DRAKULA, LEGENDA ILI…?
(Drakulinim tragom)
“…Svi misle da sam mrtav. Ali kad izađem iz groba i kad me ugledaju odmah se uvere da vaskrsnuh. Svesni mojih veza sa đavolom, moje nadprirodne moći, i moje želje za krvlju, uznemire se…Uništiti me mogu samo ako moje vampirsko srce probiju glogovim kolcem, k'o što bejahu koplja moja na koje nabijah stotine hiljada neprijatelja svojih…”
Pod nazivom “Drakulino tajanstveno pismo”, ovo je citat iz njegovog originalnog rukopisa dobijenog od rumunskih istoričara. A, da li je Drakula zaista bio vampir ili samo plod mašte Brema Stokera, irskog pisca iz devetnaestog veka? Odgovor ćemo potražiti ako zajedno krenemo kroz Rumuniju, postojbinu glavnog junaka ove priče, Vlad Cepeš Drakule.
Koreni vampirizma datiraju još iz daleke prošlosti. Isticanjem krvi, iz čoveka ističe i život.! Mnogobrojna plemena širom sveta i danas se mažu krvlju i piju je… U bilo kom rečniku dvadesetog veka reč vampir je označena kao hodajući mrtvac koji siše krv. “Od davnina se smatra da vampirom mogu postati kriminalci, nekršteni, sedmi sin, sedmog sina, ekskomunicirani…”
Vampiri izlaze noću i boje se svetlosti…
Drakulinim tragom
Kroz plodnu niziju vijuga put. Provlači se između polja sa suncokretom, žuti cvetovi im uvređeno okrenuti rumenoj lopti zalazećeg sunca. Na dašku svežeg vetra talasaju otežala klasja već uzrelog žita. Ispred nas se pojavljuju tamne konture brežuljaka sa senkom šume u podnožju. Iz Vlaške, neosetno ulazimo u Transilvaniju, drugu rumunsku oblast. Pade mrak. Crn i tmast, baš kao plašt, obavi tvrđavu na vrhu brda i namah sve poprimi viziju mističnog…a, bili smo tek na početku puta kojim se kretao knez Drakula!
“Ispred nas je Sigišoara, smatraju je najvećom naseljenom tvrđvom Evrope!”, saopštava nam gospodin Bora Stanković zaljubljenik planina. Zraci podkarpatskog sunca titraju na majušnim oknima sveže okrečenih kuća neobično isturenih temelja. Ispred nas se smenjuju razne kombinacije; žute sa belim, ružičaste sa plavim, zelene…svaka od njih, ispod ili iznad prozora je ukrašena venčićima od gipsa, cigle, tucanog kamena ili običnom bojom…Sagrađena još u 12-om veku, tvrđava je imala 14 kula. Sačuvano je devet, svaka od njih je zadužbina tadašnjih bogatih zanatlija. Pored Kule Mesara je Kula Obućara, Pekara, Krojača, pa dalje, do Sahat kule kroz čiju lučnu kapiju uranjamo u istoriju. Popločanim putem koji vodi uzbrdo, stižemo do kaldrmom obloženog trga sa nizom starih kuća lepe i neobične, saske, arhitekture.
Dinastija Besarab…
Prva na uglu je na sprat, ima istureni temelj, široku kapiju; i male vinske prozore u ravni popločanih ivičnjaka.“Vlad Drakul”, piše na mermernoj ploči do ulaznih vrata i označava ime vlaškog vladara koji je pripadao dinastiji Besarab.Daleke 1431-ve godine, za svoje vojne zasluge, car Zigmund Luksemburški mu dodeljuje odlikovanja sa crtežom zmaja. Prilikom vojne parade, neobrazovani i praznoverni seljaci, ugledavši ga uzviknuli su “Drakul, Drakul!” na rumunskom jeziku ta reč je označavala đavo…vampir. Starom Vladu se doček dopao, još više nadimak Drakul koji odmah prisvojio. Iste godine mu se rodio sin, daje mu svoje ime i - nadimak Drakula. (Vampirčić.) Legenda kaže da su tek rođenom detetu Ciganke prorekle blistavu ali i krvavu budućnost. Dečak će do svoje dvanaeste godine provesti srećno detinjstvo u roditeljskom domu. U zamku Trgovišta počinje njegovo spartansko odgajanje uz učenje nemačkog i mađarskog jezika.
Turska i Mađarska sklapaju mirovni ugovor, vlaški knez, stari Vlad, kao turski vazal se obavezuje da svog sina, mladog Vlada Drakulu preda Turcima - kao zalog za mir.U tuđini, sa samo tinaest godina, zajedno sa mlađim bratom Radulom, obučava se u vojnim veštinama, strategiji, uči se diplomatiji, lukavstvu…U međuvremenu Vlaška doživljava prevrat pri čemu ubijaju starog Vlada. Čim je saznao za očevu smrt Drakula je pobegao iz Turske. Žedan osvete, sve što je tamo naučio za kratko vreme je primenio nad svojim neprijateljem. Posebno oseća netrpeljivost prema Turcima, do kraja svog kratkog života boriće se protiv njih. Ozloglašeni, uzvraćaju mu nadimkom – Cepeš, što u prevodu sa turskog znači kolac! Zajedno sa svojim prijateljem, mađarskim vojskovođom Hunjadi Janošom, (Sibinjanin Jankom) u svojim ratnim pohodima oslobađajući narod od zajedničkog neprijatelja stići će čak do Srbije. Sa mađarskom vojskom 1476-te učestvuje u opsadi utvrđenja grada Šapca.
Iza sebe je uvek ostavljao isti trag – krv!
Na početku svoje vladavine ovaj vlaški knez uvodi visoke namete, posebno saskim trgovcima da bi im onemogućio trgovinu. Očajni, u svom pismu kažu:
“ Umiremo lagano, Drakula nam sisa krv…”
( “Čeprkajući” po istorijskoj arhivi londonskog muzeja, irski pisac Brem Stoker nailazi na tu rečenicu koja ga inspiriše da napiše svoj čuveni roman o istoimenom vampiru.)
Izlazim iz kule sa osećanjem gorčine u ustima…Preko puta se nalazi kafe sa crvrnim suncobranima na kojima piše “Coca-Cola”. Smeštamo se u polusenku na ivicu prostrane terase, pijemo rumunski kapučino: sladak, sa ukusom vanile. Staro jezgro grada je na brežuljku,naš pogled doseže do magličastih vrhova kula, tvrđava i brda…ispod nas plavo-žuti tramvaj klopara uzanim ulicama Sigišoare. Radnici na skelama brižljivo nanose belu šaru na ružičastu kuću, jedan za drugim, pored nas prolaze japanski turisti sa foto-aparatom okačenim oko vrata.
“Idemo, čeka nas obilazak Glavne kule..!”, nevoljno kaže gospodin Bora, i hrapavim stepeništem grabi ka utabanim stopama inkvizicije.
Soba sa kamenim zidovima
Ulazimo u marčnu prostoriju sa kamenim zidovima crnim od baklji. Na njima su naslonjene merdevine sa kanapom, sa zida visi pljosnati kamen, i crna gvozdena ploča sa otvorima, na zidu su okačene slike sa prikazima stravičnih prizora…
“Ovo je soba za mučenje i sprave sa kojim su to radili! Najstroža kazna je bila izdaja zemlje. Knez je za nju uvek tražio poseban “tretman”, posle čega je sledio izlazak na trg i pogubljenje…Za sitnije prestupe primenjivali su ovaj kamen…težak je šest kilograma, okrivljenog bi vezali potom bi mu ga okačili o vrat..Ova šipka je služila za lomljenje kičme, sitne sprave za čupanje prstiju, ove veće za ruke i noge…Na kamenom zidu bila su urezana slova, neki od očajnika je ostavio podatak koliko mu je još dana preostalo…”
U jednom trenu nestade svetla! Zavladala je tišina, iz kamenih zidova izbijao je miris spaljenog drveta…kroz mračnu prostoriju prostrujala je iznenadna hladnoća. “Šta se dešava?”, uzviknu neko i
istog časa prostorija se zasvetli. Šta bi..? Kuršlus, turistički trik ili..?!
Kažu da je Drakula bio uspešan vojskovođa i diplomata ali i posebno okrutan vladar kako prema neprijatelju tako i prema svojim sunarodnicima. Posebno se pričalo o njegovim sadističkim ispadima…Najviše je voleo da obeduje u blizini mesta gde bi njegovi ljudi mučili, sakatili ili nabijali na kolac. Uz krike i jauke, sedeo je iza svoje kraljevske trpeze i sa zadovoljstvom posmatrao krvavi pir nad svojim žrtvama kojima su gulili kožu, pekli ih na žaru, razapinjući na konje, čupali udove… Prema Turcima i Sasima je bio nemilosrdan i izuzetno maštovit u kaznama.
Krv…Drakuli je bilo najvažnije da prolije KRV!
Sinaja
Autobus brekće, penje se i zavija oštrim serpentinama. Ispred nas je strm put, prosečen, vijuga između travom obloženih stena. Konačno smo na visoravni oko 1000n.m. Unedogled su šume iz kojih izviruju vrhovi visokih crvenih krovova bogataških vila. Stare su, mnoge od drveta ili kamena sa neizbežnim kulama, izgledaju kao minijaturni dvorci. Pored nas je rečica, plitka, bistra i penušava žuri da se uz huk strmoglavi niz padinu u neku od bezbroj klisura južnih Karpata. Kao stado ovaca, na padinama se vide sela. Prolazimo kroz idiličnu Azugu, pa Bušteni, i konačno stižemo u Sinaju smeštenu u podnožju planinske skupine Bućedi.
Čuveni vojskovođa Mihaj Kantakuzino koji je živeo u 16-om veku, boravio je na Sinajskoj Gori. Ushićen lepotom koju je tamo doživeo vrativši se odabrao je ovo mesto na kome odmah započinje izgradnju manastira. Nazvao ga je Sinaja. Vremenom je oko njega niklo naselje. Danas je Sinaja poznati evropski ski centar, vazdušna banja i klimatsko lečilište. U tom mestašcu sa samo 15 hiljada stanovnika, pomišljamo da smo u švajcarskim, austrijskim, ili italijanskim Alpima… Oko nas su kuće, vile i palate, jedinstvene i prelepe arhitekture. Nedirnute, stolećima odolevaju planinskim vetrovima i snegu koji ponekad padne čak u julu. Nismo se začudili kada su nam rekli da je Sinaja oduvek bila mondensko stecište rumunske aristokratije. Modernom žičarom penjemo se na jedan od vrhova, dočekuje nas oštri vetar sa mirisom planinskih trava,na padini, kao bele tačke, razmilele se kravice, iznad nas je beskrajno plavo nebo sa tamnim vrhovima karpatskim… I još jedan biser kriju sinajske šume i brežuljci... Velelpni dvorac Peleš, rezidenciju prvog rumunskog kralja Karola Prvog.
Fascinantan spolja, smešten na padini obrasloj šumom, posebno zaseni svojim bogatsvom unutra. Smatraju ga jednim od tri najmodernija dvorca Evrope. Krajem 18. veka već je imao električnu struju, centralno grejanje i - lift za dve osobe! Sa svojih 160 soba, 30 kupatila, (turskom, mavarskom, francuskom, indijskom) najsnažniji utisak nam ostavlja odaja sa oružjem. Kralj je bio veliki kolekcionar. Pored 4000 izloženih predmeta, pažnju nam najviše privlači konj i konjanik, oba u srednjovekovnim oklopima. Ispod njih je podatak da zajedno teže – 200 kilograma! Iznad kamina je dugačka i masivna sablja. Na njoj su ispisana sitna slova:
“Kome je glava ovim odsečena – otićiće u raj!”
Do Peleša nalazio se nešto manji dvorac Pelešor. U njemu je, uz svoju braću i sestre, detinjstvo provodila i Marioara, koja će kasnije postati srpska kraljica Marija Karađorđević.
Srce Transilvanije
U masivu južnih Karpata smešten je Brašov, glavni grad Transilvanije. Osnovali su ga rudari Sasa početkom 13-og veka. Bio je i ostao važan trgovački centar. Posle posete Crnoj Crkvi, naziv je dobila posle velikog požara, odlazimo u stari centar grada.
Na sredini je velika, limun-žuto okrečena kuća, podseća na dečiju rođendansku tortu sa malim smeđim prozorima. Opština! Oko nje, na prostranom trgu sa pešačkom zonom su poređane klupe. Udobno smešteni na podnevnom planinskom suncu, pogled nam obuhvata purpurno-zlatni kafe, kuću sa venecijanskim prozorima, barok, gotiku, golubove, devojke sa visokim potpeticama, tetovirane, sa minđušom na pupku…Pod prozirnom lepršavom tkaninom smestio se peruanski orkestar, njihov treperav i isprekidan zvuk podiže se visoko iznad visoravni…
Brašov, drugi transilvanijski grad povezan sa imenom Drakula, svedok je njegovih mnogobrojnih žrtava…Jedan od najpoznatijih srednjevekovnih duboreza prikazuje Drakulu i njegove bojare kako se goste gledajući muke umirućih. Pričalo se da je jedan od plemića bio osetljiviji i da je pred tim prizorom zapušio nos i prekrio oči. Sa svojim izopačenim smislom za humor, Drakula je naredio da ga istog časa nabiju na kolac kako “svilenom” ne bi smetao smrad krvi…
Konačno dolijao…
Jugozapadno od Brašova, uklješten među visoke stene, nalazi se dvorac Bran. U njemu je 1462. godine Vlad Cepeš bio zatočen. Prebacuju ga u Budim gde ostaje 12 godina. Na zahtev moldavskog kralja Štefana, biva oslobođen. Ubrzo, suočen sa grupom bojara i ličnih neprijatelja, u svojoj 45-oj godini čuveni “nabijač na kolac” biva ubijen. Glavu mu odvajaju od tela i šalju je turskom sultanu u Carigrad. Iskasapljeno telo odnose kaluđeri u manastir Snagov smešten na ostrvu usred jezera. Plašeći se osvete Drakulinih neprijatelja, položili su ga u neobeležen grob. Kažu da je manastir imao duple zidove koji su predstavljali riznicu Drakulinog blaga. Ispod jezera, a iz manastira, vodio je tajni prolaz. Mnogo kasnije, grob je otkopan, u njemu su pronađene samo goveđe kosti…
Seljaci iz okoline tvrde da svake noći vide Drakulin duh kako se diže iznad jezera. Umesto njega, zatekli smo motorne čamce, brodiće i bele vile, pored tih pokazatelje civilizacije 20-og veka nije bilo lako razmišljati o Drakulinoj krvavoj eri…
Stojimo unutar mračne kapele manastira Snagov, uz treperavo svetlo sveća i izbledelih vizantijskih fresaka, ponovo nam se pridružuje naš stari saputnik – osećaj hladnog i mističnog…
Istraživači
Kraj vlaškog vladara ne predstavlja i kraj priče o njemu. Uvek intrigantan podstiče mnoge istraživače da krenu put Karpata. Rumunski seljaci, impresionirani brojem stranih turista i njihovih poklona, odlučuju da im se pridruže. Tvrdili su da će ih odvesti na mesto gde se nalazio Drakulin dvorac.
“Mai la munte!”, (“malo dalje u planini”) govorili su vešto skrivajući ono što je svaki planinar znao, da kad se popnete na jedan, iza njega je uvek bio drugi, treći vrh…No, pokazalo se da su neodređene tvrdnje rumunskih seljaka postale tačne. Duboko u planini, tačnije u klancu Borgo, istraživači su pronašli ostatke zamka Bistrice. Uplašeni “vodiči” sa pola puta su se vratili, jedan od istraživača slomio je kuk, drugi nogu…
Oslobođen iz svog manastirskog groba, lutajući u ljudskom obliku danju, leteći kao duh noću, a sve da bi sejao strah i pokazivao svoje vampirske moći, mitski Drakula je odavno prešao granice svoje zemlje Rumunije, njegova putovanja su se beskrajno proširila…Neki tvrde da večita tajna ostaje u zamku pored koga niko ne sme da prolazi noću…Na obali reke Arđeš, sa tajanstvenim delom njene crvene obale odakle se povremeno čuju zastrašujući ženski glasovi…i šapatom izgovorena upozorenja seljaka da je opasno tragati za “Velikim nemrtvacem”.
Gde je osmo parče?
Posle podne stižemo u Bukurešt, dvomilionsku prestonicu Rumunije. Obilazimo trgove drevnog grada i zaustavljamo se na čuvenom Uniri, jedinstvenom po aleji vodoskoka. Na brežuljku ispod tamnih oblaka blešti kupola Patrijajršije, skrećemo levo. Na dnu aleje ceo prostor je zauzela impozantna zgrada Parlamenta. Po prostranstvu je druga građevina u svetu posle Pentagona. Građena za vreme bivšeg predsednika Čaušesku, još je nedovršena.
Pešice krećemo prema trgu, samo što smo stigli do ugla, pljusnula je kiša. Utrčali smo u prvu radnju, bila je to picerija. Dobrodošla posle preskočenog ručka! Zadovoljni onim što smo pojeli, pre nego što ćemo krenuti nazad, naručujemo picu, imaćemo doručak. Ljubazni prodavac seče je na osam parčića i brižljivo pakuje u kartonsku kutiju. Sedamo u autobus, nju stavljam na krilo. Predstoji nam povratak, i naporna noć. Kući stižemo tek sutradan u podne. Posle izvesnog vremena muž otvara kutiju…”Nedostaje jedno parče”, kaže. U neverici prilazim, i mahinalno brojim…Kako je moguće… celu noć sam bila budna , i sve vreme sam je držala na krilu?! Odgovor nikad nećemo dobiti…
Ako nismo uspeli da za kratko vreme otkrijemo ništa novo u vezi čuvenog vampira Drakule, sigurno da smo ovim putovanjem otkrili nešto mnogo vrednije, susednu zemlju Rumuniju, veličanstvenu lepotu njenih Karpata, prelepu Transilvaniju i ništa manje očaravajuću Vlašku… |
