КОСОВО - НЕПРЕКИНУТА МИСАО
- страница без граница -
 
Хашки трибунал пресудом државном врху Србије дао је Атлантском пакту и његовим водећим силама оно што им је до тада недостајало - за обичан свет уверљиво оправдање агресије која је извршена и тешких злочина који су у међувремену почињени, почев од најтежег злочина против мира.

ЈОШ ПРИЛИКОМ ОСНИВАЊА ХАШКОГ ТРИБУНАЛА ПОЛАЗИЛО СЕ ОД УВЕРЕЊА ДА ЋЕ ОН БИТИ ПОЛИТИЧКА, А НЕ ПРАВНА УСТАНОВА.
За разлику од наших приглупих, а најчешће и покварених америчких и бриселских подрепаша који и дан-данас тврде да је Међународни кривични суд за бившу Југославију, познатији као Хашки трибунал, ваљан и поштовања достојан међународни суд, сами амерички званичници никада нису подлегали таквим илузијама. У ствари, још приликом оснивања Хашког трибунала полазило се од уверења да ће он бити политичка, а не правна установа. Тако је овај Трибунал оквалификовао и Мичел Шарф, човек који је по налогу Мадлен Олбрајт сачинио изворни Статут овог суда. Октобра 1999. године он је у „Вашингтон посту“ написао да је „овај Суд у (америчкој) влади доживљен као ништа мање него смицалица (девице) за односе са јавношћу и као потенцијално корисно политичко оруђе“ (наведено према Мицхаел Мандел, „Тхе Хагуе Трибунал. Милосевиц хас а поинт“, Тхе Глобе анд Маил, Јулy 6, 2001). То поред осталог потврђује и начин на који је подигнута оптужница против Слободана Милошевића.
ОПРАВДАЊЕ АГРЕСИЈЕ После релативно кратке усмерености борбених авиона Атлантског пакта на искључиво војне циљеве, показало се да се таквим бомбардовањем не може сломити дух отпора нашег народа и његова влада присилити на капитулацију. То је навело команданте Атлантског пакта и шефове његових водећих сила да пређу на масовно бомбардовање цивилних циљева, па макар оно било изведено и недопустивим средствима. Потом су уследила бројна разарања цивилних објеката, а слике мртвих и рањених цивила обилазиле су свет, што је довело до видног јењавања подршке западне јавности овој убилачкој политици најмоћнијег војног савеза.

СУЂЕЊЕ У ХАГУ ЈЕДИНСТВЕН ПРИМЕР ЈЕ У НОВИЈОЈ ИСТОРИЈИ ДА НАПАДАЧ, КОЈИ ЈЕ ПРВИ ИЗВРШИО НАЈСТРАШНИЈИ ЗЛОЧИН ПРОТИВ МИРА, ОПТУЖИ НАПАДНУТОГ ДА ЈЕ И ОН ВРШИО ЗЛОЧИНЕ.
У том пресудном тренутку ваљало је нешто учинити што би повратило подршку западне јавности даљем бомбардовању Југославије које не двоји цивилне и војне циљеве и уверљивије оправдати злочин против мира и друге злочине који су у међувремену почињени. А ко би то боље могао да учини од Хашког трибунала - те „смицалице за односе са јавношћу“ и „потенцијално корисно оруђе“?
Дана 20. априла 1999. године, у јеку жестоког бомбардовања наше земље, Луиз Арбур, главни тужилац Хашког трибунала, посетила је Робина Кука, британског министра спољних послова. Том приликом, какве ли ироније, овај упорни бранилац агресије на нашу земљу предао је Луиз Арбур документе о српским ратним злочинима, да би затим на заједничкој конференцији за штампу изјавио: „Намеравамо да се усредсредимо на ратне злочине који су почињени на Косову и нашу одлучност да оне који су одговорни приведемо правди“ (наведено према Цхистопхер С. Херман, „Ан Униндицтед Wар Цриминал, Лоиyсе Арбоур анд тхе Интеранатионал Цримес Тибунал“, З Магазине, Фебруарy 2000, страна 26).
То је заиста био јединствен пример у новијој историји ратовања да нападач, који је први извршио најстрашнији злочин против мира, оптужи нападнутог да је и он вршио злочине после напада којем је био подвргнут.
Оно што је после тога уследило уверљив је доказ о двојним мерилима која Хашки трибунал примењује. Док је за подизање оптужнице против хрватских злочинаца у Медачком џепу било потребно скоро осам година, за подизање оптужнице против Слободана Милошевића и још четворице југословенских и српских званичника било је довољно само 37 дана. Већ 27. маја 1999. године Луиз Арбур је подигла оптужницу против Слободана Милошевића и његових најближих сарадника због злочина против човечности и повреда закона и обичаја рата, чиме је показала коме овај Трибунал превасходно служи.
Тако су Хашки трибунал и његов тужилац притекли у помоћ својим великим покровитељима баш у том пресудном тренутку. Подизањем и потврђивањем оптужнице против Слободана Милошевића дато је какво-такво оправдање агресије Атлантског пакта на нашу земљу, чиме је извршен знатан утицај на већ поколебано и подељено западно јавно мњење и омогућено не само продужење него и битно појачање бомбардовања наше земље. Тако је 27. маја 1999. године, одмах после оптуживања Слободана Милошевића и других југословенских и српских званичника, Мадлен Олбрајт изјавила Си-Ен-Ену да подигнуте оптужнице „чине веома јасним и свету и јавности наших земаља да је ово (ваздушни напади Атлантског пакта) оправдано због злочина који су почињени, а мислим да ће нам омогућити да наставимо са овим поступцима (то јест бомбардовањем)“ (Оп. цит., страна 25). А Џемс Рубин, портпарол Стејт дипартмента, истог дана је већ у „Јутарњим вестима“ Си-Ен-Ена с великим олакшањем објаснио да „овај корак без преседана… на најјаснији могући начин оправдава оно што смо чинили ових последњих месеци“ (Ибидем).
Другим речима, Хашки трибунал и његов тужилац дали су Атлантском пакту и њиховим водећим силама оно што им је до тада недостајало - за обичан свет уверљиво оправдање агресије која је извршена и тешких злочина који су у међувремену почињени, почев од најтежег злочина против мира.


24. марта 1999. године отпочео је напад на СРЈ, новонацистичке организације НАТО.

ХРОНОЛОГИЈА "ГРЕШАКА"
- 6. априла: Бомбе НАТО убиле су најмање петоро а раниле десетине житеља Алексинца. НАТО је признао да је пројектил можда промашио свој циљ.
- 9. априла: НАТО је саопштио да је један од три пројектила испаљен на телефонску централу у Приштини "скренут", и да је промашио мету. Југословенки медији су јавили да је тада погинуло десет грађана Приштине.
- 12. априла: НАТО погађа путнички воз у Грделичкој клисури и убија најмање 30 људи.
- 14. априла: Југословенски званичници су саопштили да је најмање 70 косовских Албанаца погинуло на путу Призрен - Ђаковица. НАТО је тек после пет дана признао да се можда ради о његовој грешци.
- 23. априла: Најмање десет људи је погинуло у нападу НАТО на зграду Радио телевизије Србије (РТС) у центру Београда.
- 27. априла: РТС је јавила да је 20 људи, углавном жена и деце, погинуло у нападу НАТО на Сурдулицу, и да је у том граду уништено најмање 300 стамбених објеката.
- 28. априла: Залутали противрадарски пројектил "харм" погађа кућу у предграђу Софије. У инциденту није било жртава.
- 1. маја: Пројектил НАТО погодио је аутобус "Ниш експреса" на мосту код Лужана и усмртио 39 људи. НАТО је признао грешку.
- 7. маја: НАТО је саопштио да је једна касетна бомба бачена на нишки аеродром промашила циљ. Југословенски званичници су прецизирали да је у том нападу на Ниш погинуло 15, а повређено 70 особа.
- 7. маја: Антирадарски пројектил НАТО експлодирао је на око 20 километара западно од Софије. Није било жртава.
- 7. маја: Троје људи је погинуло у нападу на Кинеску амбасаду у Београду. НАТО је оценио да се ради о "страшној грешци" која је проистекла из непотпуних података америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА)
- 14. маја: Више од 80 косовских Албанаца је погинуло, а око 50 их је рањено у нападу НАТО на село Кориша. Алијанса је изразила жаљење због цивилних жртава, али је образложила да се радило о легитимном војном циљу.
- 20. маја: НАТО је признао да је један пројектил залутао током напада на циљеве у Београду. Југословенски медији су јавили да је погођена болница "Др Драгиша Мишовић" на Дедињу. Погинуло је четворо људи а том приликом су оштећене резиденције амбасадора Шведске, Шпаније и Норвешке.
- 21. маја: У нападу НАТО на затвор у Истоку погинуло најмање 100 људи. Оштећена резиденција амбасадора Швајцарске у Београду.
- 22. маја: НАТО је саопштио да је бомбардовао положаје ОВК у околини карауле Кошаре, мислећи да се ради о положају Војске Југославије (ВЈ).
SPC PORTAL

ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА (16-22. март 2004)

Понедељак 22. март
19ч
Полиција је ухапсила 163 лица осумњичена за подметање позара, пљачку, убиство и остала кривична дела током "међуетничких" сукоба на Косову, изјавио је портпарол полиције УН Дерек Чепел.
Полиција претпоставља да је око 51.000 људи учествовало у 33 појединачна немира.
Око 28 лица из обе заједнице је погинуло, а 870 повређено у нападима Албанаца на српска села и цркве.
Нападачи су спалили или дигли у ваздух 30 српских цркава, остетили 11 цркава и манастира и унистили 286 кућа. У нередима је уништено 72 возила УН.

14ч
Премијер Косова Бајрам Реџепи најавио је да ће Влада Косова из посебно формираног фонда обезбедити средстава за хитну поправку запаљених и уништених станова Срба на Косову.

12ч
Остре реакције српских политицара на изјаву Холкерија дату Националном радију САД да је ситуација на Косову и Метохији знатно побољшана, да су прејаке реци "етничко чишћење" и да је спаљено само пар српских православних цркава.

11ч
У последња 24 сата на Косову није забележен ниједан инцидент, саопштили званицници КФОР и УНМИК у Приштини.

Недеља 21. март
18ч
Према подацима УНМИК полиције, на Косову у недељу нема инцидената.

16ч
Сахрана двојице албанских дечака чија је смрт била непосредни повод за најновије насиље над Србима у покрајини, протекла је без инцидената.

12ч
Данас сахрана двојице албанских дечака који су се утопили у реци Ибар. Реч је о Егзону Делију и Абнију Веселију. Тело трећег дечака Фљорента Веселија јос није нађено.
НАТО снаге у приправности због евентуалних немира након сахране.


На Косову релативно мирна ноћ.

Субота 20. март
20ч
Најмање 3.600 Срба и других неалбанаца расељено је на Косову због насиља Албанаца који су протеклих дана спалили најмање седам српских села и 25 православних цркава и манастира, изјавио је у Приштини један званичник УН.

18ч
Председник Косова Ибрахим Ругова прогласио је понедељак, 22. март, за Дан жалости на Косову у знак поштовања према грађанима те покрајине који су изгубили животе у насиљу ове седмице.
Двојица од тројице албанских дечака, који су се удавили у реци Ибар, биће сахрањени у недељу у 13 часова.

16ч
Влада Србије прогласила 21. март за Дан жалости због најновијег прогрома Срба и спаљивања српских светиња и домова на Косову и Метохији.

11ч
У последња 24 сата ситуација на Косову углавном је мирна. Отворен саобраћај на магистралном путу Приштина - Скопље.
На Косово почеле да стижу додатне јединице НАТО. На подручје Косовске Митровице упућене су нове трупе, док у Приштини наоружани британски војници врше појачано патролирање.

Петак 19. март
22ч
Генерални секретар УН Кофи Анан озбиљно разматра могућност евакуације особља УН ван Косова. Иако се не очекује потпуно измештање, могуће је завођење једне врсте војне управе, потврдио је за Б92 страни извор близак УНМИК-у који је инсистирао на анонимности.

21ч
Представник УНМИК полиције на Косову и Метохији Дерек Чепел саопштио да је у сукобу на Космету погинуло 28, а повређено више од 600 људи од којих је 22 у критичном стању. До данас се наводило да је на Косову и Метохији погинула 31 особа.
Европски медији оценили су у петак да је политика Уједињених нација, Европске уније и НАТО-а на Косову доживела неуспех.
Приштински новинар и оснивач листа "Коха диторе" Ветон Сурои изјавио је да је албанска страна организовала садашње насиље на Косову и Метохији с циљем да се протера српско становништво.

20ч
У јужном делу Митровице уведено ванредно стање. КФОР преузео обавезе око безбедности у Митровици и затворио полицијску станицу у јужном делу града.
Портпарол УНМИК полиције, Дерек Чепел, демантовао спекулације да је у таласу насиља претходних неколико дана на Косову изгубило живот и десетак припадника УНМИК-а и УНМИК полиције.

19ч
Командант јужног крила НАТО, адмирал Грегори Џонсон оценио да је масовно насиље које и даље траје на Косову - етничко чишћење.
Координациони центар за Косово и Метохију саопштио је да је почело отварање пунктова за прихват расељених лица на административним прелазима Кончуљ, Мердаре, Рибарић и Рудница.

18ч
НАТО је чврсто решен да помогне да се насиље на Космету што пре оконча, саопштено после седнице Савета НАТО-а у Бриселу.
Потврђено да ће у петак на Косово стићи појачање КФОР-у које чине четири чете СФОР-а из БиХ и претходнице британског и француског батаљона. Долазак италијанског и немачког батаљона, као и румунске чете очекују се за неколико дана.

15ч
Према потврђеним информацијама цивилне мисије на Косову, у протекла два дана на Косову је уништено 110 српских кућа и 16 цркава. Прес-служба КФОР-а саопштила је да је до сада у нередима широм Косова повређено 55 припадника КФОР-а.

14ч
Генерални секретар НАТО-а, Јап де Хоп Схефер, упозорио је косовске Албанце да греше ако верују да организованим насиљем могу добити од медјународне заједнице оно што желе, а Србе је истовремено позвао да се уздрже од насиља.
Министар одбране Србије и Црне Горе Борис Тадић састао се с командантом јужног крила НАТО, адмиралом Грегоријем Џонсоном, с којим је разговарао о ситуацији на Косову.
У Београду испред Храма Светог Саве настављен протест који је због дешавања на Косову организовала Влада Србије.
Организација за заштиту људских права "Хјумен рајтс воч" апеловала је на мировне снаге НАТО-а и полицију УН да заштиту мањина на Космету одреде за свој приоритет, како би било спречено њихово насилно исељавање.
Начелник нишке полиције Радисав Гвозденовић саопштио је да ће бити поднете кривичне пријаве против девет особа које су учествовале у паљењу џамије у том граду.

12ч
Немачка ће послати још 600 војника на Косово због ескалације насиља у Покрајини, најавио је немачки министар одбране Петер Штрук.
Београдски МУП потврдио да је у Београду је у последња 24 часа приведено 88 особа, већином због напада на полицију и ометања при вршењу дужности.
Командант СФОР, генерал Вирџил Пекет, потврдио је да су нереди на Косову врло добро оркестрирани и организовани. Италијански генерал Алберто Примисери, командант мултинационалне бригаде “Југозапад”, изјавио је да су Албанци имали спремљен план да опустоше Покрајину.

10ч
У већим градовима Косова мирно. У Приштини и Митровици без инцидената, ретка пуцњава током ноћи. Срби из Обилића и Приштине провели ноћ у бази КФОР-а.
Завршена седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена ситуацији на Косову и Метохији. Осуда насиља у покрајини.


”У случају да се деси да КФОР не испуни своју обавезу из резолуције 1244 и Војнотехничког споразума из Куманова, ми задржавамо право да преиспитамо своју политику према Косову и Метохији, као СЦГ”, изјавио Министар одбране СЦГ Борис Тадић.

Четвртак 18. март
24ч
Председник Владе Србије Војислав Коштуница изјавио је да се Срби и Албанци на Косову морају најпре физички раздвојити како би се избегао погром косовских Срба.
Шеф Координационог центра за Косово и Метохију Небојша Човић изјавио је да се Војска Србије и Црне Горе мора вратити на Косово и учествовати у заштити српског становниства.
Потпредседник Владе Србије Мирољуб Лабус изјавио је да влада има предлог да се Косово и Метохија поделе на ентитете или кантоне као сто је извршено у Босни и Херцеговини.
Особље УНМИК-а из јужне Косовске Митровице евакуисано је на безбедну локацију, изјавио је портпарол УНМИК-а Ђорђи Какук.
Представници међународне полиције оценили су на ванредној седници Владе Косова, да је наредба о нападу на српске енклаве издата из једног центра, рекао је министар у Влади Косова Горан Богдановић и додао да је покренута истрага.
Шеф УНМИК-а, командант јужног крила НАТО-а, командант Кфора, представници земаља чланица Контакт групе и највиши албански политички званичници заједнички позвали на хитан прекид насиља у покрајини.

22ч
Командант јужног крила НАТО-а Грегори Џонсон изјавио у Приштини да насиље које већ други дан не престаје на Косову делује оркестрирано и организовано. Развој догађаја на Косову последњих дана указује на постојање организованог обрасца у том насиљу, рекао је Џонсон.
Припадници УНМИК полиције и Кфора употребили увече сузавац како би растерали Албанце који су запалили цркву Светог Николе у Приштини.

21ч
Косовски премијер Бајрам Реџепи обишао Албанце окупљене на брду Ветерник, који покушавају да продру до села Чаглавица, и затражио од њих да се разиђу.
Број жртава у сукобима на Косову порастао на 31, а број повређених на више од 500, потврдио УНМИК.

20ч
Бела кућа апеловала да на Косову престане насиље. Председник САД Џорџ Буш састао се са својим тимом за националну безбедност да би размотрили и пратили ситуацију на Косову.
Албански демонстранти бацили бомбе на станице Косовске полицијске слузбе у Липљану и Обилићу.
Епархија раско-призренска примила информацију да су монахиње из манастира Девич код Србице, јужно од Митровице евакуисане од стране снага КФОР-а. Најмање 1.000 наорузаних Албанаца окрузило манастир који је одмах по евакуацији монахиња опљачкан и запаљен.

19ч
Током вечери и даље покусаји окупљања пре амбасадама САД и Албаније у Београду.
У дводневним сукобима на Косову повређено је 35 војника КФОР-а.
НАТО размисља о слању 2.000 нових војника у покрајину због смиривања сукоба.

18ч
У присуству више хиљада грађана и највисих државних званичника, патријарх Српске православне цркве Павле и други црквени великодостојници одржали молебан испред храма Светог Саве у Београду. Премијер Србије Војислав Коштуница поручио је окупљенима да Србија "неће дати Косово".
Запаљена црква Светог Саве у Косовској Митровици. У раним поподневним часовима запаљени и конаци цркве.

16ч
У делу јединица Војске Србије и Црне Горе подигнут је степен борбене готовости, саопштено из Генералштаба. У саопштењу се наводи да су остварени интензивни контакти Генерлаштаба са командантом КФОР-а, али и јединица на југу Србије са јединицима КФОР-а на територији Косова и Метохије.
Представници три највеће политичке странке косовских Албанаца у Скупштини Косова констатовали су у четвртак на седници парламента да је једини начин да се смири и нормализује ситуација на Косову, проглашење независности.
Командант јужног крила НАТО-а адмирал Грегори Џонсон стигао у Приштину.
У саопштењу достављеном Бети из Координационог центра за Косово наводи се да је Небојша Човић на Косову и да ради на организовању одбране у оним српским срединама које су најугроженије.
Медју онима који су осудили паљење џамија у Србији и Војислав Коштуница и Епископ шумадијски Јован. Незадовољство реакцијом полиције изразили великодостојници муслиманске заједнице у Србији.
Епархија рашко-призренска саопштила је да је у последњим сукобима на Косову уништено 14 цркава и манастира Српске православне цркве.
Премијер Србије Војислав Коштуница затражио завођење ванредних мера на Косову као једини начин да се заштите Срби. Коштуница је након ванредне седнице Владе оценио да је на Космету извршен покушај погрома Срба који има размере покушаја етничког цишцења и хуманитарне катастрофе.
Влада Србије позвала све грађане да данас у 16.00 часова заједно са патријахом српским Павлом, митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем и члановима Владе крену ка храму Светог Саве и паљењем свеца искажу своју солидарност.

15ч
Портпарол француске Владе изјавио је да се, на захтев Париза, у четвртак ујутро састао Савет НАТО-а како би размотрио стање на Косову. Велика Британија послаће још 750 војника на Косово, саопштило је Министарство одбране у Лондону

14ч
Командант КФОР Холгер Камерхоф издао наређење да војници могу да употребе "неопходну силу" како би осигурали сопствену безбедност и животе свих градјана Косова.
Председник Косова Ибрахим Ругова позвао медјународну заједницу да се хитно донесе одлука о независности Косова.
Настављени су напади на Србе на Косову. У насељу Обилић код Приштине више нема Срба, јављају српски извори с Косова. Напади и у Урошевцу, Племетини, Угљарима и Косовској Митровици, где је запаљен конак једине православне цркве.
У више градова у Србији средње школе су прекинуле наставу, а дјаци су протестовали због ситуације на Косову. У неколико градова протестују и студенти. Повремени сукоби са полицијом. Више хиљада грађана окупљено је испред зграде Владе Србије. Полицијске снаге обезбедјују западне амбасаде у Београду.

13ч
Потврђено да су снаге безбедности СЦГ подигле борбену готовост на највиши ниво.
НАТО одбио понуду министра одбране СЦГ Бориса Тадића за војну помоћ.
Главнокомандујуци јузног крила НАТО адмирал Грегори Џонсон преузео команду над КФОР-ом и одобрио размештај додатних трупа.

12ч
Радио-телевизија Косова јавила је да су главне мете албанских демонстраната у среду биле православне цркве и да су у више од 90 одсто градова на Косову оне запаљене.

11ч
Најављена хитна седница Савета Безбедности УН посвећена ситуацији на Косову.
Број жртава на Косову порастао на 22, потврдио УНМИК.


Последњи биланс: најмање 18 људи је погинуло у најгорем етнички мотивисаном сукобу на Косову откако су НАТО и УН преузеле контролу покрајине 1999. године.
У ноћашњим нередима у Београду повредјено 30 полицајаца.
У Сомбору и Апатину током прошле ноћи нападнуто неколико објеката и приватних кућа чији су власници Албанци.
Званични косовски извори потврдили су да је ноћас погинуло 14 особа - шесторо у Косовској Митровици, троје у Липљану, троје у Чаглавици, једна у Пећи и једна у Урошевцу, док полиција има податак о још једној жртви. Агенција Бета је јавила да су три особе убијене ноћас и у Гњилану.

Среда 17. март
24ч
Насиље у појединим градовима у Србији ескалира. Запаљене џамије у Београду и Нишу и демолирани објекти у власништву Албанаца. Нападнута зграда Исламаске заједнице у Новом Саду. Јаке снаге полиције бране зграду амбасаде САД у Београду.
Одржана седница Врховног савета одбране. Упућен захтев медјународним снагама да заштите косовске Србе.
Портпарол УНМИК полиције Дерек Чепел демантовао да су два албанска дечака настрадала бежећи од Срба, што је био повод за данашње насиље. Чепел је оценио да је насиље на Косову било унапред планирано, пренела је аустријска телевизијска станица ОРФ.

22ч
Новинари евакуисани из зграде УНМИК-а у Приштини пошто су званичници међународне мисије добили информацију да око 2.000 Албанаца маршира према згради у којој је седиште УНМИК-а.

20ч
На улицама градова у Србији окупљају се демонстранти. У Београду су блокиране улице Кнеза Милоша и Немањина и раскрсница код “Лондона”. Демонстранти и на улицама Новог Сада, Ниша и других већих градова.
Министар спољних послова Горан Свилановиц заједно са председником Координационог центра за Косово Небојшом Човићем одржао састанак са амбасадорима земаља сталних чланица СБ УН и чланица Контакт групе

19ч
Проглашен полицијски час у Косовској Митровици. Ситуација у том граду се смирује.
Стизу потврде о униставању православних објеката и храмова на Косову. Поред Богородице Љевишке (14. век), међу запаљеним православним објектима у Призрену су Богословија, Саборна црква Светог Ђорђа, седиште Рашко-призренске епископије, Манастир светих Архангела и Црква светог Спаса. Обе цркве у Косову Пољу су запаљене
Четворо Срба убијено у Липљану, јавио је извештач Бете, позивајући се на изворе из локалне полицијске службе. Албанци упадају у куће преосталих Срба и пале их. Војници Кфора покушавају да евакуишу Србе у Липљану.
Амерички војници са тридесетак борних возила пристигли су у Чаглавицу из Урошевца, у чијој се близини налази америчка база Бондстил. На самом улазу у Чаглавицу гори десетак српских кућа, које су запаљене у налету више хиљада Албанаца из Приштине

18ч
Јединствена медјународна осуда ескалације насиља на Косову. Шеф УНМИК-а Хари Холкери апеловао на становнике Косова да остану мирни.
Потврђено да ће један број јединица СФОР-а бити пребачен из Босне и Херцеговине на Косово.
Одржана ванредна седница Владе Србије, којој су присуствовали и министри државне заједнице, представници БИА и Војске и шеф Координационог центра Небојша Човић. Премијер Војислав Коштуница саопштио да ће представници државне заједнице затражити хитну седницу Савета безбедности УН.
Драматицни напади на српске енклаве се настављају, као и сукоби између Албанаца и снага УНМИК полиције и КФОР-а.

16ч
На Косову у овом тренутку ситуацију не контролишу ни политички лидери нити међународне мировне снаге.
УНМИК и КФОР евакуисали жене, децу и старце из Чаглавице и околних села у централном Косову. Спаљене куће повратника у Бело Поље. Посебно теска ситуација за преостале Србе у већински албанским градовима – Гњилану и Пећи.

15ч
Потврдјене вести о нападима и на друге српске енклаве на Косову – Чаглавицу, Лапље село, Липљан, Зубин Поток, Обилић...
Десеторо Срба рањено у Чаглавици хицима из снајперског оружја којим Албанци пуцају на село са узвишења из правца Приштине. Сукоби у Чаглавици почели су после 13 часова када је неколико хиљада Албанаца из Приштине кренуло у то село, у коме Срби у блокади држе саобраћајницу Приштина-Скопље од претпрошле ноћи, због оружаног напада на Јовицу Ивића.
Једанаест француских припадника Кфора повређено је у немирима у Косовској Митровици, саопштио је Кфор. "Пет француских војника Кфора је рањено у експлозији бомбе док су остали повређени каменицама", рекао је портпарол КФОР-а.
Потврдјено да је најмање седам особа погинуло док је преко 200 рањено у нередима у Косовској Митровици. АП јавио да је погинуло четири Албанца и троје Срба. Болнички извори у јужном, албанском делу Митровице потврдили да су у сукобима повређена 84 Албанца, док је болничко особље на српској страни рекло да су 22 Србина повређена, од којих пет тешко. Српске жртве убијене снајперским хицима из јужног дела Митровице.

12ч
Више хиљада Албанаца прешло је преко моста на Ибру, из јужног у северни део града, после чега је дошло до сукоба са Србима. УНМИК-полиција користи шок-бомбе и "сузавац", а из правца јужног дела града чује се пуцњава из ватреног оружја. На улицама се виде Албанци са аутоматским оружјем упереним ка северном делу града из ког је пуцано у више наврата.

Уторак 16. март
24ч
Косовски електронски медији јавили о погибији тројице албанских децака (8, 11, 12 година) који су се утопили у Ибру у албанском селу Чабра крај Зубиног Потока (регион Митровице). Према овим медијима, дечаци су бежећи пред старијим српским младицима били принудјени да спас потразе у набујалој реци.

Понедељак 15. март
19ч
Након овог догадјаја и претреса села од стране војника КФОР, Срби блокирали магистралне путеве према Скопљу и Гњилану, уз инциденте са локалним Албанцима
У Чаглавици, селу надомак Приштине рањен дечак Јовица Ивић који је у тешком стању пренесен у болницу у Северној Митровици. Дошло до протеста мештана овог села као и осталих српских села у околини (Грачаница, Сушица, Лапље село, Преоце…)

ЧЕШКИ ПУКОВНИК ПРОГОВОРИО: На Косову је извршен геноцид над Србима, масовне убице постали јунаци!
Обртел је истакао да је Косово велика европска трагедија. "Могу слободно да кажем да је реч о геноциду над српским народом. Дозволили смо или боље рећи проузроковали тако нешто у нашој кући у Европи", нагласио је Обртел.


Чешки потпуковник који је одлучио да врати ордење НАТО Марек Обртел изјавио је да је НАТО злочиначка организација због злочиначке политике оних који га воде.
"НАТО не би био такав када би заиста служио само одбрани земаља чланица од спољне агресије, али је таква, злочиначка политика оних који га воде. Они делују под лажном паролом борбе за слободу, демократију, људска права и хуманитарне циљеве, а користе је за агресију по целом свету", рекао је Обртел.
Он је за "Вечерње новости" појаснио да злоупотреба НАТО у пракси изгледа тако да буде нападнута држава која због било ког разлога постане неподобна, непослушна, "или једноставно светски хегемонисти имају некакве интересе повезане са њом".
"Прво се изнутра растура медијским кампањама, обојеним револуцијама, чачкањем у најосетљивије тачке, етничке поделе или верске разлике. Простије речено, дестабилизује се", навео је Обртел.
Према његовим речима, затим се нађу површни изговори или се искористи пре тога инсценирано насиље над становништвом.
"Онда наступа НАТО са својим јединицама, праћен хуманитарним организацијама и посматрачким мисијама, као наводни заштитник људских права и слобода. Брзо после њих долазе `бизнисмени` и почињу да обнављају земљу, односно да реализује своје интересе", објаснио је Обртел.
Он је оценио да је БиХ "прошла донекле боље него Косово". "И најокорелији присталица теорије о томе како се равномерно и праведно помаже `обема супротстављеним странама` приметиће дубоке разлике које постоје између Републике Српске и муслиманско-хрватске федерације, наравно на уштрб Републике Српске", навео је Обртел.
Обртел је истакао да је Косово велика европска трагедија. "Могу слободно да кажем да је реч о геноциду над српским народом. Дозволили смо или боље рећи проузроковали тако нешто у нашој кући у Европи", нагласио је Обртел.
Доктор Марек Обртел, некадашњи потпуковник чешке војске, обратио се крајем протекле године министру одбране Чешке, затраживши да му се одузме ордење које је добио у НАТО мисијама од БиХ до Авганистана.
Он је као непосредни повод за своју одлуку навео актуелне догађаје у Украјини, али је из Генералштаба чешке војске изашао одмах због свега што је, како истиче, видео на Косову и Метохији.
"На Косову се догодио геноцид над Србима, који је проузроковао Запад... Био сам сведок и како нарко-мафијаши постају уважени представници такозване државе Косово, а масовне убице јунаци", истакао је Обртел.

ИТАЛИЈАНСКИ ГЕНЕРАЛ ОТКРИВА - НАТО ДОЗВОЉАВАО ЗЛОЧИНЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Мауро дел Векио, бивши генерал италијанске војске, који је предводио јединицу од 7.000 војника који су ушли на Косово у јуну 1999. године након завршетка НАТО бомбардовања Србије, рекао је да су током прве три седмице његовог мандата извештаји о телима убијених Срба и Рома стизала на његов сто сваког јутра.
Он је за италијански лист „Панорама“ изјавио да је то била „табу тема“ и да му није било дозвољено да о томе говори са новинарима.
– Убиства су настављена и касније, али не тако често. Они који нису побегли са Косова били су под сталним ризиком да буду убијени или силовани. Напуштене српске куће су сравњене са земљом или запаљене. Албанци су нападали и цркве и манастире. Њихов циљ је био да избришу сваки траг српског присуства на Косову – рекао је Дел Векио.
Он је додао да нико није склањао српске лешеве који су налажени на свим могућим местима.
– Мајке и супруге отетих Срба преклињали су званичнике да им пронађу најдраже, али већина њих никада нису пронађени, чак ни они који су били мртви – рекао је Дел Векио.
Италијански лист „Панорама“ оцењује да је застрашујућа чињеница да је 70 одсто од укупног броја отетих косовских Срба, који су нестали после јуна 1999. године, нестали када је рат званично завршен.
Лист је дошао и у посед фотографија које су војници УНМИК-а нашли у Дечанима 2003. године, али их није објавио јер су били „ужасни“.
На фотографијама се налазе припадници такозване Ослободилачке војске Косова (ОВК) насмејани са одсеченом главом српског резервисте. Друга фотографија приказује како стављају у торбу најмање две одсечене главе, пренео је портал „Балканпрес“.
У периоду када су настале фотографије, како лист пише, та зона је била под командом Рамуша Харадинаја.
Харадинаја је у априлу 2013. године Хашки трибунал ослободио оптужби.
Сведоци који су га оптуживали умрли су у чудним несрећама или им је озбиљно прећено.

ВОЂА ФРАНЦУСКИХ СПЕЦИЈАЛАЦА:
Пред мојим очима Албанци су уз помоћ Британаца и Американаца убијали српску децу и жене.

ЖАК ОГАР

Европа је умрла у Приштини. Тако је своју књигу, која је недавно промовисана у Културном центру Србије у Паризу, насловио Жак Огар, вођа француских специјалних оперативних снага који је на Косову у званичној мисији са својом елитном јединицом боравио свега петнаест дана, од потписивања Кумановског споразума до доласка редовних мировних снага, али сасвим довољно да стекне утисак шта се догађало у јужној српској покрајини. Жеља му је била да књигу објави на петнаестогодишњицу НАТО агресије.
– Почели смо још поткрај 1998. да разматрамо војну опцију против Србије, што значи да је све одраније било испланирано. У француским медијима, у оно време, могло је да се чује како лоши Срби протерују добре Албанце. Нисам познавао Балкан и очекивао сам да видим зле Србе који врше етничко чишћење, како је говорила „званична истина“. Открили смо, међутим, сасвим супротно – каже Огар у ексклузивном интервјуу за „Новости“.
С каквим знањима сте кренули у мисију?
– У чињенице ме је упутио отац, генерал у француској војсци. У мојој породици је постојала традиција француско-српског пријатељства, која ми је била остала у магловитим сећањима из детињства, и отац ме је на њу подсетио. Скренуо ми је пажњу да није све тако као што се прича и заветовао ме да не будем престрог према Србима.
Шта сте открили на терену?
– Са српским официрима сам преговарао о уласку француских трупа. Дочек је, наравно, био веома хладан, али уљудан. Рекао сам да не долазим као непријатељ, већ као војник који обавља своју дужност. Веома брзо сам на терену открио да су Срби професионални и да држе реч, а да Албанци стално покушавају само једно, да изврдају договорено.
Како се понашала ОВК?
– Отимали су имовину, празнили читаве градове за једну ноћ, као у Вучитрну. Убијали су, на велико и мало. Надам се да ће ускоро њихове вође одговарати пред правдом. Открили смо, тако, листу с наредбама за ликвидирације Срба и нелојалних Албанаца с печатом ОВК. Предали смо ова документа претпостављенима, али више никада ништа нисмо чули о томе. То што је ОВК била привилеговани саговорник ЕУ представља искривљавање историје, кршење међународног права и враћање уназад цивилизованог света.
Ви сте лично нацртали нову карту у овом делу Балкана?
– Када смо стигли у Косовску Митровицу, постојао је велики и оправдани ризик од сукоба. Тензија је била велика, а ситуација хитна. Мој задатак је био да раздвојим супротстављене стране и подела реком Ибар ми се чинила као најисправније решење. Одлучио сам да две заједнице раздвојим на мосту.
Да ли вам је неко то сугерисао?
– Није! Одлуку сам донео сам, на основу процене. Некада се неке ствари на терену много лакше одвијају, него што се мисли.
Писали сте извештаје који се нису много свиђали вашим претпостављенима?
– Износио сам само истину. Никада због тога нисам имао проблеме, али сам схватио да је то што сам говорио ишло против званичне француске политике. Брзо сам постао свестан да је мој главни посао постао да чувам људске животе. Француска војска је професионална, с високим моралним вредностима. На војним школама учимо да се не играмо животима цивила. Кад они који себе сматрају војницима, нападају беспомоћну монахињу, као што је то радио ОВК, шта вам преостаје друго него да је заштитите и сукобите се с нападачима? То смо и радили, од почетка.
Имате ли утисак да сте можда, скрећући од званичне политике, на неки начин одбили послушност у униформи?
– Некада је и то боље, да би се сачувала част. Али, нисам стекао утисак да сам одбио послушност, и нико ми то није замерио. Испуњавао сам обавезу француског војника.
У једном тренутку сте вратили српску војску из повлачења…
– Припадници ОВК су направили заседу и напали конвој српских избеглица, углавном стараца, жена и деце, који су се повлачили у двеста трактора. Овај тежак инцидент догодио се уз подршку Британаца. Албанцима су, иначе, помагале стране обавештајне службе, у првом реду америчка, немачка и британска. Седма пешадијска бригада пуковника Серковића је била у близини, повлачила се у северну Србију. Урадио сам оно што је било неопходно. Позвао сам их и дозволио сам им да се врате и да зауставе агресора. И, то су и урадили.
Кажете да су све ваше колеге по униформи, Французи, на Косову мање-више стекли сличан утисак. Откуд такав однос према Србима?
– Није то само случај с војницима. Многи Французи подржавају Србе, у свим слојевима друштва, без обзира на политичке боје. Постоје заједничке основне црте наших двају народа. Калили смо се у тешкоћама, имамо исту жеђ за праведношћу и пружањем отпора, држимо дату реч, дајемо целог себе у ономе што радимо, поштујемо породицу и пријатеље. Те особине су дубоко укорењене и код Срба и код Француза. Ту је и јак осећај идентитета који се, у Француској, нажалост, у последње време полако губи. Србија би зато требало да буде пример Француској. Сачували сте нацију, културу, традицију, природу, религију. Ми смо заражени мондијализмом. Србија данас подсећа на земљу Астерикса и Обеликса. Ви сте сада несаломиви Гали Европе!
Како, онда, поред свега, објашњавате званичну француску политику према Србији тих година?
– За све који су се разводнили у мондијализму неговање идентитета делује агресивно. А није тако. Напротив, никада нисам наишао на тако топао пријем као у Србији. Увек раздвајам легалну државу од реалне. Француске власти су, слепо пратећи политику НАТО, одабрале своју страну. То је био ОВК. Французи су заборавили историју и својом књигом покушавам да их на то подсетим. Многи су сметнули с ума да је Србија била сестра Француске, како су је у оно време звали.
Одакле разлози за такве дезинформације?
– САД су имале интерес да ослабе и разбију Југославију, а самим тим и Србију, која је природна подршка Русији у региону. Уништавањем Југославије приближавају се Русији. И, то се данас види у Украјини. Традиционални интерес су имали и Немци. Постоје и други стратешки разлози на веома важном подручју као што је Балкан, а међу политичким мотивима је и забадање трна Европској унији, стварањем микродржава. На крају, постојали су и лични интереси. Мадлен Олбрајт и Весли Кларк су данас акционари великих предузећа на Косову. А Француска се свему томе мирно приклонила кроз политику НАТО.
Куда иде Европа?
– Европе данас нема. Изгубила је осећај за реалност. ЕУ не поштује суверенитет држава. Евро је значајно смањио куповну моћ. Систем у Бриселу је потпуно недемократски. Мала екипа људи без легитимитета одлучује о свему, и свима намеће своје законе. Онда одређује добре и лоше ђаке.
Како ће се све ово завршити?
– Веома сам забринут за ситуацију у свету. Увек мислимо да више неће бити рата, али се испостави да онај претходни није био и последњи… Босна и Косово су били тачна слика онога што ће нам се касније дешавати, с истим начином деловања, и истим протагонистима.
Шта ће бити сa Косовом?
– Само неће моћи да опстане. Или ће се вратити Србији, или ће се придружити „великој Албанији“, онаквој какву смо видели на карти током недавне фудбалске утакмице у Београду. Али, таква Албанија би била ефемерна. Независно од било које дневне политике, Срби се никада неће помирити са трајним губитком своје историјске, културне и духовне колевке. Ако негде имате већинску популацију, не значи да је то ваша земља. Цела историја Косова и Метохије уклесана је у његовом камену. То би било као када би и Сен Дени, с некрополом француских краљева, постао независан због великог броја муслимана који тамо живе, па да нас још због тога и бомбардују.
НАПУСТИО ВОЈСКУ ЗБОГ КОСОВА
Жак Огар је војску напустио још двехиљадите, због – Косова.
– Много ме је повредило то што смо били на погрешној страни – каже Огар.
Сада је на челу два предузећа, која се баве консалтингом за улагања у иностранству и безбедношћу.
ПАДЕЖИ
Огар сада често путује у Србију.
– Веома ми је лепо у Београду. Остављам свој стрес на Аеродрому „Никола Тесла“ и поново га преузимам кад се враћам – каже и истиче да тренутно учи српски, али и признаје да веома тешко излази на крај с падежима.
НАБОЉЕ
Какви су данас француско-српски односи?
– Ситуација се мења набоље. Штампа све више пише позитивно о Србији. И моја књига је одлично примљена. Шеста је по броју продатих политичких издања. Нико у то није веровао када смо је штампали. То говори да се ствари поправљају.

ВОКЕР МЕ ТЕРAО ДА ЛАЖЕМ О РАЧКУ

Хелена Ранта, финска лекарка, после десет година открива како је на њу вршен притисак да оптужи Србе за масакр, што је био повод за НАТО бомбардовање
У Србији је познато да је „масакр“ у Рачку на Косову био косовско Маркале-чиста медијска манипулација коју су режирали они којима је била потребна подршка светског јавног мњења за бомбардовање и кажњавање Србије.
Скоро десет година после тог догађаја потврда онога што је српска страна од првог дана тврдила стиже из прве руке: финска форензичарка Хелена Ранта, доведена у Рачак на Косово да потвдрди америчке лажи о томе да су српске снаге, спроводећи наводни план о истребљењу Албанаца са Косова, поубијале 40 недужних цивила, сада изјављује да шеф посматрачке мисије ОЕБС на Косову Вилијем Вокер учинио све што је могао како би утицао на њен извештај. У томе му је, како тврди, здушно помогло и министарство иностраних послова Финске.
Хлена Ранта је, како преноси фински дневник Хелингин саномат, 16. октобра 2008. изјавила да је у Рачку у зиму 1999. Вилијам Вокер поломио од муке перо и бацио га на њу пошто није била спремна да у извештају употреби „довољно оштар језик“ према Србима, одбијајући да се повинује његовим захтевима да осуди српску страну као кривца за догађаје у Рачку.
Финска лекарка је такође изјавила да је и финско министарство иностраних послова 2000. године покушало да утиче на садржај и тон њеног извештаја који је, по налогу Европске уније, сачинила о истрази о догађајима у Рачку.
Оптужбе против американца Вокера и министарства иностраних послова Рената износи у биографији коју је написао Каијус Нијеми, уредник у листу Хелингин саномат.
- Три цивилна службеника министарства иностраних послова изразила су жеље, у и-мејлу који су ми упутили, да изнесем далекосежније оцене и закључке-изјавила је, додајући да код себе још чува те мејлове.
Као што је познато, Вокер и западни медији тврдили су једногласно, као у хорору, да су српске снаге у јануару 1999. убиле 40 косовских албанских цивила у селу Рачак. Хелена Ранта и њена радна група били су задужени да испитају шта се уствари десило, ко је и како поубијао косовске Албанце и да ли су они били цивилна лица која су стрељана или припадници герилских снага УЧК који су погинули у борбама са српским снагама. Намерно су протурени извештаји да су српске снаге извршиле масакр како би то послужило као изговор да НАТО покрене кампању бомбадовања Србије у пролеће 1999.
Хелена Ранта у истрази се усредсредила на форензичко-медицинско истраживање и није хтела да се опредељује и заузима став о одговорности једне или друге стране, одбијајући да у тој фази истраге користи политичку терминологију. У лето 2000. она је поднела извештај Трибуналу за ратне злочине у Хагу и резиме извештаја ЕУ.
Рената сада изјављује да је шеф политичког одељења министарства иностраних послова у то време Петри Торетила, садашњи државни секретар, тражио од ње да уклони извесне коментаре и термине из извештаја пошто су били „сувише благи“ и недовљно критички, а у администрацији су очекивали да ће у извештају изнети закључке и оцене о томе како су убијени заправо стрељани из непосредне близине, пуцњем у потиљак.
- Притисак је био веома снажан, а долазио је и из медија-признаје десет година касније финска форензичарка.

УДРУЖЕЊЕ ПОРОДИЦА КИДНАПОВАНИХ
И УБИЈЕНИХ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Ул. Милутина Миланковића 25 Б
Тел/факс/ + 381/11-311-43-80, 064/059-61-94

О НАМА

       Породице првих киднапованих Срба и неалбанаца на Косову и Метохији у мају и јуну 1998. године у Белаћевцу, Ретимљу, Ретини, Ораховцу, Призрену… окупиле су се и организовале око Удружења породица киднапованих и убијених, тако да ми истину и правду за српске жетве тражимо још од 1998. године. Под називом “ Удружење породица киднапованих и убијених на Косову и Метохији”, Удружење је формално регистровано у јулу 2003. године. први пут окупивши, на једном месту, све жртве албанског терора- киднаповане и убијене цивиле, војнике и полицајце.
       Седиште Удружења је у Београду, а вредно ради и канцеларије у Прокупљу, Штрпцу и Сутомору, за Црну гору. Један од десеторо оснивача коме су породице киднапованих и убијених жртава, повериле одговорност и потресан, али частан посао трагања за киднапованима и отимања од заборава хиљада жртава албанског терора је, председник Удружења Симо Спасић.
       Од оснивања Удружења до данас, организовали смо и одржали стотине протеста на улицама и трговима Београда и у градова широм Србије, испред амбасада институција државе, владиних и невладиних организација. Састајали смо се са домаћим и иностраним званичницима највећег ранга, писали дописе и реаговања и слали их широм света са само једним циљем – да се коначно, гласно проговори о ужасним страдањима и патњама косметских Срба и осталих неалбанаца, да се злокобна судбина киднапованих наших најмилијих разреши. Јер, сведоци смо тужне и недопустиве истине да ни после једанаест година од првих масовних киднаповања Срба на Космету, о судбини више од петстотина наших страдалника, породице још увек немају податке о њима. До сада је ексхумирано и идентификовано 298 киднапованих са листе несталих и нико се, на жалост, до данашњих дана од њих није жив вратио.
       Наравно да бисмо сви ми чији су најрођенији и рођаци киднаповани, волели да су они живи. Али, ако нису, тражили смо и тражићемо да нам њихове посмртне остатке врате како бисмо их, по нашим обичајима, достојно сахранили.
       И у свом даљем деловању, Удружење ће користити сва дозвољена средства да јавно говори о страдању Срба на Косову и Метохији, да инсистира на откривању истине о киднапованим и убијеним у предратном, ратном и послератном периоду, а све у циљу да се жртве албанског терора, њих преко две ипо хиљаде, никада не забораве. Уз то, зависно од финансијских средстава и помоћи добрих људи, наставићемо да помажемо социјално најугроженије породице косметских жртава, да посећујемо породице којима је уз финансијску, неопходна и психосоцијална подршка, да обезбеђујемо стипендије за децу киднапованих и убијених, да организујемо излете не би ли се, макар на тренутак заборавило на бол и тугу, да издајемо часопис «Косметске жртве»...
       Јер, грех је ћутати о невиним жртвама и њиховом страдању!

Управни Одбор Удружења
Киднапованих и убијених
на Косову и Метохији
Секретар удружења: Милена Парлић

Црни времеплов (17. март 2010)

Пре шест година, 17. марта 2004. годинe догодила се стравична КРИСТАЛНА НОЋ СРБА на Косову и Метохији, најсветијој српској тапији! Уместо речи, нека слике говоре...

СРБИ УБИЈЕНИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА ДО ДАНАС

ПРИШТИНА
БРАНКОВИЋ ДРАГАН (50) убијен у јуну 1999. године
КАПЕТАНОВИЋ ДОЈЧИН убијен 8. јуна 1999. године
ЈОВАНОВИЋ ДРАГАН из села Којловица, убијен на уласку у Приштину
ПЕТРОВИЋ МИРОСЛАВ механичар из Косова Поља, нађен убијен у селу Којловици код Приштине
ЈОВОВИЋ ВЕСЕЛИН убијен 13. јуна 1999. године
ШУКИЋ ИЛИЈА из Приштине, убијен у свом дворишту, 14. јуна 1999. године
СТАНИСАВЉЕВИЋ ВЛАДИМИР и
СТАНИСАВЉЕВИЋ ПЕРСА (брачни пар) тела су им пронађена 17. јуна 1999. године, у њиховој кући у Приштини
БРАНКОВИЋ ДРАГАН из Приштине, насеље Дарданија, убијен 21. јуна 1999. године
ЛЕКОВИЋ МИЛЕНКО професор Економског факултета у Приштини, убијен 23. јуна 1999. год. у згради Економског факултета
МЛАДЕНОВИЋ МИОДРАГ портир у згради Економског факултета, и
СТАМЕНКОВИЋ ЈОВИЦА конобар у мензи Економског факултета, убијени 23. јуна 1999. год. у згради Економског факултета
ГЛИГОРИЈЕВИЋ ЗЛАТОЈЕ Србин лекар из Приштине, убијен на свом радном месту на Одељењу педијатрије у Болничко-Клиничком центру у Приштини (сведоче његове колеге)
ЈОВАНОВИЋ МИЛЕТА Улпијана Ц7, улаз 11, стан 9, убијен 25. јуна 1999. године
ЖИВИЋ МИОДРАГ из Лапљег Села, убијен на бензинској пумпи у свом селу, 26. јуна 1999. године
ПАВЛОВИЋ МИЛУТИН шофер из Крагујевца, убијен 30. јуна 1999. године и са њим
РАИЧЕВИЋ ДРАГАН шофер из Крагујевца, убијен 30. јуна 1999. године у с. Лебане
ИВИЋ ВЕЛИМИР Приштина-насеље Актаџ. ул. дубровачка 19, убијен 9. јула 1999. године
ТАСИЋ ТОМИСЛАВ убијен у Приштини, ул. Мостарска, дана 15. јула 1999. у 9 ујутро
ДАНЧЕТОВИЋ БОЖИДАР убијен 15. јула 1999. године
РИСТИЋ МИЛИВОЈЕ (68) и његова супруга
РИСТИЋ ЈУЛИЈАНА (65) дана 20. јула 1999. године пред зору убијени у својој кући у селу Матичане 2 км источно од насеља Сунчани брег у Приштини
ЋУРЧИЋ ЗЛАТИБОР – Златко и његова мајка
ЋУРЧИЋ СРБИНКА – Срмена убијени 2. августа 1999. године, у њиховој кући у Приштини, ул. Стевана Синђелића
МИЛЕНКОВИЋ МИМЧИЛО (64) убијен у својој кући у Приштини 2. 8. 1999. године, између 21-22 часа, а син му Светомир киднапован
ВУЈОВИЋ ЉУБИЦА (око 90 година) убијена у свом стану у Приштини, тако што је удављена у кади 2. августа 1999. године
ВУЧИЋ РАДИСЛАВ (61) земљорадник из Доње Гуштерице, убијен између 21-22,00 часа 3. 8. 1999. године
НИЧИЋ ДЕЈАН радник ПТТ из Косова Поља, убијен 8.8.1999. године
ЋИФТАРИЋ (Ћивтелић) МИЛКА (1935) Дарданија СУ 1-3, ул. 4, убијена у свом стану са 3 хица у недељу 18.7.1999. год.
МИШУЛОВИЋ МИОДРАГ нестао у другој половини јуна 1999. године у насељу Врањевац у Приштини, тело нађено испред зграде Основне школе, где је наводно био смештен штаб УЧК. (Његово тело пронађено у масовној гробници у Драгодану – Приштина и идентификовано од екипа српских патолога из Приштине и Ниша)
НОВАКОВИЋ НИКОЛА (1934) убили га 27.7.1999. године око 16 часова
РАДУЛОВИЋ ЗОРАН смртно рањен на Сунчаном брегу и због неажурности и споре интервенције лекара Албанаца, подлегао ранама и преминуо 25. јуна 1999. године
НИКОЛИЋ ДЕЈАН
РИСТИЋ РАДА
ВОРОГОВИЋ РАДМИЛА (1951) из Приштине, погинула при нападу шиптарских терориста 29.7.1999. год. у селу Доње Љупче
ВАСИЋ ЉУБИША
ВАСИЋ (Миодрага) ЖИВОРАД (41) из Грачанице, претучен 14.8.1999. године
СТОЈАНОВИЋ МИЛЕНА
ЈОВАНОВИЋ НЕБОЈША из с. Батусе, радник убијен испред своје куће
ИЛИЋ ВЕЛИМИР
ЖИЖИЋ ЗОРКА (74) заклана у Приштини, ул. ЈНА, и сахрањена 19.8.1999. године
ДАПЧЕВИЋ ДРАГОСЛАВ из Приштине убијен 15.8.1999. године
РИСТИЋ ТОМИСЛАВ
ТОШИЋ МАРКО
ЈАНУС ЂУРО (52) убијен 14.7.1999. године
МАРКОВИЋ ЗЛАТИБОР (64) запослен у угљенокопу Белаћевац, убијен је 26. јула
МИРОСЛАВ ПОПАДИЋ је посетио приштинско православно гробље (почетком августа 1999) и нашао неколико свежих хумки, изнад којих су биле летвице са натписима
ПЕРКА МЛАДЕНОВИЋ бр. 1103
СВЕТИСЛАВ ТРАЈКОВИЋ бр. 1126
ПЕРА РАКОЧЕВИЋ бр. 1143
ЕВА КРСТИЋ бр. 1145
СВЕТИСЛАВ ЂЕПА бр. 1146
МАРИЦА БАДАЊАК бр. 1147
Н.Н. дом стараца 23.7.1999. године
ЗОРКА МАКСИМОВИЋ Дом стараца 28.7.1999. године
и један гроб са летвом, на којој нема натписа
Новинар „Блица“ Недељко Зејак је оставио фотографије Приштинског гробља на дан Светих Архангела, 21.11.1999. године на којима се виде свеже хумке са следећим натписима, читљива су само 4 натписа:
БРАНИСЛАВА ПОПОВИЋ (на комунистичкој преслици)
МИЛИЦА ПОПОВИЋ Зубин Поток (засеок) Плеве (Прелез?), (Натпис стоји на летвици на парчету лима)
МИЛОШ МИТИЋ бр. 1480 (на крстачи исписано латиницом на шиптарски начин)
ВЕЉИМИР ВЕЉКОВИЋ Дом стараца
СТЕВИЋ МИРОСЛАВ (1944) из Лапљег Села, пребијен по глави и телу од Шиптара 24.8.1999. године, лечен у Приштини, подлегао повредама 25.9.1999. године
СТОКУЋА МИРОЉУБ (1949) из Приштине, новинар-фоторепортер, убијен
ПЕЦИЋ МИРОЉУБ (52) из Приштине, убијен 5.10.1999. године
МИТРОВИЋ СПАСЕНИЈА (70) из Обилића, убијена увече 12.10.1999. године
ПОПОВИЋ ЗДРАВКО из Приштине, убијен подподне 18.10.1999. године
ЦВИЈАНОВИЋ ЂОРЂЕ из Приштине, киднапован 17.10.1999. године, тело је нађено 10.11.1999. године
ПЕРИЋ МИОДРАГ звани Драган, нестао је у ноћи између 20. и 21.10.1999. године, тело је нађено 5.11.1999. године
ГАЈИЋ ГРУЈИЦА (1960) 24. јуна 1999. године
БАШИЋ ДРАГОСЛАВ (62) претучен 28. новембра 1999. године
ГЕРИЋ ДОБРИЛА (64) и
ГЕРИЋ ВИНКО (33) тела су им пронађена у њиховом стану 7.12.1999. године
ЈОВАНОВИЋ ПРЕДРАГ – Драган (1958), убијен 19.2.2000. године
ПЕРИЋ СРЂАН масакриран 11. марта 2000. године
СИМИЋ ВЕЛИМИР (60) слеп човек, скочио са терасе свога стана 31. октобра 1999. године
ПЕТАР ТОПОЉСКИ (25) тело пронађено 14. маја 2000. године
Н.Н. Србин из Грачанице, убијен 1. децембра 2000. године
АЛЕКСАНДАР ПЕРОВИЋ (44) убијен у Приштини 18. априла 2001. године
БОЖИДАРЕВИЋ МИОДРАГ киднапован 24. априла 2001. године, тело му нађено 30.04. 2001. године

СЛИВОВО код ГРАЧАНИЦЕ
СИМИЋ ЖИВОЈИН – ЖИВОРАД заклан у свом селу 21. јуна 1999. године, заједно са три сродника Симић из села Сливова:
СИМИЋ ДИМИТРИЈЕ
СИМИЋ ТРАЈАН
СИМИЋ ЖИВКО

ЛИВАДИЦЕ код ПОДУЈЕВА
Дана 14. фебруара 2001. године у атару села Ливадице на путу Ниш–Куршумлија–Подујево–Приштина, Шиптари су дигли у ваздух аутобус “Ниш-експреса” који су у пратњи КФОРА ишли од Ниша ка Грачаници. Том приликом је тешко повређено три путника, а 10 је погинуло.
Тешко повређени:
Стана Баук
Миладин–Миша Младеновић
Живана-Зорана Токић.
Погинули су ових 10 Срба, сви осим два возача су са Косова и Метохије:
СТОЈАНОВИЋ НЕНАД из Ниша, возач аутобуса “Ниш-експреса”
КРАГОВИЋ МИЛИНКО из Ниша, сувозач-кондуктер “Ниш-експреса”
ЛАЗАР МИЛИКИЋ из Липљана
ДРАГАН ВУКОТИЋ из Косова Поља
НЕБОЈША-ЊЕГОШ ЦОКИЋ из Садовине код Витине, супруг и отац двоје деце следећих жртава:
СНЕЖАНА ЦОКИЋ рођ. Здравковић, родом из Липљана, супруга Његошева
ДАНИЛО ЦОКИЋ (1999) дете од 2 године
МИРЈАНА ДРАГОВИЋ девојка из Лапљег Села, сестра јој је повређена
СУНЧИЦА ПЕЈЧИЋ из Приштине
(Тихомир) СТОЈКОВИЋ/Стојановић из Косовске Каменице. То је десета жртва, тело је било веома изгорело и није могло бити идентификовано. Сахрањен је у Грачаници 15. марта 2001. године
ЖИВАНА-Зорана ТОКИЋ повређена из аутобуса, преминула после десет дана
Н. ТОКИЋ супруг Живане Токић и он умро крајем пролећа 2001. године
СЛОБОДАНКА ЈЕФТИЋ ударена намерно колима (мерцедес) умрла 1. марта 2001. године

КОСОВО ПОЉЕ
СТЕПИЋ ЖИВОРАД (68) убијен 28.9.1999. године
ТРАЈКОВИЋ ЖИВОЈИН (58) убијен 28.9.1999. године
ГАЛИЋ ЗОРАН умро 29.9.1999. године од задобијених рана
ЈОКСИМОВИЋ МОМЧИЛО (1938), нестао, тело нађено 18.11.1999. године
ДИМИЋ СИНИША (испод 40) и
МИРЋ ВЛАСТИМИР (испод 40) погинули су 2. јуна 2000. године
ДИМИЋ ЗЛАТКО (1963) погинуо 15. јуна 2000. године од подметнуте противтенковске мине заједно са
ФИЛИПОВИЋ БОРКО (1975)
Н.Н. Србин из Косова Поља убијен 15. јуна 2000. године
ДРАГОМИР ДОДЕРОВИЋ (1950) убијен у ноћи 27/28. јануара 2001. године
Н.Н. Србин из Косова Поља, избоден ножевима 30. априла 2001. године

ОБИЛИЋ
Дана 16. јуна 1999. године у селу Мазигиту код Обилића киднаповано је од Албанаца 6 Срба, који су затим убијени, и тела им пронађена кроз 19.6.1999. године у селу Милошеву, и потом однета у Приштинску болницу:
ПАВЛОВИЋ СЛОБОДАН (47) убијен заједно са својим сином
ПАВЛОВИЋ НЕНАД (15)
МИЛЕНКОВИЋ ДИМИТРИЈЕ (47) и његов син
МИЛЕНКОВИЋ АЛЕКСАНДАР (15)
ДИМИЋ МОМЧИЛО (33) и
ПРОКИЋ ДЕЈАН (19)
ТОДОРОВИЋ ПРЕДРАГ (33) убијен у Обилићу
Н.Н. Србин, убијен 24. октобра 1999. године
КУКАЉ РАДОВАН убијен 29.10.1999. године
РАДОСАВ ОГЊЕНОВИЋ (40) убијен 15.10.2000. године
рапајић драган-Драгослав (око 50) заклан 29. новембра 2000. године
МИЛОСАВЉЕВИЋ СМИЉКА (60) убијена 22. новембра 2001. године
СЛОБОДАН СТОЛИЋ (74) убијен у ноћи 3/4. јуна 2003. године
РАДМИЛА СТОЛИЋ (73) убијена у ноћи 3/4. јуна 2003. године заједно са својим мужем
ЉУБИНКО СТОЛИЋ (54) син претходних Слободана и Радмиле, убијен заједно са родитељима у ноћи 3/4. јуна 2003. године

ЛИПЉАН
ФИЛИПОВИЋ ДАНИЈЕЛА (21) убијена мецима у главу 20.7.1999. године, а рањено им дете од 4 године
СИМИЋ МИЛНА убијен 2. јула 1999. године
ТАЛИЋ МИРКО (70) и
ТАЛИЋ ЈАВОРКА (65) заклани
ДИМИЋ ВЛАДАН
ДИМИЋ ДУШАН и
ДИМИЋ МИЛОВАН
ДИМИЋ МИЛА убијена 2.7.1999. године
ПЕРИЋ МИЛОРАД отет 26. јула 1999. године и пронађен мртав
МКСИМОВИЋ МИЛАН (65) умро на ВМА у Београду од последица рањавања
СТОЈАНОВИЋ МИЛЕНА убијена 28.6.1999. године
РИСТИЋ ТОМИСЛАВ убијен 1.7.1999. године
ЂУКИЋ АНА убијена 19.6.1999. године
ПЕРЕНЧЕВИЋ ДРАГАН убијен 29.6.1999. године
СТАНИШИЋ ЗОРАН нестао 22.6.1999. године
ЗДРАВКОВИЋ ЉУБИНКА убијена 30.7.1999. године
ВУЧИЋ Н. убијен при повратку из Косова Поља
РИСТИЋ МИЛУТИН убијен секиром у сопственом дворишту
РОМИЋ ЛАЗАР-Бућо (60) бачена експлозивна направа 23.9.1999. године на кућу, од задобијених повреда умро у болници
РОМИЋ МИЛКА (57) рањена заједно са мужем, преминула 26.9.1999. године у Липљану
ФИЛИЋ ПЛАНИКА (62) преминула 17.10.1999. од тешке повреде кичме приликом напада Шиптара на њену кућу
ЖИВИЋ ЗОРАН (53) убијен 19.02.2000. године заједно са
ТРАЈКОВИЋ РАДОЈИЦОМ (43)
ЖИВИЋ ВОИМИР/Велимир (1927) нестао 8. јула 1999. године и његов син
ЖИВИЋ ДРАГАН (1958)
СТАРО ГАЦКО
14 Срба убијено од Албанаца у жетви пшенице, предвече 23. јула 1999. Године
ЈАНИЋИЈЕВИЋ ђ. МОМЧИЛО (1946) и син му
ЈАНИВЋИЈЕВИЋ М. НОВИЦА (1981) и брат му
ЈАНИЋИЈЕВИЋ Ђ. МИЛЕ (1957)
ЈАНИЋИЈЕВИЋ Ч. СЛОБОДАН (1965)
ЦВЕЈИЋ Ј. САША (1973)
цвејић Д. Љубиша (1939)
живић И. радован (1967) и његов брат
ЖИВИЋ И. ЈОВИЦА (1970)
ЂЕКИЋ М. СТАНИМИР (1955)
ЂЕКИЋ Д. БОЖИДАР (1947)
ОДАЛОВИЋ М. АНДРИЈА (1967)
ТЕПШИЋ М. МИОДРАГ (1951)
ЈОВАНОВИЋ Ц. МИЛОВАН (1969)
СТОЈАНОВИЋ Д. НИКОЛА (1936)
У јесен 2001. године о Задушницама, Шиптари су на гробље где су сахрањени ови Мученици, бацили јаке бомбе и експлозив, да још више увреде уцвељену родбину невино побијених Срба.

УРОШЕВАЦ – ШТРПЦЕ
ВУЈНОВИЋ НЕНАД отац и његов син:
ВУЈИНОВИЋ СТРЂАН
ЂОРЂЕВИЋ МИЛОРАД и његов брат:
ЂОРЂЕВИЋ МИЛОШ
ПАРЛИЋ ДИМКО
ЂОКИЋ БОГДАН
ТАЛИЋ МИРКО (70) и супруга му
ТАЛИЋ ЈОВАНКА (65) обоје масакрирани – убијени у својој кући 5.7.1999. године
ТРИ НОВА ГРОБА (пре полов. августа 1999. године) на урошевачком православном гробљу
ШАБИЋ МИЛОВАН (71) убијен 20. јуна 1999. године
МАРКОЋЕВИЋ нађен измасакриран 26. јуна 2000. године
СТОЈАН ИЛИЋ (1957) убијен 13. фебруара 2001. године и са њим ДАБИЋ Н., и тешко рањен ДРАГАН ВЕЉКОВИЋ
ДАБИЋ Н. (50)
ЈЕЗДИЋ ДУШАН официр В.Ј. киднапован јуна 1999. год. тело есхумирано и предато родбини 27. 6. 2003. године

ГЊИЛАНЕ
ЈОВАНОВИЋ МИРОСЛАВ убијен између 18. и 27. јула 1999. године
МИХАЈЛОВИЋ ЈУГОСЛАВ и
СТАНОЈЕВИЋ САША убијени између 18. и 27. јула 1999. године
ЖИВКОВИЋ НЕБОЈША убијен између 18. и 27. јула 1999. године
КАРАЏИЋ СРЕЋКО убијен између 18. и 27. јула 1999. године
МИХАЈЛОВИЋ ЉУБОМИР (1929) заклан у свом стану
ЈЕВТИЋ СЛОБОДАН убијен
АНТИЋ ЖИВКО убијен на својој њиви
АНТИЋ ЈОВА убијен на својој њиви
ЈАНКОВИЋ ЈОВАН (14) убијен на својој њиви
СИМОВИЋ БЛАГОЈЕ заклан у кући
СИМОНОВИЋ ВЕРА заклана у кући
САВИЋ ПЕТАР (56) убијен
СТОЈАНОВИЋ БОЖИДАР (50) убијен на ливади
ПЕРИЋ ЖИВОЈИН (66) убијен у Гњилану
ДИМИЋ МОМЧИЛО убијен између 18. и 27. јуна 1999. године
ДЕНИЋ ЧЕДОМИР убијен између 18. и 27. јуна 1999. године
ДИМИЋ ВЛАДА (55) убијен док је чувао стоку
ДЕНИЋ ВОЈИСЛАВ (41) и
ДЕНИЋ БРАНКО (40) убијени 27.7.1999. године
ПЕРИЋ РАДЕ киднапован и мучен, умро од последица у болници у Скопљу
ПЕРИЋ ДОБРИВОЈЕ (68) од повреда преминуо у болници 29.7.1999. године
СТОЈАНОВИЋ МИЛЕ убијен
КОСТИЋ САША (18) убијен око 8.7.1999. године
СТОЈАНОВИЋ САВА убијен око 3.7.1999. године
НЕДЕЉКОВИЋ БЛАГИЦА убијена 9.8.1999. године
ДЕНИЋ МИЛОРАД (39) убијен 9.8.1999. године
МАКСИМОВИЋ МИЛАН рањен пред кућом, умро од рањавања
НЕСКОВИЋ ЖИВКО (56) и супруга му
БАСЈИВУЧ ЛЕПОСАВА убијени 9.9.1999. године
ЛАЗИЋ БОЖИДАР заклан и супруга му
ЛАЗИЋ Н.
ИЛИЋ ЖИВОЈИН (66) и син његов
ИЛИЋ МИОДРАГ (42) убијени 22.9.1999. године
ТРАЈКОВИЋ ЖИВКО и
КАТАРИНА САВИЋ убијени 8/9.9.1999. године
ТРАЈКОВИЋ ДУШАН (65) убијен 7.11.1999. године
БИОЧАНИН ЉУБИСАВ убијен 10.2.2000. године
ВАСИЋ БЛАГИЦА (45) погинула 3. децембра 1999. године
ЈОВАНОВ АЛЕКСАНДАР убијен 12. децембра 1999. године
ГАШИЋ РОДОЉУБ убијен на други дан Божића на кућном прагу
Н.Н. Србин из Гњилана убијен 9.1.2000. године
НОЈИЋ СТОЈКО (1936) и син му
НОЈИЋ БРАНКО (1970) и
НОЈИЋ БЛАГОЈЕ (1967) убијени 16. јануар 2000. године
ЂОРЂЕВИЋ ДАНИЛО убијен 19.1.2000. године
ЖИВИЋ БРАНИСЛАВ убијен 4. фебруара 2000. године
ВАСИЋ ЈОСИФ (38) Србин лекар убијен 26. фебруара 2000. године
СТОЈАНОВИЋ ДРАГОЉУБ убијен 9. марта 2000. године
ПЕРИЋ МИЛОРАД (51) убијен 29. априла 2000. године
ВАСИЋ ВОЈИН (60) и
ТРИФУНОВИЋ ТИХОМИР (40) отац троје деце и
ПЕТРОВИЋ МИЛОШ дете од 4 године, убијени рафалом 28. маја 2000. године
ПЕТАР ЦВЕТКОВИЋ (71) преминуо 22. јуна 2000. године од туге и бола
СТОЈКОВИЋ САВА (82) изрешетан мецима и заклан 1. јула 2000. године
Н.Н. Србин (68) убијен 17. септембра 2000. године
РИСТИЋ СВЕТИСЛАВ (35) 19. марта 2001. године “извршио самоубиство”
Н.Н. Србин (Савић?) убијен 5. августа 2001. године
ВЛАДИМИР СТАНКОВИЋ (1934) обешен од стране Шиптара 6. августа 2002. године
ЈОВИЋ МИРКО (1958) нестао 12. јула 1999. године, тело пронађено јула 2000. године
ПАВИЋ БОРИСЛАВ (1935) нестао 24. јула 1999. године, тело пронађено јула 2000. године

ВИТИНА
МИХАЈЛОВИЋ СТАНОЈКО (55) убијен 16. јуна 1999. године
РАЂЕНОВИЋ МИЛОРАД (1951) нађен је 18. јула 1999. године
ВАСИЉКОВИЋ-ЖИВКОВИЋ (Теодора) ПЕТАР (1930) убијен 12. јула 1999. године
ЂОРЂЕВИЋ САША (1975) убијен 13.7.1999. године
ЂОРИЋ СПАСОЈЕ (1940) убијен 16.7.1999. године
ЂОРЂЕВИЋ ЗОРАН (1954) убијен 17.7.1999. године
БОГДАНОВИЋ-КОЈИЋ СЛАВКО (50) убијен 21.7.1999. године
СТАНКОВИЋ ВЛАСТИМИР (1964) убијен 27.7.1999. године
АКСИЋ МИЛИЦА (1961) убијена кад и претходни Станковић
ПРЖИЋ ВЕЛИБОР – Горан (1939) убијен 1.8.1999. године
ПЕШИЋ ДРАГАН (1960) убијен 4.8.1999. године
СТЕВИЋ ДОБРИВОЈЕ убијен 4.8.1999. године
АНТИЋ ВЕЉКО – Влајко (55) убијен 14.8.1999. године
РАДИЋ ТИХОМИР (1973) убијен 16.8.1999. године
СПАСИЋ СИЛВАНА (1976) убијена 16.8.1999. године
МИЛКИЋ САША (22) убијен у својој башти
ПРЖИЋ БОРИСЛАВ убијен
НИКОЛИЋ (Сретена) МИЛОРАД – „Моде“ (1944) убијен 30.9.1999. године
МАРИНКОВИЋ (Милана) СЛОБОДАН (1962)
ТРАЈКОВИЋ СЛОБОДАН (1945) оба из Клокота; и
ПЕКИЋ СТОЈАН (1950) нестали 4. јула 1999. године пронађени масакрирани 11.9.1999. године
СТОЈКОВИЋ (милорада) РАДЕ (1944) нестао 23.7.1999. године (тело нађено растргано од паса) 17.9.1999. године
ИЛИЋ МИЛИСАВ рањен октобра 1999. подлегао ранама 28.11.1999. године
СТОЛИЋ ЖИВКО (67) убијен 6.5.2000. године
АПОСТОЛ РАКИЋ подлегао ранама 18.5.2000. године
ВЛАДИМИР ИЛИЋ (1950) убијен 24.5.2000. године
МИРКОВИЋ ЛЕФТЕРКА (67) убијена 1.6.2000. године
ЈОВАНОВИЋ СЛОБОДАН (50) убијен 2.11.2000. године
ТОМИСЛАВ КОЈИЋ (1954) убијен 5.4.2001. године
ДОДИЋ САША (1983) убијен 30.4.2001. године
Н.Н. (50) тело нађено 2.5.2001. године
ДАЈИЋ ДРАГАН убијен 7.5.2001. године
Н.Н. (26) пронађен у својој кући 13.7.2001. године
МИРКОВИЋ ЗОРАН (44) убијен 17.5.2003. године

НОВО БРДО
ЈОВАНОВИЋ АЛЕКСАНДАР (77) убијен 21.6.1999. године
ВУКАС МИЛЕ (45) убијен 29/30.6.1999. године
СТОЈАНОВИЋ СТАНКО (55) обешен 10.7.1999. године
СТОЈКОВИЋ МИЛОРАДКА (36) силована и малтретирана преминула 11.7.1999. године
СТОЈАНОВИЋ САВА (60) рањен и од последица преминуо
ЖИВКО Н. (68) обешен 10.7.1999. године
БАСИЋ МИТРА (65) закована коцем за под своје куће и спаљена заједно са кућом

КОСОВСКА КАМЕНИЦА
СИМИЋ (Србе) МИЛИВОЈЕ (1928) нађен измасакриран 19.6.1999. године
АРСИЋ (Новице) НЕНАД (1968) убијен 19.6.1999. године
ВАСИЋ НОВИЦА (50) убијен
СТОЈАНОВИЋ (Србољуба) МИОДРАГ (28) убијен
СТАНКОВИЋ БЛАГОЊА (70) убијен секиром
АНТИЋ НЕГОВАН (33) и
ИЛИЋ НОВИЦА (38) киднаповани 31.7.1999. године, пронађени мртви 2.8.1999. године
СТЕВАНОВИЋ ЉУБИША (76) убијен
СТАНКОВИЋ ДОБРИНКА
ЖИВОЈИН ИЛИЋ (66) и његов син
МИОДРАГ ИЛИЋ (42) убијени 22.9.1999. године
АНТИЋ СТАНИЦА (76) заклана 19.9.1999. године
ЖИВИЋ ЗОРАН (33) убијен 24.9.1999. године
БУДИМИРОВИЋ СРЂАН (30)
СИМОВНОВИЋ ДРАГАН (32) и
ГИГИЋ БЛАГОЈЕ (30) убијени 6.9.1999. године
Н.Н. убијена 3.12.1999. године
Н.Н. (46) убијена 13.9.2000. године
ЈОВИЋ БРАНКО (70) масакриран 26.2.2001. године
ЈОВИЋ САВИТА (65) масакрирана секиром 26.2.2001. године
ДЕКИЋ ЗОРАН (32) убијен
МАРКОВИЋ СРЕТЕН убијен на бадњи-дан

КОСОВСКА МИТРОВИЦА
ВАСИЋ САВА и
НИКОЛИЋ САША (1968) убијени 23.6.1999. године
НЕДЕЉКОВИЋ ЂУРЂА (65) нађена мртва 13.10.1999. године
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 13.10.1999. годинее
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године
Н.Н. Леш мушкарца српског порекла, допремио га КФОР 14.10.1999. године
Н.Н. Србин убијен 1.12.1999. године
Н.Н. Српкиња старија особа и
Н.Н. такође старија Српкиња убијене 3/4.2.2000. године
ЈОКОВИЋ БОЈАН (20) убијен од белгијских војника КФОР-а 16.12.2000. године
МЛАДЕНОВИЋ ТРИФУН (46) угушио се од сузавца КФОР-а 16.12.2000. године
ВУКОЈИЋИЋ ВИОЛЕТА (62) убијена 19.4.2001. године
МИЛОВИЋ ДЕЈАН (35) убијен од данских војника КФОР-а 6.5.2001. године
МЛАДЕНОВИЋ ДРАГАН (45) убијен 23.6.2001. године
АНТОНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (1958) нестао децембра 1999. године, тело пронађено новембра 2002. године

ГОЈБУЉА – ВУЧИТРН – БАБИН МОСТ
МИЛОВАНОВИЋ (Момчила) МИРКО (1973) убијен 27.7.1999. године
ЂОРЂЕВИЋ (Николе) МИЛАДИН (1953) убијен 27.7.1999. године
ШПИРИЋ/СПИРИЋ МИРОСЛАВ убијен
ДАНЧЕТОВИЋ ПАВЛЕ (45) убијен 10.10.1999. године
Н.Н. леш избачен из аута 16.10. 1999. године
ТРАЈКОВИЋ МИЛУТИН (30) преминуо од рањавања 31.5.2000. године

ПОДУЈЕВО
МИРОВИЋ СЛОБОДАН убијен 23.6.1999. године
ЖИВКОВИЋ СРЕТЕН убијен
ЛАЗОВИЋ ДРАГОЈЛА (79) пронађена убијена 9.8.1999. године
ВОРОТОВИЋ РАДА убијена 29.7.1999. године
САРИЋ МАРКО убијен 19.7.1999. године
МИТРОВИЋ МИОДРАГ убијен
Н.Н. (74) Српкиња убијена 9.7.2000. године
МИЋУНОВИЋ ДУШАН (70) убијен, тело нађено 4.4.2001. године

ПРИЗРЕН
ЛУКИЋ ХАРИТОН (Радослав) убијен 14.6.1999. године
ВЕСЕЛИНОВИЋ СЛАВКО убијен 13.6.1999. године
ПУЧКОВИЋ БОСИЉКА (60) нађена убијена 20.7.1999. године
ЦУЦУРОВИЋ МИЛОРАД (82) августа 1999. године обешен у подруму
ЈОВАНОВИЋ КРСТА и
ЈОВАНОВИЋ Н. његова жена, убијени у њиховом стану 26.7.1999. године
БАБАРОГИЋ ЧЕДА (95) и жену му
БАБАРОГИЋ ОЛГА (75) убијени 30.7.1999. године
НЕШИЋ ЈЕЗДИМИР и
НЕШИЋ ЂУРКА заклани у ноћи 12/13.8.1999. године
ШУРДИЋ ДРАГАН (1962) пронађен мртав априла 2001. године
ПОПОВИЋ РАТКО убијен 10.8.1999. године
МИТИЋ СТАНИСЛАВ (65) и
МИТИЋ ЈОВАНКА (60) и
ЈОВАНОВИЋ РАДОВАН (63) убијени а потом спаљени око 20.6.1999. године
БОЖОВИЋ СВЕТАЛА и њена ћерка
БОЖОВИЋ Н. убијене у својој кући
КРАСИЋ ВИНКО убијен
КРСТИЋ РАДЕ (Радослав) убијен
СТАМЕНКОВИЋ МАРИЦА
ФИЛИПОВИЋ ПАНТА
СИМИЋ ИЛИЈА
ЧЕПИЋ БОЖИДАР
РАДИВОЈЕВИЋ НИКОЛА (60) 27.6.1999. године нестао, тело пронађено 23.7.999. године
МИРЧЕВИЋ ВИТКО и
КРСТИЋ Н. супруг Слободанке Крстић убијен 2.8.1999. године
НЕДЕЉКОВИЋ ДРАГИЦА убијена у колима на путу Бујановац-Гњилане
МАРКОВИЋ СТОЈАДИН (75) и његова жена
МАРКОВИЋ РАДА (75) нађени убијени 20.8.1999. године
МИЛОВАНОВИЋ ЈОВАН убијен и леш нађен око 4.8.1999. године
СТАНИЋ МИЛАН измасакриран 7.8.1999. године
РАКИЋ БОСИЉКА убијена око 20.7.1999. године
НИКОЛИЋ НИКОЛЕТА (65) убијена пре 10.8.1999. године
СТОЈАКОВИЋ ЗОРАН (1959) убијен око 10.8.1999. године
ЈАНКОВИЋ ДЕЈАН (22) нађен мртав испред зграде у којој је становао
ТЕПИЋ БОЖИДАР убијен
СТАНКОВИЋ БОРКА (33) убијен крајем јула 1999. године
АНДРЕЈЕВИЋ ЖАРКО и
Н.Н. возач ладе, убијени су када су војници немачког КФОР-а пуцали у возило око 14. јуна
ДИМИЋ ЛЕЛА са ћеркицом од 6 месеци
ДИМИЋ ЗОРИЦОМ запаљена је у старој кући у центру Призрена 15.8.1999. године
Н.Н. жена стара 33 године нађена мртва око 15.8.1999. године
СТАРИЦА Н. заклана у Сувој реци и са њом још
СТАРИЦА Н. у Сувој Реци заклана
ТАЛИЋ МИРКО (70) и
ТАЛИЋ ЈОВАНКА (65) убијени су 5.7.1999. године
Убијени у селу Дојнице изнад Призрена су затворени у једну кућу и запаљени:
СТОЈКОВИЋ ТРИФУН
СТОЈКОВИЋ НАТАЛИЈА
СТОЈКОВИЋ БОГДАН
СТОЈКОВИЋ ЖИВКА
РАДИВОЈЕВИЋ ТОМА
РАДИВОЈЕВИЋ МОМИРКА
СПАСИЋ ЈЕФТА
СПАСИЋ БОСИЉКА
АНТИЋ ЧЕДА
АНТИЋ МАРИЈА
СТЕВАНОВИЋ МИЛИЦА
СТЕВАНОВИЋ СЛАВИЦА
СТЕВАНОВИЋ ВЛАСТА
НИКОЛИЋ ВАСИЉКА
ЂЕКИЋ СРЕЋКО
ЂЕКИЋ ДРАГА
ТОМИЋ ДЕСАНКА убијена, леш пронађен 28.8.
СТОЈКОВИЋ ВИТА (56) тело пронађено у речном кориту
СТОЈАНОВИЋ ВАЛДИМИРКА (62) убијен 27.8.1999. године
ЈОВАНОВИЋ ДРАГАН (29) из Београда, убијен августа 1999. године
ЈОКИЋ ЗДРАВКО (67) убијен августа 1999.
СТОЈАНОВИЋ БОРКА убијена
СТОЈАНОВИЋ МИЛОРАД (1925) киднапован 16.7.1999. године
СТОЈАНОВИЋ ЖИВКА (1925) супруга горе поменутог, тела им есхумирана и идентификована 5.3.2003. године
ТАКИЋ АНА дете од 6 година, киднапована августа 1999. године, измасакрирано тело пронађено 1.9.1999. године
САВА, дете, убијено током 1999. године
УБИЈЕН 1 Србин и 1 Циганин око 28.8.1999. године
УБИЈЕН 1 православни човек из Македоније кад и претходни
Н.Н. Србин убијен, тело му пронађено 6.1.2000. године
Н.Н. жена Српкиња избеглица из Крајине и
Н.Н. жена Српкиња избеглица из Крајине, убијене 7.1.2000. године
РИСТАНОВИЋ МОМЧИЛО (1940) одведен 17/18.6.1999. године, пронађено тело тек марта 2001. године
ПУМПАЛОВИЋ МОМЧИЛО и супруга му
ПУМПАЛОВИЋ СРЕБРЕНКА киднаповани УНМИК и КФОР,су објавили да су обоје убијени

ОРАХОВАЦ И ВЕЛИКА ХОЧА
ГРКОВИЋ ПАНТА (67) убијен 22.6.1999. године
БИ(Е)ГОВИЋ НИКОЛА и
БИ(Е)ГОВИЋ СИМО и
БИ(Е)ГОВИЋ ЈОВАН сви нестали 16.6.1999. године, тела пронађена 22. 6.1999. године
Н.Н. избеглица из Крајине, убијен у Ораховцу
ПАВЛОВИЋ НЕБОЈША и
МАНИТАШЕВИЋ МЛАЂАН тела пронашао КФОР децембра 1999. године
Н.Н. Србин убијен 12.12.1999. године
ВУКИЧЕВИЋ ЗОРАН подлегао ранама 16/17.12.1999. године
Н.Н. Српкиња умрла јер КФОР није хтео да је превезе до болнице половином јануара 2000. године

ЂАКОВИЦА
МИЛИЋ МОМЧИЛО (44) нестао, тело нађено и идентификовано у Мердарима 14.3.2003. године
НИШЕВИЋ/НИШАВИЋ ДЕСАНКА (55) нестала, идентификована са претходнима
ЈОВАНОВИЋ МИЛОРАД (1932) нестао 24.6.1999. године, идентификован са претходнима
БИБЕРЏИЋ ДРАГИЦА (1926) нестала 15.6.1999. године, идентификована са претходнима
ЦВЕТКОВИЋ ДУШАН убијен јуна 1999. године

КЛИНА
ВИДИЋ РАДОЈИЦА (70) убијен 20.6.1999. године
ВИДИЋ РАДИВОЈЕ (1923) убијен 20.6.1999. године
ВИДИЋ ЈОВАНА (1924) убијена 20.6.1999. године
ПЕШИЋ ЖИВКО (70) нестао 18.6.1999. године
ВЕСИЋ ГЛИГОРИЈЕ (89) убијен 24.6.1999. године
ЗУВИЋ МИРКО (45) убијен 19.6.1999. године
МИЛОВАНОВИЋ РАДОСЛАВ (око 70), убијен 15.7.1999. године
БАЊАЦ ЗДРАВКО (око 70), убијен или умро од глади
ШУТИЋ ВУЧКО (68) и његова жена
ШУТИЋ ДОСТАНА нестали, највероватније убијени
ЛАЛИЋ ВОЈИСЛАВ (65) и његова жена
ЛАЛИЋ ЈЕЛЕНА нестали (највероватније убијени)
ЛАЛИЋ МИРОСЛАВА (80) и њен син
ЛАЛИЋ ЉУБОМИР (60) и његова жена
ЛАЛИЋ МИЛИЈАНА (60) сви нестали, највероватније убијени
МАРУШИЋ ЖИВКО (65) и жена му
МАРУШИЋ ЦВЕТА - Вида обоје нестали, највероватније убијени
МАРУШИЋ МИЛИЦА (65) убијена или изгорела у кући 29.6.1999. године
ЛАЗАРЕВИЋ ДЕЈАН дечак од 19 година убијен на прузи
ЈЕРОМОНАХ СТЕФАН ПУЉИЋ киднапован 19.7.1999. године заједно са
ВУЈОВИЋ ВУЈАДИНОМ (1951)

ИСТОК
ЂУРИЋ ПЕТАР убијен код џамије, сахрањен 24.7.1999. године
ВУЛИЋ РАДОЈЕ убијен
ВУЛИЋ МИХАИЛО - Микоња убијен
Н.Н. убијен
ВУЛИЋ ЂУРЂА-Ђуђа убијена
СТОЈКОВИЋ ВЕРА убијена
СТОЈКОВИЋ РАДОЊА убијен
СТОЈКОВИЋ МИШКО убијен
КОРАЋ ДАРИНКА убијена
КОВАЧЕВИЋ ДАМЈАН (1940) убијен 21.8.1999. године
КОВАЧЕВИЋ МИЛИСАВ (1939) рањен, подлегао ранама 21.8.1999. године
ПУМПАЛОВИЋ МОМЧИЛО растргнут између два трактора
ЈОВАНОВИЋ БУДА (54) убијен у аутобусу 2.8.2000. године и са њим убијена
РАЈКОВИЋ ПЛАНА (53)
ЈУРЕТИЋ ВУЧЕТА (1929) нестао јуна 1999. године
БЕЛОШЕВИЋ (?) ВОЈИН (75) убијен 2.10.2000. године
ТОЛИШИЋ СРЂАН (19) убијен 11.12.2000. године

ПЕЋ И ОКОЛИНА
НОВАКОВИЋ ОЛГА (55), убијена са 4 убода ножем 24.7.1999. године
ВУЈОШЕВИЋ МИЛЕВА, убијена 27.6.1999. године
ЋИРКОВИЋ РАДОСЛАВА (54) и
ЋИРКОВИЋ БОСИЉКА (76), силоване и убијене
ГАШИЋ МАРКО, масакриран
ДАШИЋ РАДОСЛАВ (45), највероватније убијен око 19.6.1999. године
КИЗИЋ ДРАГИША, убијен око 17.7.1999. године
ВУЛЕВИЋ БРАНКО (61), нађен масакриран и у распадању 7.7.1999. године
ВУКМИРОВИЋ Н., и
БУЛАТОВИЋ Н., убијени 18.6.1999. године, тела нађена 27.6.1999. године
ПЕРОВИЋ МИЛО (16), убијен
СТАНОЈКОВИЋ БОРИСЛАВ, убијен
РАДЕВИЋ Н.?, убијен
РАЛЕВИЋ СРЕТЕН, убијен
РАЛЕВИЋ-РАДОВИЋ МИЛОШ, убијен секиром, преклан
ЈАНКОВИЋ НЕБОЈША, заклан
МИРИЋ МАРИЦА (36), силована па заклана 26.71999. године
САВИЋ ДРАГАН, нађен мртав замотан у тепих
ЛЕКОВИЋ МИЛЕНКО, заклан
ЛЕКОВИЋ МИЛИВОЈЕ
ЖИВКОВИЋ СРЕТЕН
СТНИШИЋ Н. и његов бра
СТАНИШИЋ Н. убијени метком у чело из близа
ЈАВЛИНОВИЋ БОЖАНА (80) и њен син
ЈАВЛИНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (55), нестали, највероватније убијени
БУКУМИРИЋ МИЛИЦА, повређена 10.8.1999. године, преминула 11. августа 1999. године
РАТКОВИЋ ВАСИЉКА, убијена
СТАНКОВИЋ БЛАГОЈЕ, убијен
СТАЈИЋ ТОМИСЛАВ, из Ниша убијен у камиону 12.6.1999. године
СТАЈИЋ (Томислав) ЖИВКО, из Ниша убијен са претходним
МАРКОВИЋ РАША, услед терора Шиптара, запалио своју кућу и себи одузео живот
ЋИРКОВИЋ МИЛОШ, бранио своју кућу и погинуо
НОВИЋЕВИЋ МИЛОРАД, убијен
МИРОВИЋ СЛОБОДАН, убијен 23.6.1999. године
КОМАТОВИЋ РАДОСЛАВ
ДАШИЋ БРАНИСЛАВ
ДАШИЋ ЈОВАНА
ДАШИЋ КОСТАДИН
ДАШИЋ РАДОСАВ
КРСТИЋ ДАНИЦА
КРСТИЋ ЉУБИЦА
МАЛАР НАТАЛИЈА
РАДОВНАОВИЋ МИЛОРАД
РАЈЧИЋ ЗВОНКО
РОМИЋ РАША
СТОШИЋ РАДОМИР и са њим
СТОШИЋ ЧЕДА и са њима
КОСТИЋ ФИЛИП, убијени у Белом Пољу око 21.6.1999. године
РАУНОВИЋ СЛАВКО (30), напустио Пећку Патријаршију 17.12.1999. године, пронађен 2.1.2000. године
У кући КОЈИЋ, у Пећи убијено је 10 Срба
Такође у Пећи спаљена 2 Србина
Два леша нађена код Дечана приликом чишћења терена од мина, око 30. априла 2001.године

УГЉАРЕ – ГЊИЛАНЕ
15 убијених Срба, идентификовани су МАРИНКОВИЋ (Милина) СЛОБОДАН (1962), ТРАЈКОВИЋ СЛОБОДАН (1945), оба из Клокота; и ПЕКИЋ СТОЈАН (1950), пронађени у масовној гробници Срба у селу Угљаре

СРБИ УБИЈЕНИ ЗА ВРЕМЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ - 2004. ГОДИНЕ

СПАСОЈЕВИЋ БОРИВОЈЕ (1941) из Косовске Митровице, покошен рафалом 17. марта код моста на Ибру у Северној Митровици
Јана Таћев (1968) родом из Македоније, удата за Србина у Косовску Митровицу. Убијена из снајпера 17. марта на балкону вишеспратнице близу моста на Ибру у Северној Митровици
Ненад Весић (1950) из Липљана, подлегао ранама задобијеним од бомбе коју су 17. марта албански терористи бацили на њега у Липљану
Добривоје Столић (1954) из села Дрејковци код Штрпца, убијен 17. марта на кућном прагу око 22,40 часова. Албански терористи га најпре позвали да изађе из куће, а затим пуцали у њега
Борко Столић (1982), од оца Добривоја. Када је чуо пуцњаву испред куће, изашао да види шта се збива, а албански терористи га тешко ранили. Од задобијених рана преминуо 18. марта
Слободан Перић (1952), наставник физичке културе, убијен 17. марта око 20,50 часова у Улици краља Петра у Гњилану
Златибор Трајковић (1951) из Косова Поља, изгорео пред руском болницом у Косову Пољу, када су Албанци напали Косово Поље и запалили обе цркве, основну школу, болницу и десетак српских кућа
Драган Недељковић (55) из Призрена, изгорео у згради богословије у Призрену 17. марта, када су албански терористи запалили још и Владичански двор, Саборну цркву, цркву Богородице Љевишке, црква Христа Спаса и све преостале мање цркве по Призрену, као и манастир Св. Арханђела изнад Призрена

СРБИ КИДНАПОВАНИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ ОД КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА ДО ДАНАС

ПРИШТИНА
МАРУЛОВИЋ БРАНКО, из Приштине, насеље Врањевац; нестао до 09.07.1999. године.
ПЕТКОВИЋ ГРАДИМИР, из приштинског насеља Улпијана; нестао 29.08.1999. године.
БИОЧАНИН ЉУБИСАВ (1950.), из насеља Врањевац; нестао 22.06.1999. године.
ТАСЕВ ТОМА (45), из Приштине, насеље Улпијана, улаз 8, стан 15; нестао 23.06.1999.године.
ПИЉЕВИЋ ПЕТРИЈА (1942.), из Приштине; одведена 28.06.1999. године.
ЋОШИЋ ЗОРАН (1943.); киднапован 28.06.1999. године.
ЧЕЛИЋ ИВАН (1959.); нестао 14.06.1999. године.
СТАМЕНКОВИЋ НЕНАД, из Девет Југовића.
ВУЈАЧИЋ СЛОБОДАН; нестао 17.06.1999. године.
ПЕТРУШИЋ ЛУКА, из Приштине; нестао 17.06.1999. године.
ПЕТРУШИЋ РАДМИЛА, из Загрмља; нестала 17.06.1999. године.
ЈОВАНОВИЋ КРУНОСЛАВ.
ТОМАНОВИЋ др. АНДРИЈА (1936.), из Приштине; киднапован 24.06.1999. године.
ТОДОРОВСКИ АЛЕКСАНДАР САША (1970.); киднапован 25.06.1999. године.
БРУСАЦ НЕНАД; нестао 26.06.1999. године.
РАДИЋ МИЛАН; нестао 26.06.1999.године.
БУЉЕВИЋ МИЛЕ (1944.); нестао 25.06.1999. године.
РАДИЋ МИЛОШ, из Приштине.
РАДИЋ МИЛАН (1960.); нестао 25.06.1999. године.
СЕРДИЋ СТЕВО; нестао 18.06.1999. године.
ШАРАНОВИЋ СТАНКО (1953.); нестао 26.06.1999. године.
МИКИЋ МИЛОШ (1938.); нестао 23.06.1999. године.
МИКИЋ ЛЕПОСАВА (1946.); нестала 23.06.1999. године.
КУЗМАНОВИЋ ЂОРЂЕ (1957.); нестао 21.06.1999. године.
ЈОВАНОВИЋ МИЛОРАД; нестао у Приштини.
РАЈИЧИЋ ЗОРАН (1969.); нестао у другој половини јуна 1999. године.
ДИМИЋ ДРАГАНА, из Приштине; киднапована пре 20.06.1999. године.
ДИМИТРИЈЕВИЋ ДРАГАН (1970.); нестао у другој половини јуна 1999. године.
ДИМИТРИЈЕВИЋ МИЛУТИН (1934.); нестао 12.06.1999. године.
МАСУЛОВИЋ МИОДРАГ (1961.); нестао 12.06.1999. године.
МАРКОВИЋ БРАНКО (1962.), из Приштине; нестао 12.06.1999. године.
ЂУКИЋ БРАНКО (1961.), из Приштине; нестао 15.06.1999. године.
РАЈКОВИЋ МИРЈАНА; нестала у другој половини јуна 1999. године.
РАЈКОВИЋ СЛАВОЉУБ; нестао у другој половини јуна 1999. године.
РАЈКОВИЋ ВИОЛЕТА; нестала у другој половини јуна 1999. године.
ЖИВИЋ НЕНАД; нестао 16.06.1999. године.
ЦВЕТКОВИЋ ЖИВАДИН, из Приштине.
ИВАНОВИЋ МИЛЕТА; одведен 22.06.1999. године.
ИВАНОВИЋ ЈЕЛЕНА; одведена 22.06.1999. године.
СПАСИЋ ВЕЉКО (1959.), из ПРИШТИНЕ; нестао 20.06.1999. године.
МИРКОВИЋ (Илије) ЗОРАН, из Чанипа код Бруса; нестао 13.06.1999. године.
КОВАЧЕВИЋ НЕБОЈША (17), из Приштине; одведен 22.06.1999. године.
ЂОРЂЕВИЋ СЛАВКО, из Приштине; киднапован у периоду између 14. јуна и 04. јула 1999. године.
СТОШИЋ БРАНКО, из Горње Махале у Горњој Брњици; нестао у другој половини јуна 1999. године.
БАБИЋ Н., из Приштине; одведен 22.06.1999. године.
СТЕВАНОВИЋ ДРАГАН (1958.), из Косова Поља; нестао 19.08.1999. године.
МАЈСТОРОВИЋ ИВАН (1981.), из Приштине; нестао 19.08.1999. године.
АНТИЋ ЗЛАТКО (1963.); нестао 28.07.1999. године.
СТЕВИЋ СЛАВИША (30); нестао 03.08.1999. године.
МИЛЕНКОВИЋ СВЕТИСЛАВ (1961.); киднапован 02.08.1999. године.
НЕДЕЉКОВИЋ ЗОРАН (1952.), из Приштине; нестао 24.08.1999. године.
СТАНКОВИЋ ТРАЈКО (55), из села Којловица; киднапован 11.08.1999. године.
СИМОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1968.), из насеља Кичма; нестао 20.08.1999. године.
СПАСИЋ (драгољуба) ВЕЉКО, из насеља Сунчани Брег; киднапован 19.06.1999. године.
АЏИЋ ТОМИСЛАВ (1939.), из Приштине; нестао 25.07.1999. године.
АРСИЋ ВЛАДИМИР, из Грачанице код Приштине; нестао 28.06.1999. године.
БАРАЦ ЂУРО; нестао 28.06.1999. године.
БУДИМИР РАДЕ (1940.), из Приштине; нестао 02.08.1999. године.
ЧАНОВИЋ ЈЕЛЕНА (71), из Приштине, насеље Улпијана.
ЧУБАНОВИЋ ЂОКА (1950.), из Призрена; нестао 09.07.1999. године.
ДИНИЋ СВЕТОМИР (50), из Приштине; одведен 19.07.1999. године.
ЂОКИЋ ВЛАДИМИР (1946.), из Приштине; нестао 18.06.1999. године.
ЂУКИЋ БРАНКО, из села Девет Југовића код Приштине; нестао у другој половини јуна 1999. године.
ГОРДИЋ МИЛОШ; одведен 12.07.1999. године.
ОСТОЈИЋ ВЕЉКО; одведен 12.07.1999. године.
ХАЈДЕРПАШИЋ НЕНАД; нестао 17.06.1999. године.
ИЛИЋ МИЛОРАД, из Приштине, насеље Дарданија; нестао почетком јула 1999. године.
ИЗДЕРОВИЋ СЛАВИША (25), из Новог Пазара; киднапован 13.06.1999. године.
КРЊИЋ РАДОМИР.
ЈОВАНОВИЋ ВЛАДИМИР (1973.), из Приштине, улица Степе Степановића 40; киднапован 28.06.1999. године.
ЛУКИЋ СЛОБОДАН, из Приштине, насеље Купусиште, блок 4 стан 16; нестао након доласка КФОР-а, а пре 05.07.1999. године.
МАКСИЋ РАДОМИР, из Приштине, насеље Праскина Воденица, објекат Б, ламела 3, осми спрат.
МАРКОВИЋ НОВИЦА; киднапован у Приштини.
МИКИЋ Н. (жена, 18 година), из Приштине; нестала 24.06.1999. године.
МИКИЋ СВЕТОМИР, из Приштине; нестао 21.07.1999. године.
ЈОВАНОВИЋ НИКОЛА, из села Ћарапић, општина Љубовија; одведен 23.06.1999. године.
ЦАПАКИЋ ЦЕПО, из Љубовије; одведен 23.06.1999. године.
ОСТОЈИЋ МИРКО, из Двора на Уни.
ПЕТКОВИЋ др. НЕБОЈША (1958.), из Приштине; нестао 30.07.1999. године.
МИЛАНЧИЋ МИРО, из Приштине, насеље Улпијана; нестао 25.06.1999. године.
МИЛИЋ МИЛИЦА; нестала након доласка КФОР-а, а пре 05.07.1999. године.
МИЛИЋ МИЛОШ; нестао након доласка КФОР-а, а пре 05.07.1999. године.
НИКОЛИЋ ДЕЈАН, из Приштине; одведен 26.07.1999. године.
ПЕТРОВИЋ ВЕРА, из Приштине; нестала 15.06.1999. године.
ПИЛИПОВИЋ РАДЕ, из Приштине; нестао 04.08.1999. године.
ПРОТИЋ СВЕТИСЛАВ, из села Сушица код грачанице; нестао 21.07.1999. године.
РАИЧЕВИЋ ЗОРАН, из Приштине; нестао у насељу Врањевац.
РАКОЧЕВИЋ ПЕТАР (1968.), из села Девет Југовића код Приштине; нестао 12.07.1999. године.
РИСТИЋ БРАТИСЛАВ (1952.), из Приштине; одведен 12.07.1999. године.
РИСТИЋ МИЛОРАД, из Приштине.
СЕКУЛИЋ МИЛОШ, из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
СЕКУЛИЋ ГОРИЦА, из Приштине; нестала 25.06.1999. године.
СЕКУЛИЋ Н. (10), из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
СЕКУЛИЋ Н. (7), из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
СЕКУЛИЋ Н (5), из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
СЕКУЛИЋ Н (2,5), из Приштине; нестао 25.06.1999. године.
СРДИЋ СТЕФАН; нестао 18.06.1999. године.
СРДИЋ СТЕВО (33), из Приштине, нестао 18.06.1999. године.
СТАМЕНКОВИЋ ЖАРКО (1969.), из села Девет Југовића код Приштине; нестао 22.06.1999. године.
СТОШИЋ НЕБОЈША, из Приштине; одведен 22.06.1999. године.
ТАШЕВИЋ ЂОРЂЕ, из Приштине, улица Лоле Рибара 45; нестао у другој половини јуна 1999. године.
ТОДОРОВСКИ ДРАГАН, из Приштине; одведен 26.06.1999. године.
ТОПИЋ ЗОРАН, из Приштине; нестао 15.06.1999. године.
ВАСИЋ ДРАГОЉУБ (1932.), из Приштине; одведен између 17. и 18.07.1999. године.
МИЛЕНКОВИЋ СВЕТОМИР (37), из Приштине; киднапован 02.08.1999. године.
ЈЕШИЋ МАРКО; нестао у насељу Врањевац.
СТЕФАНОВИЋ ЈЕЛЕНА; киднапована у насељу Акташ.
ТОМИЋ ЧАСЛАВ (1942.), из Приштине; нестао 11.07.1999. године.
НЕДЕЉКОВИЋ ЗОРАН (1953.), из Приштине; киднапован 28.08.1999. године.
ПОПОВИЋ МИЛОРАД – МИЛИВОЈЕ (1956.), из Грачанице код Приштине; киднапован 31.08.1999. године.
ПЕТРОВИЋ МАРИЈА (1948.), из Приштине.
МАЈСТОРОВИЋ (Миодрага) ИВАН (1981.), из Приштине; нестао 19.08.1999. године.
ЂОРЂЕВИЋ ВЕСНА (1968.), из Приштине; нестала 16.12.1999. године.
МАРКОВИЋ ТОМИСЛАВ (1946.), из села Девет Југовића; киднапован 24.06.2000. године.
Н.Н.; нестала крајем 1999. године.
МЛАДЕНОВИЋ СТАНОЈКО (1960.); нестао 21.06.1999. године.
ТАСЕВ ТОМЕ (1954.); нестао 23.06.1999. године.
БАРАЋ ЂУРО (1965.9; нестао 28.06.1999. године.
ШКРИПАЦ ВЕРА (1927.); нестала почетком јула 1999. године.
ЈАКШИЋ СВЕТИСЛАВ (1927.); нестао 05.07.1999. године.
МАРКОВИЋ ЗОРАН (1961.); нестао 11.07.1999. године.
ШАБИЋ ДИМИТРИЈЕ (1937.); нестао 16.07.1999. године.
ЖИВКОВИЋ ИЛИЈА (1943.); нестао 14.08.1999. године.
СТОЈКОВИЋ ДРАГАН (1951.); нестао 28.08.1999. године.
МАРТИНОВИЋ НИКОЛА (1969.); нестао 28.08.1999. године.
ЂОРЂЕВИЋ ДРАГАН (1950.); нестао 01.09.1999. године.
РИСТИЋ ВИШЕСЛАВ (1943.); нестао 05.09.1999. године.
ЦВИЈАНОВИЋ ЂОРЂЕ (1942.); нестао 06.10.1999. године.
МЛАДЕНОВИЋ ЗОРАН (1969.); нестао 25.11.1999. године.

ГЊИЛАНЕ
СТАНКОВИЋ ДРАГАН (16), село Клобукар код Новог Брда, киднапован 04.07.1999. године.
СТОЈАНОВИЋ СТАНКО (52), село Клобукар; киднапован 04.07.1999. године.
ТАСИЋ СРЂАН, село Шилово; киднапован 04.07.1999. године.
ТАСИЋ ВУЧКО, село Шилово; киднапован 04.07.1999. године.
ЂЕКИЋ МИЛОРАД, село Коретиште; киднапован 04.07.1999. године.
ЈАЋИМОВИЋ ДРАГАН, (1962.); киднапован 09.07.1999. године.
СТОЈАНОВИЋ СТАНИША, (1972.); нестао 10.07.1999. године.
РИСТИЋ МОМЧИЛО, (1955.), из Ливоча; нестао 09.07.1999. године.
ИВАНОВИЋ ВЕЛИЗАР, (1941.), из Пасјана; нестао 09.07.1999. године.
ЈОВАНОВИЋ ЖАРКО; нестао око 3./4. 07.1999. године.
СИМОНОВИЋ СИНИША, (1950); нестао 10.07.1999. године.
ТОМИЋ ДРАГАН, из Ранилуга; нестао 10.07.1999. године.
ЗДРАВКОВИЋ ЂОРЂЕ, из Ранилуга ; нестао 10.07.1999. године.
ЗДРАВКОВИЋ ЗОРАН, из Ранилуга; нестао 10.07.1999. године.
МАКСИМОВИЋ ЧЕДОМИР, улица Бојанина 6/3; нестао 16.07.1999. године.
ПАРИЋ ЖИВОЈИН, село Трнићевце; нестао 17. 07. 1999. године.
МИХАЈЛОВИЋ СЛАЂАНА, улица Краља Петра бр. 194; нестала 18.07.1999. године.
ТИМОТИЈЕВИЋ ВОЈИСЛАВ, (1930); нестао 13.07.1999. године.
ЈОВАНОВИЋ МИЋА; киднапован 23.07.1999. године.
ПАУНОВИЋ ЈОВИЦА, (1973.), из Пасјана; нестао 23. 07.1999. године.
АРСИЋ ДРАГАН, (1963.), из Пасјана; нестао 23.07.1999. године.
СТЕВИЋ ЗЛАТКО, (1967.), село Понеш; киднапован 17.07.1999. године.
СТОЈАНОВИЋ МОМЧИЛО, из села Макреш; отет 29.07.1999. године.
СТОЈАНОВИЋ ДРАГАН, из села Макреш; отет 29.07.1999. године.
РИСТИЋ СВЕТОЗАР, (1953.); нестао 29.07.1999. године.
РИСТИЋ ВИТОМИР, (1961.); нестао 29.07.1999. године.
СТАНКОВИЋ ДРАГИЦА (80), село Клобукар.
Баба ЂУРЂА (70), улица Ганета Јовановића бр. 1.
СТОЈКОВИЋ ВЛАСТИМИР; киднапован 01.07.1999. године.
ТОДОРОВИЋ ПЕДА, улица Момчила Трумпића; киднапован 02.07.1999. године.
ПЕТКОВИЋ ДРАГАН; киднапован 02.07.1999. године.
ДОБРИ Н.; киднапован 02.07.1999. године
ЦВЕТКОВИЋ ДРАГАН, из села Кметовца.
ФУРУНОВИЋ НЕБОЈША, из Гњилана.
СЛОБОДАН Н., из Павловца.
СТОЈАНОВИЋ ЗВОНКО, из села Кметовца.
ЈОРДАНОВИЋ ЂОРЂЕ, из села Кметовца.
ФИЛИПОВИЋ ЗВОНИМИР, из села Кметовца.
СТОЈКОВИЋ СЛОБОДАН, из Гњилана, Камник 3.
СИРИНИЋ-ЦВЕТКОВИЋ ВЛАСТА, из Гњилана, улица Бојанина.
РИСТИЋ СЛАВОЉУБ, (1963.), из Гњилана; нестао 05.07.1999. године.
САВИЋ ДРАГАН, из Гњилана.
СТОЈКОВИЋ РАДОМИР (66), из села Клокот; нестао.
ЈОВАНОВИЋ др. ЗОРАН, из Гњилана; нестао у првој половини јула 1999. године.
СТОЈАН ДЕНИЋ (66), из Гњилана; нестао 21.07.1999. године.
Н. Н. (13),
ЧЕДОМИР НИКОЛИЋ (59), из села Коретишта; киднапован 02.11.1999. године.
ЛАЗИЋ БОЖИДАР (1930.), из села Жегра; нестао 15.06.1999. године.
ЛАЗИЋ ДУШИЦА (1930.), из села Жегра; нестала 15.06.1999. године.
ТАСИЋ САША (1964.); нестао 19.06.1999. године.
РИСТИЋ ДРАГАН (1963.); нестао 22.06.1999. године.
МЕТОДИЈЕВИЋ МИРОСЛАВ (1975.); нестао 25.06.1999. године.
СТЕВАНОВИЋ ЉУБИНКА (1927.); нестала почетком јула 1999. године.
СТОИЉКОВИЋ БОЖИН (1920.); нестао почетком јула 1999. године.
СТОИЉКОВИЋ СТАНИЈА (1925.); нестала почетком јула 1999. године.
РИСТИЋ СРБА (1956.); нестао 13.07.1999. године.
МИТРОВИЋ МИОДРАГ (1978.); нестао 30.07.1999. године.
СТОЈАНОВИЋ ТИХОМИР (1965.); нестао 17.08. 1999. године.
АНТИЋ СЛОБОДАН (1942.); нестао 24.08.1999. године.
СТЕВАНОВИЋ ЗОРАН (1964.); нестао 24.08.1999. године.
СТОЛИЋ ГРАДИМИР (1967.); нестао 25.08.1999. године.
ЈОВАНОВИЋ ВИДА (1957.); нестала 13.10.1999. године.
БУСАТОВИЋ ЉУБИЦА (1923.); нестала 10.11.1999. године.

ВИТИНА
МАРИНКОВИЋ СЛОБОДАН (50), из села Клокот; киднапован 04.07.1999. године.
ПЕКИЋ СТОЈАН (50), из села Клокот; киднапован 04.07.1999. године.
ТРАЈКОВИЋ СЛОБОДАН (50), из села Клокот; киднапован 04.07.1999. године.
ПИРИЋ ЉУБИША (1973.), из села Врбовац; нестао 08.07.1999. године.
АНТИЋ МИЛИСАВ (1971.), из села Пожањара; нестао 12.06.1999. године.
АНТИЋ СВЕТИСЛАВ (1968.), из села Пожањара; нестао 12.06.1999. године.
АНТИЋ РАДОВАН (1977.), из села Пожањара; нестао 12.06.1999. године.
ПЕТРОВИЋ БРАНЕ (35), из Витине.
ЂОРЂЕВИЋ ЖАРКО, из села Садовина код Витине; киднапован 14.06.1999. године.
ЈОВАНОВИЋ ГОРАН (1977.), из села Врбовца код Витине; нестао 30.07.1999. године.
МИТРОВИЋ ДРАГАН (23), из села Врбовца код Витине; киднапован 30.07.1999. године.
ДАЈИЋ РАДОВАН (1972.), из села Врбовца код Витине; киднапован 30.07.1999. године.
ЈАЦИЋ КОСТА (1943.); нестао 17.07.1999. године.
СТОЈКОВИЋ МИЛОРАД (1932.); нестао 22.07.1999. године.

БРЊИЦА
ПОПОВИЋ МИЛОВАН (22), из Доње Брњице; нестао 28.07.1999. године.
ПОПОВИЋ ДРАГАН (38), из Доње Брњице; нестао 10.08.1999. године.
ПОПОВИЋ ПРЕДРАГ (1959.); нестао 10.08.1999. године.
ДУКИЋ МИОДРАГ (43).
БОРИЋ МЛАДЕН (31).

КОСОВО ПОЉЕ
РИСТИЋ ДАВОР (1971.), из Косово Поља, улица Сердара Јанка Вукотића; нестао 22.06.1999. године.
СТЕВАНОВИЋ ВЛАСТИМИР, из села Дојнице.
СТЕПИЋ ЗВОНИМИР (31)
БРЕГОВИЋ НИКОЛА
ДЕЈИЋ БОБАН
МАЈСТОРОВИЋ ДЕКАН (18)
СТЕВАНОВИЋ ДРАГАН (42) из Косова Поља, киднапован 19. августа 1999. године.
СТЕВИЋ МИЛАН
ЂУКИЋ ЗОРАН, нестао 04. новембра 1999. године
СТАНОЈЕВИЋ МИЛИДИЈА (80) из Обилића, стара и болесна, нестала је из своје куће у ноћу између 16. и 17. новембра 1999. године.
ПРОКИЋ ДЕЈАН (1979), нестао јуна 1999. године.
АЛЕКСИЋ ТОМО (1965), из Горњег Обриња, општина Глоговац. Нестао 8.6.1999. године.

ЛИПЉАН
СТАНИШИЋ ЗОРАН, (1979), из села Словиње, општина Липљан. Киднапован је 22. јуна, у 13:30 часова, испред своје куће.
ЂУКИЋ МИОДРАГ (1947), нестао 22.6.1999. године.
СЛАВКОВИЋ ДРАГОЉУБ (1956), из Липљана, нестао 22. јуна 1999. године.
ВАСИЋ МЛАДЕН (1964), сва тројица из села Рабовца). Нестали су 22.6.1999. године.
СТАНОЈЕВИЋ РАДЕ, (1938) из Липљана, киднапован 20.6.1999. године.
НЕДЕЉКОВИЋ СВЕТИСЛАВ, (1952) отет испред поште у Липљану 3. јула 1999. године.
ЖИВИЋ ВОИМЕР/ВЕЛИМИР (1927), нестао 8. јула 1999. године.
ЖИВИЋ ДРАГАН (1958), из села Старо Рујце, код Липљана. Нестали су 8. јула 1999. године.
СТОЛИЋ МИЋА, (1981) из Штимља, киднапован 12.7.1999. године.
ЂАНОВИЋ МОМИР
ЂАНОВИЋ СЛАВИЦА, из Липљана. Нестали су у периоду од 14. до 19. јуна.
ДУКИЋ АНКА, из Магуре, код Липљана. Нестала је у периоду између 14. и 19. јуна.
РИСТИЋ ПЕРА
ТАЛИЋ ВЕРА
БОРА Н., нестали су 10. јула.
АНДРЕЈЕВИЋ ДУШКО (1959), нестао у Липљану 11. јуна 1999. године.
РИСТИЋ НИКОЛА (1932), нестао 12. јула 1999. године.

КОСОВСКА МИТРОВИЦА
МИЛЕНКОВИЋ РАЈКО (1954) из Лепосавића, из Старог Насеља. Нестао у Косовској Митровици 14. 11. 1999. године
ВАСОВИЋ ДЕЈАН (1973) рођ. у Крагујевцу, нестао 11. августа 1999. године
ДЕНИЋ ЦВЕТКО (1962) нестао 17. јуна 1999. године
АВРАМОВИЋ МИЛОРАД (1960) нестао 19. јуна 1999. године
ЖИВКОВИЋ ТОДОР (1949) нестао 2. августа 1999. године
КРИВОКАПИЋ АРСЕНИЈЕ (1959) нестао 13. септембра 1999. године
МУРГАНИЋ ДУШАН (1953) нестао 9. марта 2000. године

УРОШЕВАЦ
ЧАНГУЛОВИЋ СЛАВКО из Урошевца
СТОЛИЋ СЛОБОДАН (1944) из Штимља. Нестао је 15. јуна
ГРКОВИЋ ЈОВО из Урошевца, нестао у Сливову, 14. јуна 1999. године
РИСТИЋ ДРАГАН и његова супруга
РИСТИЋ МАРИЈА из села Српски Бабуш, општина Урошевац. Нестали су у периоду од 14. до 19. јуна
КОЛТОЧЕВИЋ НИВАК
КОЛТОЧЕВИЋ ЗОРКА из села Гатње, код Урошевца. Нестали су у периоду од 14. до 19. јуна
ДАНЧЕТОВИЋ БОЖИДАР из села Српски Бабуш, општина Урошевац. Из села је одведен 18.06.1999. године
ТРАЈКОВИЋ ДРАГАН нестао током јуна месеца
СТАНКОВИЋ БОЖИДАР из села Српски Бабуш, општина Урошевац. Из села је одведен 18.6.1999. године
ЂОРЂЕВИЋ ЉУБОМИР и
ЂОРЂЕВИЋ РАДА са децом Сањом и Гораном из околине Урошевца. Киднаповани су од стране ОВК 22.јуна
ЂОРЂЕВИЋ САЊА
ЂОРЂЕВИЋ ГОРАН
ЂОРЂЕВИЋ ПЕРИЦА (1968) нестао 23. јуна 1999. године
ВИТКОВИЋ БОРИВОЈЕ и
ВИТКОВИЋ СЛАВИЦА из Гњилана. Киднаповани су у центру Гњилана у периоду између 20. и 23. јуна
КОЦИЋ СТАНИСЛАВ из села Варош, нестао у селу Варош у периоду између 14. јуна и 4. јула
МАРКОВИЋ ДЕСИМИР
СТОЛИЋ НЕБОЈША нестао у Урошевцу, у периоду од 14. јуна до 4. јула
ЏУНГУРОВИЋ СТАНИША нестао у Урошевцу, у периоду од 14. јуна до 4. јула
ДЕЈАНОВИЋ ЧЕДА из Српског Бабуша у општини Урошевац. Из села је одведен у непознатом правцу 19. јуна
ИЛИЈА (презиме непознато)
МИЛОСАВЉЕВИЋ СЛАЂАН
ТАСИЋ ЉУБИНКА и
ТАСИЋ МИОДРАГ
ДАБИЋ МИЛОСАВ и
ДАБИЋ РАДМИЛА из Неродимља. Нестали су у периоду од 14-19. јуна
СТОЈКОВИЋ МИЛАН (1914) нестао 25. јуна 1999. године
СТОЈКОВИЋ ДАРИНКА (1921) нестала 25. јуна 1999
ДЕЈАНОВИЋ МИЛОРАД – РАДЕ (1929) из Качаника и његова супруга, нестао 23. јуна 1999. године
ДЕЈАНОВИЋ ЈЕЛЕНА (1936) из Старог Качаника, нестали 23. јуна 1999. године
ОБРАДОВИЋ МИОДРАГ (1947) нестао испред своје куће, 17. јуна 1999.године
ПАРЛИЋ ДИМО (1950) нестао 17. јуна 1999. године
КОТАРЧЕВИЋ СРЕТА (1952) нестао 17. јуна 1999. године
СТАНКОВИЋ РАДОЈКО (1936) нестао 26. јуна 1999. године
СТАЛЕТОВИЋ БОРИЛСАВ (1942) нестао 30. јуна 1999. године
ЗАБУНОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1931), нестао 15. јула 1999. године
ЗАБУНОВИЋ КРУНА (1931) нестао 15. јула 1999. године

ШТРПЦЕ
ДОГАНЏИЋ ДРАГАН (1971) из Штрпца. Отет је 21. јуна 1999. године
АНЂЕЛКОВИЋ ЖИВОЈИН (1949) из Готовуше. Киднапован је 21. јула 1999. године
АНЂЕЛКОВИЋ ИВАН (1973) син Живојина из Готовуше. Киднапован је 21. јула 1999. године
ЖИВКОВИЋ ВЛАСТИМИР (1942) радник из Готовуше. Киднапован је 21. јула 1999. године
РЕПИНОВИЋ МИЛОРАД (1924) пензионер из Готовуше. Киднапован је 24. септембра 1999. године
ЖИВКОВИЋ ПАУН (1947) просветни радник (директор школе у Урошевцу). Киднапован је у Урошевцу под пратњом КФОР-а, 28. септембра 1999. године
СТОЈАНОВИЋ МАРКО (1946) Киднапован је у Урошевцу под пратњом КФОР-а, 28. септембра 1999. године

ПРИЗРЕН
СТЕВАНОВИЋ ЉУБИСАВКА (1936) из Призрена, нестала 20.7.1999. године
БУРЧИЋ ДРАГАН припадник Војске Југославије, Нестао између 13. и 14. јуна
МАРКОВИЋ НОВИЦА и његов брат
МАРКОВИЋ Н. нестали су у другој половини јуна
МАРКОВИЋ ЗОРАН нестао код Суве Реке 13. јуна
БОЈИЋ ДРАГОЉУБ нестао код Суве Реке, 13. јуна
НЕДЕЉКОВИЋ ЉУБИША (1957)
НЕДЕЉКОВИЋ ЛЕПОСАВА (1953) из Суве Реке, нестали су непознатог датума
МИЛИВОЈЕВИЋ ГОРАН (1978) из Севојна, нестао 23. јуна 1999. године
КОВАЧЕВИЋ ДРАГАН (1952) из Злакуса код Ужица. Нестали су 23. јуна
РАДОЈКОВИЋ ВЕЛИМИР (1947) из Скопља. Коднапован је 16. јула
СТАНКОВИЋ ТОДОР (1947) и
ТРАЈКОВИЋ ДРЈАН (1970) Нестали су у Сувој реци 13. јуна
ТОДОРОВИЋ МАРКО (1952), из Куршумлије. Нестао је 21. јула
МИРИЋ МЛАДЕН (1949) Нестао је 28. јуна 1999. године
БИЈЕЛИЋ (Вишеслава) МАРКО
МАРКОВИЋ РАДА и
МАРКОВИЋ СТОЈАДИН Нестали су између 23. и 30. августа 1999. године
ПИРКОВИЋ СРЕЋКО (1931) нестао 20. јуна 1999. године
ПИРКОВИЋ ТОМИСЛАВ (1937)
ТОКИЋ ВЕСЕЛИН (71)
АНЂЕЛКОВИЋ СТОЈАН-СТАЈКО (47)
ЈОВАНОВИЋ ДЕЈАН
АРСИЋ ЈОВАН (33)
ЈОВАНОВИЋ ТОМИСЛАВ (1955) нестао у понедељак 01. новембра 1999. године
АНТИЋ Н. нестао у јулу
ШУРДИЋ ДРАГАН (1962), нестао 18. августа 1999. године
ИЛИЋ ИЛИЈА (1951), нестао 14. јуна
СИМОНОВИЋ НЕНАД (1954) нестао 16. јула 1999. године
ЂУКАНОВИЋ Н. отац и
ЂУКАНОВИЋ Н. син (30) киднаповани
ПАТРГОНИЋ ТИХОМИР (84) нестао
РИСТИЋ АНЂЕЛКО нестао јуна 1999. године
РИСТИЋ ЈОВАНКА нестала јуна 1999. године
РИСТИЋ МИЛЕВКА (1950) нестала јуна 1999. године
РИСТИЋ МИРКО (1948) нестао 11. јуна 1999. године
ЈОВАНОВИЋ ЈОВАН (1928) село Лешане, нестао 11. јуна 1999. године
ПЕТКОВИЋ ДЕСАНКА (1941) село Сува Река, нестала 12. јуна 1999. године
КАРАНОВИЋ ДУШКО (1956) нестао у Сувој Реци, 12. јуна 1999. године
КАРАНОВИЋ СЊЕЖАНА (1965) нестала у Сувој реци 12. јуна 1999. године
ЈАНИЋИЈЕВИЋ СТАНИМИР (1941) из Горњег Села, нестао 13. јуна 1999. године
ЖИВАНОВИЋ СВЕТЛАНА (1955) из Мушитишта, нестала 14. јуна 1999. године
ПАНТАЛОН ЂОРЂЕ (1969) нестао 15. јуна 1999. године
ВИЛИЧКОВИЋ БИСЕРКА, (1952), нестала 15. јуна 1999. године.
НОВОИЋ СТАНКА (1935), село Љубенић, нестала 16. јуна 1999. године.
ЦРЕВАР ДУШАН, (1968), нестао 20. јуна 1999. године.
МИЛЕНКОВИЋ МОМИР, (1947), нестао 28. јуна 1999. године.
ЈЕФТИЋ БУДИМИР, (1927), нестао поч. јула 1999. године.
БЛАГОЈЕВИЋ СРЕЋКО, (1940), нестао 2. јула 1999. године.
ИЛИЋ ПЕТАР )1982), из Гоњег Села код Призрена, нестао 9. јула 1999. године.
ЂУКАНОВИЋ ДРАГОМИР, (1927), нестао 12. јула 1999. године.
ЂУКАНОВИЋ ЈОВИЦА, (1955), нестао 12. јула 1999. године.
СТАНЧИЋ МИЛАН, (1945), нестао 25. јула 1999. године.
ЗЕКОВИЋ ВОЈИСЛАВ, (1941), нестао 29. јула 1999. године.
ПАТРНОГИЋ ТИХОМИР, (1915), нестао 1. септембра 1999. године.
ОГАРЕВИЋ БОЖИДАР, (1923), нестао 29. октобра 1999. године.

ДОЈНИЦЕ – Призрен
СТЕФАНОВИЋ МИЛИЦА (79).
СТЕВАНОВИЋ СЛАВИЦА (40).
СТЕВАНОВИЋ ВЛАСТИМИР, (1979), нестао 12. јуна 1999. године.
АНТИЋ ЧЕДОМИР (70).
АНТИЋ МАРА (70).
НИКОЛИЋ БОЖИДАР (75).
НИКОЛИЋ БОСИЉКА, (1928), нестала 17. јуна 1999. године.
ЂЕКИЋ ДРАГА (70).
ЂЕКИЋ СРЕЋКО (50).
СПАСИЋ ЈЕФТА, (1927), нестао 25. јуна 1999. године.
СПАСИЋ БОСИЉКА, (1929), нестала 24. јуна 1999. године.
РАДИВОЈЕВИЋ ТОМИСЛАВ (70).
РАДИВОЈЕВИЋ МОМА (70).
СТОЈКОВИЋ МИРКО.
СТОЈКОВИЋ ЖИВКА, (1929), нестала 27. јуна 1999. године.
СТОЈКОВИЋ ТРИФУН (90).
СТОЈКОВИЋ НАТКА.
БОГДАН Н.
РИСТАНОВИЋ МОМЧИЛО, (1940), нестао 24. јуна 1999. године.

ОРАХОВАЦ
ГРКОВИЋ СВЕТИСЛАВ – СВЕТА, (1933). Киднапован је 16. јуна 1999. године.
ВИТОШЕВИЋ МАРКО, (1939). Отет је из своје куће 16. јуна.
ПЕЛЕВИЋ РАТКО (64), отет из куће
ДЕДИЋ БОБАН, (1963). Киднапован 18.6.1999. године.
ВИТОШЕВИЋ СИНИША, (1959), отет из своје куће 22. јуна 1999. године.
ВИТОШЕВИЋ МАРКО, (1938), нестао 16. јуна 1999. године.
МАЈМАРЕВИЋ ГРАДИМИР, (1945).
БУЛИЋ БУДИМИР, (1950). Одведен је из свог стана 18. јуна.
ГРКОВИЋ ЉУБИША, (1955)
ЈЕФТИЋ МИЛИЦА (1933), ИЗ Ораховца, нестала 27. јуна.
КАЖИЋ СТАНИША, (1960).
ПЕЛЕВИЋ ПЕКА,
БЕГОВИЋ БЛАЖО. Губи му се сваки траг 16. јуна 1999. године.
КРСТИЋ СНЕЖАНА (30).
ПЕЛЕВИЋ ЦВЕТКО, (1935), из Ораховца. Одведен је из куће 16. јуна.
МИЉКОВИЋ ТИХОМИР, (1927). Из Ораховца, одведен из куће 16. јуна.
ШТРБАЦ МАРИЦА. Сваки траг јој се губи 16. јуна 1999. године.
ВЕЛИМИРОВИЋ МИХАЈЛО (55), избеглица из Хрватске, са боравком у Ораховцу. Киднапован је 18. јуна.
МАВРИЋ МЛАЂАН, (1964), из Велике Хоче. Нестао 12.10.1999. године.
БАОШЕВИЋ БУДИМИР, (1944), нестао 29. октобра 1999. године.
СТОЛИЋ ГОРАН, (1974) нестао 29. октобра 1999. године.
ДЕДИЋ НЕГОВАН, (1967), нестао 29. октобра 1999. године.
МИЛЕНКОВИЋ СТАНИША, (1953), нестао 29. октобра 1999. године.
МОЈЧИЋ ЗВЕТДАН, (1973) из Ораховца, нестао 29.10.1999. године.
ЈОСАНОВИЋ КРУНИСЛАВ, (1937), нестао 11. јуна 1999. године.
СИМИЋ АРСА, (1924), нестао 19. јуна 1999. године.
МИТИЋ ЈОВАНКА, (1939), нестала 13. јула 1999. г
МИТИЋ СТАНИСЛАВ, (1933), нестао 13. јула 1999. године.
ЈЕЛИЋ МАРКО, (1968), нестао 9. августа 1999. године.
ЛУКИЋ РАДИВОЈЕ, (1969), нестао 27. децембра 1999. године.
РАШИЋ МИЛОРАД, (1957), нестао 19. децембра 1999. године.
ПАТРНОГИЋ ДУШАН, из Велике Хоче, отет од Шиптара 17. јула 1998. године.

ПОДУЈЕВО
МИЛАЧИЋ МИРОСЛАВ из села Беловац, код Подујева.Киднапован је у периоду од 14. до 24. јуна
МИЛОВАНОВИЋ СМИЉКО (42) заробили су га припадници ОВК 21. маја
МИЛАЧИЋ ЉУБИША

ВУЧИТРН и ГОЈБУЉА
КОРДИЋ ЈОВИЦА и
БАЛТИЋ СЛОБОДАН из Вучитрна. Нестали су у Вучитрну, у периоду између 14. јуна и 4. јула
ЈОЦИЋ (Луке) СРЂАН (1969) из села Баљске, киднапован 22. августа 1999. године
САВИЋ (Павла) ЉУБОДРАГ (1947) из Гојбуље, нестао половином јуна 1999. године
МИХАЈЛОВИЋ (Ненада) БРАНИСЛАВ (1971) из Гојбуље, киднапован од у својој ући у Гојбуљи 25.5.1999. године
МИХАЈЛОВИЋ (Ненада) ВЛАДИМИР (1978) нестао 25. јуна 1999. године
МЛАДЕНОВИЧ (Драга) ВЛАДИМИР (1972) из Новог Села код Вучитрна, нестао 25. јуна 1999. године
БАЛТИЋ СЛАВОЉУБ из Вучитрна. Последњи пут виђен 15. јуна
БРАКУС ДУШАН (1927) из села Недаковац, код Вучитрна, нестао 19. јуна 1999. године
ВУКМИРОВИЋ МИЛОВАН (рођен 1946) из села Граце, код Бабиног Моста. Киднапован је у суботу 9.10.1999. године
ПОПОВИЋ ПЕТАР (1935) нестао 14. јуна 1999. године
ЈАНАЋКОВИЋ ЋИРИЛО (1917) из Новог Села Мађунског, нестао 15. јуна 1999. године

ПЕЋ
СТАНИШИЋ ЗОРАН из Пећи
ДОНЧИЋ ЛУКА из Пећи
ДОНЧИЋ СЛОБОДАН из Пећи
ДОНЧИЋ СНЕЖА из Пећи
ДРАГОВИЋ ДРАГАН из Пећи
ДРАГОВИЋ ДУШАН из Пећи
ДРАГОВИЋ МИЛОСАВКА из Пећи
ДРАГОВИЋ ПРЕДРАГ (1950) нестао 22. јуна 1999. године
ДУЈЧИЋ МИШО из Пећи
ЂОКИЋ ИВАН (1959) из Пећи
ЂУРИИЋ ВУЧЕТА (1928) из Белог Поља код Истока
ПЕШИЋ ДУШАНКА из Истока
РАДНИЋ РАДОВАН из Истока
РОЛИЋ ВЕЉКО из Пећи
САВИЋ ЈОВИЦА из Пећи, отет 19. јуна
САМАРЏИЋ ЛУКА из Пећи
ИЛИЋ ДЕСА (1945) из Пећи, нестала 12. јуна 1999. године
ЧУПИЋ БРАНКО (1952) одведен из куће 24. јуна
ЈОЦИЋ ДУШАН (1975) из Пећи. Одведен 18. јуна 1999. године
ДАШИЋ ДРАГАН (1962) из Пећи, нестао 18. јуна 1999. године
ЂИКАНОВИЋ ЈОВА из Пећи, одведен из стана 25. јуна
ЂОКИЋ МИОДРАГ из Пећи. Нестао у периоду између 19. и 23. јуна
КРСТИЋ МАКСИМ (1954) из Пећи. Киднапован 19. јуна у Пећи
ЂУРИЧИЋ МИЛИВОЈЕ (1937) нестао 19. јуна
ПЕТРОВИЋ РАДОЊА (1935)
ГРУЈИЋ БРАНКО (1936) из Пећи. Ухапшен је 18. јуна у Пећи
ГРУЈИЋ МИЛОРАД (1957) Ухапшен 18. јуна 1999. године
ДАШИЋ ДУШАН
ДАШИЋ ЈОВАНКА
ЈАШОВИЋ АЛЕКСАНДАР (1936) Последњи пут је виђен 20. јуна
ЈЕВРИЋ МИЛОШ (1939) Последњи пут је виђен 19. јуна
ЈОВАНОВИЋ МИРА
ЈОВАНОВИЋ РАНКА
ЈОВАНОВИЋ РАНКО
КАРАЋ МИЛУТИН (1946) нестао је у Пећи око 15. јуна 1999. године
КАЗАЋ МИЛУТИН (43) Нестао19. јуна
ЛАЛИЋ ЉУБО (60)
ЛАЛИЋ МИРОСЛАВА (80)
ШУТИЋ ВУЧКО (1931) из Штупеља, нестао 26. јуна 1999. године
ШУТИЋ ДЕСАНКА
ШУТИЋ ЖИВКО
ШУТИЋ МИЛИЦА
ШУТИЋ СВЕТО
ЛАЛИЋ СПАСОЈЕ (1950) УНИФОРМИСАНИ Албанци су га ухапсили 18. јуна
ЛАЛОВИЋ ДАРА
ЉУШИЋ СТАНОЈЕ (1936)
ЉУШИЋ ЦЕНКА
МАРТИНОВИ ВОЈИСЛАВ (1924) из Пећи. Киднапован је у току дана, 24. јуна
МАРТИНОВИЋ ЗОРКА
МЕМАРОВИЋ ЂОРЂЕ
МИЛОСАВЉЕВИЋ ЉУБОМИРКА – ЉУПКА
МИЛОСАВЉЕВИЋ ВЛАДИМИР
МИЈАТОВИЋ ЗОРА
НЕДЕЉКОВИЋ ВЛАСТА
НЕДЕЉКОВИЋ РАНКО
СТОЈКОВИЋ ЂУРКА
НОВАКОВИЋ МИЛОРАД
РАДЕВИЋ БОГДАН (1936) нестао 24. јуна 1999. године
РАДЕВИЋ МИЛОШ (1947) нестао 25. јуна 1999. године
РАДЕВИЋ БРАНКО и
РАДЕВИЋ Н.
ШКЕМБАРОВИЋ МИОДРАГ из Пећи. Нестао у ноћи између 21. и 22 јуна
ШОШКИЋ МИОДРАГ (1955) нестао у пећи, 19. јуна 1999. године
ТОШКОВИЋ ЂОРЂЕ, (1924)
ВУЛЕВИЋ ВЛАДО, (1938)
БОГИЋЕВИЋ (Глогорија) ДУШАН (1931)
БОГИЋЕВИЋ МИЛИЋ,
ВУКЋЕВИЋ (Миле) СПАСА
ВУЛИЋ АЦО
ВУЛИЋ МИШКО
ВУЛИЋ ТАЦА
СТАНКОВИЋ МИОДРАГ (1954) из Пећи, отет 23. јуна
ГОЈКОВИЋ РАДОТА (1929) нестао почетком јула
ГОЛУБОВИЋ ЗОРАН (1963) отет 23. јуна
ГРУЈИЋ БРАНКО киднапован је 18. јуна
ЈОЧИЋ ДУШАН из Пећи отет 8. јуна
КАРЋ МИЛУТИН из Пећи отет 19. јуна
ЛАЗОВИЋ ПЕРО
ПОПОВИЋ ДРАГАН рођ. 2.2.1960. године. нестао јуна 1999. године
КОРАЋ МИРКА (1934) село Заћ, нестала 12. јуна 1999. године
ВУЛИЋ МИОДРАГ (1959) из Истока, нестао 12. јуна 1999. године
ВУЛИЋ РАДОЈЕ (1928) нестао 12. јуна 1999. године
ВУЛИЋ СТАНИЦА (1940) нестала 12. јуна 1999. године
ВУЛЕВИЋ БРАНИСЛАВ (1937) из Главачице, нестао 13. јуна 1999. године
ЋИРКОВИЋ ВАСИЉКА (1920) нестала 15. јуна 1999. године
ВУКОВИЋ МИЛИВОЈЕ (1938) нестао 15. јуна 1999. године
ЗОГОВИЋ РАДЕНКО (1953) нестао 16. јуна 1999. године
РАДМИЋ РАДОВАН (1955) нестао 16. јуна 1999. године
НОВОВИЋ ЦВЕТКО (1924) село Набрђе, нестао 16. јуна 1999. године
ЂУРИЋ ЉУБОМИРКА (1937) нестала 17. јуна 1999. године
НОВОВИЋ ГОРАН (1965) нестао 17. јуна 1999. године
ПЕТКОВИЋ ДРАГАН (1957) неста о17. јуна 1999. године
ПЕТКОВИЋ ЗОРАН (1953) нестао 17. јуна 1999. године
ЈАНКОВИЋ НЕБОЈША (1962) нестао 18. јуна 1999. године
САВИЋ ЈОВА (1948) нестао18. ЈУНА 1999. године
НОВИЋЕВИЋ МИЛОРАД (1949) нестао 21. јуна 1999. године
ЈЕРЕНИЋ МИЛИВОЈЕ (1928) нестао 27. јуна 1999. године
СЕНИЋ ВАСИЛИЈЕ (1936) нестао 27. јуна 1999. године
ПЕРОВИЋ ЖАРКО (1945) нестао 27. јуна 1999. године
МИКУЛИЋ РАДЕ (1930) нестао 28. јуна 1999. године
ПЕЈОВИЋ САВКА (1922) нестала почетком јула 1999. године
ВУЈИСИЋ МИЛОШ (1942) нестао 15. јула 1999. године
СТЕВИЋ СМИЉАНА (1929) нестао 20. јула 199. године

КЛИНА
ЈОВАНОВИЋ БОЖАНА (1927) нестала 17. јуна 1999. године
ЈОВАНОВИЋ ВОЈИСЛАВ (1953) нестао 17. јуна 1999. године
ПАВЛОВИЋ БОРИВОЈЕ
ПАВЛОВИЋ МИЛОВАН,(1936) нестао 15. јула 1999. године. И његов син
ПАВЛОВИЋ РАДОШ (1961) Киднаповани су у ноћи између 15. и 16. јула
ПЕЈЧИНОВИЋ СЛОБОДАН рођен 10. марта 1980. године
ДОНЧИЋ ИЛИЈА (1964) нестао 23. августа 1999. године. и његова мајка
ДОНЧИЋ МИЛЕНА (1937) нестали су 23. августа 1999. године
ОМЕРАГИЋ ЛИДИЈА (1952) нестала 30.6.1999. године
ЛАЛИЋ ЈЕЛЕНА (1938) нестала 17. јуна 1999. године
ЛАЛИЋ ВОЈИЛСАВ (1935) нестао 17. јуна 1999. године
ПЕШИЋ ЖИВКО (1923) нестао 18. јуна 1999. године
СТЕВАНОВИЋ ДРАГИЦА (1936), нестала 26. јуна 1999. године
СТЕВАНОВИЋ СТАНОЈ (1930) нестао 26. јуна 1999. године
МИКИЋ Н. и супруга му
МИКИЋ Н. нестали јуна 1999. године

ЂАКОВИЦА
ЦОНОВИЋ СРЕТЕН
ЈАЊИЋ СЛОБО
ФОЛИЋ ВЕЉКО (1949)
ПЕТРОВИЋ МИЋА (1937) нестао 8. јула 1999. године
ПЕТРОВИЋ РАДМИЛА (1938) из Ђаковице, одведени 8. јула 1999. године
РАДОВАНОВИЋ МИЛОРАД и његова жена
РАДОВАНОВИЋ ЗОРКА нестала 15. јула
РАКИЋ РАДОВАН нестао је око 7. јула
ДЕДИЋ МАРЈАН (1955) нестао 18. јуна 1999. године
СТАЛЕТОВИЋ МАРИЦА
СТАЛЕТОВИЋ МИЛАН
МАРИНКОВИЋ ГОРАН (1972) нестао у с. Лабљане 19. јуна 1999. године
МИЉКОВИЋ ПРЕДРАГ (1961)
ПАВИЋ ЖИВОЈИН (1951)
КРСТИЋ МИЛИВОЈЕ (?) нестао јуна 1999. године
КРСТИЋ ВИЛКА (?) НЕСТАЛА ЈУНА 1999. године
ГАГОВИЋ РАДЕ (1955) нестао 12. јуна 1999. године
ПЕТКОВИЋ ЖИВКО (1938) нестао 12. јуна 1999. године
ЛАЗАРЕВИЋ ЈОВАН (1912) нестао У Ђаковици 14. јуна 1999. године
ЛАЗАРЕВИЋ ЉУБИЦА (1924) нестала у Ђаковици 14. јуна 1999. године
ЈОВАНОВИЋ ИЛИЈА (1928), нестао у Ђаковици 7. јуна 1999. године
ГАГОВИЋ РАДЕ (1955) нестао 12. јуна 1999. године
ПЕТКОВИЋ ЖИВКО (1938) нестао 12. јуна 1999. године
СТАНОЈЕВИЋ МИЛОШ (1926) нестао 12. јуна 1999. године
ПАВЛОВИЋ БОРА (1927) из Дечана, нестао 15. јуна 1999. године
КОСТИЋ МАРКО (1940) нестао 15. јуна 1999. године
СОБА ВИДОСАВА (1930) нестала 15. јуна 1999. године
ВУКАШИНОВИЋ РАТКО (1935) нестао 17. јуна 1999. године
ИЋЕВИЋ МИЛКА (1926) нестала 19. јуна 1999. године
ШЋЕПАНОВИћ СТАНКА (1930) нестала 19. јуна 1999. године
ПЕТРОВИЋ СЛОБОДАН (1965) нестао 20. јуна 1999. године
АНТОНИЈЕВИЋ ЗОРАН (1967) нестао 23. јуна 1999. године
ВЕКИЋ МИЛИЦА (1940) нестала 1. јула 1999. године
ПЕТРИЋЕВИЋ ДРАГИЦА (1926) нестала 5. јула 1999. године
МЕДЕНИЦА БРАНКО (1942) нестао 26. јула 1999. године

ШТА СЕ ЗАИСТА ДОГОДИЛО У СОВСКОМ СЕЛУ РАЧАК?

Милован Дрецун

Пуно село терориста
Антитерористичка акција, коју су припадници полиције извели 15. јануара 1999. године у селу Рачак, била је повод за жестоке претње бомбардовањем Југославије од стране НАТО до чега је и дошло
Село Рачак, које се налази недалеко од Штимља, у подножју Језерске планине, има 250-300 кућа и смештено је у долини. Почетком јануара 1999. у селу је био смештен штаб терористичке бригаде са 126 терориста, међу којима је била и злогласна терористичка породица Мујота (отац, два сина и кћерка) која је одговорна за смрт шесторице полицајаца. Околна села Петрово, Лужак и Ранце такође су била под контролом терориста.
У Рачку, сем неколико стараца, није било других цивила. О припремљеној антитерористичкој акцији у Рачку полиција је обавестила мисију ОЕСЦ, тзв. верификаторе. Акција је најављена за 8,00 часова. У то време на брду код борове шуме, поред пута Приштина - Сува Река - Призрен, била је и телевизијска екипа "Ројтерса". Око 15 возила ОЕСЦ распоредило се дуж пута испред Рачка.
Стотинак полицајаца блокирало је пут од Петровог до села Ранце. Распоредили су се дуж асфалтног пута. У боровој шуми, десно од пута, била је војна јединица која је имала задатак да подржава полицију која је требало да постави блокаду, уђе у село и разбије терористе. План антитерористичке акције за Рачак је био да део полиције обиђе Рачак и заузме положаје изнад села а да онда остатак полиције крене с пута.
На тај начин би терористи били ухваћени у обруч и разбијени. Без обзирана то што се између села које је у долини и асфалтног пута налази узвишење, терористи нису ископали ровове и бункере на узвишењу, већ иза села на брдима према Језерској планини. На брдима која су испресецана изградили су два реда ровова, заклона и бункера.

У обручу
Прва и друга утврђена линија међусобно су удаљене око 200м. Ровови прате конфигурацију терена, изузетно су добро маскирани и не виде се. У првом реду ровова стално су били постављени митраљез 7,62 мм, "бровинг" 12,7 мм, два ручна ракетна бацача. Из прве линије терористи су контролисали село, терен преко села и део асфалтног пута. Први део антитерористичке акције почео је да се реализује у поноћ када је део посебне јединице полиције кренуо да заузме утврђене положаје терориста изнад села.
Група има опрему за ноћно осматрање што јој омогућава да се креће по великом мраку. Полицајци иду растресито у облику врха стреле. Испред је чеони извиђач, па лево и десно бочни. Иза њих је командир групе, па остали полицајци распоређени цик-цак да би штитили бокове групе. Распоређени су у четири такве групе. Пролазе испод моста на асфалтном путу, газе поток. Корак по корак, сједињени с тмином и тишином ноћи, с пушкама спремним за дејство и прстима на окидачима, савлађују метар по метар.
Користе конфигурацију терена да се маскирају, иду увалама, усецима, потоцима као сенке. После четири сата ноћног пробијања и пређених пет километара, прва група долази до места са ког може да се контролише крај села. Полицајци из те групе се шире, заузимају најбоље положаје. Мрак је и даље веома густ. Не виде село већ само обрисе кућа. Друга група пролази прву, наставља даље и заузима положај. Последњи из прве групе на положају спаја се са последњим из друге.
Тада откривају ровове у које опрезно и нечујно улазе. На том делу у рововима нема никога. Распоређују се у рововима које су терористи прирпемили. Трећа група се шуња иза друге. Виде да су ровови дугачки и да их је мало да би покрили цео терен на коме је утврђена линија. Последња група улази у ровове изнад самог села. Тада виде терористу - стражара на врху брда поред "бровинга" који пуши и кашље. Полицајци су као сенке, прилазе му.
Шуњају се погнуто, тихо, кроз ров који вијуга као змија и пење се узбрдо изнад центера села. Долазе на неколико метара од стражара који потеже пушку. Ликвидирају га пригушивачем. На двадесет до тридесет метара је други стражар поред митраљеза који чује да се нешто дешава и прилази месту где је био први стражар. Пре него што је отворио ватру полицајци га ликвидирају и запоседају први ред ровова у дужини од преко два километра. Чекају. У свитање, јединица Војске Југославије у боровој шуми пали транспортере а полицајци на асфалтном путу своја возила.
Терористи су у обручу а да то не знају ни они, ни њихови заштитници и савезници, верификатори испред села. Полицајци на путу се распоређују у борбени распоред и полако крећу према Рачку. Њихов покрет уочавају терористички осматрачи и јављају у село. Терористи након узбуне крећу ка рововима на брду не знајући да су тамо полицајци. С пушкама у рукама терористи трче у малим групама, свако на одређену страну по већ увежбаном распореду. Сви су у црним или маскирним униформама. Полицајци у рововима их виде.
Не отварају ватру, чекају да приђу. Терористи долазе на 50-100 м. Малобројни полицајци у рововима отварају жестоку ватру из аутоматских пушака на око сто окорелих и искусних терориста који су потпуно изненађени и у шоку. Почињу панично да беже лево и десно а неки се враћају у село. Вичу, урлају, после првог шока почињу да се организују, залежу и отварају ватру. Многи су већ мртви.

Траже пролаз
Да штабу бригаде у Рачку не би кренули у помоћ терористи из суседног села Ранце и Петрово, полицајци су кренули у акцију на њих и спречили их да појачају Рачак. Полицајци који су кренули с предње стране све су ближе селу, зато терористи покушавају да се на неколико места пробију према брдима и Језерској планини. Устаје њих 5-6 или десетак, трчећи пуцају, залежу. Испаљују ракете из ручних бацача на полицајце у рововима, који имају само аутоматске пушке.
Покушавају да нађу пролаз између полицајаца. Не успева им неколико пробоја у којима масовно гину. У покушају пробоја гине и терориста - девојка у униформи. Битка траје читав дан. Око 15 часова и 30 минута, са сумраком, почиње да јењава. Тада један полицајац добија метак у руку. Полицајци који су ишли одоздо улазе у село. Мртви терористи леже разасути на простору ширине два километра. Само је неколико терориста успело да побегне кроз усеке и макију. Сем једног рањеног у руку полицајци нису имали губитке.
Полицајци у рововима се спајају са колегама који су ушли у село. Део оружја ликвидираних терориста, четрдесетак аутоматских пушака, митраљези, ручни рекетни бацачи, покупљен је пре мрака када се полицајци који су водили битку с терористима на брду враћају у базу а полицајци који су дошли кроз село треба да запоседну ровове и ту остану преко ноћи.
У међувремену, у Рачак су ушле и телевизијске екипе "АП" и "Ројтерса" као и посматрачи ОЕБС-а који су у селу код џамије разговарали са двојицом странаца. У центру села, у кући у којој је био штаб, полицајци су пронашли компјутер са подацима о терористичкој бригади и списком 126 терориста на бројном стању у Рачку. Међу њима су била и четири странца, са америчким или енглеским презименима. То су били страни инструктори - специјалци.
Када су полицајци који су дошли кроз село почели да запоседају ровове пристигли су терористи са Језерске планине (из Будакова) и околних села који су кренули према Рачку. Отварају жестоку ватру с брда изнад ровова које треба да запоседну полицајци који, због јаке ватре и неповољног положаја, напуштају ровове и одлазе кроз село у Урошевац. Терористи улазе у Рачак. Тада почиње велика обмана која је у свету лансирана као наводни масакр цивила од стране српске полиције.
Из потока и јаруга извлаче мртве терористе, које стављају на ливаду на којој није било ниједног леша пре тога, што је снимала и једна од страних ТВ екипа које су ушле у село с полицијом. Терористи пресвлаче четрдесетак лешева у цивилну одећу, јер за остале немају одећу. Остале у униформама одвозе према Будакову, где су их вероватно сахранили. Терористи с лешевима односе и оружје које полицајци због мрака и широког подручја нису успели да покупе.
Сутрадан, рано ујутру, долази Вилијам Вокер, који даје упутства терористима око њега како да поређају лешеве да би све личило на масакр, односно стрељање цивила. Након тога доводе ТВ екипе и новинаре. Са тугаљивим изразом лица, наводно дубоко дирнут, Вилијам Вокер даје изјаве осуђујући српску полицију за "масакр". Терористи су ипак направили грешку, јер новинари које су довели нису на месту, где су били набацани лешеви скупљени са простора ширине два километра, нашли трагове крви на земљи, ни на одећи на лешевима, а ни чауре (сем неколико) око лешева.
Стрељање без крви и чаура! Превише и за Вокера. И, наравно, у свему је главну реч водио моћни ЦНН. Али, и у самој Србији појединци су тврдили да је реч о "масакру". Дан после Вокера, када је једна од највећих пропагандних и медијских подвала у послератном периоду, лаж о наводном масакру у Рачку, већ обишла свет, наше снаге безбедности одлучују да поново уђу у Рачак и докажу да није било масакра већ да је ликвидиран штаб терористичке бригаде.
Полицајци поново крећу на Рачак. Са собом воде истражног судију и екипу за увиђај која чека у Штимљу док се не уђе у Рачак. Акција креће рано ујутру. Опет се иде заобилазно, испод моста кроз поток, бочно на прву линију ровова. Терористи су унутра, долази до контакта. Наши минобацачи и "праге" подржавају полицајце тукући ровове. Полицајци под борбом улазе у ровове, терористи се полако повлаче.
Терористи из села и ровова виде да не могу да се одупру и под борбом беже према Језерској планини остављајући лешеве терориста који су ликвидирани два дана пре. Највише лешева је у џамији. Полицајци овладавају првим редом ровова, не знајући да је 200 м изнад други ред изузетно маскираних ровова који се одоздо не виде. У Рачак долази увиђајна екипа и истражни судија. Тада терористи, који су се консолидовали у другом реду ровова, отварају ватру на истражну екипу и полицајце који их обезбеђују.
Да би заштитили екипу и отерали терористе дубље у шуму, полицајци из првог реда ровова нападају терористе у рововима изнад њих. Полицајци излазе из ровова, пребацују се од заклона до заклона, пуцају, пузе. Терористи који су изнад њих жестоко одговарају.

Лете куршуми
Полицајци напредују кроз макију, куршуми лете на све стране, не виде другу линију ровова. Терористи пуцају насумице, јер не виде наше полицајце који им се подвлаче. До контакта долази на само пет метара удаљености. Одједном, виде једни друге и отварају међусобно ватру из аутоматских пушака. Једни на друге бацају бомбе. Од бомби и куршума, у бици прса у прса, гине полицајац из Урошевца Миро Мјекић, а двојицу полицајаца рањавају. Терористи одустају од даље борбе, беже из ровова у које полицајци не улазе већ извлаче рањене другове и погинулог Мјекића.
Увиђајна екипа завршава посао. На лешевима се очигледно види да су пресвлачени, јер на одећи нема крви нити рупа од метака од којих су погинули. Како је могуће да метак прође кроз одећу и уђе у тело а не поцепа је? Једном лешу су терористи одсекли главу да би појачали утисак о "масакру". Међутим, на том лешу на врату није било крви, што значи да је глава одсечена после погибије тог терористе. Многим лешевима панталоне нису биле закопчане. Сви лешеви су затим однети у приштинску болницу где је извршена аутопсија од стране међународног тима патолога који су требало да дају суд о томе да ли је заиста било масакра.

Милован Дрецун
Из књиге: "Други косовски бој"

Чудо у Зочишту, или Како Албанци поштују српске светиње

Има разних чуда. Али то је било некакво посебно чудо. Десило се у косовском манастиру Зочиште.
Код нас би тај манастир назвали просто Козмо-Дамјановски, али се у Србији манастири традиционално називају једном речју, по правилу по месту где се налазе, премда назив овог манастира још треба и умети да се изговори. Нама је то успело тек другог дана боравка у њему.
Прво што нам је настојатељ архимандрит Стефан рекао било је то да главну светињу обитељи представљају мошти светих бесребреника Козме и Дамјана. Код нас их називају „безмездним врачима“, а српски то звучи изражајније „бесплатни лекари“ (нагласци су померени: „безмездни“ – то су они који не узимају „мзду“ што ми схватамо као мито, а код Срба су управо бесплатни). Те мошти се јако поштују, долазе им не само са Косова, него и из Србије, што за Србе сада представља немали подвиг. Штавише, мошти поштују и Албанци, како каже о. Стефан. Треба знати да је манастир смештен у албанском окружењу. У селу крај манастира уздиже се џамија. Иза зидина тачно по распореду допире глас мујезина. Манастир као да се налази у позадини непријатеља.
„Како то Албанци!? Па они су муслимани!“ – питао сам се. Отац Стефан се кротко осмехнуо и раширио руке, као да каже: „па ипак...“ „Па шта они чине?“ „Долазе, моле се, доводе болеснике, поготово децу...“.0
Што више ми је отац Стефан објашњавао, тим су ми прилике постајале несхватљивије – „Па како се они моле у православној цркви?“ – „Ћутке, по своме. Ми не слушамо“. – „И они целивају мошти?“ – „То је њихова ствар. Ми специјално за њих стављамо простирку на под. Они лежу под мошти. Леже и добијају помоћ“. Све то ми се чинило некако невероватним. Нисам могао да замислим сличну слику код нас у Русији, да, на пример, моштима Сергија Радоњешког долазе муслимани.
„Па онда, чује ли Христос њихове молитве?“ – „Многи се исцељују...“
Наравно да сам потпуно веровао оцу Стефану, али ми је, признајем, синуло како би тако нешто требало видети лично, сопственим очима. Осетио сам да ако некоме у Русији испричам како Албанци долазе у православне манастире да се исцељују, можда ми не поверују, исувише је све то невероватно.
Козма и Дамјан даривали су ми такво чудо. После трпезе, када смо већ паковали кофере, спремајући се за одлазак, зачуо сам гласан дечји крик. Пошто је у нашој групи било петоро деце, прва помисао је била: да се није нешто десило? Али сам у омањем манастирском дворишту видео сцену која ме је запањила: тата и мама водили су манастирском стазом своје дете од пет-шест година, које је на сав глас очајнички вриштало, као да га неко коље. Уста су му била тако широко отворена да је изгледало како заузимају већи део лица. При томе је сам себе ударао длановима по образима или почињао да се гребе по лицу и телу. На њему су се већ видели трагови тих огреботина, чак до крви. Призор је био језив!
У сусрет им је кренуо монах који ништа није питао, већ их је повео за собом у цркву. Имао сам осећање као да их већ познаје. „Ко су то?“ – упитах га. „Албанци, дошли су код Козме и Дамјана“. – „Знате их?“ – „Не, никада их код нас нисам видео, вероватно су издалека...“ – одговори ми.
У цркви је монах некако смирено и навикнуто узео сукнену простирку и простро на под испод моштију. Родитељи су спустили дете тако да му глава буде тачно испод моштију. Током првих минута дечакова вриска се само појачала. Храм су испунили урлици. Било ми је жао да гледам јадну мајку како, нагнута над својим дететом, ничим не може да му помогне. Отац је стајао нешто по страни, стиснувши шаком шаку на трбуху. Повремено је бацао погледе час на сина, час на иконе.
У храму није било никога осим албанске породице, монаха и мене. Остали наши ходочасници, премда су и чули урлик, нису се решили да уђу у цркву.
Урлици су постепено почели да се стишавају и прелазе у јецаје.
У том тренутку сам у џепу подрасника случајно напипао свој фотоапарат „идиот“ и пало ми је на памет: „Сада имам јединствену могућност да снимим стварно чудо. Па нек потом неко проба да не поверује“. Извукао сам фотоапарат и направио неколико снимака. Треба рећи да је отац породице некако спокојно реаговао на то.
Све то потрајало је десетак-петнаестак минута. Дете се сасвим смирило, полежало још неко време под моштима. Да га мама није подигла, вероватно би ту и заспао. Монах је сложио простирку. Обратио сам пажњу на то да током те сцене населник обитељи готово ни реч није рекао. Све је чинио ћутке, не гледајући родитеље. Неколико пута је чучнуо крај детета и гледао га, али се при томе није крстио.
Када се дечак готово сасвим смирио, пришао сам оцу и упитао га на српском: „Како се зовете?“ Представио се: „Фадиљ“. И он је мене упитао: „Ви сте Словенац?“ Изгледа да ме је одавао меки изговор, а такође сам био исувише светлокос за Србина. Изгледа да је за њега појава Руса на Косову била нереалнија од појаве Словенца. Рекох му да сам ја руски свештеник из Русије, али је тиме моја залиха српских фраза била исцрпљена. Упитао сам га зна ли још који језик? Испоставило се да зна немачки. Пронашавши заједнички језик, пуновредније смо поразговарали. Он је испричао да је пореклом са Косова, али сада живи и ради у Немачкој у сервисној станици. На Косово долази једном-двапут годишње. Има двоје деце. Са млађим су искрсли несхватљиви проблеми. Лекари не могу да помогну. И он је специјално дошао овамо у манастир. Нисам издржао а да га не упитам: „Али ви сте „муслим“?“ – „Да-да, ја сам муслиман“. Застао је и замислио се као да тражи објашњење за мене (а можда и за себе самог) чињеници да је муслиман дошао у православни манастир. После паузе изустио је речи које, ради веће документалности, желим да наведем на немачком: „Kraft ist hier!“ („Сила је овде!“). Поновио је те речи трипут, сваки пут некако чвршће, убеђеније, при томе енергично показујући кажипрстом на под храма. Такве речи чути од Албанца код моштију хришћанских светитеља – много вреди. Мислиман исповеда силу наше вере. Преостало ми је само да узвратим „jawohl“ („наравно“, „управо тако“).
„А како се ваш син зове?“ – „Бесмир“ (бес – злодух). Ех, кад би тај Албанац знао шта то име за Руса значи!
Породица се враћала манастирским вратницама у другом расположењу. Природно, у овом случају захвалност се излила на мене. Албанац је почео да ми стиска руку: „Данке, данке“. Упитао сам како се на албанском каже „захваљујем“? „Фалендерим!“ – то је била прва реч на албанском језику коју сам у животу чуо. На опроштају смо се сликали за успомену крај вратница обитељи.
Када смо се растали, помислио сам какво сам се чудо удостојио да видим (па чак и сликам)! Чудо не само у исцељењу детета, него је оно главно и веће чудо у томе што сам видео како Албанци долазе у српске светиње по помоћ, у оне светиње које су сами рушили, оним Србима које су сами протеривали. Јер, управо тај манастир су пре неких десет година Албанци срушили, монахе протерали, саборну цркву минирали и дигли у ваздух. И ево их сада како сами долазе у њега по помоћ и исцељење. Шта је то друго до духовна победа Срба! Чини ми се да тај Албанац више никада неће дићи руку на српске светиње.
Морам рећи да се та сцена у храму одиграла не само у присуству моштију, него и пред иконом Богородице Августовска Победа. Ето вам и још једне победе за Србију нове иконе у августу месецу.
После тог чуда у Зочишту некако сам постао мирнији за судбину Косова. Пре или касније она сила, за коју ми је тај Албанац рекао, обавезно ће победити...

о. Генадиј Беловолов

ТРИ РОДНА ДРВЕТА

Да ти кажем сине, све по души и истини како је било. Чуо си за ову нашу цркву, овај наш манастир Светих врача Козме и Дамјана, Зочиште?
Страдавао он са народом. Памтио освајаче. Ропство и слободу, похаре и гладне године. Збегове и Саборе. Претурио невоље, ни броја се не зна колико. Нама манастир био чувар, заштитник, путовођа. Светилник у невиделици.
А људи долазили, молили Светитеље, благе лекаре, да им од Бога измоле исцељење душе и тела. И вид да дарују, духовни и телесни.
Притицали Светом Олтару и Светим моштима и ми и наше иноверне комшије. Долазили из близа и из далека. И помагала Света Браћа. Трајало то тако пуних седам векова.
Пре једно двадесет година, посадио калуђер поред цркве три дрвета: трешњу, јабуку и лозу. С пролећа заједно цветале. Прва родом даривала трешња. Око Петровдана стизале јабуке. О Преображењу сазревало грожђе. Било свима на радост. У хладу се одмарали болни и уморни. Поред цркве жуборио извор, за очи лековит.
Онда, у злу годину, дођоше зли људи. Поубијаше многе, нас остале протераше. А да се никад више не вратимо, ни пут да нађемо, спалише нам зеницу ока, свети храм. Свете Мошти монаси пре огња уграбише и однеше далеко, где ови не могу да им науде.
Злотвори се онда већем злу досетише. Дигоше све у ваздух. Од наше цркве камен на камену не остаде. Гробље око цркве разрушише. И мртви им криви. Што су ту, што сведоче о нашем постојању од старине. Тад погину и воће. Остадоше гола, израњављена стабла са искиданим патрљцима грана. На брег се спусти мук.
Први пут после седамсто година не чују се звона. Не можеш на невољу да се навикнеш. Боли, брате, боли много! Ал да се трпи – мора. Почекасмо да се зло мало примири, па почесмо кришом да долазимо. Ни да кукамо не можемо. Свако свије своју муку, стегне срце, љуби камен, омије сузама упали цвећу. Богу се молисмо на згаришту.
Прође тако неколико година, туго моја. Лоза се по развалини пружила, загрлила лишћем, али рода нема.
После чујемо, дошао неки калуђер. Кад видех мантију, огреја ме сунце.
Даде Бог, поче да се ради. Све камен по камен пребирамо. Од истог камена црква да се гради. И би тако. Сагради се црква, па конак, још мало, па ће и звона да пропевају.
Божја воља. Даде Бог љубави, снаге, храбрости и умећа првоме што крену да обнавља. Помогоше после људи. И све би с благословом.
А ово хоћу да ти кажем: Оне воћке, родна дрвета, пет година стајаше мртве, не пустише листа. Прво пролеће, од кад поче да се обнавља манастир и зида црква, крену по нека млада гранчица, поред оних старих, искиданих. Кад лани вратише мошти Светих врача, безсребреника Козме и Дамјана, у обновљену цркву, трешња беше рађала, јабуке узреле, а млада лоза кренула.
Па сад ти мени реци јеси л’ икад видео такву слику Васкрсења. Велики је Бог и чудесна су дела Његова. Знаш ону песму:„Како је лепо Господе, кад храм васкрсава!”
Јесте васкрсао храм, подигли га људи, милошћу Божјом. А кад храм васкрсава, кад се у њему опет народ Богу моли и Света Служба служи, васкрсава и Божје стварање.
Немој да плачеш. Дођи и види!


Манастир Светих врача Козме и Дамјана из 13. века, у селу Зочиште у Метохији, запалили су, а потом динамитом до темеља разорили Албанци, јула 1999. године.
Храм је обновљен. После седам година, на дан Св. Врача Козма и Дамјана, 14. јула 2007. године, враћене су Свете мошти и служена је Света Литургија у обновљеном храму.
Храм је опет светионик наде, који живи пуним духовним животом.
Записано на дан Св. врача Козме и Дамјана, 14. јула 2008., у манастиру Зочиште

Радмила Мишев

ТАЈНЕ МИТОВИ, ЛЕГЕНДЕ...

Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат.
Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде?
Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ломила борна кола, од двоколица до тешких тенкова, преноси ТВ Бест.
У ери глобалног света, када је готово немогуће сакрити и спречити ширење информација и сазнања, истина не може дуго остати сакривена. Из тог разлога су се последње деценије прошлог и почетком овог века нарочито интензивирали напади на Србе.

Зашто им сметамо?
Сметамо им због тога што су Срби једини народ у срцу Европе који се никако не уклапа у њихово виђење и планирање света и његовог поретка. Сметамо им што смо једини представници беле расе који су после ИИ Светског рата пуцали на Американце. У Вијетнаму су то били припадници жуте расе, у Сомалији црне, у Авганистану, Либији, Ираку арапи и муслимани.
Сметамо им због нашег исконског осећања правде, који носимо у генима и због чега смо једини народ на свету који, за разлику од њих који ратују увек за земаљско царство, спреман на жртве за царство небеско.
Српско осећање правде они су се увек трудили да сузбију наметањем свога права. А по том праву Срби немају права на правду.

Зашто су нам фалсификовали историју?
Нама је фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова! Поражавајућа је чињеница да народ као Срби који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Уместо тога дозволили смо фалсификаторима “западне школе” да нас лажу и прекрајају као да смо каменчић поред пута којег шутира сваки путник.
Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима! За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Немачки бомбардери су 6. априла 1941. намерно бомбардовали националну библиотеку у Београду, где је уништен цео фонд од 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности! Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Срећом истина се не може сакривати заувек, кад тад исплива на површину у пуном сјају.
Српску историју описују од шестога века, од времена наводног досељавања на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Не падају народи са неба! Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво, у “примитивној Србији”. Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом.
Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље, односно град у Европи и прво велико насеље које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Куће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште града Винча простире се на око петнаест хектара, и не само на овој локацији. Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврђено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи.
Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алата од животињских костију, глачаног и окресаног камена, остатака куćа) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.
Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина, него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства.
Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен, (као и други разни комади метала и камене секире) с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету. Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији.

Шта каже наука?
Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 година догодила на тлу данашње Србије.
У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском, а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму.
Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама. Чињеница да писмо није “дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје.
Комплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција. Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо.

Национални симбол Срба из Дунавске Србије је крст са четири оцила (ћирилична слова с), и налази се у Винчанском писму.
Недавно су угледни немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица крај Јагодине најстарије светилиште Европе. У насељу из раног неолита нађена највећа ризница праисторијских уметничких дела на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година. На фигурама из Белице представљене су све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства. Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века!
Данас се деци у словенским школама предаје неуверљива, туђа верзија “сеобе народа” и “варварских напада” у време распада западноримске империје као истина о досељавању Словена на Балкан, који су одједном изронили из неких далеких мочвара, дошли на Балкан и без и једне забележене битке сатрли цивилизоване народе који су овде жиувели! Само здрава и поштена наука би могла да помогне да се изађе из зачараног круга мржње коју је Ватикан донео на Балкан фалсификовањем историје, крсташким ратовима ратовима, покатоличавањем и сакривањем истине!

Шта значи “Аутохтони” на застави “Велике Албаније”?
Не би ли некако изашли на крај са непослушним Србима, они су недавно смислили нову интригу. Албанци, једини народ Европе који није имао своју борбу за национално ослобођење, и који због тога и нема националне хероје, већ је морао да узме Србина Скендер-бега за истог; наједном су постали Илири, народ који је мирно живео на Балкану, док нису дошли зли Срби и протерали га у јалове Албанске гудуре. Без икаквог научног доказа Албанцима се овим жели дати историјско право на балканске територије, наравно на штету Србије.
Арнаутска племена, која никада у историји нису испоштовала нити један склопљени договор, промовишу се у староседеоце Балкана са правом да се легитимно боре за своје “вековне територије”. И сами смо сведоци да они то здушно користе, трпајући у “Велику Албанију” не само српске, већ и територије садашњих држава: Грчке, Црне Горе и Македоније. Мислите ли да ће Европски парламент донети резолуцију о томе?

Генетика као необориви доказ
Анатолиј Алексејевић Кљосов, професор на Харварду, један је од оснивача ДНК-генеалогије – науке која разматра брзине мутација у ДНК и на основу тога одређује време древних миграција, време давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези са еволуцијом човека, насељавањем наше планете по областима, као и археологијом, језикословљем и родословним линијама садашњих људи.
Др Кљосов је генетским истраживањима на простору Европе дошао до необоривих научних доказа:
“Хаплогрупа Р1а код Срба сеже много миленијума у дубину времена. Винчанска култура је њихова – Српска. Од главних родова код Албанаца “динарске” групе (И2а) има 12%, а код Срба 33%, код Хрвата 37%. И хаплогрупе Р1а код Албанаца има мање – 9%, код Срба 16%, код Хрвата 24%. Тако да одређена количинска разлика постоји. И чиме се она компензује?
Трима хаплогрупама, којих је код Словена мало: то су Е1б (28% код Албанаца, 18% код Срба и 10% код Хрвата), Ј2 (20% код Албанаца, 8% код Срба, 6% код Хрвата), Р1б (16% код Албанаца, 8% код Срба, 9% код Хрвата). Другим речима, код Албанаца има више носилаца хаплогрупа које нису “исконски словенске”, и то их не чини староседеоцима.”


<<< претходна