УЦЕНЕ, УЛТИМАТУМИ, ПРЕВАРЕ, ЛАЖИ, ОБМАНЕ...

четвртак, 22. јул 2010, 14:55
Декларација није нарушила међународно право
Председник МСП (Међународног суда правде) Хисаши Овада саопштио је, читајући саветодавно мишљење тог суда о легалности једнострано проглашене независности Косова, да декларација којом је косовски парламент прогласио независност није у супротности са међународним правом, зато што међународно право не садржи забрану таквих декларација.
"Суд је закључио да усвајањем декларације о независности није нарушено опште међународно право, ни резолуција 1244 Савета безбедности УН, нити уставни оквир на Косову. Сходно томе, усвајање те декларације није прекршило ниједно примењиво правило међународног права", рекао председник Овада.
Суд је саопштио да није расправљао о праву на самоопредељење или праву на нужну сецесију.
Такво мишљење МСП подржали су председник суда Овада, Абдул Корома (Сијера Леоне), Он Шокат Ал-Касоне (Јордан), Томас Бургентал (САД), Бруно Сима (Немачка), Рони Абрахам (Француска), Кенет Кит (Нови Зеланд), Абдулкави Јусуф (Сомалија), Кристофер Гринвуд (Велика Британија) и Бернардо Сепулведа Амор (Мексико).
Против су били потпредседник Суда Петер Томка из Словачке, Мухамед Бењуна (Мароко), Леонид Скотњиков (Русија) и Антонио Аугусто Канкадо Триндаде (Бразил). Кинез Ши Ђујонг није гласао због процедуралних питања.
Током првих пола часа излагања, судија Овада је објашњавао околности под којима је Генерална скупштина УН од Међународног суда правде затражила мишљење о легалности косовске независности, надлежност суда, као и широки спектар докумената који су судије узеле у обзир приликом доношења саветодавног мишљења.
"Не постоји никаква препрека око задатка који је од суда тражен. Генерална скупштина има легитимни интерес да добије одговор на ово питање, према томе суд сматра да не постоје уверљиви разлози да не да саветодавно мишљење у погледу питања које му је постављено", рекао је Овада.
Четрнаесточлано судско веће донело је мишљење на захтев Генералне скупштине УН, која је у октобру 2008. године подржала захтев Србије да се испита легалност косовске независности. Девет од 14 сталних судија МСП долази из држава које су признале независност Косова, укључујући и Оваду, а из процесних разлога изостало је гласање судије из Кине.
Процес доношења саветодавног мишљења о Косову већ је ушао у историју међународног права, јер се у расправу укључио рекордан број држава, 36, као и због чињенице да је активно учешће узела и Кина, која се, претходно, никада није појавила на неком процесу пред Међународним судом правде.
У Палати мира у Хагу је и министар спољних послова Србије Вук Јеремић, као и читав српски правни тим. Делегација Косова, коју предводи Скендер Хисени, присутна је под називом "аутор једностране декларације", пошто самопроглашена држава Косово није чланица УН.
Саветодавно мишљење није обавезујуће за државе, али ће, како су оценили стручњаци, имати велику правну, али и политичку и моралну тежину.
Косовски парламент једнострано је прогласио независност 17. фебурара 2007. године, што је, до сада, признало 69 од 192 држава чланица Уједињених нација.

Џелатима из „Милосрдног анђела“ који су бомбардовали Србију прорадила савест!

А мерички борбени пилот, потпуковник Харолд Ф. - Хуч Мајерс, није могао да издржи притисак савести и сталне ноћне море, које су га мучиле од 1999. године и бомбардовања СРЈ.

Један од оних чије су бомбе, између осталих, убиле и малу Милицу Ракић из Батајнице, прислонио је пре неколико дана пиштољ на слепоочницу и извршио самоубиство, поставши још један у дугом низу америчких војника који су на овај начин, пошто им је прорадила савест, прекратили себи муке.

Мајерс је пре неколико месеци пензионисан уз дијагнозу посттрауматског стресног синдрома, познатог и као „вијетнамски синдром“, и тешке депресије, које је „пазарио“ након бомбардовања СРЈ. Тог 12. септембра, како је изјавила његова супруга Елизабет, ништа није слутило на најгоре.

- Иако су се у медијима појавиле информације да је његовом самоубиству претходила наша свађа, то није истина! Провели смо предиван дан заједно, били смо на ручку, уживали... Али је он ћутао више него обично. Такав је био стално последњих неколико година... А када смо дошли кући, овде у Санта Барбари извукао је из фиоке пиштољ и рекао: „Извини, не могу више да издржим“, а онда испалио хитац у слепоочницу... А ја не желим таквог да га памтим, већ као правог, истинског хероја, што он и јесте био не само мени и породици, већ и многим другим људима - рекла је уплакана Елизабет.

Како су изјавили његови пријатељи којима се поверавао, Мајерс је имао константне ноћне море, које није могао да одагна ни јаким лековима.

- Сањао је људе како горе од бомби ... Чуо је њихову вриску , јауке ... Покушавали смо да га смиримо причајући му да су то само снови, да он као пилот не може да види шта је бомба погодила и да сигурно није било тако како је сањао, али је он стално причао да зна да је све то истина. Сањао је децу, старце, раскомадана тела... Најгоре је било када није могао да се пробуди и поред таквих снова. То му је очигледно дошло главе - рекао је један од његових пријатеља.

Мајерс је учествовао у бомбардовању бројних „кризних тачака“ у свету. Пре НАТО операције над СРЈ, радио је на „неутралисању српских претњи“ у Босни и Херцеговини, као и у неколико мисија у Ираку и Авганистану. За ове „заслуге“ је више пута награђиван и одликован.

Падају као муве!
Проценат самоубистава војника који су учествовали у ратним дејствима војске САД међу пешадинцима званично износи 24 на 100.000 војника, а авијатичарима 13,7. Чак 90 одсто самоубица чине мушкарци беле расе.

Интересантно је да је, иако званични подаци не постоје, у Ираку током прве половине 2009. године број самоубица прешао број војника који су погинули у војним акцијама - 817 према 761.

Измењени текст Резолуције Републике Србије, усаглашен са ЕУ који је поднет Генералној скупштини УН гласи, и који је једногласно усвојен:

"Генерална скупштина,

а) Свесна циљева и принципа Уједињених Нација;

б) Узимајући у обзир њене функције и овлашћења на основу Повеље Уједињених Нација;

ц) Подсећајући на њену Резолуцију 63/3 од 8. октобра 2008. којом се тражи од Међународног суда правде да своје саветодавно мишљење у вези са следећим питањем: ''Да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?;

д) Примивши са уважавањем саветодавно мишљење Међународног суда правде од 22. јула 2010 о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово и након пажљивог разматрања истог, укључујући и питања о којима је дато мишљење;

е) Прима к знању садржај саветодавног мишљења Међународног суда правде о томе да ли је једнострано проглашење независности у складу са међународним правом када је у питању Косово, као одговор на захтев Генералне Скупштине;

ф) Поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској Унији и побољша животе људи".

СВЕТЛА СТРАНА МЕДАЉЕ

У Косовској Митровици смо дочекани као народни хероји
Немам никаквих намера да вам солим памет ни да вам натурам своје мишљење, само ћу вам испричати оно што сам доживео за релативно кратко време.
Седмог маја испред Народне скупштине кренула је бајк-рок мировна мисија број два. Милић Радевић, председник „Харли Дејвидсон” клуба за Србију (иницијатор и коорганизатор ове акције), и ја пустили смо голубове мира да бисмо показали да идемо у северни део Косовске Митровице без злих намера. Скупило се око 700 бајкера са свих страна (међународни скуп, као и први пут), а успут нам се придруживало све више и више моторџија. Врло шаренолико друштво. Мој пријатељ Жика Живац је довезао читав возни парк, два-три мотора (од којих један са приколицом) и два пратећа возила. У једном се возио и пензионисани генерал полиције и активни рокер Милошевић. Посебно ме је одушевила права принцеза Линда Карађорђевић, која је на оном глупом граничном прелазу који то у ствари није, обукла комбинезон, ставила кацигу и села код Андре на мотор и тако ујахала у Косовску Митровицу. Доказала је да није принцеза на зрну грашка.
Газда Елп пумпи је био један од ретких спонзора ове акције и дао нам је једно џабе сипање горива на пумпи у Врчину где смо одржали импровизовану конференцију за новинаре. Иза пумпе на небу пет авиона је изводило бравуре. Поред моторизованих јединица имали смо и авијацију, констатовао сам.
Јака киша нас је доста омела, колона се развукла 10–15 км, па смо се чекали на тој „граници”. Наоружани само српским заставама поносно смо прозујали на територију квазидржаве, кроз шпалир збуњених Пакистанаца који су ту пали с марса. „Граница” је по други пут била укинута.
Нисам довољно речит да вам опишем осећај среће и поноса док смо путовали, а са обе стране пута нас је поздрављало све српско што може да хода. Није ту било никакве политике. Бабе, деде, људи, мајке с бебама, гомила деце, сви су дизали три прста увис.
'Ајде Срби, али истим знаком су нас поздрављали и Немци са борних кола паркираних са стране?!
У Косовској Митровици смо дочекани као народни хероји. Бројни окупатори штите праву границу, мост на Ибру док бајкери обилазе почасни круг кроз шпалир пресрећних грађана.
И свима пуна срца. Бајк-рок мисија је једина права конкретна подршка Србима на Косову и они то знају и осећају.
Десио се и концерт. Свирали су бесплатно: Бушмани из Бајине Баште, Ритам нереда из Новог Сада, Партибрејкерси, Ђорђе Давид и Ганг, Скво и Рибља чорба. Био сам језиво промукао, али тај концерт, који нам је свима био више од концерта, једноставно сам морао да отпевам. У повратку они залутали Пакистанци, када су препознали да смо део мисије, само су рекли: Ђи, ђи... То на пакистанском вероватно значи: не требају документа, извините што смо овде, слободно продужите даље, Косово је Србија... Или сам ја то мало слободније превео.
ТАМНА СТРАНА МЕСЕЦА
Неколико дана после великог догађаја у Митровици отишао сам поново на Косово у место по имену Врбовско.
У Бујановцу смо оставили змаја (крш од голфа са БГ таблицама) и сели у кола са гњиланском регистрацијом. Возач се прекрстио и кренуо.
Граница је била права. Нешто мало војске са наше стране и Шиптари на шиптарској страни. Зезају возача због неисправног светла, али нас пуштају.
– У овом селу су киднаповали осморо из нашег села – каже нам домаћин док пролазимо кроз Добрчане.
Пролазимо кроз Гњилане. Скрећемо лево од Булевара УЧК, поред реке. На левој обали је нешто преосталих српских кућа и црква јако добро осветљена рефлекторима са зграде Кфора.
Опет идемо кроз села стриктно поштујући саобраћајне прописе и ограничења, јер су казне драконске а спроводи их шиптарска власт.
– Сада је боље, раније су нас гађали каменицама.
Пролазимо кроз Витину. Тамо нема скоро ништа српско.
– Лакше је њима у Митровици, има их 13.000, то је бре, војска, а имају и леђа.
Села иду наизменично, једно шиптарско па једно српско. У Врбовском ме је цело село дочекало испред сале. Иако сам био уредно изрекламиран, многи нису веровали да ћу доћи. Имао сам велику трему пред наступ. Озвучење је крчало, зујало, прекидали су каблови, чуло се кад причам, кад певам не – осим оних најближих. Усред наступа сам прешао на други крај сале и попео се на сто да бих мало растеретио каблове. Све је било катастрофално и феноменално у исто време.
У повратку нас је зауставила шиптарска полиција. Гледају сва документа.
– Стално нас заустављају и прчкају, отвори гепек, где ти је опрема, може само две флаше вина преко границе...
Један ме је препознао по личној карти и смртно увредио – зар овај још пева? Кад смо коначно стигли у Бујановац возач се поново прекрстио.
У Косовском Поморављу живи око 30 посто Срба раштрканих по селима. Нисам више паметан да било шта више предлажем, само знам да до њих политичари не долазе, а и лудаци као ја су реткост, и да им је помоћ око опстанка више него потребна.
Борисав Ђорђевић - Бора Чорба
Политика

Благословен си, Господе, Боже Отаца наших, и праведна су сва дела Твоја, и истинит си у свему што чиниш, и прави су путеви Твоји, и судови Твоји истинити и спасоносни.
Судбе истинске и праведне, и карање спасоносно, учинио си над нама у свему што си нам учинио, и што си навео на нас, и на народ наш и земљу нашу, због грехова наших. У истини и правди Твојој предао си нас у руке непријатеља безаконих, мрских одступника и безбожника домаћих, и поробио нас туђинским господарима неправедним, и тирјанину светском злобнијем од свих на земљи.
Ти се разгњеви и ми сагрешисмо, рекао је неко од слугу Твојих у старини. а нама је приличније да кажемо: Ми сагрешисмо, и Ти се зато разгњеви. И заиста сагрешисмо, и безаконовасмо, и одступисмо од Тебе и од завета Твога; прегрешисмо у свему, заповести Твоје спасоносне не послушасмо, нити одржасмо, нити сатворисмо, као што си нам заповедио, да нам добро буде.
И сада, Господе, не можемо отворити уста своја; посрамљење и поруга постасмо свима људима, и свему роду људском на земљи. Јер, Владико Господе, умањисмо се већма од свих народа у свету, и понижени смо по свој земљи нашој, и посвуда од запада до истока, због зала и неваљастава вођа наших, и тирјанства охолих моћника земаљских, због многих посртања и грехова наших.
Као Патријарх отац наш, и ми данас по Косову и Метохији говоримо: "Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом, од места до места, као лаћа на пучини великога океана брзамо, чекајући када ће сунце заћи и преклонити се дан, и проћи тамна ноћ, и ова зимска беда што нас снађе. Јер нема онога ко нас штити, ни од туге што нас ослобађа. Мука наша утростручи се, и рекосмо са сузама: Докле ћеш нас, Господе, заборављати до краја, докле ћеш се наоружавати на наслеђе Твоје? Устани, Господе, зашто спаваш, зашто лице Твоје, Боже наш, окрећеш од нас? И опет: Устани, Господе, помози нам Имена Твога ради. Тако свагда ридање ридању придодајемо, и ниоткуд помоћи не можемо добити".
Јер, Господе Вишњи и Свевидећи, нема у времену овом међу нама кнеза, ни вође, нема човека Србина непатворена; нема жртве чисте и неупрљане, нити приноса од срца права и неокорела. Сви зађосмо са пута Твога, због нашег удаљења од Тебе, због нашег остављања Тебе, Извора Живота, и обраћања ка новоископаним бунарима, у којима је вода закужена пре но што је и сасвим пресахла, па нас поје мутним водама и брлогом, трују нас отровом својих акрепа и светских змија. Зато си праведно допустио на нас ову богоостављеност, заслужено а небивало отуђење од Тебе и од Народа Твога, и од себе самих, у својој земљи и својој кожи.
Храмови Твоји у земљи нашој оскрнављени су и спаљени, свете обитељи монашке попране су и разорене. Часни крстови и иконе светих Твојих Угодника и Мученика полупане су и погажене најпре ногама домаћих безбожника, и затим и страних иноверника и иноплемених окупатора. И данас, као у турско доба, у овој Светој Земљи стародревних задужбина Отаца наших "Сам у цркви Христос руке Своје шири, чекајући паству које више нема". А нема је, јер је стадо Твоје издано и продано, препуштено вуковима, предано у руке нељудима, уљезима и освајачима, распродато низашто као робље склавинско, остављено на милост и немилост окорелих туђинаца и злочиначких арнаутских угњетача.
Од Пећске цркве, Дома Спасова, који опседају јаничари да га још једном запале и опљачкају, и од читаве на обе стране Дрима прострте Метохије, сада сасвим прогнане и попаљене, па преко спаљеног и разореног Неродимља до спаљеног Манастира Бинича у Поморављу, и до из дана у дан све више нападаног древносрпског Изморника и Новог Брда; и опет од Жар планине и спаљених Манастира Свете Тројице у Мушутишту и Светог Марка у Кориши, до српских згаришта у Подкаљаји у Призрену, и даље преко сравњеног до темеља Манастира Зочишта крај немањића Хоче и новог концлогора за Србе у Ораховцу, па до НАТО-бомбама разореног Голеша и огњем и мачем расељене Милутинове Приштине и Лазареве Самодреже, и Полабља и Бајгоре, пружа се наше ново Косовско Распеће, као што пре шест векова беше распрострт велики Крст над истим Косовским Разбојиштем. Но тада, Оци наши, и у телесном поразу духовно непоражени, написаше на Крсном стубу Косовском ове речи спомена живе вере и чојства и јунаштва:
"Човече, ти који Српским земљама ходиш, ма ко да си, ма шта да си, странац или овдашњи, кад дођеш на поље ово, које се Косово зове, по њему целом угледаћеш пуно костију мртвих, а међу њима видећеш тада камено биће, мене Крстозначног и освећеног како насред поља усправно стојим….
Овде је некада био велики самодржац, чудо земаљско и владар српски, по имену Лазар, велики кнез, побожности непоколебљиви стуб, бескрај богопознања и мудрости дубина, огњени ум, заштитник странаца, сиротињи помоћ, гладнима хранитељ, тужнима милост и утешитељ, онај који све воли што Христос хоће…"
А ево, Господе Самилосни, после шест столећа, завлада овде над нама лажни цар и лажни пророк са Газиместана, пре потурица неголи Србин, који нам говораше да неће бити издаје, нама који знамо да је издаја већ била, а сада се само обелоданила. Са таквим безбожним вођом и несрбином, остасмо сада "код Земље без земље, код Косова без Косова, код Милоша без Милоша, код себе без себе", код образа и поштења без образа и поштења, јер нам га тај безбожни комуниста, нечовек и расрбин, одузе и упрља. Зато такав, по речи српског песника, није ни могао нити може да брани и одбрани Косово, јер "Не може Агарен и одступник да брани твој род, нити паликућа од пожара да спасава, из ропства мисирског неће те извести рука Фараона, лажни избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона". И овај паликућа своје и туђих кућа, варалица и издајник, пречицом нас је довео до овога пакла и безизлаза, у којем су невине жртве непокопане, деца поклана неоплакана, светиње спаљене и оскрнављене, цео народ поруган, погажен и понижен.
Његово десетогодишње безумље и нечовештво приписано је народу моме, који народ јесте грешан, али је ипак Народ Божији, јер је народ савести и покајања. А слични овоме тирјанину туђинци тирјани и лицемери, налицкани а окорели нељуди псевдохришћанског Запада, но од њега виспренији у лукавству, препреденији у дволичењу, овога отступника од Бога и народа хоће таквим какав је, да би могли и нама радити оно што њихово нечовештво ради малим људима и народима по васељени. Они по себи о њему мисле, да је и наш народ такав исти, и спрдају нам се и они и њихове домаће улизице, идолопоклоници Есперије, Нове Демоније, што ми још верујемо да смо народ Божји јер верујемо у Правду и Истину Божију, и што се још увек држимо Небеског завета Отаца наших, Косовског опредељења Мученика и Новомученика наших.
Заиста је праведно и истинито што народ наш Косовски данас зна и осећа да "Бог се драги на Србе разљути, за њихова многа сагрешења; наши вођи закон погазише, за правило лудост изабраше. Великаши проклете им душе, на комаде раздробише царство; великаши грдне кукавице, постадоше рода издајице".
Пет векова страдасмо од туђинаца, никад потпуно ослобођени, али и никад до краја поробљени, нити отуђени од Бога и себе самих. Страдасмо од најезде свакога зла са Истока и са Запада, али највише пострадасмо за ове последње педесетогодишње окупације од отуђених од Бога и народа безбожних и нечовечних комуниста и неокомуниста, који овде и дођоше и завладаше нама помоћу западних безбожника и антихриста, од којих нам, и опет преко њих, дође и ово данашње најгоре и потоње зло. Од тих нељуди тмурно светлећег и уједно мрачећег Запада никада нам и не дође слобода и човечност, него само такозвани "нови светски поретци", нова поробљења која смењују она претходна, попут овог садашњег тирјанства и бомбардовања, од Ускрса до Ускрса и од Великог Петка до Великог Петка. Последње њихово тромесечно НАТО-бомбардовање народа недужног и поробљеног, овај домаћи тирјанин и они тирјани велеречиво проглашују, сваки за себе, за своју победе, а ко је онда поражен, Господе, Судијо Праведни? - Поражени смо ми, народ недужни, сужњи поробљени, Господе над Војскама Небеским и Судијо над тирјанима земаљским.
Седимо, Господе, на рекама косовским и метохијским, на Лабу и Ситници, Дриму и Бистрици, и плачемо као некада народ Твој Израиљ у Вавилону. Не дају нам ни воде чисте пити, ни жито наше зрело пожњети, ни убијене наше сахранити, ни песме косовске заветне певати. Са сузама хлеб свој сухи једемо, а говоре нам о изобилној хуманитарној помоћи, коју нема ко од кога чиста срца да прими, јер нам са нуђеном помоћи долазе разне уцене и продаје вере за вечеру; у многим местима нема коме ни да се разда, осим понеки старац и старица, избачени из својих кућа и станова, злостављани ранама и модрицама по телу и души, ако су још уопште и преживели, као што је у Подујеву и Приштини, Штимљу и Призрену. "Три старице држе Крст на Косову, код триста хиљада Срба што беше овде , плач је једне полуслепе старице, коју тенковима чува светска НАТО-сила! Две трећине Срба из "етнички очишћене" Метохије и из већине градова и насеља Косова, "од Чечана, побро, до Звечана", изгнани су и протерани, десетковани као сиротиња раја у турско и "власи" у усташко време, па нас још више бројем смањују и умањују, и све питају хумани посетиоци са Запада и њихови двооки а слепи код очију дипломати: "Колико вас је још остало?" Мучени Владика Косовско-Метохијски, сирак тужни без игде икога, одговара им горко и са сузама: "Малобројни смо, али смо неизбројни".
Дошла је на Косово велика и пребројна светска сила, кажу: да заустави насиље, да престане претходно прогоњење, а под том светском силом само су увишестручена зверска зла и насиља над нама, убиства и затирања каква свет још видео није. Својим бомбама и ракетама пре тога су затрли наше пшенице и винограде, нема жита ни за просфору, нема вина ни за Летурђију. Сва су поља Косова и Метохије изрована бомбама, баште и вртови затровани, душе наше нечовештвом загорчане и поништене. И сада, под новим "миротворцима", зло и насиље над читавим једним народом увећано је до непреглеђа и непредвиђа, јер се крај овом страданију не види, јер сила њихова неће да стане на крај злочинству арнаутском. А и како би када су им вође тих злодјеја савезници и сарадници у њиховом новоколонијализму, у њиховој владавини светом кроз дрогу, оружје и новац, и кроз остала разбојништва, названа тамоњиховом "демо(но)кратијом".
Где год су досад дошли ти нељуди са Запада, свугде су доносили само рат и несрећу. Кажу да долазе да донесу мир и права свима, а собом доносе већу несрећу и неправду, зла не разрешавају, него још већма умножавају и продужавају. Наласкани су а груби, фини су а брутални, као оруђа и оружја њихова, нечовечни као безбоштво антихристијанства њихова. Говоре да су они мерило света и свега на свету, а меру Правде и Истине нити имају нити хоће да знају. Велеречиви су на устима о "новом поретку" ствари у свету, а стари су и изанђали као греси и нечовештва њихова. Оветшаше у срцима својим, разједа их црв сумње њихове да се не би како показали неуспешни и тиме изгубили поверење (они кажу "кредибилитет" НАТО-а) да су вођи и усрећитељи свега човечанства. Њихов је "нови поредак" само стармладо поробљење прастарим страстима и похлепама њихових интереса, луциферског им властољубља, којим смерају да свет покоре себи и по себи га прекроје. А ко то неће, њега проглашују за најгорег, за нетрпељивог, за "некооперативног" у само њиховим плановима, и зато за таквога нема права ни да постоји ни да живи. Пуна су им уста речи о слободи, а сами су робови најнижих страсти и нескривеног идолопоклонства лажним боговима. Куд год дођу и прођу "трагови им смрде нечовјештвом". Стално вичу: Мир, мир! - а мира немају у срцима својим и савестима својим. Зато где дођу доносе немир, са једним јединим аргументом мира: бомбама, тенковима, окупацијом, НАТО-пактом. У души им је рат, зато где год се појаве сеју ратове, или без објаве рата воде "ваздушну кампању", како еуфемично зову затирање земље и народа отровним бомбама и пакленим ракетама. И све то зову Европом и Западном цивилизацијом, а ми то зовемо натоизацијом и последњих остатака од Европе; сумраком једне, некад хришћанске цивилизације. Јер је последња реч те цивилизације - мамон, оружје, батина само с једним крајем. Заиста су постали "маљ Земље", као што је био Египат и Вавилон, Рим и Стамбол, а у наше време Берлин и Брисел, Њујорк и Вашингтон. Нема ни стварне људске цивилизације ни људске културе код њих, него је лицемерна политура, црвоточина испод глатке коре, гној испод улепшане коже. Кажу да они неће комунизам, а владање им је као и комунистичко: тирјанско поробљење људи и народа, гажење по срцима и савестима Људи и народа, велеречива хипокризија о "људским правима, слободама и једнакостима" - либерте, фратерните. егалите, оу ла морт -, а стварност им се своди на једначину смрти, ваљак поништења свега што није као они, јер претендују да сви буду по њиховој слици и прилици, по лику и подобију Звери апокалиптичке, не Христа него Антихриста, не Бога и Богочовека, него човеко-бога и псевдо-бога.
Вековима нам не дају да се ослободимо, нити своју кућу да уредимо; стално нам намећу своје диктате и унапред октроисана решења, која не могу ни да се остваре, а камоли да се одрже, јер су производ насиља и неправде, дело не људске врлине него ђавоље вештине, плод подмуклости безбоштва и нечовештва. Но они и даље то чине упорно и насилно, да би опет могли да се мешају у нашу кућу, да манипулишу туђом муком и патњом. А нама ће вечито говорити, без трунке људског стида и кајања: да смо неспособни да своју кућу уредимо, ред у својој авлији заведемо. Као да смо заборавили шта су нам све радили у ратовима и окупацијама које су над нама спроводили, и како су нас "ослобађали" да би нас чинили робовима двапут горима но што смо били. Тако да не будемо оно што смо били, и што можемо бити. него оно како нас они хоће, по лику и подобију свога самоидолопоклонства, како одавно рекоше Пророци Господњи.
Устани, Господе Боже мој, суди људима и народима по вечној Правди и Истини Твојој. Нека се уздигне рука Твоја, не заборави убоге Твоје до конца. Постави, Господе, законодавца над њима и нама, нека познају сви људи и народи да су само људи. Јер они који нас нападоше сада нас опколише и покорише, очи своје устремише да нас истребе, у земљу да нас сатру и трагове наше затру, Светиње Твоје да униште јер им сметају што нису као њихове. Кивни су на нас што знамо и памтимо да "мученој земљи, Мученика треба".
Боже Спаситељу наш, Надо свих крајева земаљских и оних најмањих и најудаљенијих, знамо из горког искуства живљења нашег, из историјског пута и устрајавања Отаца наших, да: што је дубља пропаст, то је и нада спасења већа. Јер то је тајна Крста Христа Твога, и тајна распећа наших на путу кроз ову Долину плача што се Земља зове.
Зато, Господе, Милостиви Човекољупче и Душеспасче, телом сатрвеним и душом сакрушеном, духом смиреним и језиком муцавим, молимо Те и преклињемо: да примљени опет будемо. Нека жртва поништења нашег буде благопријатна пред Тобом, и нека се и данас врши над нама света Воља Твоја. Јер нема постиђења онима који се уздају у Тебе. И сада, следујемо Ти свим срцем, и бојимо Те се, и тражимо Лице Твоје; немој нас постидети у овај страшни дан и час искушења нашег. Не предај нас до краја, Имена Твога ради; не раскини завета Твога, и не удаљи сасвим милости Твоје од нас, ради Отаца наших Теби угодивших, ради Саве Светитеља и Лазара Мученика, ради дечице невино прогоњене и сирочади уцвељене. Узбуни се душа наша у нама, и смути се срце наше у утроби нашој, кости се наше потрше у нама, од мноштва сагрешења наших, и од праведног гњева Твога. Уместо Немањића и Лазаревића, постасмо бранковићи и немилошевићи, од Орловића врапчевићи, од Танкосића танкодушићи. Издиру нам темеље храмова Твојих, и корене бића и битовања нашег. Хоће да нам сруше Високе Дечане и прелепу Грачаницу, да нам раскрсте Патријаршију и помунаре Љевишку. "Очни живац су нам растурили, сада би да нам и бели штап из руку отму. Земљу коју смо од Неба добили, неко им је обећао, и продао, и издао".
Али нас Ти, Господе Једини, немој издати. Ти нас, Боже Једини, нећаш оставити до краја љутим непријатељима и крвницима нашим, него ћеш нас призвати и опет оживети. Ако се и кожа моја распадне, и кости моје сатруну, опет ћу устати и стати преда Те, и славити Те, и исповедати се Имену Твоме Светоме. Јер смо били Народ стада Твога, а они нас учинише овцама за клање, лов зверовима и храну црвима.
Господе Благи и Свемоћни, погледај на убожјаке Твоје, вековима тлачене и гажене од свакога ко је овуда наилазио. Опомени се да смо прах земаљски, са душом у носу и утробом у рукама нашим. Па ипак, Ти си и над прахом у почетку стао, и из небића у биће нас призвао, и из смрти у живот нас превео и васкрсао. Јер си Ти Васкрсење и Живот, и милости су Твоје бездна многа, пред којима су сви греси моји као прах и пепео, који лахор Духа Твога развеје и Крст Сина Твога очисти и опере, те опет постајемо бељи од снега и светлији од сунца.
У свему овоме, Господе, ми Тебе не заборависмо, зато и Ти нећеш заборавити згажено лозје Винограда Твога. Ако ли заборависмо Име Бога нашег, ако ли пружисмо руке богу туђему и лажному, поврати нас и обрати нас; обасјај нас светлошћу Лица Твога; очисти нас од јавних и тајних грехова и прегрешења наших, васкрсни нас из свих гробова наших. Јер Ти си Бог Који је сишао у ад, и раскинуо окове сужања, и род Адамов васкрсао, и Царство нам Небеско завештао.

Обраћање команданта Срета Малиновића, пилотима 98. јуришног пука пред борбено полетање Аеродром Лађевци, 24.03.1999.

Синови моји драги, Тигрови 98. јуришног пука!
Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине, летесмо и уживасмо у њеној лепоти из ваздуха.
Али данас, данас вас не водим на један такав лет, данас вас водим на лет са којег се можда нећете вратити.
Можда је ово лет у смрт, али не обичну, већ часну, са хиљаду километара на час. То је привилегија само нас одабраних. И данас као необројено пута у нашој историји, не наређује наша команда.
Србија нас зове анђели моји челични!
Иста она у којој проведошмо наше најлепше дане.
Србија зове!
Испод наших крила остаће наши градови, наша деца, жене, мајке и очеви.
Не бацајмо љагу на наш образ, нека вас води гесло са наше ратне заставе, заставе 98. Јуришног пука:
ОТАЏБИНА ИЗНАД СВЕГА!
То гесло смо заједнички изабрали, покажимо да нам је оно и на срцу.
Знам драги моји, да данас нема теже ствари на свету него бити пилот ратног вазздухопловства.
Ни теже ни поносније!
Ја вам не могу обезбедити станове, веће плате, бољи живот.
Обезбедићу вам лет у вечну славу, у коју ћу вас ја лично повести!
Зато за мном, крило уз крило као небројено пута до сада.
За част професије, за образ отаџбине.

НА АВИОНЕ!

ЧАК 156 ПРИПАДНИКА ОВК БИЛИ СУ ПОВЕЗАНИ СА ТЕРОРИЗМОМ

Преко стотину и двадесет муџахедина из Саудијске Арабије, Египта, Албаније, Македоније, Ирана и БиХ били су изравно ангажирани на стваању организацијске структуре и оспособљавању заповједног кадра тзв. „ОВК“. Другим ријечима, процес настајања „ОВК“ био је уско повезан са финанцијским и материјалним средствима, техничком помоћи и кадровима које су на Косово упутиле различите терористичке организације и групације повезане са Ал Kaiдом.
Терористи организирали „ОВК"
То је, између осталог, у својој књизи доказао Џевад Галијашевић, угледни антитерористички стручњак из БиХ:
„Нарастајуће ангажирање исламског терористичког фактора у Албанији и на Косову имало је директан утјецај на оперативну структуру и организацију ОВК. Тако је први терористички одред који је састављен од муџахедина формирао Екрем Авдија, познат и као Абусухеиб, средином липња 1998. године. приликом формирања овог одреда, којег је он назвао Абу Бекир Сидик, помогли су му, по признању које је дао истражним органима, Абдулах Духајман (данас у затвору у Ажиру, идентифициран као припадник Ал Qаиде и близак сурадник Ајмана Ал Завахирија и заповједник одреда Ел Мујахид у Босни, Абу Мали.
У овој војној формацији, чији је штаб био у Доњем Преказу, било је 120 муџахедина из Саудијске Арабије, Египта, Албаније, Македоније и Ирана. Сама формација била је подијељена на седам мањих, а једну од њих је водио Абу Исмаиљ, бивши припадник одреда Ел Мујахид.
У оквиру албанског терористичког фронта на Балкану, на простору Македоније такођер дјелује и исламски терористички фактор. Његов заповједник је Мухамед Хадафан Гамили, а политичко крило води шеик Ахмед Али Седан. Један од главних људи за трансфер муџахедина и транспорт оружја из Албаније у Македонију је Сељадин Џеза, познат по надимку Хоџа, који је као муџахедин ратовао у Босни и Чеченији, а тренутно се налази у Скопљу“, описује терористичку мрежу на Балкану Џевад Галијашевић.
Припадници „ОВК“ повезани с терористима
Тко су, међутим, били „часници за везу“ „ОВК“ са представницима терористичких организација?
Та су имена широј јавности остала непозната, управо из разлога како би се покушала прикрити повезаност организацијског врха „ОВК“ са екстремним, исламистичким, терористичким организацијама.
Нецензурирано.цом објављује попис од 156 припадника тзв. „ОВК“, који су били „часници за везу“ са представницима екстремистичких, исламистичких, терористичких организација и групација на Косову.
Хајдин Абази, звани „Љум Хађију“
Као дугогодишњи емигрант у Швицарској и шведској био је једна од најутјецајнијих особа ОВК у западно Еуропи. Са Ељмијем Речицом представљао је главну везу између албансе емиграције и Главног стожера ОВК.
Био је главна особа задужена за прикупљње финанцијских средстава за ОВК кроз фонд „Домовина зове“. Године 1998., швицарска Влада блокирала је тај фонд због сумње на финанцирање терористичких активности.
Одговоран је за убојства неколицине Албанаца у околици Урошевца, а стране обавјештајне службе сматрале су га једним од главних организатора политичких убојстава Албанаца, који су као припадници Демокатског савеза Косова били политичка опоба терористичкој ОВК.
Екрем Авдија, зв „Абус Акеј“
Као стипендист Саудијске Арабије примљен је 1990. године на Теолоки факултет у Медини. На страни муџахединских ратника судјеловао је у сукобима у БиХ. Завршио је војну обуку у наставном центру за обуку муџахедина „Абу Бекир Сидик“, у Јабланици код Тешња, као и обуку у кампу „Хост“ у Афганистану.
Тијеком боравка у БиХ био је учеником и штићеником Абдулаха Духајмана, вође „Исламског балканског центра“ у Зеници. Био ј повезан и са Аднаном Пезо предсједником организације „Активна исламска омладина“. На темељу њихових упута у сијечњу 1998. године основао је „Косовски исламски биро“, са сјдиштем у Косовској Митровици. Преко те су организације, кроз Албанију на Косово у тајности довођени искусни исламистички ратници из Афганистана и БиХ.
У свибњу 1998. темељи оје муџахединску јединицу на Косову под називом „Абу Бекир Сидик“, а за својег замјеника поставио је Шпенда Коприву из Косовске Митровице.
Сурађивао је са вођама ОВК Самијем Љуштаку, Сулејманом Селими, и Адемом Јашари.
Аљуш Агуши, зв „Мађуп“, „Крхач“, „Маљо“ и „Дугме“
Био је члан ужег водства ОВК, у сектору Дукађин, те је водо обуку диверзантско терористичких група на подручју Клине.
Расим Агуши
Био је командант 3. оперативне зоне ОВК.
Назми Ајети
Био је вођа терористичке групе „Црвена рука“, те је судјеловао у шверцу опојних дрога и заштити транзита дроге преко Косова (из Албаније), које је шверцао заједно са транспортима оружја.
Хисни Ахмети, звани „Хис“
За вријеме рата у БиХ судјеловао у муџахединским јединицама. Има је кључну улогу у организирању огранака ОВК у Косовској Митровици, односно организирање оперативне зоне Шаља. Био је заповједник 141. бригаде ОВК.
Судјеловао је у терористичкој обуци припадника ОВК.
Абдулах Бабаљија
Био је заповједник 137. бригаде ОВК.

СРПСКО КОСОВО, ТРИСТА ЧУДА - ДАН КАДА САМ ВИДЕЛА ЈЕРУСАЛИМ (2. део)

У стајем у неко рано, баш рано јутро и пишем некакав мејл о томе како не знам излаз (излаз би овде био направити пристојну књигу и отићи у договореном року, а време иде) и израз (а то би било оно „како" у овом случају важније од филозофског „зашто" - јер време иде) и пишем о томе како је боље одустати, склонити то за неко друго време, извинити се људима који су платили и рећи: ја ово не могу.
Дописујем се сама са собом, мислим да су сви грозни и незаинтересовани, па да нису него сам ја на крај срца, љутим се, не љутим се, идем с људима у Велику Хочу. И у Ораховац. И Зочиште.
Идем с трговцима, они иду по вино и ракију за неке кафане и причају о брендирању. Ништа ја то не слушам - гледам предео. Медитеран. Узане улице малих села у која се завлачимо, шиптарских села, високи зидови око кућа, све личи на тајну, на љубав и на рат. Куће се не виде и све што видиш личи на бункер, уместо прозора рупе - да мотриш и пуцаш. Надморска висина је велика и та је чудна висораван ништа мање лепа од било код Медитерана, само у овај цивилизација није дошла да донесе куће незаштићене таквим зидинама, ни отвореност. Ништа, чини се, осим аутомобила и кока-коле не припада ни 20. а камоли 21. веку.
У Зочишту је игуман Стефан, кажу, велики духовник. И мошти исцелитеља. Светих врача Козме и Дамјана. И црква је нова, стара је срушена до темеља када су се '99. Шиптари ослобађали од Срба, па затирали трагове. Мој кум је, каже ми он после, ишао тамо и сликао то одмах после. Врт је рајски, ту је палма, дрвеће, поглед низ брдо - сад замислити тај зрак, тај дах ветра на брду изнад висоравни на око хиљаду нечега надморске висине. Све скромно, све питомо и незаштићено. Има нека легенда, каже да су Шиптари из села које је комшијско и који су учествовали у паљењу и минирању манастира Зочиште (крај 13. и почетак 14. века) почели да силазе с ума, да су молили да се монаштво врати након пар година и почели да дају прилоге да се манастир поново дигне, а игуман да држи проповеди и за њих. Питам једног младог монаха како он живи. Каже, па како? Како живим? Сад је боље, могу до Призрена, до Грачанице, али ми смо видиш у окружењу, сами.
Рајска самоћа божанственог мира тог дворишта, ужасна. Ужасна је та рајска лепота у самоћи и грозан тај мир јер се свуда у зраку осећа, као ветар с мора (а осећа се и ветар с мора) неки хук. Нешто што чујеш а ниси сигуран да ли си заиста чуо, а што каже да све оно може да се понови и да си незаштићен на том месту ма колико близу небу оно било.
Онда опет у кола па у Велику Хочу. А у ствари, то је Голема Оча - то је црквена земља, ту су живели оци, и отуд Оча. Х су додали они што причају арапске језике, и та Хоча на српском не значи ништа. Тако ми, губећи топониме, губимо значења речи, појмова, прошлости и мислимо - то нема везе са садашњошћу. А онда дођеш у полупусто српско место, куће старе вековима и схватиш да има, наравно да има везе.
У Великој Хочи трговци купују вино, а село живи углавном од тога. Једна вешта попадија прави екскурзије и доводи људе, али - жали се једва пробуђени газда једне лепе и смешне кафанице - не шаље никога другима, него, каже, све за себе узима.
Буде газду тако што лупају у врата и вичу: "Жикооо, устај, Жико, дошли ти гости...." А Жика иза одговара: "Нећу!" Гости наваљују. Жика виче: "Ама узмите кључ па уђите сами, шта сте навалили на мене..."
Излази на крају Жика, каже - синоћ смо славили.... већ нешто. Мало је мамуран, а мало му драго што су гости из даљине дошли баш код њега. Мало га и нервирају. Испоставља се да код Жике, кад није ту или га бучни гости заморе (сви пијани) може да се уђе тако што се узме кључ од кафане, кључ стоји зна се где, пије се и једе и онда му ваљда гости оставе паре, а колико му оставе - то баш не схватам од чега зависи, али претпостављам да некаквог смисла има. Или нема. Можда није ни важно.
Прави нам Жика роштиљ, даје вино, трговци дегустирају, оговарају заједно са Жиком оне што праве то вино, Жика каже да од главних произвођача не купује јер су „своји" а то, схватам касније, значи да су род по мајци, а онда каже како су то људи на своју руку, па како је неки његов предак натерао Турчина да клечи на свињској кожи и да се клања Алаху. Питам зашто? Каже, па за њих је свиња зло, ђаво, они мрзе свињу.... Знам то, кажем, него зашто? Шта је урадио Турчин? Па нешто јесте - каже Жика.
И тако траје тај дан. Идемо даље. Код оних што смо их оговарали. Па се купује вино од њих. Дегустатори - трговци веома изражајно гестикулирају. Позоришни глумци, шмиранти, смејем се у себи, па наглас, па излазим напоље из подрума и гледам неку циган-малу с трема. Суши се веш, као да само Цигани суше веш - али заиста, нема те циган-мале у којој нећете видети опрани веш како се вијори на ветру, мислим да је то права циганска застава. Све је разрушено, куће мале и руиниране - али веш се бео и поносан вијори.
Па идемо даље. Ораховац. Још увек стоји жица у узаној улици, стрмој, која је делила шиптарски од српског дела. Град је мали, српске су две три уличице и виногради, безбедно баш и није али виноградари су страствени људи и мислим да ту није само ствар зараде и опстанка и останка и то је ван пројекта - то је живот. Њихов дух. Господин код кога долазимо у кућу је скромног држања, миран. Његово двориште, изоловано је високим зидовима од града - села - божјег врта или Рајског Врта како се ово место с разлогом звало некад давно. Он је велики газда али то овде некако није важно, јер двориште је топло, кућа лепа и скромна и ту је смоква, Медитеран који препознајем на сваком кораку у овом делу Косова односно Метохије (овај део је тај Метох, та земља што припада цркви, верујућима, Богу, нашем, већ неком, не знам ни ја коме припада - али није требало то да руше и ове људе да терају).
Питом свет, то мислим за време другог ручка - сада једемо рибу. Свежу. Вино је добро, заиста, и добијам боцу на поклон. Трговци преговарају, мене хвата сан. Толико је мирно овде да бих у гостима код тих непознатих људи могла да заспим и заиста - небо је ближе него игде.
Пред крај, јер се ваљда избећи не може, почиње прича о рату и томе како господин и његова госпођа нису хтели да беже - нисмо никоме нажао учинили. Не причају они о Богу, о вери, о цркви и томе чије је Косово, али монашки је то одговор. Нисмо хтели да бежимо јер нисмо никоме ништа нажао учинили. Мислим да никада питомије место нисам видела. Исто „у окружењу".
Зидају се нове куће. За такозване повратнике. Зида их влада Косова. Такозвани повратници узму куће, па их продају Шиптарима - то је сав дил. Знам, кажем, то је и у Грачаници, Чаглавици, Лапљем селу и ко зна где све...
Али не треба се чудити људима, они су само део једног пројекта који их меље попут машине и слаби су, мали, мало их је и чиме да се одбране? Од сиротиње, од страха, од сећања, од својих слабости, од лажног сјаја новца који добијеш кад продаш парче раја на земљи од којег су ти направили пакао - ко им суди тај је луд.
Један смешан лик, трговци и алава попадија - према речима овог смешног, не знам зашто пишем о томе, а уствари мислим на онај Јерусалим за који су ми рекли да је српско Косово. Мислим да сам га данас видела. Можда да лажем себе како пишем забавну причу, а нема ничег забавног у томе што сам видела. За име света, неко је '99. минирао толико манастира из 12, из 13, из 14. века, да прича о 17. марту делује као ругање - као долазак по још, по последње, по оно мало што је остало. А и после тога је остало. И све се то дешава у 21 веку. И све то гледа нека јавност, нека цивилизација се руши, неко је диже у ваздух, руши до темеља - а онда неко дође и прича о људским правима. И прави државу од тако стеченог, аман.
После овога мислим да не могу да пишем никакве књиге о Косову. Могу само да замислим да то није Косово, јер ако будем са собом носила ову слику од данас, ја ћу знати да је незанимљива Приштина и Ђаковица, да ме баш брига за ветеране УЧК и да нису никаква сензација вехабије које праве училиште на улазу у Чаглавицу - нек праве шта хоће, ништа ми не звучи као вест. Вест је да је неко срушио једну светињу, да је неко ставио питоме људе иза жице, да неко са страхом иде у свој виноград, да ће тај што је купио туђу земљу - а не може се све купити, јер власник те Метохије (чије су име забранили) нису били људи који су продавали куће него нешто друго, старије и веће... Тај који забрањује име Метохија зна то, зна боље него ти остаци Срба који се склањају пред силом.
Или да пробам да се манем крупних речи јер стварно не умем да пишем о томе што сам видела - онај призор је толико страшан у тој лепоти којој се неко наругао, у оном миру и помирености људи који живе одсечени од света, који сада полако излазе иза тих жица и чуде се новој технологији - а то су били неки људи цивилизације, не брђани, не дивљаци, то су били грађани са свом том старошћу својих кућа и винограда и својих цркава - да ја не видим начин да се то заврши на овоме како је сада. Ораховац и Голема Оча за мене су највећи цивилизацијски, културолошки, хуманистички и онај из стомака (кад занемиш и скамениш се) шок који сам до сада доживела.

ЗАВЕШТАЊЕ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА

Имајући Косово и Метохију у срцу, у непрестаном старању за нашу браћу и сестре и све који онде пате, имајући живо Косово и Метохију дано­ноћно у себи, нико нам га није отео и не може нам га отети. Отаџбина је срце човека, каже један песник. Ми смо у своја срца поставили Косово и Метохију. Позивамо све православне Србе да косовски завет у потпуности испунимо, а то је светолазаревски завет. Ако држимо тај завет, нико нам неће отети Косово и Метохију, ни овога ни онога века, као што нико није могао јеврејском народу отети његов свети Јерусалим. Позивамо све, почевши од политичарâ и научникâ до најскромнијих и најмлађих синова и кћерију наше Отаџбине, да својим радом и честитим живљењем заслужимо и сачувамо пред Богом Косово и Метохију.

Нека научници својим научним радовима бране Косово и Метохију! Нека уметници својим стваралаштвом изразе лепоту и суштину нашега Косова и Метохије! Нека спортисти своје спортске успехе заветују Косову и Метохији! Нека сваком родитељу Косово и Метохија буде једна од првих речи које ће шапнути свом новорођеном детету! Нека сваки ратар прву бразду заоре и посвети Косову и Метохији! Нека сваки радник први сат свог радног времена посвети и поклони Косову и Метохији! Нека сваки политичар своју прву политичку мисао и напор на међународном плану посвети одбрани Косова и Метохије! Нека сваки духовни пастир своју прву молитву Богу узнесе за Косово и Метохију!

То је позив на борбу непрестану која ће бити Богу мила, а наша молитва од Њега услишена, јер питање Косова и Метохије не предајемо у руке варљивих људи и њихових интереса већ га предајемо Богу и суду Његовом.

МАРИЈА ЛИНА ВЕКА - ВУЧЈЕ СРЦЕ КОЈЕГ НИСМО ДОСТОЈНИ

4. МАРТ 2011
Разговарала Мара Кнежевић Керн

Срби на Косову су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…
Марија Лина Века је италијански новинар, писац, активиста и хуманиста, који се бави врућим темама и политички некоректним новинарством. Неуморно истражујући злочине почињене у име цивилизације Запада, од Сомалије до Кубе, стигла је и до Косова и Метохије, како би свету објавила истину о страдању српског народа.
Ових дана боравила је у Београду поводом промоције књиге „Вучје срце“, која се, као и претходне две („Изгубљено Косово“, 2003; „Косово и Метохија, немогућ повратак“, 2006), бави страдалништвом Срба на Косову.
Мало је рећи да је Марија Лина неустрашива, хумана, упорна и ангажована… Она је пре свега емотивно дубоко повезана са људима чијим се судбинама бави, одбијајући да припадне услужној делатности „новинар за јавну употребу“. Марија Лина никад неће освојити медијску пажњу једне, у суштини безопасне Оријане Фалачи, а још мање ону Кристијане Аманпур, не само зато што је увек на „погрешној“ страни, већ зато што јој та пажња уопште није потребна. Марија Лина се даје, саучествује, кида, плаче… она није само професионалац, него и утешитељ и бескомпромисни борац за истину. Срби имају част и привилегију што је прешла на њихову страну.
„Вучје срце“ је иначе роман који се бави судбинама неколико српских породица на Косову, које су под „заштитом“ међународних чувара отетих територија биле изложене садистичком иживљавању албанских злочиначких банди уз логистичку подршку западних савезника. Уводећи читаоце у ток свести жртава, насилно спровођених у пакао лоциран у питорескним албанским планинама, од отмице до заточеништва и егзекуције, Марија Лина Века је отишла много даље од пуког хроничара. При сусрету са овом књигом читалац доживљава емотивни шок који неминовно резултира преиспитивањем личне одговорности.

Свој емотивни ангажман у косовској драми преточили сте у литературу. Испоставило се да је то био најбољи начин да се успостави емотивни мост између жртава и оних који су годинама избегавали да се „емотивно уплету“. „Вучјим срцем“ бацили сте Европи рукавицу у лице. Како се осећате после свега?
Ја више не могу без Косова, без тих људи који живе у концентрационим логорима, које ваши и европски медији отмено називају енклавама. У време док сам писала књигу до јавности нису стизали извештаји о злочинима; европски емисари и миротворци вешто су је скривали од очију јавности, градећи на злочину најмонструознију креатуру од државе настале после Хитлеровог силаска са историјске сцене… Европа и Америка су себе ставиле ван закона чим су установиле „суд“ који ослобађа починиоце злочина услед „недостатка доказа“… Књига је штампана 2009. године и преведена је са италијанског на српски, енглески и француски језик, како би народи Европе које су лагали сазнали истину о димензији колаборације НАТО-а са злочинцима из ОВК. Овом књигом сведочим у корист мањине која жели да живи на земљи на којој је одвајкада живела, у нади да ће за прогон и геноцид одговарати не само ОВК банде, већ и отмени европски „миротворци“, саучесници у злочину. А најчешће и инспиратори.
О детаљима отмице и догађајима пред сам чин трансплантације и егзекуције нема живих сведока – нико одатле није побегао, па је то и нека врста реконструкције злочина, склапање слагалице од познатих елемената обелодањених од стране сведока и оних тренутака пред смрт које сам интуицијом осветлила. Ја сам те породице упознала, с њима сам преживљавала драму неизвесности док су трагали за истином о нестанку својих најмилијих. Када схватите димензије тог злочина који се одвијао пред очима Запада у време „великог европског мира“, онда све добија потпуно нову димензију…

Ова књига је својеврсна метафора о вучјем срцу у српским грудима које се не може лако пресадити, као што се ни убијени вук – чије сте тело видели како виси окачено о куку у главној приштинској улици – не може понизити.
Знам да су Срби често давали синовима име Вук, како би имао вучју храброст и издржљивост. Током путовања по Југославији добро сам упознала људе са ових простора и била сам сигурна да оно што медији у последње две деценије приписују Србима не може бити истина. Зато сам 2000. године кренула на Косово, да својим очима видим како живе Срби на „мултиетничком, независном“ Косову. Прво сам отишла у Пећ где су били стационирани италијански карабињери и одмах сам схватила да су они гурнути у овај рат потпуно неприпремљени. И наравно – потпуно дезинформисани. Они су веровали да су дошли да служе очувању мира, како би чували Србе и Албанце. Када сам их питала: добро, а где су Срби?, одговорили су ми да су Срби отишли зато што нису навикли да живе у вишенационалној заједници и јер су нецивилизовани и дивљи… али вратиће се. Кад сам инсистирала да ми омогуће да обиђем српске енклаве – што је популаран назив за логоре, како сам касније утврдила – рекли су ми да тамо могу да идем само уз дозволу М.С.У, преко Приштине. И тако сам уз помоћ француске жандармерије и италијанских карабињера стигла до Витине. Било је то непосредно после септембарског дивљања Албанаца, насрнули су на свештенике у цркви Свете Петке. Ту сам упознала свештеника Драгана Којића, који је том приликом тешко рањен и чудом је остао жив. У Витини је тада било стотинак Срба, а данас их је око двадесет. Упркос актуелној медијској пропаганди о повратку већина је знала да се преговорима са међународним организацијама неће ништа решити, тада сам научила прву српску реч: „изгубљено“… Када сам одлазила питала сам оца Драгана да ли им је нешто потребно, а он је рекао: само пиши о ономе што си видела, истина нам је најпотребнија! И ето, пишем.

Који вам је тренутак био најтежи током обиласка спаљене српске земље?
Од свих дирљивих сусрета на мене је најснажније деловало оно што сам видела на путу за Шилово, кад су ме карабињери провели кроз спаљено, опустело српско село, до издвојене куће на узвишици, упозоривши ме да за ово што ћу видети треба имати вучје срце. На врх брда, зарасла у високу траву, стајала је кућа чији су зидови били изрешетани рафалима калашњикова. У тој кући је живела породица која после јунског дивљања помахниталих Албанаца није хтела са осталима да напусти село. Иако су знали шта их чека. Они су ту остали, необјашњиво, ирационално, као јунаци неке античке драме, са мешавином достојанства и лудила – што се често среће код људи по косовским енклавама. Ту врсту људи Европа не може да разуме, они су за њу опасни. То су људи који не пристају на понижење и пораз, па се – упркос претњи сигурном смрћу и мукама које јој претходе – не повлаче и не напуштају своје домове. Чекајући на смрт, ови људи су 24. априла 1999. године почели да пишу имена по зидовима. Записали су податке о тежини и висини деце, имена и датуме рођења…10. јуна је стигла смрт. Нема сведока о начину на који су убијени, нема тела која су уништена, а највероватније претходно масакрирана… Док смо стајали пред разрушеном и темељно опљачканом кућом око нас је бујало пролеће. Сви смо плакали напуштајући ово место, на којем је европска цивилизација оставила неизбрисив траг.

Агонија Срба на Косову још није завршена. Које форме добија етничко чишћење у „мултиетничкој“ заједници под међународним патронатом?
Етничко чишћење није само прогон и физичко уништење народа, етничко чишћење је и кад не можеш да обрадиш своју њиву, да одеш до школе, пређеш улицу, уђеш у продавницу. Етничко чишћење је и кад – само зато што си Србин – не можеш да купиш хлеб јер неће да ти га продају. На делу је културни геноцид. Страшно је и то што од свих тих бројних НВО ниједна не помаже Србима. Високи комесаријат за избеглице има срамну улогу, довољно је погледати њихов сајт на којем су имена градова написана на албанском језику и схватити о каквој се објективности ради. Код њих нема ни свести, ни савести.

Чули смо дирљиве приче о италијанским карабињерима који су помагали српском народу.
Поносна сам на те људе, често су стављали живот на коцку пратећи Србе до лекара или на гробље; они су и финансијски помагали угрожене породице, купујући им намирнице и лекове. Верујем да ће се ускоро раскринкати улога свих тих плаћених међународних организација које се богате на људској несрећи. Међу њима су и бројне католичке организације, као што је она под именом Мајке Терезе из Калкуте и Свети Едиђио. Својим лажима су припремиле терен за оно што се десило. Осим италијанског Каритаса и Црвеног крста, Србима нико са Запада није послао помоћ.

Познато је какав однос има НАТО према сателитским чланицама, као што је Италија, па можемо замислити како су прошли на Косову.
Према мојим сазнањима, у „мировној мисији“ на Косову погинуло је 200 војника, а 250 је тешко оболело после контакта са осиромашеним уранијумом. У Италији се формирао јак покрет против војних мисија, људи непрестано протестују широм Италије, у Фиренци, Риму, Барију… Одлазе пред Парламент, међутим главни медији о томе не извештавају. Породице преминулих и оболелих подигле су бројне тужбе, али Министарство одбране одбија сваку нагодбу са њима – плаше се да ће све жртве бесмислених НАТО ратова затражити одштету.

На који начин комуницирате с јавношћу, с обзиром на затвореност најмоћнијих италијанских медија?
Мени су доступни само локални медији, мале ТВ и радио станице, што је већ дуже време једини извор информација којима људи верују. И веома су популарне. Такође, пишем за часопис „Ил Гиорнале деи Царабиниери“, уређује га најогорченија струја карабињера, жестоких противника злоупотребе карабињера у прљавим америчким ратовима. Они су међу оснивачима Удружења војних жртава и њихових породица, чији је председник Фалко Акаме, адмирал у војној бази и најогорченији противник употребе осиромашеног уранијума.

Деца која су гледала како им горе села данас стасају за војску. Наша војска је пре неки дан свечано укинута, а Сомалија се тренутно нуди као сурогат патриотизма. Италијани имају горка искуства са мировном мисијом „Ресторе оф хопе“, о чему сте такође написали књигу. Шта се тамо догађало?
Била сам у Сомалији у то време и написала сам књигу „Скандал: Сомалија, анатомија једне преваре“ („Сцандало Сомалиа, анатомиа ди ун фалсо“). Била је то прва мировна мисија ОУН после Другог светског рата, под командом САД, која се претворила у прљави рат. Италијански војници су били жртвовани. У Сомалију су отишли 1993. године верујући да им је једини задатак заштита и помоћ становништву и да иду међу народ који ће их дочекати као спасиоце. У Пентагону су, наравно, знали право расположење сомалијског народа, па су у том смислу припремили упутства са заштитним мерама за америчке војнике. Америчка војна команда је упутства делила само америчким војницима, а Италијане нико није обавестио о опасностима на терену. Сомалијски народ је веома храбар, ратнички народ, који је „мировњаке“ дочекао жестоким нападом. Италијани су у том тренутку потпуно изгубили главу и почели сурово да узвраћају не штедећи цивилно становништво и уништавајући насеља. Међу њима су се нашли и појединци који су извршили језиве ратне злочине над женама и децом, и ти злочини су касније процесуирани пред италијанским судовима. Било је и потпуно непотребних страдања италијанских војника, услед пропуста америчке команде и крајње небриге, тако да се захваљујући нашем писању италијанска јавност подигла на ноге. Адмирал Фалко Акаме, који сарађује са италијанском Асоцијацијом за војне жртве и њихове породице, послао је званично писмо Главном штабу америчких војних снага, тражећи информацију да ли су италијански војници добили иста упутства као амерички или нису. Писмо је упућено и америчкој амбасади, али одговор до данас није стигао.

Нисте се задовољили улогом посматрача и извештача већ сте отишли и даље, привучени могућношћу да кроз хуманитарне акције помогнете косовској и кубанској деци. Како функционише „Arca di Pace“?
Ја сам председник „Ринасцере ОНЛУС“, чија је основна делатност хуманитарна помоћ Србији и Куби, кроз пројекат „Барка мира“ („Аrca di Pace“), започетог 2004. године, конкретно – ученици из школе „Бранко Радичевић“ из Црнице на Косову већ неколико година сарађују са школом „Едуардо де Филипо“ из Рима. Две године су српска деца без проблема ишла у Италију, али се прошле године појавио проблем путних исправа. Требало је тражити одобрење из Приштине, што би значило признање нелегалне државе Косово. Ни родитељи, ни ја, нисмо пристали да се на тај начин дође до докумената. Морам да кажем да смо приликом последњег боравка српске деце у Италији имали проблема и са вашим актуелним властима. Лице задужено да прати децу у Италију понашало се крајње некоректно, та особа је из мени необјашњивих разлога негде одвукла децу како не би присуствовала свечаној академији, на којој је требало да буду почасни гости. Очигледно неко није желео да се деца појаве, како би се избегла прича о Косову. Морам напоменути да нам је Сандра Рашковић увек излазила у сусрет током ових наших акција.

На хуманост не заборављате ни кад је у питању комерцијални ефекат вашег ангажмана: зарада од књиге „Вучје срце“ иде у хуманитарне сврхе.
Не желим да зарадим ниједан евро на туђој патњи и несталим, убијеним људима. Управо сам послала новац у школу „Благоје Радић“ из Зупца, зарађен током промоције књиге на Правном факултету у Београду. Одзив је био невероватан. Мартијев извештај као да је скинуо маглу са Косова.

Због те магле и ваша књига је дуго била у бункеру издавача? Чега се плашио издавач „Хришћанска мисао“?
Са издавачем сам имала коректан однос све док рукопис није изашао из штампе 2009. године. Тада се нешто десило и људи су се повукли, одлажући промоцију и продају књиге. Прво у Краљеву, а после и у Београду. Могу само да претпоставим да је било неког притиска на издавача, с обзиром на то да се после смрти патријарха Павла и у СПЦ доста тога променило. Можда је неком засметало што је у уређивачком савету био и Амфилохије Радовић, не знам, а можда би књига лоше утицала на успех преговора Београд-Приштина, ви сте сад партнери. Са сигурношћу могу да кажем да је за ову промоцију у Београду индиректно заслужан Дик Марти, који је својим извештајем о злочинима над Србима у Албанији моју књигу аболирао од оптужби да се базира на недоказаним чињеницама и сасвим непотребно узнемирава духове. У сваком случају, књига је захваљујући оклевању да се са њом изађе пред јавност изашла у правом тренутку. Дик Марти је добио књигу, а послала сам је и Бару Бареју, истраживачу масовних злочина у Латинској Америци.
Политички живот у Италији, која је после рата имала јаку комунистичку партију, свео се на удворичку прозападну политику. С тим у вези упустили сте се у опасну авантуру расветљавања убиства Алда Мора, за које су оптужене Црвене бригаде. Даље од оптужби није се ишло – мртва уста не говоре. О овом случају сте написали две књиге: „Ла небулоса дел цасо Моро“ („Магла око случаја Моро“, 2003) и „96 доманде сул цасо Моро“ („96 питања у вези са случајем Моро. Моро је могао бити спашен“, 2004), говоре о спрези криминала и политике – теми која никад није била актуелнија.
Од првог момента сам знала да истрага око киднаповања Алда Мора, од стране Црвених бригада, и његовог убиства није темељно спроведена и да се намерно прикривају чињенице, познате само малом кругу људи из тајних служби. Почела сам да прикупљам информације из свих расположивих извора, пре свега од тајних служби – како оних из доњег нивоа, чији рад је релативно транспарентан, тако и од оних, од јавности скривених нивоа, у које спада и „Гладио“.

Због чега сте посумњали у званичну верзију?
Познато је да је Алдо Моро имао намеру да у Парламенту објави одлуку о приближавању своје партије комунистима, зато што је схватио да је у Италији са дубоко укорењеном комунистичком традицијом неприродна влада у којој нема представника комуниста. Ако пратимо ту нит неминовно се намеће питање зашто би једна левичарска организација, после Моровог убиства дефинитивно прогнана из политичког живота Италије, имала интерес да убије политичара који је био на путу да им направи места у Парламенту.

Ко по вашем мишљењу стоји иза овог злочина?
Мртва уста не говоре, па са сигурношћу не можемо да кажемо ко су наручиоци убиства, али могу да кажем ко су саучесници. Напомињем да су Црвене бригаде у почетку биле заиста искрен револуционарни покрет, који је желео да својим акцијама продрма друштвени систем и владу, огрезлу у корупцији и тесно повезану с мафијом. Међутим, у последњој фази пред распад организације, после хапшења најрадикалнијих чланова, дошло је до инфилтрације сумњивих особа у њихове редове, што је коинцидирало са убиством Мора.

Коме је онда то убиство користило?
Ако следимо логику трилера – траг води ка онима којима се Моро обраћао писмима из заточеништва, за које је знао да могу да покрену преговоре са отмичарима, а који су то одбили. Моро је писао и Папи, молећи га да наговори владу да започне преговоре са киднаперима, како би се добило у времену, али је на његову несрећу папа Павле ВИ послао писмо које је било својеврсна смртна пресуда. Уместо да се заузме за Моров живот и наговести могућност преговора, он је хладно пресекао комуникацију са отмичарима, поруком: „Пустите Мора без икаквих уступака!“ То је био окидач за његово убиство. Црна рупа у истрази је и онај део извештаја, који се односи на стан у којем је Моро био заточен. Иако је познато да су се у тој згради налазила четири стана у власништву тајних служби, нико није обратио пажњу на овај детаљ. Као што је промакла симболична порука у вези са местом где је нађено његово тело: оставили су га управо на средини пута између седишта Комунистичке партије и Демохришћанске странке. Порука је упућена онима који би евентуално поново покушали да споје ове две партије – да знају шта их чека. У прву књигу сам укључила сведочења кћерке Алда Мора, а другу сам писала са 33 новинара, од којих се сваки бавио једним од неразрешених детаља. На пример – ташна (имао је три ташне, а нађена је само једна), затим писма која недостају. Алдо је из заточеништва писао многа писма, из којих се види да је знао да ће бити убијен од стране државе. Његова супруга је то јавно изговорила, одбивши гламурозну државну сахрану: „Ви сте га убили и не желим тамо да вас видим“. Ја сам се бавила умешаношћу „Гладија“ у цео случај.

Борећи се за истину, вођени принципима а не идеологијом, отишли сте у Центар „Сава“ да дате подршку Војиславу Шешељу, поводом процеса у Хагу.
Десило се да се управо после промоције књиге одржавала конференција у Центру „Сава“, на коју сам отишла спонтано, како бих подржала напоре да се бесмислено суђење прекине и невин човек пусти из затвора. Пришла сам организаторима и дала им књигу, понудивши се да говорим, али сам добила хладан бирократски одговор да не могу да говорим зато што се нисам на време пријавила. Жао ми је што се оваква акција од националног интереса, у коју би требало укључити све слојеве друштва без обзира на политичку припадност, извела на ускостраначки, бирократски начин. Мало више флексибилности и спонтаности не би шкодило тим људима, који заиста раде значајан посао за рехабилитацију целог народа. Требало би имати на уму да ниједну промену у историји нису извеле бирократе.

Кад се суочимо са особом као што сте ви, намеће се незаобилазно питање: шта је то што је покренуло према Србији особу, која осим сјајног образовања има и привилегију да живи у једном од најлепших градова света, као и харизму којом би лако освојила италијански медијски простор?
Нисам о томе размишљала, али претпостављам да се део одговора налази у утицају који је на мене извршила моја породица, која је у културама као што је наша још увек витална. Срби су на сличан начин сачували то језгро породице, она их је формирала и штитила у најтежим тренуцима историје, све до овог последњег колективног страдања. Ја сам имала дивне родитеље, нису били уљуљкани официјелним образовањем, већ су имали потребу да путују и упознају људе како би о њима стекли сопствено мишљење. Често смо долазили у Југославију, заволели Београд и враћали му се. Мој отац, инжењер, волео је руску литературу и говорио неколико језика, укључујући и руски, па смо и тамо много пута одлазили. Када је започела операција растурања Југославије, праћена медијском сатанизацијом Срба, знала сам да народ који сам добро упознала и заволела не може бити онај, у медијама безобзирно приказиван. Никада се не служим медијским „информацијама“, већ интуицијом. То ме је одвело и на Кубу.

Како видите будућност новинарства, с обзиром на цензуру која се спроводи на свим нивоима пирамиде моћи?
У Италији је левица постала десница, а десница се понекад служи аргументима левице. Странке су потрошиле свој кредибилитет, па верујем да ће новинари који раде за рачун редакција ускоро нестати, а њихову ће улогу преузети мали, независни извештачи, који ће радити за мале независне ТВ станице и новине.

СРПКИЊА КОЈА ЈЕ ЗАПАЛИЛА РАВНУ ГОРУ ЗАПАЛИЛА ЈЕ И КОСОВО

АНА ЂОРЂЕВИЋ

О каквој председничкој инаугурацији Хашима Тачија говоримо, он треба да је пред судом за ратне злочине ОВК коју је предводио, ошамарила је по Тачију својом изјавом Ана Ђорђевић, генерални секретар покрета Српска ствар, гостујући на Космету, у емисији „Црно-бели свет“ на телевизији Мир из Лепосавића.
СРПКИЊА ЗАПАЛИЛА РАВНУ ГОРУ: „Четници се неће мирити ни смирити док не поврате отето!“
Она је, коментаришући Тачијеву „инаугурацију“, подсетила да је Тачи одавно на листи за процесуирање ратних злочина над Србима и неалбанским становништвом.
– Уместо што бржег оформљења Хашког трибунала за злочинце ОВК паравојних структура и започињање процесуирања, опет је међународно право заказало када су српске жртве у питању. Недопустиво је да неко ко је на таквим оптужницама против човечности изиграва председника.
Председника чега?
Нелегалног такозваног независног Косова по сваком што правном, што морално етичком нивоу. За пројекат такозваног независног Косова коришћене су најбруталније методе етничког чишћења српског становништва од стране албанског, злочиначког миљеа касније масовно конвертованих у политичаре – казала оно што српски званичници више не смеју, генерална секретарка Српске ствари.
Ђорђевићева напомиње да се међу њима, на тој листи коју формирају међународне инстутуције, нашао и сам Тачи.
– Уместо председничке инаугурације, он треба да је пред хашким судијама – поручила је она.
Како је потом рекла, организација Српска ствар је дала подршку студентима из СЦ Косовска Митровица за реализацију њихових студентских пројеката.
– Разговарала сам са директором Студентског центра Косовска Митровица и имала конструктивну дебату са студентским лидерима. Српска ствар ће дати подршку реализацији њихових идеја. Није у реду да се они користе само када је политичка ситуација у питању. Много талената има и завређују више пажње – истакла је и додала:
– Срби са Косова поручили су да не одустају они од Косова у саставу Србије, већ имају страх да Срби из остатка Србије не одустану од њих. И даље смо поносни и имамо духа, преносим вам њихове речи.
Она је рекла да Српска ствар позива на националну слогу и подизање свести о националном идентитету.
– Уместо интерперсоналних размирица и трвења међу самим Србима која нас и кошта оваквог стања у коме смо, будимо национално трезвени када су српски национални интереси у питању – истакла је Ана Ђорђевић испред удружења Српска ствар.

ШОН КОНЕРИ: КОСОВО ЈЕ СРПСКО - ТО ЈЕ ЛОГИКА

Британска глумачка легенда, али и сада већ бизниснмен, Шон Конери, након проглашења независног Косова био је изразито негативно расположен, а често је и прекидао конференције како би причао о јужном делу Србије.
Шон Конери је тако неколико пута прекидао новинаре са њиховим питањима о филмовима у којима је радио, и пребацивао би тему на независност Косова.
Једном приликом глумац је рекао да Косово доживлљава интезивно као своју родну Шкотску, и да не види због чега Косово има могућност да се отцепи, а многе друге покрајине у свету не могу.
- Не схватам зашто је Косово посебан случај. Како то они могу бити независни, а многи други не могу. Зашто онда Шкотска не може да се одвоји од Велике Британије?! Косово мора остати у Србији. Све је ово лицемерно - рекао је он на конференцији за новинаре, преносе Слободни медији.
Због ове тврдње глумац је редовно добијао претње смрћу, али није одустао од тврдњи.

<<< претходна