КОСОВО - НЕПРЕКИНУТА МИСАО
- страница без граница -
 

ПРОШЕНИЈЕ СРБА

  • Његовој Светости Кирилу, патријарху Московском и све Русије
  • Председнику Руске Федерацује, уваженом Димитрију Анатолевичу Медведеву
  • Председнику владе Руске Федерацује, нашем заштитнику, Владимиру Владимировичу Путину
  • Руској Думи, поштованом председнику и депутатима
  • Његовом превасходитељству Посланства Руске Федерације Александру Васиљевичу Конузину.
  • Руском народу и браћи
Ваша Светости, Ваша благородства и браћо, данас опет једини заштитници распетог српског народа, примите у име и славу Господа нашу благодарност, љубав и прошенија нашег опстанка пред расулом и потпуном пропашћу.
Трећи пут само за непуних сто година прљаве војске Запада кидишу да нам отму земљу испод нас и као Србе избришу са списка живих народа. У оба светска рата поделили смо погром и контрибуцију, мере нацистичког истребљења Руса и Срба.
Сада су нам окупирали Косово и Метохију, Косово поље Срба, као Куликово поље Руса, Опредељење Светог Сергеја Радњешког, када је рат био балгословенији од мира и Опредељења Светог кнеза Лазара за Царство Небеско, наш стожер духовности и укупног памћења, без којег сигурно не мжемо опстати као народ и да нас на даље оставе на миру. Под заштитом њихових војски, Шиптари нас убијају, спроводе поводњу и отетим Србима су у Христовим мукама вадили органе за кланице људског меса, тржишта Запада, незапамћена и међу људождерима. Пред очима такве „хришћанске“ Европе и Америке, под надзором њихових војски, Шиптари су спалили наше цркве и древне манастире, Свете Архангеле и Богородицу Љевишку у Призрену, Девич светог Јоаникија код Србице, међу највећим споменицима духовности и културе Истока, уопште. Све што је претекло од ломача кућа Господа, Запад данас уписује као некакво историјско благо Косова, нарко-државе, сатанског копилета њихових сатанских војски. Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија и све светиње поделиће тако судбину српских православних храмова, који су предати држави Албанији, када су је пре деведесетдевет година насиљем ствриле Италија и Аустрија на југу Србије, тек ослобођеном од турског ропства. Албанија, знамо, никад раније није постојала као држава, чак ни као заокружени ентитет народа. Читав еп је опевао српско Зидање Скадра на Бојани. А данас тамо нема ни Срба, ни српских цркава. Ми не вређамо никога, али Шиптари су једини народ на свету који у свом трајању ије оставио ни један културно историјски белег на земљи. И писмо, латинично написао им је ондашњи аустријски амбасадор, додајући кваке и куке како би некако артикулисао непознат говор мале групе људи са леве обале Шкумбе. Сада им дају тапију на наше благо и светиње на Косову и Метохији, како би га опробаним методама уништили, утирући пут свом прозелитизму и нашој пропасти.
Насиљем им тако стварају још једну Албанију, опет на српској земљи.
Под циничним именом „Милосрдни анђео“ просули су тоне бомби, огањ и осиромашени уранијум на уснули народ Београда, српска села и вароши. А изговором „бригом“ за људска права, Србима узимају право на голи живот и опстанак. Запад се данас подмукло одриче и Христа и хришћанства! Одбацује основе византијске културе у име своје цивилизације злочина и пљачке. Силеџијски нам намећу своју духовну пустош и изопаченост призора Содоме и Гоморе. Преко двадесетдве хиљаде невладиних организација, својих штабова специјалног рата, створених у нашим недрима, хајком, дању и ноћу, нападају српски народ, нашу страдалну цркву и светенство, монаштво и јереје, претећи им тужиоцима и судовима, које јасно препознајемо као инквизицију.
Српским сужњима, међу којима је комплетно политичко, војно и полицијско руководство три српске државе до сада су пресудили укупно десет векова робије. Осамнаест српских глава уморено пре суђења, краси на кољу палисаде Шевенингена. Не рачунајући „енклаве“, лагере и логоре Срба у трнатим жицама на Косову и Метохији, Шевенинген је једини обновљен Хитлеров логор у Европи. Они су и истини и правди и живом Богу Господу пљунули у лице.
Полицијске агентуре Запада, као некада Гестапо седе данас у Београду, престонци хероју и страдалнику, надгледајући поробљени народ, снујући деобу и пљачку Русије. Срби су за њих чувари капије Источног царства и ваља те Србе, те Русима верне Србе, једном коначно уништити.
Силом и Јудиним талирима створили су нам вазалну власт, послушнију него у време Хитлерове окупације. Недавни ултиматум Ангеле Меркел усред Београда сто пута је гори од Хитлеровог ултиматума Тројног пакта. Оном зликовцу смо на ултиматум одговорили Устанком, као и Фрањи Јосифу, а новом Фиреру у сукњи вазали дан ас простиру црвени тепих, дочекују музиком, једином што нам је од војске остало. Ти вазални бедници нам још измишљају некакве колективне кривице и злочином су обедили још нерођене Србе до трећег колена. Док нас голоруке на барикадама, последњој стопи прогона и узмицања, нападају њихве маскиране војске наоружане до зуба, пуцајући у нас бојевом муницијом, вазална власт у медијима о нама говори као о неком простом сабирку неке државе, негде на неком далеком континенту.
Ваша Светости, Ваша благородства, браћо наша, зар смрт није давно сита од нас?! Зар ми давно нисмо сити њихових злочина, лажи и превара?! Нека мремо ако се мрети мора. Само да нам не узму душу, јер ми не љубимо сабљу тиранина.
Како више немамо државе која би нас заштитила, поучени искуством наших праотаца и наших архепастира, у временима искушења пропасти, ми се у име Господа, Богородице, Светог Јована и свих светих стављамо под скут и заштиту мајчице Русије! Молимо се Светом Сави, Светом Сергеју Радоњешком, Светом кнезу Лазару и Светом Александру Невском, који је силом молитава, идући босим ногама кроз жар, зауставио страшну силу германских мачоносаца од које је тутњала земља. Нека и ова сатанска сила пропадне као она кроз лед Чудског језзера.
Потписима прилажемо прошенија за двојно, руско држављанство са једином молбом да нас на даље, као поданике мајчице Русије, само ви заступате пред светом и то увек само истином. Нека Господ награди вашу милост и трудове за наш опстанак!
Никада нам није била ближа и јаснија изрека наших праотаца
„Бог на небу, Русија на земљи! Амин, Боже.“
Грачаница, митровдан 2011

Одбор Срба:
Косовски заветници
Радомир Рајко Ђурђевић
Стара Србија
Нинослав Рајевић, адвокат

Председник одбора:
Златибор Ђорђевић

Чланови:
Ак. Др Јован Деретић
Ак. Др Јован Гламочанин
Павле Џелетовић
Антоније Ђурић, писац
Боривоје Марковић
Милан Милинковић, новинар публициста
Наташа Јовановић, новинар

ГОВОР СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА НА ДАН ОБЈАВЕ РАТА 1912. ГОДИНЕ

Мир и грађански пороци цветају заједно. Све велике нације рођене су у рату и издахнуле у миру. Не плачите за миром у коме сте до јуче живели. Недостојан је суза мир који је све људе поравњао и чинио их подлацима. Не жалите мир над којим су царовали себичност и раздор. Зар се не сећате кога је тај мир убрајао у своје хероје?! Партијске сплеткароше, новинарске злоће, јунаке берзе и власнике мемљивих станова са Дорћола и Савамале, који шест дана делају безбожна дела, а седми дан долазе у Цркву и пале дебеле свеће Богу. Тај дојучерашњи мир је у ствари значио рат, злобни, потајни, најгори од свих - необјављени рат против свих нас.
Боља је једна велика и бујна река него безброј малих барица које се при мразу брзо заледе а на Сунцу лако усмрде.

БОЉИ ЈЕ РАТ КОЈИ УЈЕДИЊАВА ЦЕЛУ НАЦИЈУ, НЕГО МИР КОЈИ ИМА ОНОЛИКО МАЛИХ ЦИЉЕВА КОЛИКО И ЉУДИ, КОЈИ РАЗЈЕДИЊАВА БРАТА ОД БРАТА, КОМШИЈУ ОД КОМШИЈЕ, ЧОВЕКА ОД ЧОВЕКА.

Будите мирни стари и нејаки. Младу Србију водиће Бог ка победи. Ко у то не верује, узалуд му сва вера његова. Сви Хришћански фарисеји овога Света помагали су Турцима Селџуцима. Нама Србима помагао је Христос и ми смо победили. Мирна вам савест браћо Срби, рат је средство у рукама Божијим као што је и мир. Боже, који си нас вековима кажњавао због грехова наших предака, дај нам храбрости да покажемо своје пунолетство на делу Твоме.

НЕ РАТУЈЕМО МИ ЗАТО ШТО НЕ ПРИЗНАЈЕМО НАШЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ ЗА ЉУДЕ, НЕГО ШТО СУ СЕ ОНИ ОДВИКЛИ ПРИЗНАВАТИ НАС ЗА ЉУДЕ

Дај нам Боже онолико храбрости колико наши непријатељи имају мржње према нама и дело ће Твоје ускоро бити свршено. Амин!

Албанци проклињу америчке окупаторе на КиМ

Непуних дванаест година од уласка америчких окупационих власти на Косово и Метохију, слика ове српске покрајине изгледа застрашујуће: више од две трећине радно способног становништва је незапослено, смрт је први пут од краја Другог светског рата надјачала живот, јер народ масовно умире од неколико облика карцинома, што је последица бомбардовања из 1999. године. Жртве су наравно Албанци (јер Срба скоро да и нема), којима је велики амерички заштитник, уместо инвестиција, запошљавања и обећане државе, уништио објекте части (породицу, традицију…), донео изолацију, масовне болести, наркоманију, проституцију и криминал.
За само једну деценију косовски Албанци су изгубили све што су стекли на јаслама југословенске државе, коју су острашћено рушили, слушајући своје криминализоване вође и њихове стране инструкторе. Али, симптоми њиховог неповерења у вештачку државу која им је „подарена“ све су видљивији. Осим што масовно узимају српске пасоше, Албанци масовно долазе и на лечење у болничке установе широм Србије
Живот косовских Албанаца под америчким протекторатом свео се на преживљавање. Уз неизвесну сутрашњицу, у нечувеној изолацији која им је представљена као историјски државни пројекат, изложени су темељној девастацији провреде, традиције, културе, здравља, па коначно и великих породица по којима су били познати. Све ово говори да није далеко дан кад ће се окренути против својих „ослободилаца“, упркос томе што су их пре једне деценије радосно дочекали машући америчким заставама.

Од најповлашћеније нације СФРЈ до америчке окупације
Али, не тако давно, другом половином XX века, Албанци на КиМ постали су најповлашћенија нација и „света крава“ тадашње вишенационалне југословенске заједнице. Та заједница је подигла КиМ из вишевековне беде и заосталости, изградила је путеве, читаве градове, болнице, школе, универзитете. Укратко, уздигла је Албанце на ниво функционалне заједнице, упркос тешком наслеђу њихове племенске прошлости и високим зидовима традиционалног патријархалног друштва. Мада разапета на две покрајине скандалозним Уставом из 1974. године, Србија је била предводник уздизања косовског друштва и његов главни ослонац у сваком погледу.
Али, уместо захвалности за огромна материјална средства која су уложена у њихов цивилизацијски препород, албанске политичке и академске вође пљунуле су у тањир из кога су до тада јеле! Наиме, већ 1981. године, масовном побуном (од 11. марта до 1. априла) јавно су изразили дуго година неговану идеју о оснивању Републике Косово. Било је тих захтева и раније (посебно на демонстрацијама 1968. године), али никада тако снажно и брутално као те 1981. године, дакле, у зениту златног доба југословенског социјализма. Био је то тежак ударац, заправо, први ексер закуцан у већ припремљени мртвачки сандук већ умируће државе.
Непуних двадесет година касније, у сукобу српских власти са фракцијама неколико албанских терористичких организација (од којих ће ОВК постати највећа), коначно се указала и суштина ствари, појавом америчке војне силе која ће отворено стати на страну албанских побуњеника. Мада је Конгрес САД нешто раније ставио ОВК на списак терористичких организација, убрзо је тај став „ревидиран“, па су тако дојучерашњи терористи постали „револуционари и ослободиоци“. Такође, САД показују своје империјалне амбиције, па већ од 1999. године успостављају војни протекторат над Косовом.
Наивно поверовавши да су их Американци „ослободили српског јарма“, Албанци на Косову еуфорично славе свога окупатора, показујући до тада незапамћено подаништво. Али, убрзо ће им велики император испоставити рачун за учињену „љубав“.

Нема Бога, али има дрога
Уласком америчке армије на КиМ, Албанци истог тренутка постају најобичнија потрошна роба ове агресивне империје. Више од 80 одсто радно способног становништва остаје без икаквог посла, а некадашње велике фабрике и постројења у којима је радило на десетине хиљада људи, уништени су у дивљачком бомбардовању НАТО алијансе 1999. године. Оно што није разорено са небеса, докусурили су добро организовани локални криминалци. Све што је имало било какву вредност, постало је њихово власништво.
У градове попут Приштине, Призрена, Ђаковице, Пећи, Гњилана, Урошевца и Косовске Митровице, уселила се маса света без посла и без намере да се врати на село. Били су то, углавном, групе још нерасформиране ОВК, које више никоме нису биле потребне, а понајмање својим бившим командантима и америчким „ослободиоцима“. Чим се ова очајна маса нашла на улици, мафијашки кланови су их „ставили у функцију“: једни су почели да контролишу производњу и продају дроге, други шверц оружја и људи, а трећи проституцију. Тако је, за само неколико година, Косово постало европска Колумбија, у којој због криминалних обрачуна и наркоманије годишње живот изгуби на хиљаде људи.
Директор федералне службе Руске Федерације за контролу продаје дроге, руски генерал Виктор Петрович Иванов, недавно је изнео рачуницу коју је његов тим на терену установио: килограм неког опијата који у Приштини кошта 10.000 евра, у земљама Европске уније вреди и до 150.000 евра! А од укупног промета дроге у Европи, 60 одсто стиже са Косова!
Наравно, од продаје те дроге живе нарко-босови и њихови скривени заштитници у врху америчких окупационих власти, али не живи народ и не живи привреда. Наиме, КиМ је данас запањујући конгломерат јавних кућа, бензинских пумпи, затроване хране, заробљених умова и општег безакоња.

Проституција – симбол пропадања Албанаца са КиМ
Последице трагикомичног албанског подаништва пред бахатом америчком силом видљиве су на сваком кораку. Можда тај бедни положај ништа добро не симболизује као проституција! Јер, више од једне деценије траје феномен масовне продаје жена на КиМ. Том појавом је био шокиран и један од шефова полиције Уједињених нација у Призрену, Пол Флечер, који је овај древни град назвао престоницом проституције!
Његов покушај да укине јавне куће одмах је пропао. Ту, на том случају, службеник УН Флечер схватио је да јачи и већи од њега одлучују о судбини КиМ. Чим је зинуо да каже нешто на тему масовног подвођења албанских жена, пропаганда америчких окупационих власти изашла је са „податком“ да је преко 90 одсто свих призренских проститутки дошло из Молдавије. А, све зато да истина о ужасном суноврату Албанки (које су у овом „занату“ доминантне) не би засметала такозваним патријархалним струјама.
Ништа више међу Албанцима на Косову није ни налик њиховом пређашњем моралу и схватањима. Америчка администрација и њена солдатеска девастирали су сваки традиционални „објекат части“, свели су их на неартикулисану масу, привремено потребну ради обављања прљавих послова, у зони њиховог интереса.

Масовно умирање од ослободилачких бомби
У међувремену Албанци умиру као што никада у својој историји нису! И то од последица 112 ваздушних напада током агресије НАТО 1999. године. Од тада до данас, смрт од карцинома изазваног деловањем осиромашеног уранијума (којим је америчка армија пунила бојеве главе), повећана је више од два пута. Смрт коси највиталнију албанску популацију, у доби између 30 и 40 година. Оболелих је на хиљаде у свим деловима КиМ. Болнице из којих су прогнани српски лекари, немају ни довољно стручан кадар нити довољно технике на одељењима онкологије, како би сместили ову умирућу масу. На другој страни, пацијенти немају поверења у своје лекаре и њихове могућности, па масовно одлазе у Ниш или Београд (Клинички центар, ВМА…) како би се подвргли зрачењу или хемотерапији.
Застрашујуће звучи податак да је међу албанском децом узраста до 11 година утврђена и једна, врло ретка врста рака костију, са сигурним смртним исходом! Од последица радијације, свака трећа трудна жена на КиМ носи дете са деформитетом, свака друга има спонтани побачај!
Крајем прошле године, један мало либералнији новинар из Приштине усудио се да у локалној телевизијској емисији каже како је за време Југославије на Косову и Метохији на 300.000 становника постојао само један оболели од рака! Настала је врло непријатна ситуација у студију. Наиме, ова тема је за албанске медије и даље велики табу. Тешко им је и несхватљиво да их трује и убија онај који им је дао државу (или оно што они верују да је држава). Ипак, чињенице су натерале албанску сиротињу да друкчије види своју стварност. Нису то само масовни захтеви за издавањем српских пасоша и масовни одлазак код српских лекара.

Држава и оно што су добили
У питању је један дубљи однос, који Албанци непогрешиво формирају према правом ауторитету. Прецизније, њихово схватање државе у супротности је са оним што су од Американаца добили!
Дугогодишње финансирање албанских лобиста у Конгресу САД довело је до окупације, а не „ослобођења“ Косова. Новац који су добијали покојни конгресмен Том Лантош, те Џозеф Диогарди, Роберт Боб Дол и други остварио је само још један корак на мапи америчког експанзионизма. Али не и снове идеолога велике албанске државе на Балкану.
Од тровања идејом војног и политичког манифеста „Призренска лига“ (прву су у XИX веку основали сами, другу им је основала Хитлерова обавештајна служба Абвер, а трећу емигранти у САД) па све до тровања осиромашеним уранијумом, најбоља епоха у животу косовских Албанаца десила се управо у време југословенске државе. Парадоксално је да су, у таквим околностима, они сами, тероризмом, срушили облике своје државности. А имали су је, са статусом покрајине у Србији.
Но, уместо тога, добили су истински протекторат, једну међународно признату изолацију, забран који су сами себи створили, пратећи наређења својих екстремиста и њихових подстрекача, пре свега у Америци и Немачкој. А из таквог забрана не могу изаћи мирним путем, чак и кад би хтели. Окупациона сила која овде постоји ради себе, а не ради Срба, Албанаца или неког трећег, има своје планове. Ако једном и буде изграђен неки ауто-пут на Косову, биће то искључиво због њених интереса…

Шта су Американци Албанцима
Међу косовским Албанцима, о бившим временима говори се само у поверењу. Бољу прошлост помињу само они који је памте. Нове генерације Албанаца ништа не знају о Србији. Оно што евентуално знају, сведено је на ретке вести које објављују албански медији у Приштини, а тичу се конфликата око такозваних административних линија на северу Косова. Има и ретких покушаја да се успоставе везе између Срба и Албанаца и сваки од њих је дочекан на обе стране са одобравањем.
Тако је недавно у Београд, уз помоћ неколико овдашњих „мисионара“, стигла група младих Албанаца из Приштине, њих двадесетак полазника пројекта под именом „школа младих лидера“. Касније је једна од учесница овог тродневног излета, апсолвенткиња Факултета политичких наука у Приштини, Елиса Хоџа, причала са колико је радости и узбуђења дочекала тај тренутак. Још неколико група младих Албанаца које су долазиле до Београда и у њему провеле неколико дана, остале су збуњене и шокиране чињеницом да пропаганда којој су изложени и реалан живот са којим су се суочили, немају никакве везе.
Али, ако се ретки млади Албанци тек сада усуђују да погледају главни град у коме су и њихови преци живели, радили и доприносили заједничкој држави, бројни су они из старијих генерација који и те како добро знају какав је живот био „док је живота било“.

Нека нова елита – статисти у туђем филму
Нажалост, њих данас углавном нема у врховима албанске администрације на тзв. Косову. Нико од некада познатих Албанаца из сфере политике, привреде или културе у некадашњој Југославији није ни близу суштинској власти на тзв. Косову. Ретки међу њима учествују као независни интелектуалци у јавном животу (попут Шкељзена Малићија, Ветона Суроија или Азема Власија, који је данас адвокат), али албанска омладина данас ништа не зна о њиховим славним временима, кад и како су они постали познати и шта их је прославило. Рецимо, једно истраживање говори како само један од хиљаду младих Албанаца на КиМ данас зна нешто о Санији Хисени, носиоцу Титове штафете.
На КиМ је, током последњих четврт века, систематски мењан однос према заједници у којој је настало савремено албанско друштво. Реалност говори да је свака нова генерација све мање учествовала у том заједништву, а све више била контаминирана сепаратистичким идејама. Данас кад је тај концепт остварен и кад одрастају нови нараштаји у такозваној самосталности, најмлађим Албанцима је помоћу информационих технологија јасно да се налазе у једној економској, културној, научној, спортској и свакој другој врсти изолације. И они гледају српске шампионе како побеђују на теренима широм света, и њима је јасно да то што су добили није ни налик држави, него да све више личи на велики војни логор.
А америчкој војсци требају само курве, кафане и помало опијата са којима могу да преживе дугорочни боравак у далеким и њима неразумљивим просторима. И то што им треба, то су и направили. Албанци су ту само статисти у туђем филму. То је данас јасно свима, чак и Тачијевој влади која је остала у шоку кад је амерички амбасадор у Приштини из џепа извукао коверат у коме је било име нове председнице Косова Атифете Јахјаге, за коју нико од њих до тада није ни чуо.
Такав шамар је недавно добио и црногорски премијер Игор Лукшић, кад му је стигао захтев из Конгреса САД да призна албанско насеље Тузи код Подгорице као општину. Албанци је нису тражили, али јесу Американци. Они имају свој план употребе читавих народа и држава, план њиховог усвајања или одбацивања, сходно околностима и тренутку који њима одговара. Што Албанци на КиМ пре схвате суштину америчке окупације, то боље по њих, јер им је, у супротном, перспектива више него мрачна.

Црна континентална рупа
Албанаца на Косову и Метохији нема два милиона како пропаганда тзв. владе у Приштини хоће да представи. Болести харају, сваке године их је све мање. Али да је реч о једној црној континенталној рупи, у то нема никакве сумње. Друкчије власти, једно отворено и демократско друштво сигурно би искористило фантастичне природне ресурсе које овде постоје.
Мада је званична цифра донација и улагања са Запада на КиМ од 1999. године прешла пет милијарди долара, а евроамеричке субвенције на буџет износе два пута више него оне које су дате Грчкој (у односу на број становника), тај новац још нико није видео. Понајмање обичан Албанац, који гледа како да преживи дан за даном. А таквих је више од две трећине.
Прошле године, поводом годишњице једностраног проглашења независности тзв. Косова, једна шведска институција у сарадњи са медијима објавила је податак да више од половине, прецизније тачно 107 држава чланица Уједињених нација сматра да је проглашење независности Косова у супротности са међународним правом. Шведски лист Експресен чак је и цитирао изјаву једног аналитичара: „Неколико држава које су признале ту балканску државу зажалило је што су то учиниле.“

Шта о Албанцима мисле „ослободиоци“
Но, не треба бити Швеђанин па знати о чему се овде ради. Јер, тзв. Косово данас има бруто национални приход као усамљене острвске државице у Пацифику, као Папуа на Новој Гвинеји или слично томе. Стопа општег криминалитета, корупција, безвлашће, криминал, шверц оружја, дроге и трговина људима, на највишем су нивоу у данашњој Европи. Ово није уобичајена дијагноза стања, него кључна реченица у детаљном извештају „Еуропола“, за потребе институција у Бриселу.
У међувремену је чак и НАТО пакт, који још увек важи за „спаситеља“ међу Албанцима на КиМ у, саставио документ у коме тзв. премијера косовске владе Хашима Тачија означава као незаобилазног члана криминалног „борда“, заједно са његовим најближим сарадником Џавидом Хаљитијем, коме је, у истом извештају, још додата и реч „мафија“.
Група шведских истраживача која се за потребе неколико европских институција бавила савременим КиМ, даје врло прецизну слику стања: „На Косову нико не зна шта ради. Није јасно ко влада ситуацијом, Европска унија, Уједињене нације, косовска влада, америчка амбасада, мафија, сви заједно или свако за себе. Све одлуке клановски подељеног парламента или нефункционалне владе може да обори представник међународне заједнице.“
Јасно је да институције у Бриселу већ сада траже излаз из преузете одговорности за Албанце на КиМ. Они, такође, одлично знају да су Албанци на КиМ живели и пре њихових донација, за време југословенске државе у којој су имали фабрике, радна места и плате, своје куће, станове, аутомобиле, своје школе, свој језик, веру и културу у коју им нико није дирао. Знају и тамо на Западу да Албанцима није било ништа лошије него и другима у заједници са Србијом и некадашњом Југославијом, да су били равноправни, слободни да путују, раде, школују се и уопште да живе као сав остали свет. Али, зашто су се у Бриселу, Стокхолму и другде тек сада тргли из улоге лажних филантропа и заштитника људских права? Је ли то некоме после двадесет година антисрпских завера и финансирања сваког сепаратизма у овој земљи можда понестало пара, стрпљења и разумевања? Или само пара?

Живот опада, смрт напада
Приштина је град у коме је пре рата живело више од 200.000 људи, и његова комунална инфраструктура била је једва довољна за тај број становника. Али, после бомбардовања 1999. године, тај број је са приградским насељима удвостручен, ако не и утростручен. Прецизне податке о томе немају чак ни окупационе власти на КиМ, а попис становништва у пролеће 2011. године имао је за последицу непотпуну, нејасну и несређену документацију.
Данас је Приштина аутономни конгломерат састављен од бројне евроамеричке администрације и војске, пребогате али провинцијалне елите, малог слоја средње класе и најмасовније сиротиње на Балкану у односу на број становника. Наркоманија, проституција и болести су у сталном порасту, рађање и запошљавање у сталном паду.

До последњег кечета
Албанци у западној Македонији, на КиМ, на северу Грчке и другде на Балкану служе одређеним центрима моћи у америчкој администрацији као инструмент актуелне дестабилизације Европске уније. И биће (зло)употребљени, ако буде затребало, до последњег.
Кад та њихова улога буде потрошена, биће муњевитом брзином покопане све великоалбанске идеје, а њихови протагонисти сурово кажњени као реметилачки фактор. Спољна политика, и политика интересних група у свим америчким владама до данас, увек је до циља стизала без много самилости према својим малим и неоствареним савезницима.

МИОДРАГ ТОМИЋ СТУБЛИНСКИ

ЛАЗАР СА НЕБА СРБЕ ДОЗИВА





Косово поље - пусто широко,
гробље Србије надлеће Соко,
кликће имена нерођене деце,
док некрст гнусни скрнави Свеце.

Западни ветар господар света,
с мржњом разноси латице цвета,
очи ратника - Божуре живе,
људским срцима посејане њиве.

По светој земљи тиранин гази,
недорастао у дивљој снази,
крчи виноград у српској души,
темеље српске државе руши.

Изроди наши пород аспиде,
туђину служе још се не стиде,
с фашистима новим у престоном граду,
зазидаше срамно Гојковицу младу.

Преваром истом подлаци века,
потписом пресахлог мајчиног млека,
тајно су продали мошти витеза,
други пут главу Светога Kнеза.

Гавран не рађа Сокола тића,
нит „Видосава“ Обилића,
Зар опет Вожде које куде,
главу твоју продају Јуде?

Лазар са неба Србе дозива,
где је потекла вода жива,
на извор свести, српских голгота
где се тек крвљу пере срамота.

С трона склоните поганог Жреца,
у Олтар вратите српскога Свеца,
чувајте Косово колевку вашу,
сваки свога склоните „пашу“.

ГРАЧАНИЦА

Ноћна хорда нечастива сила,
на Сунцу је осванула рану,
у црно је Косово завила,
српском тугом на Газиместану.

Из гробова крв у небо вришти,
Божури су сузом орошени,
У колевци српска нејач пишти,
Манастири ватром покошени.

До Пећи су мошти расејане,
До Призрена наумиле звери,
Монахиње крстовима бране,
Да се српске на затворе двери.

Грачанице кандило у мраку,
До Љевишке руке ти не сежу,
Дечани су у црном облаку,
Са Богом их Архангели вежу.

Тугу носе светиње и свеци,
Одолели и ветру и веку,
Али нису непостидној деци,
Што корене Немањићке секу.

У срцу ти наложили ватру,
Изгореле хиландарске двери,
Пламеном би језик да ти затру,
Непомјане бесловесне звери.

Грачанице кандило у мраку,
До Љевишке руке ти не сежу,
Дечани су у црном облаку,
Са Богом их Архангели вежу.

ЈЕРОМОНАХ ЈОВАН ПРИПОВЕДА О ЧУДИМА

Чуда Божија која су се десила у 20. веку према искуствима које сам лично доживео или од других чуо. Незаобилазна су чуда која су се десила у манастиру Светих Врача, Светих Козме и Дамјана у Зочишту, свакако заслужују пажњу, а последње које се десило, које сам тамо доживео још пре него што сам био заробљен од Шиптара, било је у време већ ратних операција у Метохији, у оно време када је манастир најчешће био без гостију.
Једног мајског дана 1998. године, у круг манастира, тачније у Цркву Светих Врача, уведена је жена средњих година у пратњи својих рођака, Шиптарка по имену Иснија, из Мале Круше. Дочекали су је јеромонах Бенедикт и Радомир богослов. Они су је по њиховој причи увели у Цркву, мада се она опирала да унутра уђе, јер била је поседнута злом нечистом силом. Ипак приморана од стране својих рођака, било их је на броју пет-шест, она је ушла и одведена је на место где су се налазиле мошти Светих Врача; и ту су је они положили на један монтажни лежај који је испод моштију стајао. Она је ту неко време викала, произносила из себе неартикулисане гласове, мењајући разним звуцима животиња, то је заиста било језиво слушати, а онда се у једном тренутку примирила и заћутала, задремала. Устала је, подигла главу у једном моменту и на запрепашћење свих који су унутра били, целивала икону Пресвете Богородице Брзопомоћнице, која је одмах ту била поред моштију постављена на зид. А онда је почела говорити јасним српским језиком: «Ја сам пас који уједа Европу и цео свет! Српски Бог је највећи. И ова жена ме строго гледа.» И онда је целивала Пресвету Богородицу. Тада су њени рођаци запрепашћени рекли да ова несрећница никада у животу није изговорила ни једну српску реч. Устала је испод моштију и пошла према излазу Цркве, потпуно мирна.
У многим причама о сад већ срушеном манастиру у Зочишту, прича се о томе како су они који су га срушили полудели, и о неким небеским појавама на том месту, где се налази срушен манастир. Као на пример, да су холандски војници виђали свеће које се крећу око манастира, пламен и огањ који се уздиже на том брду, оближњи извор који је стално влажан, мисли се на део који је озидан, које су ипак непроверене. Један случај сам чуо од новинара из Косовске Митровице, тачније из Приштине, мислим да се зове Драган. Он ми је лично причао да је у једном разговору чуо за манастир Зочиште, и рекао да му је жао што никада није отишао у ту светињу о којој је много чуо. И ту у његовом друштву налазила се једна муслиманка из Сарајева, колегиница његова, и она кад је чула о Зочишту упита га онако са интересовањем шта зна о то манастиру. Он рече да је то велика светиња, а онда она поче износити своје чудесно искуство. Наиме, каже да је та новинарка, муслиманка, радећи за хуманитарну организацију, отишла послом у болницу у Скопље. И тамо су јој лекари у некој прилици, показали полуделе Шиптаре који су учествовали у рушењу манастира Светих Врача помоћу експлозива. Ти јадници ћуте, неми су, повремено урличу, а она ето то је чула од лекара који тамо раде и који су рекли да се ради о људима који нису из самог места Зочишта, него су са стране, стручњаци за диверзантска дејства. На жалост, то су рушитељи цркава по Косову, обучени још пре рата. Она је наставила своју причу инспирисана тим догађајем. Решила је да оде и види Зочиште, да види тај манастир, ту светињу. И када јој се указала прилика, дошла је у место. Међутим, није сишла право у манастирско двориште, него је отишла, продужила пут у село. Зауставила се у селу, сама изашла из кола, уверила се да је то Зочиште, а онда чула са брда звук звона. Двојица Шиптара старијих, су се окренули према цркви, скинули капе и клањали. Она је после тога отишла горе на брдо где је манастир, видела тај ужас од камења које је разбацано на све стране, паљевине, срушене објекте, али онда је и највеће чудо видела – срушени звоник. Одакле та звона? Просто је била запрепашћена и то своје искуство она је пренела овом новинару, који је мени све дословце испричао.

ПИСМО СИНОДА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СРПСКИМ ПОЛИТИЧАРИМА

Поштовани, сваком разумном човеку је савршено јасно да западне силе, после НАТО бомбардовања и добијеног рата (1999), стварају корак по корак косовским Албанцима државу Косово, увлачећи притом и Србију да буде саучесник успостављања границе са самом собом, пресецајући њену жилу куцавицу, вадећи јој срце из недара, њену свету земљу Косово и Метохију.
Од Србије се у овом моменту изричито не тражи признање независног Косова. А и њена власт упорно понавља "да на то неће пристати". Од ње се, забога, само тражи, а она прихвата "интегрисано управљање административним прелазима" према Косову. Уз то се додаје да наоружани граничари, полицајци, цариници са "обе стране" и граничници посред Србије наводно нису граница!
Поштована господо, данашњи челници Србије и српског народа, на чијим плећима је највећа одговорност у овом тренутку за судбину државе и будућност народа! Црква Светосавска Православна, која је била и остајала са народом и са државом и без државе; која је и данас остала са њим на Косову и Метохији и свугде где га има (па ће и остати на Косову без обзира шта се са њим догађало); на основу вековног искуства и верности народу, потпуно свесна шта се догодило и шта се догађа, као и своје историјске одговорности, слободна је да Вам преко свог Светог Синода, укаже на неколико суштинских проблема и питања које би требало разрешити пре било каквог регулисања и решавања проблема практичне природе, везаних за Космет:

1. Пре коначног у пракси заокруживања независности Косова, бомбардовањем и тероризмом издвојеног из Србије и прећутног пристајања Србије на њега, зар она није дужна да првенствено од стране међународне заједнице захтева испуњење одлука Кумановског споразума и поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација на основу које је Србија постала и до данас остала целовита чланица Уједињених нација?

2. Да ли се може и сме принудити Влада Србије да прихвати "интегрисано" или било какво друго постављање граница унутар Србије чиме се гази Устав државе, и то без сагласности Скупштине, угрожава целовитост једне чланице Уједињених нација и негира Резолуцију 1244 Савета безбедности? При томе се не може изгубити из вида ни чињеница са којом је јавност упозната да је пред Уставним судом Србије покренут поступак да се уредба о граници са Косовом прогласи противуставном.

3. Зар пре прихватања чудних и неразумних прича о "подели Косова", Скупштина и Влада Србије нису обавезне да преиспитају и пониште незаконито давање свог дела - од Звечана до Јариња - Покрајини Косову и Метохији, од стране Петра Сатмболића, непотврђено ниједним државним актом, па ни Скупштином ондашње Србије. Треба знати да северни део: од Звечана до Јариња, и на запад од Косовске Митровице до Зубиног потока и Газивода, никад није био у саставу оваквог Косова. Чак је и и у време нацистичке окупације то био део Недићеве окупиране Србије, а не Мусолинијеве "Велике Албаније" са укљученом Метохијом и јужним и централним Косовом (као што и данас поново постаје под видом "независног Косова"). Ако је несрећни Недић и писмено потврђивао да доноси своје одлуке "по наредби окупаторских власти" какво оправдање ће моћи наћи данашња Влада пред сутрашњицом, у вези прихватања граница, и то тамо где их чак ни хитлеровска окупаторска власт није постављала?

4. Оно што се очекује од садашње Владе и Скупштине јесте да наместо прихватања "интегрисаног управљања границом" преиспита све договоре претходне Владе о "прелазима" које нису потврђени Скупштином.

5. Оно што је такође основна дужност садашњих државних органа Србије јесте да пре било каквих других разговора и договора захтева од међународне заједнице: омогућавање и гаранцију повратка хиљада прогнаних са Косова и Метохије, обнову порушених стотину и више храмова и хиљада домова, доношење Закона о реституцији друштвене и црквене имовине на Косову и Метохији, о каубојском бесправном запоседању "Бондстилом" Српске земље и рудног блага на Косову.

6. Неопходно је такође претходно међународним судом испитати све извршене злочине на Косову и Метохији, све до вађења органа, за које нико није одговарао и не одговара, а како се ствари одвијају - неће ни одговарати, с обзиром да су пројекат независног Косова, и све што се у његовом остварењу догодило и догађа, помогли, извршили и одобрили исти они који су, по најновијем признању бившег амбасадора САД у Хрватској Галбрајта, одобрили и подржали етничко чишћење стотина хиљада Срба из Хрватске "Бљеском" и "Олујом".

7. Најновије проглашење невиним генерала Анте Готовине и Младена Маркача од стране Хашког суда ... при чему су Срби учесници грађанског рата у бившој Југославији, осуђени на хиљаде година затвора од истог суда (главнима међу њима укључујући и генерала Лазаревића, борца за отаџбину на Косову-тек ће бити суђено), очевидно, представља сваљивање од стране победника евентуалне кривице и злочина у екс-Југославији на Србе, а истовремено и оправдање свога учешћа у разарању Југославије и распарчавању Србије, нарочито стварањем независног Косова на њеном тлу. У суштини овде се ради о коначном остварењу са одређеним изменама, нацифашистичког "поретка" и пројекта на тлу бивше Југославије, особито што се тиче Србије и Црне Горе. Да је то тако и да се Србија доживљава као потпуно развлашћена земља, то се види ових дана по слављењу Велике Албаније не само на Косову, него и у Прешеву и Бујановцу, Македонији...Са Косова се Тачи обраћа премијеру Дачићу(са којим Премијер званично разговара иако потерница Србије против њега због терористичког отимања Косова није повучена) да се осећа веома поносно "што смо добили ту битку, тај рат" - "победили смо у рату, победићемо и у миру", из Прешева га позивају:"Дођи ти, па скини споменик" - прешевским терористима, у Новом Пазару стоји месецима спомен плоча фашисти Шиптару злочинцу - чик да га неко скине! Све то потврђује да "интегрисаним управљањем административних прелаза" према Косову, само се припрема, предвиђено моћницима, даље распарчавање Србије, правцем Прешева, Старе Рашке (званог окупаторским именом "Санџак"), Војводине...

8. Овоме да додамо и следеће, нимало безначајно: онима који спроводе корак по корак стварање независног Косова, није свеједно која власт у Србији ће то аминовати. Зато тај "врућ кромпир" саморазарања, утрампљују, не "својим" еврослинавцима, него онима које је народ изабрао због њиховог националног опредељења. Кад Косово предају, мисле такви, они које је народ изабрао сматра, а и сами то тврде, наследницима ослободилаца Косова, и то баш на стогодишњицу његовог ослобођења, ко ће онда моћи у будућности довести под знак питања правду и праведност тог чина?!

Надамо се, поштована Господо, најодговорнији данас за судбину Србије и достојанства Српског народа, да ће те овај наш став и мишљење Цркве схватити као израз дубоке бриге и забринутости за оно што нам се свима догађа, и жељу да Вам се помогне у доношењу и спровођењу судбоносних одлука за будућност државе и народа.

С поштовањем,
АЕМ Патријарх Српски

ДУШКА ВРХОВАЦ

Шта то бива у ово зло време
издасмо ли опет сами себе?
Где си, Роде, идеш ли ил' бреме
срамног века окужи и тебе?

Како ли ћеш опет главу дићи
и сутра се пробудити с' нова
ако ћеш се на све ово свићи
и пристати на стара зла нова?

Има ли те, Боже, још у души
мог народа и земље пресвете?
Ваздигни их, не дај да се сруши
последњи праг истине отете!

Са питањем овим вид се мути
понављам га деци, да се сете
да дозову реч која још ћути
и дужности прихвате се свете.

Док Србијом миле страх и зима
а Косовом туђи предводници
све нас више безимених има
чији смо то данас заточници?

ЗИМА У СРБИЈИ 1998/99.

Док Србијом миле страх и зима
а Косовом туђи предводници
све нас више безимених има
чији смо то данас заточници?

Док Београд болну душу вода
над Дунавом ветрови се гнезде
на југу мајчице чудо с чудом хода
Српском коњи тројански већ језде.

“Прича о Косову и Метохији је слово о сраму и бешчашћу новог светског поретка”, рекао је прослављени режисер Емир Кустурица.

- Не морате да будете Србин да бисте били правдољубиви и искрени – Косово је отето! Косово је истргнуто из српског бића и душе, као срце наживо, а тамо му јесте и колевка и корен и то није мит, већ суштинска истина! Уосталом, и да јесте мит, шта то мења?! Та иста Америка направила је цивилизацију на миту…”, истакао је Кустурица за београдски “Недељник”.
Он је нагласио да Срби морају увек бити окренути Косову и Метохији, као и да неће бити те силе која ће забранити да се Срби тамо рађају и умиру, дословно и метафорично.
“У сваком случају, Косово и Метохија остаће наше у оној мери у којој не дозволимо да нас убеде другачије. Никада га се не смемо одрећи, нити пристати на лаж да је изгубљено, јер изгубљено је само оно за чим се човек не окрене”, поручио је Кустурица.

Господину Томиславу Николићу,
Председнику Србије
Господину Ивици Дачићу,
Председнику Владе Србије
Господину Александру Вучићу,
првом Потпредседнику Владе Србије
Београд, 6. април 2013. године

Уважени господине Председниче,
уважени господине Председниче Владе,
уважени господине први Потпредседниче Владе,

У овом, за Србију и Српство тешком и пресудном – а можда и судбоносном – тренутку обраћамо вам се у име Српске Православне Цркве очински и братски, са поштовањем и поверењем у Вашу православну хришћанску савест и у Ваше осећање родољубља и државничке одговорности. Не обраћамо вам се на уобичајени начин него јавним апелом, а то чинимо из више разлога, од којих су најважнија два – краткоћа времена (бриселски ултиматум истиче, наиме, већ у уторак) и потреба да се на најочевиднији начин оповргне безочна лаж коју последњих дана шире одређени људи и извесни медији тврдећи да наша Црква ћути о Косову(!).
И ми, као и читав српски народ, знамо и осећамо колико је вама сада тешко, пред каквим мучним избором се налазите и под каквим сте притисцима и уценама. Подсећамо вас, међутим, у циљу охрабрења и духовне подршке, да вам није теже него што је било честитоме Кнезу уочи Косовског боја, или књегињи Милици после боја, или патријарсима Пајсију, Арсенију III Чернојевићу и другима под османским игом, или свештенемученику ђакону Авакуму пред устанак, или Карађорђу и Милошу током оба устанка, или краљу и влади у време аустроугарског ултиматума 1914. године, или српској држави у недавној прошлости, у време ултиматума из Рамбујеа.
Црква, по својој саборној природи, није против идеје о европском обједињавању народâ и државâ нити против идеје о још ширим процесима уједињавања. Уосталом, Црква је искључиви историјски зачетник и носилац учења о свечовечанском јединству и о свејединству творевине Божје у Христу. Али овде сада више није реч о томе. Сада се од Србије ултимативно тражи фактичко одрицање од Косова и Метохије, од изворишта нашега црквеног, народног и државног бића, и препуштање тамошњег остатка српског народа власти оних који су претходно његов већи део или побили или прогнали, у замену за магловиту и неизвесну могућност добијања фамозног – само за Србију условног – „датума за почетак преговорâ”, преговорâ чије трајање и исход нико жив не може предвидети.
Захваљујући бруталној, али зато лековитој искрености берлинског речника, за разлику од бриселског, једно је сасвим предвидиво и извесно – последњи ултиматум ће гласити: или и званично, формално, признајете „државу Косово” или од пријема у Европску унију нема ништа. Другим речима: од Срба се захтева да се добровољно одрекну територије и суверенитета, чак и трагова свог хиљадуипогодишњег живота на Косову и Метохији (будући да косовско-метохијски Арбанаси и у присуству НАТО-снагâ могу некажњено да скрнаве цркве, манастире и гробља и нападају људе), а за узврат се нуди празно, необавезујуће обећање „светле европске будућности”, односно нуди се у пракси једно велико ништа, уз циничну поруку: држите то чврсто!
Дух данашње Европске уније није, нажалост, дух добре старе Европе. Ми и даље јесмо за идеју слободног духовног и економског обједињавања европског континента, али никако нисмо за пројекат поробљавања или понижавања било које европске државе, па ни наше Србије. Уверени смо да ниједно државно руководство Србије, па ни данашње, нема ни право ни мандат да пристане на услове који нису испостављени ниједној другој држави кандидату за чланство у Европској унији. Улазница је прескупа. Србија не би смела да пристане да унапред плати такву цену за робу која јој можда никад неће бити испоручена. Она то никад у својој историји није учинила, без обзира на чашу жучи коју је због тога из века у век морала да испија.
Најважније предизборно и непосредно постизборно обећање вас који сте добили народно поверење да у бурном и смутном времену водите државни брод Србије било је да ни под каквим условима нећете ни предати, ни издати, ни продати Косово и Метохију, историјску Стару Србију.
Ми, архијереји Српске Православне Цркве, уверени да представљамо и изражавамо став свих њених верника, сматрамо својом светом дужношћу да вас на то обећање подсетимо и да вас уверимо да очекујемо, као и огромна већина нашег народа, да га одржите. То чинимо управо сада јер смо потпуно свесни трагике тренутка и бремена одговорности на вашим плећима.
Ипак, нада никад не умире. Када се разиђу тмасти облаци, сијаће сунце. Сутра је у нашој Цркви недеља поклоњења Крсту, а ускоро ће празник Васкрсења. Када су пред нама два зла, мање зло је најбоље решење. Верујемо у љубав и помоћ Божју како нама тако и свим људима добре воље.

Са благословом
Председник Светог Архијерејског Синода
АЕМ Патријарх српски
Иринеј

ОТЕТО КОСОВО
(све делове филма о којем говори овај текст можете погледати ако кликнете на наслов текста)

Следећи текст је преузет из чешког документарца о Космету "Отето Косово". У документарцу је приказана историја и догађања на Космету од првих долазака Шиптара па све до данас, изузев недавних немира на Космету, постављања барикада, пуцања плаћеничких војника, како на ненаоружане и беспомоћне људе тако и на кола Хитне помоћи, убијања, рањавања и лакших повређивања Срба. Нашиљуди, Срби, идан-данасстрадајунаКосовуиМетохији. Малтретирање и мучење Срба су учестале појаве. Малосеотомеприча, малосепричаоњиховимљудскиммукама. Интерјву са неколико лица (које можете погледати у документарцу), неке реченица које су сматране не толико важним, и не би ли се текст скратио су избачене. Овом приликом желимо да се захвалимо свим људима који су радили на овом документарцу и чешком народу који нам учестало пружа моралну подршку у борби за Космет. Свим Србима предлажемо да, ако већ нису, погледају овај документарац.

Косово и Метохија, углавном познато као Косово, је јужна српска покрајина, окупирана 1999. године од стране НАТО-а и налази се под влашћу администрације УН-а. Рекордна незапосленост, високи степен криминала, преостали Срби живе у гетима, док Косовски Албанци сањају о својој независној држави.
78 дана је трајало бомбардовање НАТО-а. Испаљено је преко 1000 ракета типа ”Томахавк”. Штета изности преко 100 милијарди долара. Срби су били кажњени за режим Слободана Милошевића, који је подржао српски народ у Хрватској и Босни и Херцеговини, и сада је био последњу битку против албанских сепаратиста на подручју Косова. У току бомбардовања измишљен је нови орвеловски појам:”хуманитарно бомбардовање”.
Када је Турска империја напустила јужну Србију 1913. године, иза ње је остала разнолика мешавина етничких група. После сваког устанка Срба, а било их је много за 500 година турске окупације, уследила су масовна убиства Срба и њихова миграција на север. Турци су давали њихов иметак муслиманским досељеницима, већином етничким Албанцима. Међутим Срби су и даље чинили више од 50% становништва. Погрон над Србима је означио почетак првог светског рата. Аустро-Угарско царство је имало империјалистичке циљеве на Балкану, којима је самостална Србија била препрека. 2,5 милиона изгубљених српских живота, је била цена рата на почетку 20-ог века. Српска војска се повлачила али никада нијеи предавала.
Албански сепаратисти су били непријатељи Краљевине Југославије. Постојање Краљевине Југославије је била препрека стварању етнички чисте ”Велике Албаније”. Они су Албанији желели припојити Косово и Метохију, део Македоније, део Црне Горе, још један део Србије и северну Грчку. Необичан план са обзиром да Албанци на тој територији чине мање од половине становништва. Пролеће 1941. године Немачка започиње напад на Југославију. У Хрватској и БиХ Павељићеве усташе започињу истребљење Срба. Други светски рат однео је скоро два милиона српских живота. Италија је окупирала јужну Србију. под заштитом фашистичке Италије, албански националисти проглашавају ”Велику Албанију”. На Косову и Метохији, почиње етничко чишћење. Срби су убијани, њихова имовина отимана. За албанског шовинисту, убити Србина је био херојски чин. 70 000 српских породица је принуђено напустити Косово у паници. Оптор национал-социјалистичкој Немачкој на територији Југославије, су, осим ”националних” снага пружали углавном комунисти. Међутим победа комуниста на крају рата није била победа и за косовске Србе. Маршал Тито декретом забрањује повратак неколико десетина хиљада Срба на Косово и њихове куће и земљу постепено додељује сиромашним Албанцима.
(1945-1948) – Сиромашне породице из Албаније напуштају своје домове и масовно прелазе у Југославију. Они добијају имовину Срба којима је забрањено да се врате на Косову и Метохију.То се одвија под паролом братства и јединства народа и народности. Након рата лице Југославије се мења. Претежно пољопривредна земља покреће своју производњу. Комунисти надгледају једнакост међу народима и народностима. Свако изражавање национализма се најоштрије кажњава. Чак и критика антиспрске политике се сматра изражавањем великосрпског национализма. Косовски Албанци уживају невиђени права, а њихов материјални и културни живот надмашује онај у Албанији. Они добијају своје школе, универзитет, радио, а напослетку и телевизију. Албанске породице имају много више деце и демографска слика се почиње радикално мењати.
1977 – Крај 70-их година прошлог века доноси почетак економске кризе у Југославији. Она најтеже погађа косовске Албанце. Недостатак стручности и слабо знање језика их спречавају да пронађу посао у другим крајевима, а на Косову посла нема. Многе албанске породице са много деце немају решено стамбено питање. Цена земљишта на Косову иде до нереалних висина. С намером да дођу до њене имовине, албански терористи су убили мужа и сина госпође Миличић. Документарни филм о животу Данице Миличић се није смео емитовати у бившој Југославији, због страха да би он нарушио братство и јединство народа и народности. Српско културно наслеђе и баштина се уништавају, као сведочанство хиљадугодишњег српског присуства. Нису поштеђена чак ни српска гробља. Устав из 1974. године ставља Косово под апсолутну власт косовских Албанаца. Срби и остале етничке групе почињу да протестују. Њихове вође се хапсе. Протестни митинзи пред парламентом не доводе ни до каквих побољшања.
(1985-1986) – Срби спонтано организују одбрану, али велики део ипак одлази на мирни север. Кад Југославија покушава увести закон и ред на југу, наилази на организовани отпор, као да је увођење реда и закона нешто што угњетава Албанце. Црвене заставе са звездама петокракама, албанским орлом и симболима ислама, стварају мешавину комунистичке агитације, религије и национализма. Не може бити ни речи о борби за грађанска права. Упркос свему томе, косовска полиција интервенише искључиво против Срба. Из догађаја који су уследили антисрпска политика је направила велики аргумент у своју корист. Нови шеф српских комуниста, Слободан Милошевић, долази на Косово. Срби су поново протестовали. Један од демостраната успева да приђе Милошевићу како би га обавестио о томе ко је наредио косовској полицији да бије косовске Србе, чему је он лично био сведок. ”Нико не сме да вас бије”, одговорио је на то Милошевић. Ове речи ће касније бити интерпретиране као пример великосрпског национализма. Устав из 1974. је укинут и Косово се враћа под власт српске државе. Права албанске мањине нису укинута, међутим већина Албанаца почиње с протестима. Они се затварају у своје заједнице и почињу стварати паралелне структуре. Албанска омладина често демонстрира, а сепаратистички покрет помаже комунистичка Албанија и албанска емиграција из целог света. Почетком 90-их година, демонстрације албанских сепаратиста узимају облик демократских револуција у бившим комунистичким државама. Да ли су циљ људска права или етнички чиста ”република Косово”? У то време је изашла књига ”Тероризмом до независности”. Тада сепаратистичким покретом почиње овладавати ОВК. У 1998.-ој години преко 400 албанаца је ликвидирано због неслагања са политиком сепаратиста. Те година је америчка влада прогласила ОВК терористичком организацијом, повезану са организованим криминалом. Војници ОВК се обучавају и наоружавају у Албанији. Албанија тако крши повељу УН-а и међународно право, постајући агресор. Окршају почињу у разним деловима Косова. Милошевић покушава придобити албанску популацију на Косову помоћу економских привилегија, бесповратним кредитима и нискокаматним зајмовима, они се ослобађају од плаћања пореза и плаћања струје. Организацији ОВК се ускоро придружује две хиљаде арапских муџахедина. Оружје се скупља од новца скупљеног продајом дроге, као и новца који прикупљају Албанци широм света. Када терористи почињу трпети поразе против Војске Југославије, они предлажу примирје. Када се постигне договор о прекиду ватре, то се искориштава за поновно заузимање терена с којег су били потуснути. Затим се почињу обрачунавати с Албанцима, који још увек одржавају пријатељске везе са Србима.
На Косову траје грађански рат. Држава Југославија се бори против терориста, али терористи имају велику подршку локалног становништва. У току војних операција, полиција покушава евакуисати жене и децу. С друге стране, ОВК их користи као живи штит. После завршетка чишћења терена, полиција их под пратњом одвози њиховим кућама. Одређен број људи је под присилом прикључен ОВК. Те људе полиција пушта да иду својим кућама. Заробљени комаданти и официри ОВК одлазе у затвор где ће чекати почетак суђења. За све време постојања, југословенско друштво није успело створити трајну добросуседску атмосферу у заједничком животу Албанаца и Срба. Десетине хиљаде људи беже из родних места због ратних сукова, да не би били искориштени као живи штит. Принуђени су да траже пребивалиште у суседним земљама, укључујући Србију. Албанска пропаганда тврди да Србија проводи геноцид на Албанцима. Косовске шуме почињу одавати своје тајне. Масовне гробнице људи различитих националности и етничких група су жртве ОВК. После завршетка рата заробљени војници ОВК су предати УН на Косову и нико од њих није одслужио затворску казну. Вести о злочинима су се веома тешко пробијале на запад, на пример вест о старој кречани у Клечки, где су такозвани борци за демократију из ОВК, спаљивали лешеве убијених југословенских грађана укључујући и жене и децу.Против браће Мазреку, који су силовали и потом убили девојчицу од 15 година је донета судска пресуда, међутим након рата они су изручени органима УН-а на Косову и потом ослобођени. Једнако као и други, на пример Хашим Тачи, звани ”Змија” за којим је расписана потерница ИНТЕРПОЛА-а због бомбашког напада. То је исти Хашим Тачи који је као председник ”владе Косова” прогласио независност у фебруару 2008. године. Почињу преговори између делегације југословенске владе и косовских албанаца. Споразум предвиђа широку аутономију Албанаца унутар Србије. ОВК жели више. Делегација САД уноси три нова члана споразума, који значе практично окупацију земље од стране НАТО-а, док је за делегацију Југославије ово неприхватљиво.Администрација САД више не скрива своје симпатије за ОВК. Затим долази случај Рачак. Тамо су пронађени лешеви људи у цивилу. Дипломата САД- окривљује Србе за злочин. Још један разлог за бомбардовање. Авијација НАТО-а започиње бомбардовати војне циљеве у Србији, а затим и инфраструктуру, а међу погинулим има доста цивила. Срби су нападе на Југославију сматрали за напад на свој народ, а не напад на Милошевића. На многим местима, НАТО авијација користи касетне бомбе, које су забрањене међународним законима. Оне доприносе повећању броја изгубљених живота. Пилот америчког војника два пута бомбардује експресни воз на линији Скопље-Београд. Он веома добро зна да је воз пун цивила.
Овако изгледа ”хуманитарно бомбардовање” изблиза. После 78 дана терора из ваздуха, Југославији је признато право да Косово и даље буде део Србије. Војна делегација је у Куманову потписала споразум којег ће, показаће се касније, неке државе НАТО-а престати да поштују. Према споразуму, војска Југославије је требала напустили Косово у јуну 1999. године. Заједно са војском Југославије, Косово напушта већина Срба. Нови господари Косова излазе из шуме, пристижу из Албаније. Један амерички политичар је рекао: ми не бирамо наше циљеве према нашим непријатељима, већ бирамо пријатеље према нашим циљевима. Оно што ће уследити неће изненадити никога од оних који су то већ искусили. Борци за слободу и демократију довршавају етничко чишћење Косова. Војници НАТО-а то беспомоћно гледају. Чак и они који су били неодлучни, сада напуштају Косово. Да се подсетимо: НАТО тврди, да морају ући на Косово због очувања мултиетничког друштва. Овако се обавља етничко чишћење: убије се неколико људи да би остали побегли.
Медији ће објавити, да је то оправдана освета за неправде које су учињене у прошлости. Оно што се може однети, биће однето, а оно што не може, биће уништено. Добро је спалити куће избеглих, јер се у њих нико неће вратити. Још мало иметка ће увек добро доћи. Напослетку, то је награда за победника. У току првих дана окупације, 58 000 српских кућа је било уништено, а 116 српских цркава и манастира спаљено и демолирано. Многи од њих су изграђени пре открића Америке. Војници НАТО-а нису ни покушали да зауставе ову девастацију. На Косово долазе нови администратори из УН, као на пример, француски дипломата Бернар Кушнер који ће према престалим Србима, бити веома бескомпромисан и строг. ОВК је забрањена као организација, али односи са њеним члановима су врло добри. Још једна фотографија главнокомандујућих НАТО-а и ОВК.
Бомбардовање је имало за циљ смену Слободана Милошевића. Ипак, он је остао на челу државе још годину и по. Требало му је бити суђено у Србији, а уместо тога је послан у Хаг. Тамо ће бити оптужен у процесу који је смишљен да би оправдао агресију НАТО-а у Босни и Херцеговини и на Косову. Након изношења доказа и завршетка Милошевићеве одбране пред хашким судом он умире под сумњивим околностима. Ауторитативни режим је смењен, одржано је неколико демократских избора. Због чега се Косово не може вратити под власт нове демократске државе? 200 000 косовских Срба сада живи далеко од својих домова. Често и у условима понижавајућим за 21. век.
Масовне гробнице на Косову. У њима се налазе тела убијених цивила различитих националности. Истрага није дала резултате или није ни започела. Је ли могуће да администрације УН која управља Косовом није имала интереса да то истражи? Хоће ли икада бити могуће истражити злочине који су тамо почињени? Хоће ли бити могуће пронаћи извршиоце?
На Косову су брже од свих домова, грађене војне базе. Ту се налази 16.000 војника, чији задатак је бранити Албанце од Срба. Америчка војна база ”Бондстил” с капацитетом од 70 000 војника је друга највећа војна база ван САД. Да ли је изградња ове базе била прави разлог војне кампање против Југославије?Косово чувају две полиције, једну чине људи из администрације УН, а другу претежно сачињавају бивши чланови ОВК. Остатак Срба преживљава у гетима, као што је Грачаничка енклава. У месном манастиру је седиште владике Артемија, главни човек СПЦ за Косово и Метохију. Владика је био велики критичар Милошевићевог режима. Војна пратња чак и до оближњег извора воде – то је свакодневница у животу Срба на Косову. Ако нисте Албанац и желите ићи у куповину, једини начин је имати наоружане пратиоце, У противном, ваш живот је у опасности. Аутобуску линију Осојане-Лукавац-Митровица прате мушкарци и жене, војници шпанског контигента КФОР-а. Ови људи ће бити одвежени до одлижњих косовских градова где ће наставити сами, на своју одговорност. Да ли је ово решење за мултиетнички живот?
Владика Артемије: ”Као што је увек кроз историју било, када страда народ страда и црква. Тако је и овог пута било. Поред прогона Срба, убистава, етничког чишћења које је извршено, главна мета удара албанских екстремиста и терориста била је усмерена против објеката српске православе цркве, цркава и манастира јер су те наше светиње који постоје на овим просторима преко 700 година најбољи сведоци да су овде живели Срби и стварали своју културу и историју. Тако да је била жеља, поред прогона српског народа, уништавање и брисање са лица земље тих материјалних споменика српске културе, како би се сваки траг српског постојања избрисао на Косову и Метохији.”
Ипак албански екстремисти нису задовољни. Постоји још једна препрека која их спречава да достигну свој циљ. Сваке године они изнова покушавају заузети последњу велику српску енклаву на северу – Косовску Митровицу. Да није било војника из француске падобранске јединице Митровица би се вероватно претворила у велико згариште. Терорисичка ОВК је забрањена, али њена структура на Косову и даље постоји. Убрзо након окупације Косова, албански сепаратисти покушавају отцепити још један део јужне Србије. У тој намери их спречава српска војска. Они се затим окрећу према Македонији. Године 2001. почињу напади са Космета. Тако Косово постаје главни фактор даље дестабилизације Балкана. Постепени повратак избеглица је сепаратистима трн у оку. У марту 2004. године организују велики погром.
Војне јединице КФОР-а нису биле у стању заштитити српски народ. Албанци поново користе жене и децу, као живи штит, поново пале и убијају. Још цркава и древних манастира је спаљено. 3 800 људи је остало без крова над главом након што су њихове куће спаљене.
Највећа брига министарства културе Косова су избори за мис. Једине инвестиције на Косову су уместо улагања у индустрију – џамије. Ово је црква коју је јединица из Чешке напустила по наредби КФОР-а. Међународне снаге КФОР-а којима је командовао немачки контигент се хитно премештају на ”границу” са Србијом. Наводно, очекивао се напад. Реакција КФОР-а се своди на евакуацију угрожених људи са лица места. Људи се доводе у базе КФОР-а где добијају супу и ћебад. Куће, станови, имовина, остају без икакве заштите.Терористи имају одрешене руке да пљачкају и пале. Тако су међународне снаге КФОР-а постали саучесници у етничком чишћењу по други пут. Хавијер Солана, који је као генерални секретар НАТО-а, потписао наредбу о почетку бомбардовања Југославије, долази у посету Косову као високи представник ЕУ за безбедност.

Дмитриј Седов - Рамуш Харадинај и друго дно политике Запада

Објашњавати ко је Рамуш Харадинај и каква је његова улога у косметској кризи, скоро да нема смисла. На Балкану, а посебно у Србији, то име је веома познато. Међу српским становништвом постоји чврсто уверење да је он манијакални убица, док се међу косовским Албанцима и даље глорификује његов хероизам.
Постоји само један разлог због чега се у публикацији враћамо овом човеку – да још једном покушамо да схватимо зашто је за Запад, у првом реду за САД, један крвави манијак постао не само прихватљива, него и пожељна фигура. Да схватимо како НАТО комбинује технике управљања светским јавним мњењем, са праксом скалпирања целокупних нација без анестезије. А сваки разуман човек ће се сагласити са тим, да насилно одвајање Космета од Србије уз помоћ иностране војне помоћи – представља скалпирање Србије.
Ипак, да укратко кажемо ко је Рамуш Харадинај.
Рођен је 1968. године у селу Глођане у Метохији.
У Швајцарску емигрира 1989. године и радио је као обезбеђење у ноћним клубовима, покушавајући да ступи у француску Легију странаца. У Приштину се враћа 1990. године како би узео учешће у демонстрацијама Албанаца, због чега је био ухапшен и започео робијање у српском затвору. Из затвора је побегао и поново се вратио у Швајцарску, где приступа Народном Покрету Косова из кога је касније формирана ОВК.
Диверзантско-терористичку обуку прошао је 1996. године, у кампу за борбену обуку у Албанији и учествовао је у оснивању базних логора бојевика у рејону албанских градова Тропоја и Кукеш, одакле су терористи вршили терористичке упаде на суседно Косово.
Из тих база Харадинај је организовао шверц оружја на Космет, а потом је заједно са рођеним братом, формирао штаб ОВК у Метохији и специјалну јединицу “Црни орлови” која је покренула терористичке активности против српских власти и Албанаца који су им лојални. Међу терористима Харадинај је стекао статус хероја и постао је командант оперативне зоне, коју су Албанци звали “Дукађини”. Сматра се да је под његовим руководством, за две године убијено 300 људи и ухапшено више од 400.
По многобројним сведочењима Харадинај је био један од главних помагача НАТО пакту приликом бомбардовања на Косову и Метохији и један од герилских официра који је добио сателитски телефон за корекцију авио-удара, што говори о његовом блиском односу са америчким специјалним службама. Тешко да Американци нису знали да имају посла са терористом. Напротив, управо се сарадња са таквим снагама поклапа са њиховим плановима. Тада је никло снажно пријатељство Вашингтона и Харадинаја, које му је касније много помогло. Чињеница да су руке Албанаца са Космета биле крваве до лаката, уопште није сметало Американцима. Јер Стејт Департмент, ЦИА и војна обавештајна служба Пентагона – није “Amnestyinternational”. Свако ради свој посао.
После уласка миротвораца у покрајину и одласка српске војске, Харадинајеве трупе су се бавиле етничким чишћењем, које је веома брутално спровођено.Срби, Роми и друго неалбанско становништво протеривани су из својих рођених села, храмови су рушени, а они који би се покушали супротставити били су изложени насиљу. Његове јединице одговорне су за мучења и убиства више десетина људи, чија су тела нађена у Радоњићком језеру и у бунарима општине Дечани.
Харадинај је 2000. године основао Алијансу за будућност Косова, која га је 2004. године довела до места премијера. На том месту почео је да влада у складу са својственим му духом.
Добро информисана немачка обавештајна служба БНД сматра да иза Харадинаја стоји широка мрежа албанског организованог криминала. “Мрежа се протеже до рејона Дечана и базирана је на породичним клановима окупљеним око Рамуша Харадинаја и бави се широким спектром делатности – криминалном, политичком, као и делатности повезаној са трговином оружјем. Мрежа има директан утицај на унутрашњу ситуацију на Космету. Група коју предводи Харадинај бави се наркотицима, кријумчарењем оружја и шверцовањем свакојаке робе. Поред тога, ова група контролише и локалне органе власти”.
У једном од извештаја КФОРА, Харадинајева група се оцењује као “најмоћнија криминална организација у региону”.
Као премијер, Рамуш Харадинај персонификује идеал штићеника америчке политике: политички лидер са криминалном подршком, умешан у злочине против човечности и спреман на физичку ликвидацију својих противника. То су идејно блиске марионете којима је лако управљати. Такве треба ценити.
Београдске власти су против Харадинаја подигле оптужницу са 108 тачака за тероризам, убиства цивилних лица и остало.
Сам Харадинај то није посебно ни скривао. У својој аутобиографској књизи “О рату и слободи” написао је: “Ми смо непрекидно нападали српске снаге. На сваком месту. Дању и ноћу. Без прикривања. Ми смо свакодневно убијали српске полицајце…”. То је апсолутно у складу са изворним значењем речи “тероризам”.
Харадинај је у Хагу био оптужен да је “током разматраног периода, ОВК у циљу обезбеђења потпуне контроле Метохије прогањала и убијала на Косову цивиле Србе и Роме, као и косовске Албанце осумњичене за сарадњу са српским снагама”. Тужилац је тврдио да је Рамуш Харадинај од 1. марта 1998. године до средине 1998. године био командант ОВК на територији Метохије defacto, а од средине јуна и dejure,командујући.
У марту 2005. године, због оптужби против њега, Харадинај подноси оставку на место премијера и добровољно се предаје Хашком трибуналу.
И овде постоји скривени смисао. Имајући на савести многобројна жестока убиства и масакре, Харадинај је спокојно пошао на суђење. То указује да је он не само знао ко стоји иза МТБЈ, него је имао гаранције о позитивном исходу суђења. Тако је и било. МТБЈ је 03. априла. 2008. године донео ослобађајућу пресуду Рамушу Харадинају, ослобађајући га кривице по свих 37 тачака оптужнице.
Као најбољи коментар на овакву пресуду може послужити одломак из књиге оптуженог. “Војник косовске независности” како себе зове Рамуш Харадинај, пише у већ поменутој књизи “Приче о рату и слободи”: “Због тешке ситуације у којој се налазимо, неопходан нам је предах. Споразум Холбрук – Милошевић на основу кога је на Косово дошло 2 000 цивилних припадника мисије ОЕБСА, представљао је спас за ОВК. Овај споразум је од великог значаја, он нам је помогао да обновимо армију… Наравно, посебне симпатије гајимо према САД, обзиром на њихову улогу у решавању косовског питања”.
Тада су САД спасиле ОВК, сада су спасили и самог Харадинаја. Толика количина доказног материјала против њега, гарантовала је максималну казну за то чудовиште.
Истина, на почетку процеса, од 98 сведока 9 је било убијено или су умрли под неразјашњеним околностима, део је одбио да сведочи, остали се нису појавили на суду!!!
Тако су Кујтин Беришу ударила кола у Црној Гори, Иљир Селман је погинуо у изазваној тучи. Беким Мустафа и Ајни Елезај убијени су ватреним оружјем. Сабахета Тава и Исук Хакљај, сарадници косовске полиције који су пристали да сведоче против Харадинаја, били су убијени, а аутомобил са њиховим телима био је спаљен после ликвидације.
Од 9 убијених сведока, тројица су били “заштићени сведоци” Хашког трибунала који им је обећао своју заштиту. Али их није заштитио. Сва тројица – Џејдин Муста, Садрик Мурићи и Весел Мурићи – убијени су у професионално организованим нарученим убиствима. Последњи – Рамир Муслићи – био је рањен и после тога је одбио да сведочи. Само после 1999. године на Космету је било убијено око 40 албанских сведока злочина које је починила ОВК.
Упркос свему, погибија сведока за судије није представљала индикацију да иза Харадинаја стоји косовско злочиначко подземље и да се мора дубоко уронити у предмет. Судије су биле далеко од Фемидиних инструкција.
Међутим, притисак светског јавног мњења на МТБЈ по питању овог убојице био је толико велики, да је 2. маја 2008. године главни тужилац МТБЈ Серђо Брамерц уложио жалбу на ослобађајућу пресуду Харадинају. Пресуда је оборена 21. јуна 2010. године. Председавајући судија Патрик Робинсон објаснио је обарање пресуде мотивацијом да је она могла бити неправедна због могућег застрашивања сведока.
Међу Харадинајевим браниоцима којима дугује своје пуштање на слободу, истиче се генерални секретар УН Сорен Јенсен Петерсен, који Рамуша сматра “најближим сарадником и пријатељем” који је “многима поклонио светлу будућност Косова”. И не мисли тако само Петерсен. Током низа година Харадинај је у Европи имао присталице у послу одвајања Космета од Србије и сматрао се најпоузданијим савезником Запада као “командант зоне Дукађини” (Метохије).
Подршка америчке администрације обезбедила је недодирљивост Харадинају. Поставља се питање – зашто трибунал није користио лично сведочење самог Харадинаја о његовим терористичким зверствима у рату против Србије, као што је његова књига “Исповест о рату и слободи” која је 1999. године публикована у Приштини?
Међу циничним формулацијама хашког суда, постоје и такве: “Малтретирање, присилно расејавање и убијање ромских и српских цивила, као и цивила албанске националности који су сматрани колаборационистима или онима који нису пружали подршку ОВК – сва та дејства нису била широког обима, односно нису била толико честа како би се могло закључити да се ради о прогону цивилног становништва”. А ми знамо да је у садејству деловања ОВК и НАТО пакта са Космета било прогнано више од 250 000 грађана неалбанске националности!
Међутим, број жртава представља само једну страну проблема. На другој страни је нељудскост злочина.
У Специјалном суду Србије за истраживање ратних злочина постоји сведочење Албанке Л. К. Који је такође послат Хашком трибуналу. Она је изјавила да је у мају 1998. године са групом албанских и ромских жена била отета и на силу одведена у логор сепаратиста на планини Јуник, на граници са Албанијом. Одмах на уласку у логор видела је призор који разара душу: два ножевима избодена српска полицајца била су завезана за дрво.
Полицајци су, како је касније сазнала Л. К., били ухапшени у рејону села Раставица. Доведене жене виделе су да су полицајцима били одрезани делови тела и извађене очи, а у ране које су крвариле била је сипана со. По речима Л. К. полицајци су били још живи и стењали су гласно од несносних мука. Тада је полицајцима пришао Рамуш Харадинај са полицијском радио-станицом подешеном на таласе српске полиције. Он је извадио нож и без журбе клао полицајце, како би српски полицајци слушали како умиру њихове колеге.
Тада дежурни полицајци на српском контролном пункту сачували су и аудио запис тог варварског чина. По речима Л. К. пошто је тако заклао полицајце, Харадинај се вратио ухапшеним женама. Свезао је руке Л. К. која ово сведочи и потом је силовао. У време писања протокола сведочења, били су видни ожиљци на рукама жене. Током силовања, Харадинај је ножем којим је претходно заклао полицајце, наносио посекотине жени. Касније је Харадинај силовао и остале приведене жене из групе која је доведена у логор. Када су Л. К. заједно са осталим женама повели на стрељање, она је успела да побегне и тако се спасила”.
Само овај документ, требало би да буде довољан да се Рамуш Харадинај вечно изолује од људи.
Но уместо тога он слободно шета и ужива у статусу националног хероја. Не усхићују се сви на Космету подвизима овог убице, али је најважније овде да медији и адмистративни апарат који су потчињени сепаратистима, раде свој посао. Није искључено да ће он временом ући у пантеон националних хероја.
У складу са овим, логика понашања западних судија иза којих стоји пре свега администрација САД, тера нас да донесемо следеће закључке.
Рамуш Харадинај је један од најсвирепијих главосеча албанског беспоретка, унет је у списак стратешких резерви НАТО пакта. Дугорочно планирано, судбина пиратске републике са називом “независно Косово” веома је сумњива. По правилу, бандити који се дочепају власти дижу на државни ниво своје методе управљања, где царују власт криминала, завере, наручена убиства. У области економије они до државних размера доводе оно једино чиме су се бавили у животу – трговину наркотицима, трговину робљем, рекетирање, кријумчарење. Стране корпорације које се појављују у земљи, опстају у њој као засебна острва која у њој копају и извозе њено национално благо и поткупљују силеџије на власти. Са нестанком страних инвестиција, њено становништво ће упасти у сиромаштво.
Из искуства Латинске Америке знамо да таква ситуација може да траје дуго, но не и бесконачно. Међу становништвом почиње да нараста незадовољство које може довести до одласка постојеће власти и повратак пређашњем животу у савезу са Србијом, без које је незамислив нормалан живот косметске привреде.
Но, такав савез није у интересу НАТО пакта. Није због тога започињала вишегодишња кампања на дробљењу српске нације. Они то неће дозволити и због тога НАТО и ангажује главосече попут Харадинаја у редове својих резервиста. Због тога га је МТБЈ и други пут ослободио, упкос свакој здраворазумској логици. Он је потребан НАТО пакту јер је увек спреман на проливање крви и своме и туђим народима.
Поред тога, у Македонији и Црној Гори сепаратисти још нису постигли свој циљ и тамо тек предстоје велики догађаји. Ова резерва и тамо може бити од користи.

РАЗГОВОР СА ЈЕДНИМ ОД ВИТЕЗОВА КОШАРА
КОШАРЕ СУ БИЛЕ ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ

Неколико месеци трају разговори са човеком који је са својим саборцима већ историја о којој се ћути. Он и његови другови, Пакао Кошара носе у себи јер су вековима удаљени од наслова наших таблоидних строго контролисаних медија. У себи носе саборце, који су остали на првој линији одбране. Гробна тишина се надвила над Oтаџбином, која им је и данас вреднија од живота. Теже од ћутања о њиховим заслугама за неуспех два копнена напада НАТО-а је етикета злочинаца којом су обележени. Добили су је сви кад су њихове комаданте оптужили и испоручили у Хаг. То је нови Пакао Кошара завијен у обланду ЕУропске демократије. То је со коју им додајемо на ране задобијене у Косовском боју који су водили на крају 20. века.
Мало њих зна да је један од оних који су преживели Пакао Кошара после '99. стигао до места на коме је време стало. Ризик није био ништа мањи од онога кад су држали прву линију одбране. Витез се у име преживелих другова и своје поклонио граничарима карауле Кошаре: „Нека вам је вечна слава - јунаци најкрвавије битке за педаљ српске земље!“
Почетком 20. века Европа ослобођена страха од Османлија није нам дала предах. Генерал-фелдмаршал Аугуст фон Макензен шаље своје војнике на Србију речима: „Ви полазите на српски фронт и на Србију, a Срби су народ који воли слободу и који ce бори и жртвује до последњег“.
Српска војска је препешачила 3000 километара, а о њеном повратку у домовини у свом дневнику записао је маршал Франше д’Епере: “Српска пешадија на Солунском фронту брже напредује од француске коњице”.
На крају 20. века Северно-атлантски споразумни савез (НАТО) након деценије сатанизовања Срба одлучује се на Агресију. Војна сила 19. моћних држава уз подршку Албаније и терориста ОВК није пробила прву линију одбране на Кошарама.
Борци са прве линије одбране Отаџбине су повезали векове од првог 28. јуна од када изговарамо Видовдан, а мислимо Косовски завет. Не зна се час заветовања – Видовдан је у нама пре памћења.
Витезови са Кошара могу мирно пред Милоша – они су заокружили 20. век и очували част непобедиве српске војске.
1. Наш саговорник неће да се његово име издвоји јер му дани теку у живим сећањима као да се све недавно догађало јер се о Кошарама и мисли у множини. На уводни текст који је утисак вишемесечних разговора каже:
- Сад овако ... гледајући историјска догађања, Европа се увек трудила да нас уништи. Од Цара Душана па до данас. У свакој буни, устанку или рату, гурали су нас да што више изгинемо... увек су нам упућивали протесне ноте и мешали се у унутарњу политику. Данас је најгоре што те убијају за твоје добро ...

2.Ви сте веома критични према Европи, то је много више од Евроскептицизма. Шта је било пресудно за такв однос, који није карактеристичан за младе - за Вашу генерацију. Да ли је разлог томе рат и искуство Кошара?
- Не никако. То је пре свега Косовски завет. Мушка деца треба да се на рођењу поздрављају са „добро дошао осветниче Косова“. Aко следиш светиња коју браниш је изнад живота. Ја дајем три Београда за Пећку Патријаршију.

3. Београђани могу бти погођени Вашом изјавом. Београд су већ почели називати антисрпским градом због инертности грађана управо на српска страдања. Да ли и Ви примећујете недостатк емпатије према страдањима Срба?
- Пратим то и морам се сложити да инертност постоји. Међутим, Београд је огроман град који трпи највећи пропагандни притисак специјалних облика рата, који као што видите даје резултате. При том ја имам право да то кажем јер сам шеста генерација рођених Београђана.

4. У нашим дугим разговорима помињали сте разне догађаје из Српске историје па се могао стећи утисак да бисте били срећнији да сте рођени у неко лепше време. Да ли је то само утисак или бисте могли издвојити неко време у којем бисте били срећнији?
- Утисак који се стекли није ни нетачан нити је сасвим тачан. И сам често имам супротстављена осећања. Нисам ја „претерано“ млад. Рану младост сам провео под санкцијама, младост у рату, а зрело доба живим под окупацијом. Међутим, ако бих могао да бирам време у којем бих волео да живим и да имам ове године, то би била 1804. или 1914. година. То је било време у којем су част и јунаштво били друштвено вредновани, а није било дилеме око тога да ли Отаџбину треба бранити или не. Некада помислим шта ме даље чека: природна катастрофа, ерупција вулкана, најезда скакаваца ... Истовремено се борим и покушавам да учиним нешто да та лепша времена заиста дођу за будуће генерације.

5. Истина је да нисте како Ви кажете „претерано“ млади, али сте млади. Колико се сећам Ви сте 1978. годиште. Не бих коментарисала борбу, али ме занима зашто се у Вашим годинама већ борите за будуће генерације? Да ли зато што јунаци и ратовање нису у моди, а мода дезертера и капитуланата је и медијски подржана?
- Па искрено, осећам се као да имам 100 год - старац Фочо од стотину љета. Мислим да и војска и рат значајно утичу на зрелост мушкарца, а оне који подлежу медијској подршци и антипропаганди и не сматрам мушкарцима. Треба да се стиде пред женама које су ратовале – праве хероине. Имао сам 18. година када сам отишао у војску, са 19. сам као добровољац отишао у рат и све време био на Кошарама. Три пута сам рањаван и данас сам РВИ. Остале су ране, сећање, туга, понос... Немам прави одговор за осећање старости. Можда су то управо ратна искуства која човеку доносе такво осећање, али ништа не тврдим, осим да је осећање ту и да нисам изузетак.

6. Разговарали смо све ове месеце о разним темама, а најмање о Кошарама, заправо о том паклу у којем сте били, који је препун емоција које трају и данас. Шта је разлог да углавном говорите о ратним друговима, пријатељствима која су неупоредива са оним мирнодопским? Зашто избегавате да говорите о страхотама Кошара?
- Па све ове године након рата у свим личним кризама схватио сам да никога не занима и не жели да слуша било шта о рату. Није то ни пријтно ни лепо нити је неко спреман да слуша. Ратници ни у бољем окружењу не причају о томе шта су преживели, а ми смо дошли дотле да је злочин бранити Отаџбину.

7. По то нико није порицао, али се сећам једног разговора у којем сте бурно реаговали на моје исказано дивљење и прилично оштру реакцију при мом изједначавњу Вашег херојства са Обилићем. Захтевали сте доста енергично да не говорим тако о Вама јер ви нисте неки јунак, да је било много храбријих и бољих од Вас, да сте просечан човек који је само одуживао дуг Отаџбини. Сећате ли се тога?
- Сећам се и остајем при томе јер Ви нисте упознали јунаке који су прошли сва ратишта. Неможете ни предпоставити шта су они преживели. Морате једно схватити. Нису нама потребна признања јер је то наш дуг Отаџбини, али боли неправда, боли сазнање да су друштвено прихватљивији дезертери и они који су бежали и на разноразне начине избегавали рат. Боли што се вреднује оно што би морала бити срамота и стид. Не тражимо признања, али зашто нас извргавају руглу и подсмеху – то је оно што није моуће прихватити. Ми не можемо да се изборимо да Видовдан буде проглашен за ДАН ВЕТЕРАНА.

8. Нисте избегавали да кажете да сте три пута били рањени, па ни то да сте се непотпуно опорављени са штакама вратили на фронт. Међутим никако нисте помињали како су Вас другови дочекали, јер је сигурно да Вам нико не би замерио и да се нисте вратили, а многи не би ни помислили да се врате. За мене сте Ви два пута добровољно отишли у рат – добровољно сте се вратили у пакао.
- Како су ме дочекали... као духа да су видели... говорили ми да сам луд што сам се вратио... Али кад су ме угледали, сви су се постројили у строј и стали мирно да ме поздраве... После су ме уз псовке изљубили – то одушевљење уз псовке није могуће описати ... За њих могу само једно да кажем... Драго ми је што сам се борио раме уз раме са јунацима као из бајки ...

9. Колико сам Вас упознала у ових неколико месеци, мислим да је пресудно за повратак било то што нисте хтели да оставите своје другове у том паклу у којем се сваки дан живота броји као добитак. Да ли сам у праву?
- Опција да се не вратим на Кошаре за мене није постојала. Не бих ни на лечење отишао да нисам био свестан да ћу умрети од искравављења. Ту нема рационалног објашњења. Можда је право објашњење тај дочек након повратка, тај ужас пакла и опојна лепота бајке.

10. Не могу да не поменем генерала Лазаревића кога сте ми више пута спомињали, а он је управо парадигма трагедије наших бораца, који одговарају зато што су бранили Отаџбину. Истицали сте више пута да је долазио на прву линију одбране.
- Да, то јесте за истицање, јер који генерал обилази прву линију одбране, поготову што је био комадант Приштиског корпуса. И то није све, бринуо је за нас као за своју децу. Волео сам га, највише сам њега волео.

11. Пакао Кошара не можемо уз сав труд ни да замислимо. Непрестано сте бомбардовани тако да и становнике Призрена обузима језа при спомену Кошара, пре свега због целоноћних светлости бомби којима су ваше положаје засипали авиони НАТО-а. Непрестани напади и временске непогоде су онемогућавале редовну допрему хране и одеће. Готово сваки дан је неко гинуо, а свакодневно више бораца рањавано. Шта је ипак било најтеже?
- Најтежи је био терен и то не само по томе што је био тежак за одбрану због изложености нападу већ што је то терен таквих стрмина да си морао имати козје вештине да савладаваш те успоне. Уз то још хладноћа и блато. То је било теже од самих борби.

12. И на крају да завршимо прегледом битке о којој се толико ћути. Како бисте Ви у најкраћем описали битку на Кошарама и њен исход ?
- За саму битку се може рећи да генерално има два дела - копнени напад у реону карауле Кошаре. Напад је кренуо на велики петак убацивањем диверзантске једиице у позадину, а онда је авијацијом тучено шире подручје. Копнени напад, је трећи део покушаја пробоја за који је изабран пут и тако је нашим јединицама онемогућено коришћење оклопа и борбене технике. То је напад за пробој линије одбране који је НАТО назвао Стрела 1.
- Стрела 2 је копнени напад после пропасти Стреле 1. Напад је кренуо преко Паштрика и у њему је учествовала стратешка авијација, која је тепих бомбама засипала наше положаје. План копненог напада Стрела 2 обухватао је артиљериски напад и копнени јуриш мешовитим снагама. До краја, односно до пропасти овог копненог напада преко Паштрика ми нисмо уступили ни метар српске земље.
- На караули Кошаре први напад је сачекала регуларна војска, а на Паштрику прву линију одбране чинили су добровољци, ветерани и искусни официри. Сви учесници ове битке на Кошарама били су свесни да је цео тај терен био ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ.

ПРВА ЛИНИЈА ОДБРАНЕ ОТАЏБИНЕ је остала непробојна, а славна српска војска непобедива. Њих се данас нико не сећа нити их помиње. Мејнстрим званичних медија већ ради на промени свести. Векови се више не смеју бројити Видовданима и зато Видовдан не може бити њихов дан – ДАН ВЕТЕРАНА.

Али они кажу да није крај.
Поносе се што су борци Кошара.
Њихови синови ће се рађати и бити прихватани речима:
„ДОБРОДОШАО ОСВЕТНИЧЕ КОСОВА“!

Након разговора са борцем који је преживео Пакао Кошара схватите да су сви они већ отишли у ЛЕГЕНДУ. Комаданти НАТО-а могу наредити тишину, али немају моћ да забране легенду. Зато се буде из кошмарних снова у којима их посећују момци који су им стали на црту и оставили их заглављене у балканском „живом песку“. Не разумеју они да се Видовдан не брише декретом јер декретом није ни донет. Он је изван и изнад војне и сваке друге моћи освајача. Видовдан је вечни симбол светиње која се овде брани.

ПРОРОЧАНСТВО О БУДУЋОЈ СРБИЈИ

Монах Гаврило који се упокојио 1999 године је рекао: „Ни у Црквеним редовима неће бити мира ни договора, међу њима биће неслоге. На крају ће се раздвојити пет Владика, и основаће нову Епархију у Крушевцу, то ће бити припрема за долазак Цара на престо и његово Крунисање.”

Говорио је отац Гаврило о историји Немањића, тако јасно као да се она сад дешава у овом времену, и то тако давно време је приближавао нашем времену и стално истицао зависност и будућност Србије, њеног народа, од :вега што су нам мудри Немањићи оставили и да само на њиховим гемељима можемо наставити даље и градити будућност своје Државе где ће и самом народу бити боље. Говорио је: морамо се повести само за памећу Немањића, тамо где су они стали, пре толико векова, ми сада морамо наставити. Ништа ово што смо поживели између нисмо постигли, само је Србин дангубио. Посртао је Србин, поводио се за туђом памећу, тежио некој науци и достигнућу, новом неком уређењу државе са неким новим законима и принципима. Али ништа од тога.Ето, све што је урађено за време комунизма, све је уништено и пало, обезвређено, само ће се памтити да је толики народ био у заблуди, толика недела починио, огрешио се, и сада све мора из почетка. Небеска Литургија се испуњава и даље, Србин мора да пострада, да се намучи, па да би се својих грехова присетио и окајао. Мора оно што је заслужио да мукама и очисти. Али ето требало му је толико векова и толико ратова и страдања, да Србин схвати да само од оних што су Свети, памети и савета тражи. А наши су Немањићи Светитељи, који су увек кроз векове били ту, а и сада им се обраћамо у овим мукама да нас заштите од мука и невоља. Од њих имамо и веру и знање и мудрост, како се Државом управља и на којим темељима се она заснива. Они нам показују како су и они владали, али су и Богу угодили и посветили се. Кад су Немањићи владапи, они су довели државу до највеће славе, и части, али они су на темељима Цркве државу уређивали и народом владали. Имали су своје име, част, па и кад су гинули, знали су зашта гину, и тада су били мученици, у Служби Богу. Али сад, после толико векова, сменили су се толики владари и политичари, али ми се опет морамо вратити памети Немањића, ми ништа нисмо паметно постигли. Нема државе нити може она опстати која не буде своје законе на начелима и законима Цркве заснивала и темељила. Све друго је само лутање, без циља и успеха, и опет се морамо враћати и на почетак. Увек је темељ важан, па онда се може даље зидати. Ако владар нема страха Божјег, џабе су му сви закони. Тако и сви људи и свих професија, ма који посао да раде. Прво се мора угодити Богу и тако земаљски закон заснивати, на томе. Кад би сваки домаћин у својој кући завео ред, кад би свака породица пазила на морал и на соје понашање, благо би и тој држави било, све би у њој напредовало, јер би сам Благослов на њу се излио. Али ето, Србин се увек кроз муке и невоље памети дозиво. Лепо се тамо каже у Небеској Литургији, све је тамо речено. Кад год неко греши, било појединац, породица или друштво, казну мора да побере. „Онај“ ће бити пуштен да га намучи, ако се сам не покаје пре тога. Зато многе земље ратови прегазе, многе болести су се појавиле и то неизлечиве, велике опомене на земљи се дешавају, земљотреси, поплаве и друго. (отац би обично наводио примере из живота о страдањима и невољама, која су биле последице не творења закона Божјег)0 том времену које нам предстоји, отац је говорио врло често, или нама само члановима када седимо код њега у соби, или кад има неко од послетилаца. Говорио је увек, са уводном речју: „видећете децо шта ће бити, времена тешка иду“. Плакао би, када би год говорио о страдању Срба и народа.
… „Београд нема више Благослов да буде престоница. Над њим је сивило и беда. Због грехова, мита корупције, безакоња, секти и неморала. Престоница ће бити Крушевац, тамо ће се Цар крунисати, и то потомак Немањића, нико други неће бити. Београд ће бити разрушен, део града ће потањати. Видим колоне људи како напуштају тај град, беже. Немојте тамо ићи и будућност започињати, мораћете бежати из њега. Тамо ће бити опасно улицом проћи, страх ће људи за своје животе осећати. Треба све светиње и важне историјске књиге склонити из његових зграда. (На питање присутних, па како оче, што?)отац би одговарао; видим само рушевине од њега, нема ништа, а и саме ће се неке куће урушавати. Њега подкопавају неке але, животиње које иду кроз оне римске бунаре, и праве ходнике испод, и саме ће се зграде рушити и падати, јер су поткопане, а и друга ће га невоља порушити. Због греха, неки у њему се богате, у луксузу живе, а неки немају ни деци хлеба, морају од неморала да живе. А и због свог другог безакоња. Пролиће се крв у Скупштини, народ ће се побунити, грађански рат ће кренути, и отале ће се и на друге градове пренети. И Јовановачка ће река крвава тећи. Народ ће бити подељен, власти ће решавати пером, али ништа од тога неће бити“.
… „Тада ће Србију распарчати, на делове. Оцепиће и Војводину и Косово, и Санџак, и Црна Гора ће делом Албанија бити, њима ће бити дана, даће се њеном народу, Албанцима, шиптарима, на коришћење, наши неће тамо смети ни живети. И тамо ће наше светиње рушити. А свет ће их подржавати, исти они који су нас и бомбардовали. Узеће нам Војводину, продаваће равнице, тада кад више Београд не буде престоница, онда ће свак за себе посебно живети, свака посебно. Тада ће се све туђини питати, они су то и замислили, али народ ће се побунити. Тада ће у земљи бити глади, муке, болести ће неке харати, умираће народ таквом брзином, да неће стићи свештеници да га сахрањују. Људи ће се разредити, у селима поготову. Имаће да пешаче један до другог да се нађу и исричају. И воде здраве за пиће неће имати, само у планинама и брдима. Биће се људи на изворима да на ред за воду дођу. Из градова ће људи бежати, и то у колонама, неће имати од чега живети, посла неће бити, фабрике неће радити, а дугове држави неће имати од чега намирити. Неће људи ни за хлеб имати чиме да купе. А порези ће бити на све што имају. Многи ће се побунити, грађански ће рат избити. Биће тада и велико отпадништво, ко год не буде примио срцем веру православну, повероваће разним обманама и вероваће лоповима и лажовима, вероваће лажним обећањма страних владара, а од тога ништа имати неће. Многи ће тражити своја огњишта, али неће моћи од корова да препознају које је њино двориште било и имање. Благо тад онима који су научили скромно да живе, а они који су научили у раскоши, неће моћи лако немаштину и глад да прихвате. Ништа им њине паре неће помоћи. Тада кад се то све буде дешавало, чувајте семена свега, житарица и поврћа, да имате шта посијати, јер неће имати где да се купи семе ко ово сад, па да имате да посејете и да се прехраните. Но шиптари неће стати, они мировати неће, границу ће стално померати. Страни владари ће их све парама подржавати, -и они ће Србина са своје земље истерати, притиснуће га невсхљама и тамо народ српски неће имати никаква права, живеће у страху, само ће им дати шаку земље, да тамо живе, али и ту наш народ никаква права имати неће, све ће се шиптари питати. Замериће се и са Грчком и са Македонијом, границе ће померити. Немир ће се проширити на све друге суседне Државе, а оне ће морати да их слушају, јер су њине чланице, биће уцењене.
Србину тамо слободе неће бити, све док Русија не постане Царевина. Молите се сви Богу да до тога што пре доће, тад ће и Србима сванути. Тада ће се Православни удружити, коначно ће схватити да су заједно јачи, и онда ће бранити своје. А муслимани они се већ пописују, и сви се за исто боре, стално се договарају како да загосподаре, а и Папа ће исто то радити. Знате штаје рекао Св. Козма Етолски, „за све што се Православнима буде догађало у последње време, куните Папу“, он је узрочник свих зала. Он у свим преговорима учествује, и у све се меша, па и да Србију поделе, да католици заузму до Београда. Они већ праве карту до Земуна. Више се неће из Београда земљом управљати, већ ће се посебно, свака оцепљена јединица имаће своје центре за све. Када распарчају Србију, она ће бити на делове подељена, остаће само ужи део Србије, где ће једино бити реда и мира. А на осталим деловима немири ће се зацарити. Умешаће се и стране силе. Туђа ће војска земљом нашом као својом корачати, као „да брину о неком реду“. Ратоваће авионима преко наше земље. Тада у тим невољама, оно мало Срба што остане, вапиће Богу да му да Цара да земљом влада. У то време ће Русија Царевина постати, и тада велике стране силе ће се једино Руског Цара бојати, таква ће сила бити са њим и Благослов, да ће сви владари света од њега где се год појави, дрхтати, с њим ће и Небеска сила бити. Руски Цар ће тада заштитити Православне, широм света, па и Србију. Тада ће и жути људи примати нагло Православље, на чућење многих. На Косову ће други владати, чак и Цркве што буду рушили, наши ће неке обнављати, апи ће их они опет рушити. Треба све Светитеље склонити у Србију, по ужој Србији, да доле не би палили и ништили. Јер Срби ће бити груписани само на мања места, и ту ће само моћи да се слободно крећу. А остале Цркве, које не буду порушене, оне ће као неки музеји бити, и у њих ће долазити само као туристи, да обиђу. Ни у Црквеним редовима неће бити мира ни договора, међу њима биће неслоге. На крају ће се раздвојити пет Владика, и основаће нову Епархију у Крушевцу, то ће бити припрема за долазак Цара на престо и његово Крунисање. Сви ће у Србији ту неслогу осетити, и велике ће последице имати. Свуда ће бити свађе, нигде нико да се договори. Али тада, кад буде после тога Руски Цар закорачио на тло Србије, да се наш цар Крунише, дрхтаће тло куда буде он корачао, са том поворком Царском сила Небеска ће бити, Цела Србија ће се слити у Крушевац да се и наш цар Крунише, и то круном Немањића, која се чува у пећини сакривена и чека дан кад ће је„дете из пећине изнети“, и пред цара донети. Потомак Немањића по женској линији биће Крунисан, а он сада не зна да је он тај потомак, он живи у Русији, отуда ће га довести и у Крушевцу Крунисати. Руски подвижник, монах ће га објавити, а он сам неће знати да је он тај који ће бити крунисан. Али ће покушати да лажног прикажу, али неће успети, биће разоткривени, велики подвижник, ће га пројавити, и указати који је прави потомак Немањића. Благо оном ко то време дочека, (говорио је отац, са сузама) благо народу тада, каква ће милост земљом Српском владати, тамјан ће мирисати земљом, Анђели ће земљу Србију кадити, мир ће се зацарити, рађаће све, и пшеница и виногради и све, као никада до тада. Тада ће се све стране силе са Косова повући, оставиће шиптаре, онда ће бежати шиптари, да ће им Албанија бити тесна. Неће смети на Косову цара руског дочекати. Тада ће Цар, Царском граматом, вратити нашу земљу и потврдити наше све што је било, и све на Косову поново ће бити наше, јер то је земља нашом крвљу натопљена, не могу они њом владати.
Отац Гаврило је описивао лик будућег српског цара Немањића: „да ће бити лепог лика, плав, висок, имаће младеж на лицу, мир ће на њему почивати, као и и на целој земљи“. Народ ће га толико волети, Србији ће коначно сванути. После таме, светлост ће да засија. А и како је Света Царица Милица и желела, и молила се да опет земљом Немањића побожан Цар влада, и да Круну понесе, тако ће и бити. Где су Немањићи Свети стали, тамо морамо наставити, и одатле почети. Зато сам и рекао, они су доказали да су били мудри и Свети, њином се мудрошћу морамо руководити. Зато децо, немојте веровати ни странкама ни политичарима да ће неко добро ни напретка донети, нити било чијим обећањима, то су лажи. Благослов Србији може само са неба сићи, и то опет молитвама Мајке Божје и Светих Немањића, са свима Светима. Свети Сава плаче пред Богом, чули сте Небеску Литургију, па се подучите. Зато од неба само помоћ очекујмо, и полажимо наду у Бога, а не у људе. И Свете мошти Свете Петке, опет ће се Србијом пронети, исто као што их је Света Царица Милица доносила, кад су у Држави немири и невоље биле.
О свему овом овде реченом, отац Гаврило је причао често са гостима, када посете манастир, било је ту некада и свештеника, монаха, народа побожног, људи на функцијама, угледних и школованих, службеници, лекари, директори фирми. Било је и међу њима и оних, који нису веровали овоме што отац Говори, и чак су се томе видно смејали, или кад пођу, прокоментаришу то са неком неверицом. Било је и оних који у току разговора све постављају оцу питања, па како, па зашто, а онда када добију одговор по неколико пута потврђен, они опет на све речено су се односили са неповерењем. Отац је много пута говорио о томе, о тој теми будуће Србије, некадаје само то исто у говору понављао, само је другим речима описивао, или другим редоследом. Али у суштини, у целости о томе што је речено, овде вам и преносимо у тексту. 0 томе је отац говорио када га је посетила и једна група верника из Ниша, и они су записивали нешто од тога у разговору, тако да нисмо само то ми чланови чули и писали. Један је брат и касету тада снимио, апи ми тада нисмо узели његову адресу. Можда када буде ово прочитао, препозна и јави се да има то и снимљено. Знам да када су верници Крушевца чули о тој причи, о томе су разговарали и када су отишли у манастир Хиландар, и када су се вратили, о томе су нам причали и да постоје још нека пророчанства да ће Крушевац бити поново Престоница. Почели су се интересовати и за историју о томе, и о томе како ца се изврше припреме да се створе услови да се у том граду тако важан догађај и дочека. А када су чули од нас шта је и отац Гаврило Ралетиначки рекао за наш манастир, и његову битност за Будућност Србије, прича им је оила у многоме потврђена и појашњена.
Врло је важно натасити, да отац Гаврило, када је говорио о томе, никада није то причао са неким истицањем, као да он нешто посебно зна, говорио је то онако спонтано, не наметљиво, као: ко хоће да чује, нека чује, а ко неће о томе нешто да чује, немора ни да слуша. Заплакао би често, и говорио боље децо да знате, какве невоље предстоје, да се не изненадите. И да знате одакле само добру да се надате, да се не дате преварити).
После тога опет у једном говору, отац је на то све речено говорио често како ће народ тамо на Косову који остане са муком живети, неће смети ни своје имање да обради, биће затворен, неће смети ни код лекара да оде, ни да заноћи ван куће. Али тада је рекао и да ће Крстове са наших Цркава ломити, манастире рушити, палити. А неки га тада питају, па како оче, Крстови су на висини, на куполама, ако пале и руше, зар ће се тада и на кровове пети и рушити? Отац је тада са јасним наглашеним тоном рекао: лепо, како то питате, попеће се на врх Цркава и онда ће Крстове ломити, рушиће свако Хришћанско обележје, а нико их зато неће затварати, нити ће коме одговарати, и све ће што је Српско ништити, ни гробља неће поштедети, неће се ни познавати где су била, све ће порушити, и у коров ће зарасти, наши на њих неће смети одлазити.
Прошло је од тада много времена, отац се Гаврило био већ упокојио, када су у оним чувеним мартовским немирима шиптари поново палили све Светиње и Цркве, и тада сви смо на телевизији видели призоре снимљене, како многи руше Крстове са Цркава, и пале, а на једном се призору задимљеном види, како се један шиптар свом снагом бори да сломи Крст на кубету, стоји на врху Цркве, и та слика је обишла цео свет. Тада сам се јасно сетила и очевих речи којима је описао да ће све тако бити, и ето, на делу смо и видели.

КОСОВО И МЕТОХИЈА НА 99 ГОДИНА У САСТАВУ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ

СРБИ СВЕ МАЊЕ И СВЕ РЕЂЕ ОДЛУЧУЈУ О СВОЈОЈ СУДБИНИ. С ОБЗИРОМ НА ТО ДА РУСИЈА САДА ИМА СНАГЕ ДА ПРУЖИ ПОМОЋ У РЕШАВАЊУ ПЛАНЕТАРНОГ ПРОБЛЕМА, У ВЕЗИ С ПРОТЕКТОРАТОМ НАД ЈУЖНОМ СРБИЈОМ, НАЈБОЉЕ РЕШЕЊЕ ЈЕ ДА КОСОВО И МЕТОХИЈА, ДОК ЈЕ ЈОШ УВЕК ПРАВНО СРПСКА ТЕРИТОРИЈА, УЂЕ, ШТО ПРЕ, ПРИВРЕМЕНО, У САСТАВ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ.

Светозар Радишић

Иако је овај текст објављен у листу „Сведок“ број 569, 19. јуна 2007. године, под редакцијским насловом „Џунгла гради бонсаи државе“, због ситуације у Украјини и процеса који ће потом уследити остаје иста идеја и сада актуелна. У тексту је предложено решење за Косово и Метохију, које би затекло Запад. Прво објављивање је било пре признавања државности Косова од стране Сједињених Држава и њених трабаната. Ово, друго објављивање треба да покаже да предлог после свега што се догодило још важи.
Сва размишљања о Србији, њеној судбини и Војсци Србије личе на проницања у све неизвеснију будућност. Судбина одбране и Војске одређена је, пре свега, изборима повољних исхода, условљених непрестано новим опасностима и изазовима – потенцијалним узроцима рата. Не треба заборавити да су најављени нови „хладни рат”, ратови знања, ратови цивилизација, „рат свих против свих” и да прети чак и самоуништавајући нуклеарни рат.
Језуитски ментори из реда „Лобање и кости” и/или групе „Билдерберг”, који потурају ратове Великој Британији и Сједињеним Државама, немају намеру да одустану од глобализма, односно неоробовласничког поретка. Нанотехнологија и информатика омогућавају међуконтинентална прецизна дејства и коришћење космоса за владање и бдење над планетом. На планети Земљи је све мање сировина, а све више становника, који се умножавају и вештачки клонирањем, стварањем банака органа, биолошким продужавањем животног века и због развоја медицине, а најављен је и киб-орг, где ће механика заменити потрошније људске органе.
Јаз између богатих и сиромашних држава и појединаца све је већи. Упркос причи о све већој хуманости и све квалитетнијој демократији, очевидно је да је све мање слободе. Мегакапиталисти, који су узели од осталих новац, својим системима за регуларну, легитимну и легалну пљачку, контролишу осиромашене људе административно, прислушкивањем, свим врстама праћења, пресретањем електронских података, мобилних телефона, глобалних позиционих система, авакса и сателита, методама „контроле ума”, претњама и употребом тзв. неубојног оружја. Финансијски магнати преко својих послушника у медијима, војсци, полицији, и правним системима стварају најперфиднији облик окупације света, у којој ће достојанство људи, приватност и слобода бити мисаоне именице.
Велике силе (воде их крупни капиталисти и произвођачи оружја), непрестано, прилагођавају међународни правни поредак својој сили и аспирацијама, према својим „виталним интересима”. Ратови и продаја норужања постали су најуноснији бизнис. Чланице Савета безбедности су најуспешнији и неприкосновени трговци оружјем.
Обмене и лажи постале су важно оружје, а морални кодекси се помињу с подсмехом. Самосталност држава и народа, пристајањем на ограничени суверенитет, претварају се у тековину претходних векова.. У процесу регионализације настају „бонсаи државе”, са марионетским режимима, у којима се модерни окупатори ослањају на школоване истомишљенике. Планетарни монетарни колач нерастегљив је, а сви кидишу на њега. Људски род је на путу да поништи услове за живот на планети. Чисто земљиште, вода, чист ваздух и храна незагађена пестицидима постају све траженија роба...

У СУСРЕТ РАТОВИМА
Људски род је одувек био маштовит када треба ратовати и отимати, а сиромашан у идејама када треба давати и одрицати се. Стога није чудно што данас осим војних сукоба свет стрепи од космичких, економских, дипломатских, психолошких, информатичких, нуклеарних, електромагнетних, биолошких, виртуелних, геофизичких, климатских, сеизмолошких, верских, трговинских, електронских, информационих, кибернетичких, компјутерских, мрежних, виртуелних, хакерских и других ратова.
Годину дана после агресије на СРЈ, Танг Ђијасуан, кинески министар иностраних послова, рекао је да “НАТО предвођен Сједињеним Државама мора дубоко да се замисли и да извуче поуке из онога што се догодило на Косову”. (То би се и догодило да је реч о озбиљним системима, а не о системима које води незајажљиви мегакапитал). Подсетио је наведеном изјавом да је Запад разапет, између потребе да се прошири ка истоку (не би ли се домогао преосталих планетарних ресурса неопходних за свој даљи профитни прогрес, да би задржао предност у технологији и информатици и наставио да доминира планетом) и све неизвеснијег исхода операције „овладавања светом помоћу долара”. (Штета је што само мали број људи на свету зна да је план будућности планете потпуно исписан, у шифри, на новчаници од једног долара. Тамо је написано и ко влада и на којим принципима и са којим циљем).
Неизбежна борба против тероризма иницирана од припадника америчке квантитативне цивилизације, личи на змијско гутање сопственог репа. Будући да велике силе не могу изаћи из „врзиног кола”, проистеклог из њиховог лихварског приступа, оне ватром гасе ватру, а тероризам сузбијају тероризмом – методама „прљавог полицајца” – ојачавајићи зло против којег се наводно „боре”.
Будући да су Срби, заједно са свим народима који су се супротставили тзв. новом светском поретку, таквих народа има их више од 35 на планети, оголили намере глобалиста и згулили маску с лица „владарима из сенке” и стали на црту највећем злу у историји људског рода, потпуно је природно што их окупатори наоружни до зуба (чак и невидљивом технологијом) распарчавају и покушавају да дотуку. Срби имају проблем с биолошким опстанком („бела куга”), губљењем територија, кидањем националног бића и покушајем окупатора и њихових истомишљеника унутар српског рода да избришу историју, традиције, језик, све што подсећа на некада најраспрострањенији народ. Окупатори више нису нацисти и фашисти, јер за њихова зла људски род није измислио име. Зову их демократски фашисти, али, то име је нежно за такву врсту (не)људи. Они ракетирају са дистанце и убијају по законима које су сами смислили. Некадашњи домаћи издајници такође више немају име – тако да је нађено најперфидније решење – они су партнери дојучерашњих непријатеља.
Србија без народне власти, биране уз помоћ фантомске међународне заједнице и службеника „великог брата”, остала је без своје војске у време када је најугроженија и када може да изгуби своје највеће светиње и мит који је Србе одржао у животу онолико векова колико траје непрекидни напад на српски род – од 325. године, преко 1054. и 1172. године, до сада.
С обзиром на то да одбрамбени Србије систем није сасвим српски, јер га усмеравају Велика Британија, преко система школовања, и САД, преко необичне и неискусне националне гарде из Охаја, и да је без институција које могу да предложе и вишекритеријумски провере најбоља решења за одбрану Косова и Метохије, Србија остаје без могућности да нађе трајно решење. То је проблем који се у догледно време неће решити без помоћи и инвестиција у одбрамбени систем.
Сведоци смо да се САД први пут налазе у истинској агонији. Имају највећи војни буџет у историји. Разапете између бројних неопријатеља, које су према Јоханану Раматију створили у свету, све слободније Јужне Америке, проблема између Израела и Палестине, ратова у Ираку и Авганистану, раштрканих снага по базама које треба да им одржавају окупационе системе, пред ратом против Ирана, Сирије или Северне Кореје, са шупљим унутрашњим безбедносним системом, с исламизацијом, хиспанолатинизацијом и африканизацијом сопствене земље, пред све јачом Кином, Русијом и Индијом, изгледа моћна само зато што је најмилитантнија земља света и што сви финансијски магнати увек гласају за рат, јер од ратова живе.
С друге стране, буде се и јачају Русија, Кина и Индија, али и многи самосвесни људи широм планете. Ничу неформалне организације које све мање раде јавно, јер је тзв. неубојно оружје намењено за њих – а они су свесни да ће бити проглашавани за побуњенике и терористе. Највећи проблем глобалиста, нових освајача света, типа Хитлера, је што су наоружали свет новим технологијама и информацијама. Осим тога, пролиферацију оружја, асиметричне операције и „џокер сценарија“ је све теже контролисати.
Српска судбина је, као и сваког народа, везана за интересе великих сила. Сада Срби, по ко зна који пут у историји треба да се определе – да ли ће бити са онима који ће добити или изгубити следеће битке и ратове, свесни, при том, да ратови никад не личе не претходне. Мудрост малих земаља је у одлуци да ли ће и у које ће коло да се ухвате.

КОСОВО И МЕТОХИЈА ИМАЈУ САМО ЈЕДАН СРПСКИ ИЗЛАЗ
Све већа неравноправност савезника и „партнера”, у настојању да се глобализацијом стави планета под контролу наднационалиста (глобалиста) већ је уздрамала трилатерални поредак.
У таквим околностима обликују се одбрамбени систем и Војска Србије. Услове отежавају стрепња ратовима истрошеног народа и настојање да се, у нарастајућем хаосу, војска не злоупотреби.
Одбрамбени систем требало би, у свим условима, да обезбеди да држава не изгуби сведиманзионални рат и не буде окупирана, на било који начин, пре употребе војске. Војска мора стећи моћ да нанесе сваком потенцијалном непријатељу губитке које он неће пристати да плати.
Њену величину и снагу треба да одреде могућности народа и критеријуми које намеће потенцијални непријатељ. Доктринарна решења не смеју бити формална. Морају се наћи студиозним домишљањем у односу на стварног непријатеља, на основу јасних опредељења, интереса и циљева, у поступцима расположивих снага, много реалније, са више знања, организованости, мудрости и воље. У новом одбрамбеном систему треба наћи, пре свега, решења за неоружане облике агресије.
Србија се нaлази на раскрсници. Сједињене Државе нуде независност Косову и извесно, после краћег времена, међународна признања од свих америчких следбеника (сателита, дужника). Русији не одговара, из личних разлога, али и из рационалних, светских, да се Косово и Метохија третира као проблем ван времена и као да не припада планети Земљи.
Српски и руски интереси се коначно поклапају. Како Србија нема институцију, то би требало да буде Министарство одбране или Институт ратне вештине, која би предложила оптимално решење, усуђујем се да предложим: КОСОВО И МЕТОХИЈА ТРЕБА ДА УЂУ У САСТАВ РУСКЕ ФЕДЕРАЦИЈЕ НА 99 ГОДИНА. Тај предлог још може да предложи Србија, јер су Косово и Метохија у саставу Србије. За неколико месеци, ако „Американци” остваре свој сан, тај предлог ће бити немогућ. (Сада мислим, да је предлог теже остварити, али да је и даље могућ – прим Р.С).
Србија на тај предлог има једнако право као на савезништво, споразум или пакт са Русијом и Белорусијом, што је предлагано проамеричком Јељцину. Уласком Косова и Метохије у састав Руске Федерације решило би се више проблема. Прво, Србија би лакше заштитила своје сународнике и све неалбанце на том подручју. Друго, руске трупе би имале легитимно право да се разместе на својој привременој територији, па чак и да разместе интерконтиненталне антиракетне системе, за одбрану од непријатеља. Треће, САД не би требало да буду против тог предлога, јер тврде да намеравају да приме Русију у састав НАТО алијансе. Четврто, Србија не би имала проблем у вези с даљим продором косметских Албанаца на територије које опседају, у пределима блиским Косову и Метохији. Пето, с обзиром да Србија има намеру да уђе у све европске интеграције, као и Русија, уласком руских трупа уместо НАТО трупа успоставио би се трајнији мир, а НАТО ослободио једног од најделикатнијих задатака – стално се жали на угроженост од албанских екстремиста. Шесто, Руси би показали косметским Албанцима да је могуће успоставити правни систем и пуну и равноправну сарадњу с неалбанцима унутар косметског система. Седмо, Мир на Балкану би био гарантован следећих 99 године, јер би долазак Руса на Косово и Метохију поздравили православни Грци, Македонци и Бугари, а требало би да то одговара и прозападно оријентисаној Црној Гори у којој има и Срба. Сједињене Америчке државе ионако планирају да ускоро напусте ту територију, јер су им потребне трупе за продор ка истоку и све проблеме који их тамо ускоро очекују.

ШТА ДЕМОКРАТЕ ТРЕБА ДА СХВАТЕ
Разборитост изабраних српских вођа мора се искористити да војска и полиција, уз помоћ међународних снага нарочито из Европе, кроз нове интеграционе процесе, прво реше проблем потенцијалног тероризма, али и друге одбрамбене проблеме на просторима Србије. Тек потом, када се за опште добро успостави трајан мир на свим српским просторима требало би помагати другима у оквиру међународних снага. Истинске демократе би морале да схвате да униформисана лица не треба да прелазе границе, без обзира на повод, и да се ничим не може оправдати безбожно убијање недужних лица на њиховом простору, на пример у Авганистану, Ираку, Ирану....
У све међународне одбрамбене интеграције наравно треба ући, а тамо преко најумнијих представника, колико је могуће, снагом аргумената, допринети да се зауставе суновратни процеси који свет воде у глад, безнађе и тотални рат. Стога, у међународне институције треба слати наученије, искусне представнике, без обзира на страначка опредељења.
Одбрамбени систем треба схватити и као пресудно решење да се спречи нестајање народа који је изнедрио великане попут Ђуре Јакшића, Петра Петровића Његоша, Николе Тесле, Руђера Бошковића, Михаила Пупина, Бранислава Петронијевића, Уроша Предића, Живојина Мишића… Зато треба спречити одлив мозгова и понашање глобалиста – као да је крај историје. Уосталом, уколико не пониште услове за будућност, поново ће о свему судити народ и историја.
На путу ка тоталном рату треба избегавати самообмане, илузије и заблуде. Оне су Србе довеле до тога да тугују над историјом обезбожавања, расрбљавања, губљења територија и биолошког нестајања, а ништа нису учинили да тако не буде. Живот не прашта. Сваки изгубљени тренутак, свака грешка, незнање, недоследност, лењост... све има своју цену.
Војска Србије и њена недовољно образована, неоспособљена и несхваћена „цивилна контрола”, а посебно грађани, имају од чега да стрепе. Задржани кадрови одабрани су према дејтонским, бриселским и венецијанским критеријумима, те могу да послуже само за обављање налога дојучерашњих непријатеља. Нису одабрани према знању, способностима, војничким и другим врлинама. Чини се да стога највише од свега знају енглески језик.
Наравно, опорезовани грађани ће плаћати војску било шта да ради. Министарство одбране би требало да зна, да се држава не брани само од оружаних облика агресије. Јер, по свему судећи, неоружани облици агресије доминираће у 21. веку, а они се само овлаш помињу у стратегији одбране.
Уколико се ништа не предузме, људи ће се опаметити у неминовном „рату свих против свих”, за који је потребно много знања, а. у коме ће, пре свега, страдати прождрљиви мегакапиталисти.
Да би се премостили следећи ратови на српским просторима и сачувало стицано вековима крвљу српских великана, треба предложити да Косово и Метохија, привремено, на 99 године, уђе у састав Руске Федерације. Тада ће на потезу бити они који заговарају мир на целој планети, шире демократију и покушавају да ослободе српску јужну покрајину мафије, продаје белог робља, дроге и свега што је загадило тај простор провидним интересима „великог брата”.

ALBANCI МАСОВНО БЕЖЕ ИЗ НАТО ГУЛАГА!

У рану зору десетине младих људи чекају да из Приштине крену за Београд. Брачни пар и дете са хлебом у пластичној кеси улазе преко пута аутобуске станице, код рекламе „Мермер Бил Клинтон Куманова”. Петак је, путује тек неколико Срба, све су остало Албанци, одлазе с Косова. За нама су још два аутобуса.
У загушљивом возилу смењују се гробна тишина и општи жамор, као код људи који стрепе од нечега. Ћуте и плаше се, па онда страх и бојазан утапају у размену неких бесмислених речи које их храбре, а изгледа да се припремају за испитивања и саслушања која их чекају.
За сат времена на Мердару на косовској страни прелаза почиње најгоре малтретирање. Оштар поглед и одмеравање, па онда строго и агресивно питање, па извођење напоље, па опет улазак тројице – што полицајаца, што цариника. Опет излазе неки људи, мрмљају у браду псовке, одлазе у контејнере из којих се враћају, ваљда слободни. Оваква врста малтретирања била је ретка на изласку с Косова, она се годинама примењује на Србе који улазе на КиМ.
Репресија се однедавно примењује према Албанцима, од тренутка када су схватили да се преко централне Србије, након договора о слободи кретања, могу домоћи Запада. Хиљаде људи беже са „слободног Косова”, а албански полицајци без икакве основе формално покушавају да их зауставе. На питање куда иду, најједноставнији одговор је: у Београд на лечење, у Суботицу код рођака. Други сат понижења на Мердару почиње, а да се он не би догађао обично неко од путника скупи по пет евра за полицију – и све је мирно. Јутрос је нешто пукло у ланцу, а очигледно да је неко од саслушаваних и извођених Албанаца приупитан о новцу, па је полицајац округлог лица и црне пути и гласом чувара логора подвикнуо: „Ко тражи пет евра за прелазак границе?! Били су неки људи, ко је тражио и коме је рекао да треба да да пет евра?”
Онда наређује возачу, који се тресе од муке, да аутобус врати назад, окрене према Приштини и чека. Све време стоји изнад њега, а кад је завршио заокрет, нареди му да затвори аутобус и да нико не излази напоље. Са собом је узео возаче и неке путнике, а остале је оставио да се даве, заједно са децом, у овом превозу за сиротињу.
У безнадежном чекању једна службеница ОЕБС-а не може да издржи и излази напоље, прилази полицајцу, представља се, пита, понавља питање: он ћути, реч не проговара. Она одустаје и враћа се у загушљиву кутију. Зачудо, аутобус се окреће према Београду и стаје у ред за прелаз преко ове гвоздене завесе. У серијама се враћају личне карте, нико није задржан.
Куда иду ови људи? Ко им је уништио живот и шта их чека у сусрету са тврдом границом Европске уније у коју ће ударити за мање од једног дана?
Одлазак ових људи на терену је подржан и оснажен од косовских власти јер је ово маса незадовољника и издржаваних особа. Уосталом, ово су гласачи екстремног покрета „Самоопредељење” Албина Куртија и Алијансе за будућност Косова Рамуша Харадинаја. Тако се решавају беде и гласача. Уз то сигурно је да ће овај млади, модерно одевени човек, ако се докопа било каквог посла, шверца или западне социјале – својој сестри, мајци упутити сто евра да преживе. Од те цркавице грицнуће нешто и администрација у Приштини. Понижење на Мердару пуни тренутно џеп полицајцу; каже Европи: ми све радимо да их зауставимо; поручује Албанцима: не враћајте се!
На српској страни улази крупан полицајац, ниско опасаног пиштоља чија дршка удара, редом, у свако седиште. Брзо узима личне карте, никога не гледа, онда исто тако муњевито и сурово избацује ону породицу са дететом и хлебом, јер немају косовску крштеницу као остала деца, а уместо њега показују „екстракт” у који је уписано и држављанство, а то се не признаје. „’Ајде, ’ајде… Брзо кући назад, фију!”, виче и одлази у пластичну кутију. Сваку косовску личну карту овај човек дебелих прстију мора да претвори у статусно неутралну потврду. Штампач не ради, па га удара и вади тонер.
Трећи сат увелико пролази, јад, беда и понижење расту. Овде се рађа зло, овде се догодио суноврат сваке слободе, овде су регрутовани исламисти, одавде ће у Европу без граница, преко разрађене и плаћене везе која чека да им истресе ово мало сиротиње из џепова. Ко има храбрости да укине ову фабрику мржње?
Улазимо у четврти сат, аутобус креће, Здравко Чолић пева на радију: „Писаћу јој писма дуга!”

Живојин Ракочевић, Политика

КОШАРАМА СПОМЕН-ОБЕЛЕЖЈЕ

Александар Јабалановиć је на Видовдан после 17 година отишао на Кошаре и најавио да ćе тамо бити подигнуто спомен-обележје палим српским борцима.
Кошаре су, каже он, срамота Европе која је бомбардовала српску војску која се бранила од терориста, истих оних који данас убијају по Европи.
Вест да на српско-албанској граници на Косову и Метохији на караули Кошаре један Србин на Видовдан полаже венац и пали свеćе српским борцима палим на овом месту 98/99. године као гром из ведра неба погодила је албанске политичаре, док су приштински медији пожурили да овај чин окарактеришу као “провокацију”.
Александра Јаблановиćа, који је положио венац на Кошарама, одмах су назвали “провокатором”. Он каже да је његова намера била да полагањем венца на караули Кошаре на Видовдан ода почаст погинулим борцима који су 82 дана бранили и одбранили караулу, подсеćајуćи да су српски војници на овом положају били изложени најжешćим нападима током рата на Космету 1998. године и НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године.
Јаблановић каже да је тамо отишао самоиницијативно. На Кошарама, где је за Србе иначе приступ готово па немогуć, Јаблановиć је остао тачно 82 минута, управо онолико колико дана је и трајала одбрана Кошара.
“Наш следеćи корак биćе да тамо саградимо један маузолеј-споменик за све борце који су се борили за Србију, а који су тамо пали. Тај споменик нека буде сведок једне херојске борбе и једног страшног времена страдања најхрабријих синова нашег народа”, истакао је Јаблановиć.
До самих Кошара се на Видовдан, каже, пробио као и сви Срби пре њега – решеношćу и храброшćу. Албанци су рекли да на Кошаре неćе више крочити српска нога, ево крочила је! Слагали су, као што лажу да је Косово независно – емотивно је своју посету Караули Кошаре доживео Јаблановиć.


<<< претходна