерадо увратити код нас. Знају да их "Брко" баш нарочито не трпи, па иако им ништа неће приговорити, нарочито пред ђедом Радом, он ће се ипак намрштити, зловољно заћутати, а првом згодом издераће се на мачку:
— Пис тамо, таман ми још и ти требаш!
— Још и ти? — толкује у себи вјечито опрезан скитач. — Значи, братац, да то ја нисам добро дошао, а овамо се, као тобож, мацану приговара. Е, Брко, Брко, пољуби ме у...
А стриц их, у ствари, зато не трпи што је и он сам једно божје зазјавало, ајкара и рођена луњалица. Препјешачио је читаву Норд Америку од Невјорка до Ванкувера, од Атлантика до Пацифика, одступао са српском војском од Овчег поља до Сан Ђовани ди Медуа (ди не дува), па се опет, жив, здрав и лака корака, приповратио натраг и прошибао "табановића фијакером" све од Солуна па чак негдје до иза Загреба, а можда би згодио и даље, али га је, вјероватно, опет и тамо дочекала некаква вода.
— Мог веселог Ниџу само вода зауставити може — жалостиво се вајка дјед. — А све се бојим, има неко доба, да му ни она у крај стати неће.
Зна се, циља то дјед на стричеву намјеру да сели из Босне у Банат, на добровољачку земљу. Ваља ту пријећи и Саву и Дунав (Уна да се и не помиње!), али ни то, изгледа, Ниџи не смета. Острвио се човјек, па то ти је.
— Никола, синко, притрпи се док макар ја не склопим очи, а онда како ти драго — уздише дјед и не гледајући свог немирног синовца.
— Притрпи се, притрпи — чакгра за себе стриц Ниџо и попријеко загледа каквог намјерника, птицу луталицу, који се рашчарапио у хладовини под орахом, па натенане распреда с дједом Маркове конаке. — Ти се, Ниџо, притрпи, сједи, гдје си ту си, а овамо штокакви: ноге пода се, штап у драге шаке па распали куда га очи воде. Ехеј, с главе скинуто, испод репа извађено, нит му старо кашље, нит нејако плаче. И ја бих тако знао.
И да чудо не гледа очима, огорчени стрикан обично здими некуд на њиву, хвата се плуга, српа ил' мотике и све напрескок, као да му се некуд жури, распали да обавља мукотрпан и једноличан земљодјелски посао, који не трпи ни журбе ни заноса. Биће сјутра цоктања и отпухивања кад се на њиви појави дјед Раде.
— Е, мој Никола, мој Никола, затрке се на кобиле скаче, а плуг и брана траже друкчију памет.
Ако стриц отпутује у Банат, да прими наполицу са своје добровољачке "парцеле", ил' ако га спапоњају у "ћузу" због политике, то се већ брзо прочује и прозна међу дједовим необичним пријатељима. Ево их онда, извиру, неко путељком из кукуруза, неко плови царском џадом, цестом државном, па још се и на кобили љуља, трећи трнапи из првог сутона право за вечерњу софру — дућ! — а некакав пријашин, гле га, као да му се богзна како жури, зајашио преко плота, куд и није лијепо видјети старијег човјека ако већ не јури туђа говеда из своје љетине.
— Види мога Раде, види мога Раде — виче придошлица још с друма, испред авлије, па му то некако испада као да то дјед њему у госте долази, а онај га дочекује добродошлицом. Тако и обанђијају добродушну старину па не може себи да дође.
— Па гдје си ти, мој Радоје, што тебе нема? — какоће побро улазећи у двориште, а дјед се правда весело ширећи руке:
— Шта ћеш, обладао посао, притисле године, не мили се човјеку никуд с прага.
— А како те ноге служе? — пропитује се путник, коме су његови неуморни краци главна спрема, и, да би показао бригу за дједа, већ га услужно нуди:
— Сједи, Раде, сједи, отпочини.
Пошто је тако гостољубиво прихватио дједа у његовој рођеној кући, придошлица пође да провјерава шта се то случило са стрицем Ниџом:
— А наш Ниџекања опет награјисао због политике, а?
Дјед само немоћно, с грдним чудом и неразумијевањем, подиже руке и закратко остаје нијем: нит је човјек шта украо, нит се тукао, а ето ти, опет, отисну се низ урвину камен, проломи се лед под ногама, гром пуче — тако нешто! — и оде Ниџо, нестаде га.
— А колико је зарадио, кукавељ?
— Шта га ја знам, то ти се код политике никад не зна.
— Ехе, и треба му тако кад се беспослицама бави — какоће придошлица. — Паметан човјек побије се, украде јаре, па одгуди у бувари колико га спада, а политичар никад не зна своје порције.
Једном. тако, уз кукурузово брање, накупи се у нашој кући читав буљук разних потукача. Најприје стигоше, у друштву, сликар брадоња и Петрак самарџија (нашли се у Цазину, на коњским тркама). За њима се испили калајџија Мулић, гарав и весео, а убрзо послије њега, као да иде у потјеру, допраши, још веселији, наш сеоски пјесник Ђуро. На овако лијепу времену ни њега није држало мјесто па дунуо од куће да тражи друштва и разговора.
Стриц Ниџо већ дуже времена био је у Банату, отишао да се нађе око бербе кукуруза, па жива згодација да се људи малчице разбашкаре и даду срцу на вољу.
Гдје је друштва, ту се нешто и потроши, нађе се чашица ракије, макар оне укопне, а опет гдје ракија замирише, ту ти се часком створи и дједов "брат Сава", стара лоповска перјаница од камене Лике. Скромно се понамјести Сава гдјегод у ћошку, мало прича, помно слуша, али зато чашу не промеће.
Нашла се у сликара нека цркавица, исповртио и самарџија заосталу пару, пребројао се калајџија, нешто набацио и дјед Раде, елем: обувај, Бранчило, опанке, боцу у шаке па у бирцуз, по ракију.
Отпирио сам као заобадан, а натраг дотутњао, ознојен и срећан. Како и не би, повјерен ми је тако важан задатак, читава војска на мене чека. Није чудо што су уз пут, заједно са мном, поскакивала околна брда, куће и плотови.
За своју услугу био сам награђен тиме што сам се слободно могао понамјестити међу госте и слушати њихове разговоре. Ништа ми друго није ни требало. Што су ме прескакали с ракијском чашом, то ме нимало није жалостило. Поред мене је била букара пуна воде, па сам ја сам себе обилато частио, залијевајући се по њедрима, све док се нисам надуо као жабац.
— Бестрага им глава и овим старијима! — умовао сам буљећи у месингани крстић на дну букаре. — Е, јест ми неко велико задовољство напити се.
А дружина је настављала да се части и галами постајући све гласнија. Јавнуо се чак и "брат Сава", иначе никакав егленџија, и започео причу о некаквој куми Стаки Сакраџијиној како је, у своје вријеме, потјерала крмачу на пазар па у путу, драги мој... Још прије четрдесет година он је први пут кренуо с том историјом, али никад није стигао да је исприча до краја и тако се грешна кума Стака већ скоро пола вијека бочи и путује с том својом срећном крмачом, а никако да обави посао.
Чуо се у почетку и сликар брадоња, али, како је дан одмицао и ларма расла, он је постајао све тиши и расијанији. Зузукао је нешто себи у браду, одсутно кружио погледом по друштву и најзад се латио свог цртаћег блока, и почео нешто да чрчка и маже. Радио је то тако смирено и удубено као да је сам на свијету, а људи око њега, опет, настављали су свој разговор и пиће не обраћајући пажњу на његов посао. Чинило се да их је сликар нечим омађијао и учинио се невидљивим па сад неометано продужује са својом чаробњачком работом.
Тек у неко доба брадоња се прену из своје опчињености, поисправи се на сједишту, баци блок на ниску софру пред собом и сасвим трезвено рече, разбијајући чаролију којом је био оклопљен:
— Ево светитеља, нов новцат, као испод чекића!
Сви се изненађено тргоше: шта је сад ово?
Паде светац међу њих однекле одозго, из раскошне орахове крошње! Како, због чега — питај бога! Ко ће проникнути у тајанствене путеве чак и оних прастарих смирених богоугодника, којима се одвајкада зна годишње доба и дан када ће доћи, а шта тек да кажеш за једног оваквог, коме нико не зна ћуди и навике?
Сви су буљили у слику насред софре, а нико и не погледа у аутора, брадоњу, као да он с читавим тим послом нема баш никакве везе. Једино је калајџија Мулић, муслиман, трпко мрштио лице као да је појео зелену оскорушу, за њега је свака цртарија била недопуштена, ђавоља работа.
Као да се том сликом откупио од свог веселог друштва, брадоња се диже и крену према потоку (знао сам: иде да гледа рибе у оплићалој, смиреној јесењој води), а зачуђена дружина остаде да гонета каквог ли то свеца изненада добише.
Незнанко је малчице личио на светог Николу, али откуд он сад испаде? Зна се да је Никола велики путник и заштитник свију потукача, али, ипак, и поред свега тога, неће ти се, вала, тај зимски светац приказати људима овако рано у јесен, па макар се пила и боља ракија него што је ова, бирташка, трипут крштена.
Да није свети Вратоломије, бог ти га помогао? Тај има посла с дрвећем и висином, па, ево, спузнуо с ораха и нашао се ... Јест врага, откуд сад он! Вратоломије долази с трешњама тичаркама, кад се дјечурлија највише веру по воћкама и вратове ломе.
— Да не буде неки вучји светац? — прожвака забринут самарџија и укоси очм према софри. Он је једино зазирао од вучјих светаца и у њихове дане није се нипошто лаћао свога посла. Шта би радио, грешник, да се због његове кривице чопор шумских разбојника окоми на коње?
Ту се поменуше и свеци "од ножа", па женски свеци "од предива и сновања", па они "вјетрени", па... Чак се и ја нађох побуђен да им помогнем у рјешавању загонетке и већ заустих да поменем јединог свеца кога сам знао, светог Брцка-Прцка, али се сјетих какву смо грдњу због њега извукли и ја и стриц Ниџо, који ме је с њим упознао, па паметно заћутах, ваљда први пут у животу. Узео сам слику са софре и обрадовано гракнуо:
— Ово ђед Раде!
Познао сам добродушно мило старчево лице упркос дугој бради и светачкој потковици коју му је додао сликар.
Пјесник Ђуро попаде хартију из мојих руку и задивљено потврди:
— Раде, свега ми на свијету!
Дјед само поблиједи, лице му одрвени и очи стадоше. Сад је још више личио на неког праведника с иконе. Покушао је да нешто каже, али му се кроз стегнуто грло проби само некакво кашљиво старачко гргутање.
— Аха, сипљиви мој парипе, ево и тебе посветише! — весело дочека самарџија!. — Вала, и вријеме му је било.
Дјед је и даље пренеражено ћутао као да више није чељаде од овога свијета, а друштво живну и окуражи се. Бестрага му глава, нек је коначно ријешена и та загонетка са светитељем. Могли су, онако у незнању, налетети на каквог ћошкастог и љутитог божјег угодника и замјерити му се, па зло по њих. Овако, Раде је њихов, па таман ако се и посветио, лакше ће се с њим изићи на крај.
Једини брат Сава као да се није узбудио због читаве те наклапалице око дједа. Он само поиздаље гвирну у цртеж и мирно рече:
— Какав брат Раде. Видите да је некакав светац.
— Раде, Раде! Та имаш ли ти очи, ноћна тицо личка? — инатио се самарџија.
Сава више није налазио за потребно ни да провјерава оно што је већ једном видио. Погледа само дједа и сјетно уздахну:
— Богме, кад прољеће дође, а у чемерног Саве нестане жита, нема он да се умоли ниједном другом свецу осим Ради Ћопићу. Молио се, не молио, ниједан други не помаже. Је л' тако, брате Раде?