ПРОШЕНИЈЕ СРБА
- Његовој Светости Кирилу, патријарху Московском и све Русије
- Председнику Руске Федерацује, уваженом Димитрију Анатолевичу Медведеву
- Председнику владе Руске Федерацује, нашем заштитнику, Владимиру Владимировичу Путину
- Руској Думи, поштованом председнику и депутатима
- Његовом превасходитељству Посланства Руске Федерације Александру Васиљевичу Конузину.
- Руском народу и браћи
Ваша Светости, Ваша благородства и браћо, данас опет једини заштитници распетог српског народа, примите у име и славу Господа нашу благодарност, љубав и прошенија нашег опстанка пред расулом и потпуном пропашћу.
Трећи пут само за непуних сто година прљаве војске Запада кидишу да нам отму земљу испод нас и као Србе избришу са списка живих народа. У оба светска рата поделили смо погром и контрибуцију, мере нацистичког истребљења Руса и Срба.
Сада су нам окупирали Косово и Метохију, Косово поље Срба, као Куликово поље Руса, Опредељење Светог Сергеја Радњешког, када је рат био балгословенији од мира и Опредељења Светог кнеза Лазара за Царство Небеско, наш стожер духовности и укупног памћења, без којег сигурно не мжемо опстати као народ и да нас на даље оставе на миру. Под заштитом њихових војски, Шиптари нас убијају, спроводе поводњу и отетим Србима су у Христовим мукама вадили органе за кланице људског меса, тржишта Запада, незапамћена и међу људождерима. Пред очима такве „хришћанске“ Европе и Америке, под надзором њихових војски, Шиптари су спалили наше цркве и древне манастире, Свете Архангеле и Богородицу Љевишку у Призрену, Девич светог Јоаникија код Србице, међу највећим споменицима духовности и културе Истока, уопште. Све што је претекло од ломача кућа Господа, Запад данас уписује као некакво историјско благо Косова, нарко-државе, сатанског копилета њихових сатанских војски. Грачаница, Високи Дечани, Пећка патријаршија и све светиње поделиће тако судбину српских православних храмова, који су предати држави Албанији, када су је пре деведесетдевет година насиљем ствриле Италија и Аустрија на југу Србије, тек ослобођеном од турског ропства. Албанија, знамо, никад раније није постојала као држава, чак ни као заокружени ентитет народа. Читав еп је опевао српско Зидање Скадра на Бојани. А данас тамо нема ни Срба, ни српских цркава. Ми не вређамо никога, али Шиптари су једини народ на свету који у свом трајању ије оставио ни један културно историјски белег на земљи. И писмо, латинично написао им је ондашњи аустријски амбасадор, додајући кваке и куке како би некако артикулисао непознат говор мале групе људи са леве обале Шкумбе. Сада им дају тапију на наше благо и светиње на Косову и Метохији, како би га опробаним методама уништили, утирући пут свом прозелитизму и нашој пропасти.
Насиљем им тако стварају још једну Албанију, опет на српској земљи.
Под циничним именом „Милосрдни анђео“ просули су тоне бомби, огањ и осиромашени уранијум на уснули народ Београда, српска села и вароши. А изговором „бригом“ за људска права, Србима узимају право на голи живот и опстанак. Запад се данас подмукло одриче и Христа и хришћанства! Одбацује основе византијске културе у име своје цивилизације злочина и пљачке. Силеџијски нам намећу своју духовну пустош и изопаченост призора Содоме и Гоморе. Преко двадесетдве хиљаде невладиних организација, својих штабова специјалног рата, створених у нашим недрима, хајком, дању и ноћу, нападају српски народ, нашу страдалну цркву и светенство, монаштво и јереје, претећи им тужиоцима и судовима, које јасно препознајемо као инквизицију.
Српским сужњима, међу којима је комплетно политичко, војно и полицијско руководство три српске државе до сада су пресудили укупно десет векова робије. Осамнаест српских глава уморено пре суђења, краси на кољу палисаде Шевенингена. Не рачунајући „енклаве“, лагере и логоре Срба у трнатим жицама на Косову и Метохији, Шевенинген је једини обновљен Хитлеров логор у Европи. Они су и истини и правди и живом Богу Господу пљунули у лице.
Полицијске агентуре Запада, као некада Гестапо седе данас у Београду, престонци хероју и страдалнику, надгледајући поробљени народ, снујући деобу и пљачку Русије. Срби су за њих чувари капије Источног царства и ваља те Србе, те Русима верне Србе, једном коначно уништити.
Силом и Јудиним талирима створили су нам вазалну власт, послушнију него у време Хитлерове окупације. Недавни ултиматум Ангеле Меркел усред Београда сто пута је гори од Хитлеровог ултиматума Тројног пакта. Оном зликовцу смо на ултиматум одговорили Устанком, као и Фрањи Јосифу, а новом Фиреру у сукњи вазали дан ас простиру црвени тепих, дочекују музиком, једином што нам је од војске остало. Ти вазални бедници нам још измишљају некакве колективне кривице и злочином су обедили још нерођене Србе до трећег колена. Док нас голоруке на барикадама, последњој стопи прогона и узмицања, нападају њихве маскиране војске наоружане до зуба, пуцајући у нас бојевом муницијом, вазална власт у медијима о нама говори као о неком простом сабирку неке државе, негде на неком далеком континенту.
Ваша Светости, Ваша благородства, браћо наша, зар смрт није давно сита од нас?! Зар ми давно нисмо сити њихових злочина, лажи и превара?! Нека мремо ако се мрети мора. Само да нам не узму душу, јер ми не љубимо сабљу тиранина.
Како више немамо државе која би нас заштитила, поучени искуством наших праотаца и наших архепастира, у временима искушења пропасти, ми се у име Господа, Богородице, Светог Јована и свих светих стављамо под скут и заштиту мајчице Русије! Молимо се Светом Сави, Светом Сергеју Радоњешком, Светом кнезу Лазару и Светом Александру Невском, који је силом молитава, идући босим ногама кроз жар, зауставио страшну силу германских мачоносаца од које је тутњала земља. Нека и ова сатанска сила пропадне као она кроз лед Чудског језзера.
Потписима прилажемо прошенија за двојно, руско држављанство са једином молбом да нас на даље, као поданике мајчице Русије, само ви заступате пред светом и то увек само истином. Нека Господ награди вашу милост и трудове за наш опстанак!
Никада нам није била ближа и јаснија изрека наших праотаца
„Бог на небу, Русија на земљи! Амин, Боже.“
Грачаница, митровдан 2011
Одбор Срба:
Косовски заветници
Радомир Рајко Ђурђевић
Стара Србија
Нинослав Рајевић, адвокат
Председник одбора:
Златибор Ђорђевић Чланови:
Ак. Др Јован Деретић
Ак. Др Јован Гламочанин
Павле Џелетовић
Антоније Ђурић, писац
Боривоје Марковић
Милан Милинковић, новинар публициста
Наташа Јовановић, новинар
|
Албанци проклињу америчке окупаторе на КиМ
 Непуних дванаест година од уласка америчких окупационих власти на Косово и Метохију, слика ове српске покрајине изгледа застрашујуће: више од две трећине радно способног становништва је незапослено, смрт је први пут од краја Другог светског рата надјачала живот, јер народ масовно умире од неколико облика карцинома, што је последица бомбардовања из 1999. године. Жртве су наравно Албанци (јер Срба скоро да и нема), којима је велики амерички заштитник, уместо инвестиција, запошљавања и обећане државе, уништио објекте части (породицу, традицију…), донео изолацију, масовне болести, наркоманију, проституцију и криминал.
За само једну деценију косовски Албанци су изгубили све што су стекли на јаслама југословенске државе, коју су острашћено рушили, слушајући своје криминализоване вође и њихове стране инструкторе. Али, симптоми њиховог неповерења у вештачку државу која им је „подарена“ све су видљивији. Осим што масовно узимају српске пасоше, Албанци масовно долазе и на лечење у болничке установе широм Србије
Живот косовских Албанаца под америчким протекторатом свео се на преживљавање. Уз неизвесну сутрашњицу, у нечувеној изолацији која им је представљена као историјски државни пројекат, изложени су темељној девастацији провреде, традиције, културе, здравља, па коначно и великих породица по којима су били познати. Све ово говори да није далеко дан кад ће се окренути против својих „ослободилаца“, упркос томе што су их пре једне деценије радосно дочекали машући америчким заставама.
Од најповлашћеније нације СФРЈ до америчке окупације
Али, не тако давно, другом половином XX века, Албанци на КиМ постали су најповлашћенија нација и „света крава“ тадашње вишенационалне југословенске заједнице. Та заједница је подигла КиМ из вишевековне беде и заосталости, изградила је путеве, читаве градове, болнице, школе, универзитете. Укратко, уздигла је Албанце на ниво функционалне заједнице, упркос тешком наслеђу њихове племенске прошлости и високим зидовима традиционалног патријархалног друштва. Мада разапета на две покрајине скандалозним Уставом из 1974. године, Србија је била предводник уздизања косовског друштва и његов главни ослонац у сваком погледу.
Али, уместо захвалности за огромна материјална средства која су уложена у њихов цивилизацијски препород, албанске политичке и академске вође пљунуле су у тањир из кога су до тада јеле! Наиме, већ 1981. године, масовном побуном (од 11. марта до 1. априла) јавно су изразили дуго година неговану идеју о оснивању Републике Косово. Било је тих захтева и раније (посебно на демонстрацијама 1968. године), али никада тако снажно и брутално као те 1981. године, дакле, у зениту златног доба југословенског социјализма. Био је то тежак ударац, заправо, први ексер закуцан у већ припремљени мртвачки сандук већ умируће државе.
Непуних двадесет година касније, у сукобу српских власти са фракцијама неколико албанских терористичких организација (од којих ће ОВК постати највећа), коначно се указала и суштина ствари, појавом америчке војне силе која ће отворено стати на страну албанских побуњеника. Мада је Конгрес САД нешто раније ставио ОВК на списак терористичких организација, убрзо је тај став „ревидиран“, па су тако дојучерашњи терористи постали „револуционари и ослободиоци“. Такође, САД показују своје империјалне амбиције, па већ од 1999. године успостављају војни протекторат над Косовом.
Наивно поверовавши да су их Американци „ослободили српског јарма“, Албанци на Косову еуфорично славе свога окупатора, показујући до тада незапамћено подаништво. Али, убрзо ће им велики император испоставити рачун за учињену „љубав“.
Нема Бога, али има дрога
Уласком америчке армије на КиМ, Албанци истог тренутка постају најобичнија потрошна роба ове агресивне империје. Више од 80 одсто радно способног становништва остаје без икаквог посла, а некадашње велике фабрике и постројења у којима је радило на десетине хиљада људи, уништени су у дивљачком бомбардовању НАТО алијансе 1999. године. Оно што није разорено са небеса, докусурили су добро организовани локални криминалци. Све што је имало било какву вредност, постало је њихово власништво.
У градове попут Приштине, Призрена, Ђаковице, Пећи, Гњилана, Урошевца и Косовске Митровице, уселила се маса света без посла и без намере да се врати на село. Били су то, углавном, групе још нерасформиране ОВК, које више никоме нису биле потребне, а понајмање својим бившим командантима и америчким „ослободиоцима“. Чим се ова очајна маса нашла на улици, мафијашки кланови су их „ставили у функцију“: једни су почели да контролишу производњу и продају дроге, други шверц оружја и људи, а трећи проституцију. Тако је, за само неколико година, Косово постало европска Колумбија, у којој због криминалних обрачуна и наркоманије годишње живот изгуби на хиљаде људи.
Директор федералне службе Руске Федерације за контролу продаје дроге, руски генерал Виктор Петрович Иванов, недавно је изнео рачуницу коју је његов тим на терену установио: килограм неког опијата који у Приштини кошта 10.000 евра, у земљама Европске уније вреди и до 150.000 евра! А од укупног промета дроге у Европи, 60 одсто стиже са Косова!
Наравно, од продаје те дроге живе нарко-босови и њихови скривени заштитници у врху америчких окупационих власти, али не живи народ и не живи привреда. Наиме, КиМ је данас запањујући конгломерат јавних кућа, бензинских пумпи, затроване хране, заробљених умова и општег безакоња.
Проституција – симбол пропадања Албанаца са КиМ
Последице трагикомичног албанског подаништва пред бахатом америчком силом видљиве су на сваком кораку. Можда тај бедни положај ништа добро не симболизује као проституција! Јер, више од једне деценије траје феномен масовне продаје жена на КиМ. Том појавом је био шокиран и један од шефова полиције Уједињених нација у Призрену, Пол Флечер, који је овај древни град назвао престоницом проституције!
Његов покушај да укине јавне куће одмах је пропао. Ту, на том случају, службеник УН Флечер схватио је да јачи и већи од њега одлучују о судбини КиМ. Чим је зинуо да каже нешто на тему масовног подвођења албанских жена, пропаганда америчких окупационих власти изашла је са „податком“ да је преко 90 одсто свих призренских проститутки дошло из Молдавије. А, све зато да истина о ужасном суноврату Албанки (које су у овом „занату“ доминантне) не би засметала такозваним патријархалним струјама.
Ништа више међу Албанцима на Косову није ни налик њиховом пређашњем моралу и схватањима. Америчка администрација и њена солдатеска девастирали су сваки традиционални „објекат части“, свели су их на неартикулисану масу, привремено потребну ради обављања прљавих послова, у зони њиховог интереса.
Масовно умирање од ослободилачких бомби
У међувремену Албанци умиру као што никада у својој историји нису! И то од последица 112 ваздушних напада током агресије НАТО 1999. године. Од тада до данас, смрт од карцинома изазваног деловањем осиромашеног уранијума (којим је америчка армија пунила бојеве главе), повећана је више од два пута. Смрт коси највиталнију албанску популацију, у доби између 30 и 40 година. Оболелих је на хиљаде у свим деловима КиМ. Болнице из којих су прогнани српски лекари, немају ни довољно стручан кадар нити довољно технике на одељењима онкологије, како би сместили ову умирућу масу. На другој страни, пацијенти немају поверења у своје лекаре и њихове могућности, па масовно одлазе у Ниш или Београд (Клинички центар, ВМА…) како би се подвргли зрачењу или хемотерапији.
Застрашујуће звучи податак да је међу албанском децом узраста до 11 година утврђена и једна, врло ретка врста рака костију, са сигурним смртним исходом! Од последица радијације, свака трећа трудна жена на КиМ носи дете са деформитетом, свака друга има спонтани побачај!
Крајем прошле године, један мало либералнији новинар из Приштине усудио се да у локалној телевизијској емисији каже како је за време Југославије на Косову и Метохији на 300.000 становника постојао само један оболели од рака! Настала је врло непријатна ситуација у студију. Наиме, ова тема је за албанске медије и даље велики табу. Тешко им је и несхватљиво да их трује и убија онај који им је дао државу (или оно што они верују да је држава). Ипак, чињенице су натерале албанску сиротињу да друкчије види своју стварност. Нису то само масовни захтеви за издавањем српских пасоша и масовни одлазак код српских лекара.
Држава и оно што су добили
У питању је један дубљи однос, који Албанци непогрешиво формирају према правом ауторитету. Прецизније, њихово схватање државе у супротности је са оним што су од Американаца добили!
Дугогодишње финансирање албанских лобиста у Конгресу САД довело је до окупације, а не „ослобођења“ Косова. Новац који су добијали покојни конгресмен Том Лантош, те Џозеф Диогарди, Роберт Боб Дол и други остварио је само још један корак на мапи америчког експанзионизма. Али не и снове идеолога велике албанске државе на Балкану.
Од тровања идејом војног и политичког манифеста „Призренска лига“ (прву су у XИX веку основали сами, другу им је основала Хитлерова обавештајна служба Абвер, а трећу емигранти у САД) па све до тровања осиромашеним уранијумом, најбоља епоха у животу косовских Албанаца десила се управо у време југословенске државе. Парадоксално је да су, у таквим околностима, они сами, тероризмом, срушили облике своје државности. А имали су је, са статусом покрајине у Србији.
Но, уместо тога, добили су истински протекторат, једну међународно признату изолацију, забран који су сами себи створили, пратећи наређења својих екстремиста и њихових подстрекача, пре свега у Америци и Немачкој. А из таквог забрана не могу изаћи мирним путем, чак и кад би хтели. Окупациона сила која овде постоји ради себе, а не ради Срба, Албанаца или неког трећег, има своје планове. Ако једном и буде изграђен неки ауто-пут на Косову, биће то искључиво због њених интереса…
Шта су Американци Албанцима
Међу косовским Албанцима, о бившим временима говори се само у поверењу. Бољу прошлост помињу само они који је памте. Нове генерације Албанаца ништа не знају о Србији. Оно што евентуално знају, сведено је на ретке вести које објављују албански медији у Приштини, а тичу се конфликата око такозваних административних линија на северу Косова. Има и ретких покушаја да се успоставе везе између Срба и Албанаца и сваки од њих је дочекан на обе стране са одобравањем.
Тако је недавно у Београд, уз помоћ неколико овдашњих „мисионара“, стигла група младих Албанаца из Приштине, њих двадесетак полазника пројекта под именом „школа младих лидера“. Касније је једна од учесница овог тродневног излета, апсолвенткиња Факултета политичких наука у Приштини, Елиса Хоџа, причала са колико је радости и узбуђења дочекала тај тренутак. Још неколико група младих Албанаца које су долазиле до Београда и у њему провеле неколико дана, остале су збуњене и шокиране чињеницом да пропаганда којој су изложени и реалан живот са којим су се суочили, немају никакве везе.
Али, ако се ретки млади Албанци тек сада усуђују да погледају главни град у коме су и њихови преци живели, радили и доприносили заједничкој држави, бројни су они из старијих генерација који и те како добро знају какав је живот био „док је живота било“.
Нека нова елита – статисти у туђем филму
Нажалост, њих данас углавном нема у врховима албанске администрације на тзв. Косову. Нико од некада познатих Албанаца из сфере политике, привреде или културе у некадашњој Југославији није ни близу суштинској власти на тзв. Косову. Ретки међу њима учествују као независни интелектуалци у јавном животу (попут Шкељзена Малићија, Ветона Суроија или Азема Власија, који је данас адвокат), али албанска омладина данас ништа не зна о њиховим славним временима, кад и како су они постали познати и шта их је прославило. Рецимо, једно истраживање говори како само један од хиљаду младих Албанаца на КиМ данас зна нешто о Санији Хисени, носиоцу Титове штафете.
На КиМ је, током последњих четврт века, систематски мењан однос према заједници у којој је настало савремено албанско друштво. Реалност говори да је свака нова генерација све мање учествовала у том заједништву, а све више била контаминирана сепаратистичким идејама. Данас кад је тај концепт остварен и кад одрастају нови нараштаји у такозваној самосталности, најмлађим Албанцима је помоћу информационих технологија јасно да се налазе у једној економској, културној, научној, спортској и свакој другој врсти изолације. И они гледају српске шампионе како побеђују на теренима широм света, и њима је јасно да то што су добили није ни налик држави, него да све више личи на велики војни логор.
А америчкој војсци требају само курве, кафане и помало опијата са којима могу да преживе дугорочни боравак у далеким и њима неразумљивим просторима. И то што им треба, то су и направили. Албанци су ту само статисти у туђем филму. То је данас јасно свима, чак и Тачијевој влади која је остала у шоку кад је амерички амбасадор у Приштини из џепа извукао коверат у коме је било име нове председнице Косова Атифете Јахјаге, за коју нико од њих до тада није ни чуо.
Такав шамар је недавно добио и црногорски премијер Игор Лукшић, кад му је стигао захтев из Конгреса САД да призна албанско насеље Тузи код Подгорице као општину. Албанци је нису тражили, али јесу Американци. Они имају свој план употребе читавих народа и држава, план њиховог усвајања или одбацивања, сходно околностима и тренутку који њима одговара. Што Албанци на КиМ пре схвате суштину америчке окупације, то боље по њих, јер им је, у супротном, перспектива више него мрачна.
Црна континентална рупа
Албанаца на Косову и Метохији нема два милиона како пропаганда тзв. владе у Приштини хоће да представи. Болести харају, сваке године их је све мање. Али да је реч о једној црној континенталној рупи, у то нема никакве сумње. Друкчије власти, једно отворено и демократско друштво сигурно би искористило фантастичне природне ресурсе које овде постоје.
Мада је званична цифра донација и улагања са Запада на КиМ од 1999. године прешла пет милијарди долара, а евроамеричке субвенције на буџет износе два пута више него оне које су дате Грчкој (у односу на број становника), тај новац још нико није видео. Понајмање обичан Албанац, који гледа како да преживи дан за даном. А таквих је више од две трећине.
Прошле године, поводом годишњице једностраног проглашења независности тзв. Косова, једна шведска институција у сарадњи са медијима објавила је податак да више од половине, прецизније тачно 107 држава чланица Уједињених нација сматра да је проглашење независности Косова у супротности са међународним правом. Шведски лист Експресен чак је и цитирао изјаву једног аналитичара: „Неколико држава које су признале ту балканску државу зажалило је што су то учиниле.“
Шта о Албанцима мисле „ослободиоци“
Но, не треба бити Швеђанин па знати о чему се овде ради. Јер, тзв. Косово данас има бруто национални приход као усамљене острвске државице у Пацифику, као Папуа на Новој Гвинеји или слично томе. Стопа општег криминалитета, корупција, безвлашће, криминал, шверц оружја, дроге и трговина људима, на највишем су нивоу у данашњој Европи. Ово није уобичајена дијагноза стања, него кључна реченица у детаљном извештају „Еуропола“, за потребе институција у Бриселу.
У међувремену је чак и НАТО пакт, који још увек важи за „спаситеља“ међу Албанцима на КиМ у, саставио документ у коме тзв. премијера косовске владе Хашима Тачија означава као незаобилазног члана криминалног „борда“, заједно са његовим најближим сарадником Џавидом Хаљитијем, коме је, у истом извештају, још додата и реч „мафија“.
Група шведских истраживача која се за потребе неколико европских институција бавила савременим КиМ, даје врло прецизну слику стања: „На Косову нико не зна шта ради. Није јасно ко влада ситуацијом, Европска унија, Уједињене нације, косовска влада, америчка амбасада, мафија, сви заједно или свако за себе. Све одлуке клановски подељеног парламента или нефункционалне владе може да обори представник међународне заједнице.“
Јасно је да институције у Бриселу већ сада траже излаз из преузете одговорности за Албанце на КиМ. Они, такође, одлично знају да су Албанци на КиМ живели и пре њихових донација, за време југословенске државе у којој су имали фабрике, радна места и плате, своје куће, станове, аутомобиле, своје школе, свој језик, веру и културу у коју им нико није дирао. Знају и тамо на Западу да Албанцима није било ништа лошије него и другима у заједници са Србијом и некадашњом Југославијом, да су били равноправни, слободни да путују, раде, школују се и уопште да живе као сав остали свет. Али, зашто су се у Бриселу, Стокхолму и другде тек сада тргли из улоге лажних филантропа и заштитника људских права? Је ли то некоме после двадесет година антисрпских завера и финансирања сваког сепаратизма у овој земљи можда понестало пара, стрпљења и разумевања? Или само пара?
Живот опада, смрт напада
Приштина је град у коме је пре рата живело више од 200.000 људи, и његова комунална инфраструктура била је једва довољна за тај број становника. Али, после бомбардовања 1999. године, тај број је са приградским насељима удвостручен, ако не и утростручен. Прецизне податке о томе немају чак ни окупационе власти на КиМ, а попис становништва у пролеће 2011. године имао је за последицу непотпуну, нејасну и несређену документацију.
Данас је Приштина аутономни конгломерат састављен од бројне евроамеричке администрације и војске, пребогате али провинцијалне елите, малог слоја средње класе и најмасовније сиротиње на Балкану у односу на број становника. Наркоманија, проституција и болести су у сталном порасту, рађање и запошљавање у сталном паду.
До последњег кечета
Албанци у западној Македонији, на КиМ, на северу Грчке и другде на Балкану служе одређеним центрима моћи у америчкој администрацији као инструмент актуелне дестабилизације Европске уније. И биће (зло)употребљени, ако буде затребало, до последњег.
Кад та њихова улога буде потрошена, биће муњевитом брзином покопане све великоалбанске идеје, а њихови протагонисти сурово кажњени као реметилачки фактор. Спољна политика, и политика интересних група у свим америчким владама до данас, увек је до циља стизала без много самилости према својим малим и неоствареним савезницима.
|
Мир и грађански пороци цветају заједно. Све велике нације рођене су у рату и издахнуле у миру. Не плачите за миром у коме сте до јуче живели. Недостојан је суза мир који је све људе поравњао и чинио их подлацима. Не жалите мир над којим су царовали себичност и раздор. Зар се не сећате кога је тај мир убрајао у своје хероје?! Партијске сплеткароше, новинарске злоће, јунаке берзе и власнике мемљивих станова са Дорћола и Савамале, који шест дана делају безбожна дела, а седми дан долазе у Цркву и пале дебеле свеће Богу. Тај дојучерашњи мир је у ствари значио рат, злобни, потајни, најгори од свих - необјављени рат против свих нас.