Проћи ће ти нешто око дан-два од онога зачараног јесењег поподнева, кад је живописац брадоња насликао дједа Раду као светитеља (са строгом брадом и небеским ореолом око главе), а ево ти једног руменог предвечерја брата Саве, дједовог рођака, па ће ти, одмах с друма, право на наш арман (гумно) гдје су левентовали брадоња и самарџија. Цоцну стрином у гомилу сламе, подбочи леђима засјечену обалу иза себе и гргутну:
— А мој брат Раде сигурно у млин отишао, а?
— У млин — одвали самарџија.
— Е, баш добро што није ту. Знаш, ја кренуо к вама по једном, дај кажемо, благочестивом поспу.
— Хе-хе, а што би то као могло бити? — неповјерљиво зарза самарџија, а и брадоња изненађено погледа у чупоглавог старца као да се чуди откуд ли му излети она црквена ријеч "благочестав".
— Шта ја то чујем, Саватије, а?
— Ево, сад чуј: ја уперио џиле теби да ми даш онога мог Раду што си га неки дан живописао. Не би ли ми то некако обавили кришом, да брат Раде не сазна?
— Види, види, кажем ли ја да ту нешто има, док се овако касно долази — отегну самарџија. — Коњокрадичка посла, па то ти је. Шта ће теби, наприлику, један таки ... Чуо си, ваљда, да смо га оне вечери, онако у шали, стрпали у лоповске свеце, па ти одмах потегао, а?
— Шта ће ми? — поникну Сава. — Па и ја сам, да речемо, жив створ, пожелим се разговора, па би рад имати некога свог, болећега ... Баба ми умрла, синови сваки за својим послом, па куд ће стари човјек нег' да разговара ил' са свецима ил' са мртвима...
— Аха, види ти! — ждракнуше очима оба слушаоца. — Овдје се вечерас помињу све саме "небесије" — свеци, усопши раби божји — а онда, у таквој прилици, није далеко ни онај репати репођа, име му се не поменуло! Дедер, да ми мало побоље ослушнемо шта овај ту бобоњи као баба из каце.
— Па тако — наставља Сава — да вам право кажем с мртвима ја и немам богзна каква разговора, слаба је од њих вајда, а свеци... ех, и ти свеци... Они моји стари, некадашњи Дамјановићи, нијесу ни умјели изабрати себи прикладног светитеља, нег' узели некаквога, боже ме прости, гољу у јарећој кожи, босога...
— Светог Јована? — досјећа се брадоња.
— Па да, брате, њега. Тај, канда, ни себи није знао помоћи, а камоли ће тек мени. Ударио крај себе сикиру у пањ па се удудучио, а ја, чим га погледам и видим ону бравећу бекињу на њему, одмах ми на ум падне нечије јаре ил' јагње. Због тога сам се, ваљда, и прокрао у младости.
— Саблазнио те твој светитељ заштитник, а? — насмија се сликар.
— Ех, заштитник! — прогунђа озлојеђен Сава. — Вала ми се био на главу попео. Пођем увече некуда, тако, по свом послу, шта се кога тиче куда ћу, а он ... чисто ми се чини да је кренуо назорице за мном са оном својом сикиром. Хм, светац? А шта ће, њему сикира кад је светац?
— Е, видим ја, свеосве, да теби треба дати овога брадоњиног новопеченог божјег праведника, Раду Лоповског, он би теби прогледавао кроз прсте, па ти куд пош'о да пош'о — утаче се самарџија.
— Па и би, вала, право кажеш. Већ ми додијало да у кући имам божијег шпијуна.
— А шта ћеш са светим Јованом, бог те не убио?
— Даћу га ономе свом најмлађем сину, који се преклани одијелио од мене и скрпио кућу горе у крчевини. Нек му и свети Јован ломи ноге по оним пањевима, као и он. Имаће бар о шта тупити ону своју свету сикиру.
— Е, многоме је стари Раде пружио руку, па што не би и своме кићеном Сави, коме ни у најгушћој помрчини никад није требало калауза — припомену самарџија без имало злобе. — Хајде, дај му ту слику, док Раде није избио од млина.
Брадоња отвори свој нераздвојни блок, пронађе новоустоличеног свеца и пружи га Сави.
— Ево, замотај га у ове новине да ти се не истаре о тај твој кожух, а и да га ко не види уз пут. Лопов и светац, лијепа парада, тако му некако баш и треба да иде, да не крива ни тамо ни амо.
Те исте вечери, малчице шапатом, а више немушто, без ријечи, на скровиту мјесту, иза своје батаљене појате, Сава се исповиједао и повјеравао светом Ради Лоповском, своме душевном; личном свецу, који ће кадар бити да саслуша, разумије и брани, тамо гдје, треба, сву његову лоповију и странпутице, вољне и невољне.
— Шта да ти дуљим, брате Раде, тек што сване дан, а човјек сељак окује руке уз плуг ил' мотику, савије драга леђа црној мајчици земљи, па тако, корак по корак, као да су му ноге у букагијама, миче се уз бразду. Не види честито ни драгог сунца, ни облак над главом, ни тицу како лети. То ти је та вјечита робија, која се зове тежаклук. Никуд побјећи од њега, веже се дан за дан, као карике у ланцу. Што дужи живот, и синџир дуљи, и још све тежи, земљи те вуче.
Нејадан при мјесечини, слуша га брат Раде пажљиво, и не трепћући, разумије човјека. Зар и сам није везан уз тешку црну земљицу?
— А онда, кад вече приђе, мој Раде, кад се јави први дашак вјетра, ја ти се за трен ока премондурим у друго чељаде. Како, зашто, питај бота, тек одједном видим да ја више нијесам ове земље човјек и да су ми тијесни сви њезини закони. Почнем ти ја, мој мили Радане, да живим само за своју душу.
Па као да и самог слушатеља шаље својим путем, он почиње, занесено, да му слади узбудљив ноћни поход.
— Ево те, перјаш путељком кроз високу раж, ороси ти се чак и капа, прикрадаш се нечијем тору код кога нема паса. Ослушкујеш како на ниској колибици све кркеља танак чамов кров од нечијег хркања. То уморни чобан, грешни најменик мртвима воду вуче, свеци му помогли да још боље утврди сан.
Тргне се Сава, трепне и онда дода, као правдајући се:
— Добар је ипак бог, па он лијепо учини да и ви, његови свеци, преко ноћи малчице спавуцнете, дремнете као и сваки други божји створ. Зло би било да сте увијек будни. Ваљда се сјећаш, Раде, како си ми знао праведнички зујати и досађивати као подневни говеђи обад.
Уњири Сава у затамњено свечево лице и сажаљиво промрси:
— А шта мени и треба твоја помоћ кад се предрага ноћца на земљу спусти? У мраку се од мене ишчаури некакав сасвим други човјек, ни ја га сам познати не могу: домишљат, мудар, јуначан. Нити ми треба помоћи нити чијег савјета, довољан сам сам себи. Ма шта, има ме чак и за друге, чету би за собом водио.
Онако кратак а стамен, устури се Сава пред светим рођаком као кочоперни пјевчић ђуђан.
— Чету, праву чету, јакако, мој рођо, само да ми је одакле наумакнути једну киту старих личких ноћника и делија.
Осокољен, Сава пријатељски протрља свој чекињаст образ о свечево лице и смекшано протепа:
— И тебе ће твој Савица припазити и сваку ти пошту указати, нећеш ти у мојој кући сиротовати. Доста си ти за свог бенастог и свакојаког Саву учинио, ред је да ти се једанпут поштено одужим...
Два дана касније, у првом дједовом комшилуку, из куће "американца" Лазе Угарчине украдена је слика предсједника Сједињених Америчких Држава, Вилсона. Годинама је докона стојала на свечаном мјесту, изнад маленог стола, лијево од прозора, уоквирена у узан сребрн рам. Десно од пенџера, држећи јој у неку руку равнотежу, висио је свети Никола, Угарчинова слава, свјетлуцајући потамњелом позлатом.
Недјељом ујутру, кад би се бријао за оним столићем, Лазо је понешто и еглендисао са својим президентом, тражећи већ упола заборављене енглеске ријечи да би га саговорник бар колико-толико разумио. А кад је био штогод зле воље, само би кисело премјерио уштогљеног Американца, гвирнуо у малу слику краља Александра, задјевену у ћошак Вилсонова оквира, и прожвакао:
— Цвикераш један, цвикераш други, нема теби, мој Лазо вајде ни од једнога, џаба ти је то. Гледај ти ону своју кобилу пред кућом, боље ће ти бити.
Баш уочи те недјеље, Лазо ће ти касно лећи, не палећи лампе, па није ни примијетио крађе. А кад ујутру, нема слике на њезину мјесту.
— Еј, жено, овамо де, шта сте урадили с Вилсоном?
Изгалами се домаћин на жену, извика на дјецу, паде и нека ћушка, преметну се читава соба, кад у зло доба опази стара Ђуја изгажено цвијеће, напољу, испод прозора.
— Украо неко. Ево, пришуљао се кроз кукурузе, провукао руку кроз пенџерак и однио.
Дуго је Лазо гледао кроз отворен прозорчић и ћутао ничем се не досјећајући, а онда се повуче у собу и диже очи на светог Николу.
— А ти баш тако, носе ти испред носа краљеве и президенте, а ти ништа. Ту те човјек слави педесет и више година, а кад је стани-пани бар да си макао прстом.
— Де ти, де, куд си попушио Свето писмо, туд и славу опорочаваш! — продундури Ђуја себи у њедра и оде да намири прасад.
По селу брзо пуче глас о необичној крађи, а како су се баш тих дана по селу мотали жандари, пропитујући се за брадоњине "фаличне" свеце, дође тај глас и до њих. Већ им је поп одраније био нешто натукнуо о сликаревој необичној работи и провукао им кроз уши да се код Раде Ћопића купе штокакви — могли би лако бити и нововјерци, који неће војску да служе! — па, све једно с другим, ево ти патроле најприје пред Лазину кућу. Пошли да се пропитују онако поиздаље.
— Така и така ствар, вели, јеси ли ти опазио да се код твог комшије окупљају и договарају тамо разни, антинекакви, ови неки контра и тако?
— Ама какви контра! Све су то ови наши разни бенаши и зодалице. Неко крпи самаре, неко калајише тепсије, неко...
— А не би се ту могао испилити какав нововјерац ил' тако нешто различито, а? — избечи се бркати наредник Мунижаба. — Сјећаш ли се само колику је узбуну по свим овим селима дигао онај чича с Међеђег брда, који је, тобож, устао из мртвих и пророковао свијету. Ишло се к њему као на ћабу, чак је и владика слао питање на свештенство.
— Хех, мањ ако се у праведнике зачислио овај комшијин рођак, Сава, стари лички хајдук — подругну се Лазо. — Бива и то, лопови се најприје претумбају и посвете.
— Аха, и Сава је у све то упетљан! — злогуко отегну наредник. — Отуда ти мени дођи, сад ја имам конац у рукама.
— А што ли њему треба мој Вилсон, убило га кантарско јаје? — зачуда се Лазо.
Поведоше жандари Лазу до Савине куће, да се нађе као свједок приликом преметачине, а кад тамо, у старчеву собичку, у сребрном оквиру од Вилсонове слике виси урамљен свети Раде Лоповски.
— Аха, ту ли смо, Раде Ћопић, изображен у форми свеца! — загуди наредник Мунижаба и тако исколачи очурде и маче брковима да би престрашио читав црквени одбор, али, богме, не и прекаљеног Саву, који се у свом вијеку наслушао како и крупнији млинови мељу.
— Шта ја знам, од икона кад сам неписмен од своје седме године — одмахну он. — Не знам гледати ни у књигу, ни у календар, ни у сат, чак ни у бравеће плеће. Није ме драги бог у то упутио, па ето ти.
— А знао си овога уоквирити, а?
— То је мој и брат и светац, и ја друге не припознајем, па ви радите шта вам драго!
— Аха, кажем ли ја — нововјерац! — опет се ишчакари Мунижаба.
Украдени Вилсон и краљ Александар пронађени су сакривени у поткровљу Савина свињца и то је био довољан разлог да жандари узму старога преда се, па с њим у своју касарну, у затвор.
— Опет је Савица нешто смотао — нагађали су сељаци пратећи очима ониског старину како поносито одмиче дру-мом, краљевски уоквирен с два стасита "дјевера" под пушкама и блиставим бајонетима.
— Оде, вјере ми, к'о на Косово!
— Ехеј, погледај га, посљедње крејино перо на кићеној капи хајдучкој.
Из жандармеријске касарне Саву пребацише у срески затвор, добро знану бувару, "ћузу", а одатле га спроведоше у чувену бихаћку "Кулу", прави правцати затвор — "прдекану".
Е, то је већ мирисало на великог врага.
Среска "ћуза", ех, и то ми је неки затвор! Чак те пазарним даном пусте да се промуваш по граду и да се видиш с комшијама, па се можеш још и напити, и довести натраг са собом и по двојицу накресаних, конагџија. Све је то ипак своје, фамилијарно, али већ "Кула", то на свашта мирише.
Испили се, богами, од читаве те работе још какав ђаво.
По селу се прочу како је Сава не само украо, него и увриједио америчког предсједника Вилсона и његово величанство, краља, јер их је, кажу, стрпао на неприлично мјесто, у крмећи свињац, а у њихов оквир поставио фаличног свеца и тако, јасно је, промијенио вјером. Није баш сигурно да није згодио и у бољшевике, који су упљескали свога цара и у цркве коње увели.
Гонетало се тако и наклапало, испитивани људи по селу и тражен сликар брадоња, који се некуд без трага изгубио, а послије мјесец дана ево ти Саве натраг. Изведрен и убијелио, чак и подгојен, он стиже једног предвечерја нашој кући, нађе дједа на дрвљанику и с њим се двапут пољуби. Чак и заплакаше старци, али све онако у тишини, ништа не зборећи. Тек послије дуже станке дјед се промешкољи на буковој клади, па ће ти упитати:
— И шта то би с тобом, брате Сава?
Старчић се устури као на прозивци и осветнички завреча:
— Нека ме пољубе на једно мјесто заједно са Вилсоном, а вала и с оним другим, де! Остадох ја вјеран свом рођеном Ради, бог му се радовао. Напопастили ме тамо као коњске муве: те зашто си бацио америчког поглавицу, а сребром уоквирио тога свога, како ли ти се само зове, те је ли краљу мјесто тамо, срамота је и рећи гдје, те припознајеш ли ти своју вјеру православну и оченаш, па знаш ли за крст и јеванђеље, те ово, те оно...
— А ти?
— Шта "а ја"? Нијесам ја, велим им, ни поп ни црквењак па да све то морам знати. Не знам читати, не знам писати...
— А они?
— А они: одричеш ли се, каже, тога свог, бог те пита каквог, свеца за кога си крао туђе оквире?
— А шта ћеш ти рећи?
— А ја се заинтачио као најтврдоглавије личко магаре: не одричем, кажем, он је мој па какав био. Је ли глава на пањ, јест, али ја остајем при својој!
Сава се сјетно осмијехну и озарено изјави:
— И мученик је слатко бити кад ти је само нешто за срце прирасло и кад се поштено утврдоглавиш. Страшили они мене, и тукли, богами, али ја се не одрекох свога Раде, свог брата и правог светитеља. А право да ти кажем, гадна она бихаћка "Кула", градио је, кажу, некакав Матија курвин (Корвин). Можеш онда мислити каква је.
Дјед га је дуго и дуго гледао, насмијешен и ћутљив, а онда му се истом оте оним његовим старим, добродушним грактавим гласом:
— И де ти реци, ко је сад веће говече и бесловесно божје бравче без репа: ил' ти, ил' они који су те преслишавали, ил' брадоња који је све ово закувао па одмаглио, или, на крају, ја главом, који свеца изригравам и слушам таку бену, а не тражим виле да те ваљано измјерим преко леђа због твог тртљања, лоповије и твоје магареће вјере?
Сава само покорно пови плећа и увуче главу међу рамена.
— Ожежи, брате, колико боље можеш, посветила ти се драга рука! Мој си био и мој остајеш, ти праведник, ја лопов, један без другог не можемо, а они штокакви Вилсони и други цвикераши, нек нам се скидају с врата, далеко им кућа. Нек бјежи, вала, и онај мој гољо са сикиром. И без њих нам је доста наших мртвоузлица и наше репате сиротиње.