СРПСКА ЦРНА ГОРА
НА ПРОКРУСТОВОЈ ПОСТЕЉИ

ФАШИЗМА И КОМУНИЗМА

Пише: КОМНЕН БЕЋИРОВИЋ

Унакажени, обесвећени, оскрнављени
врх српског Синаја: усташко-комунистичка
тамница Његошевог праха
и црногорског Српства
који чекају своје ослобођење!

     Да подсјетимо: Прокруст је надимак оног друмског разбојника, коме је право име било Полипемон, из грчке митологије који је, настањен на путу за Мегару, заустављао путнике, свраћао их у своју крчму и подвргавао их мучењу, стављајући их на два кревета различите дужине: веће путнике је приморавао је да легну на мањи кревет и секао им ноге које су прелазиле лежај, а мање на дужи и истезао им удове како би достигле дужину лежаја.

     Може се рећи да је овај далеки мит праслика тоталитарних идеологија XX-ог вијека, комунистичке и фашистичке, које су подвргле стварност теоријама својих оснивача, умјесто да се прилагоде стварности, које су имале за циљ да преобликују човјечанство, да засужње Божји бескрај у човјеку у своје уске калупе и оквире.

     Стога су извршиле стравичне експерименте над читавим народима настојањем да их подведу под своје аршине, да их сатру и затру најцрњим насиљем, убијајући истовремено људе, њихову духовност, меморију и историју. И данас, у јутро XXI-ог стољећа, мит о Прокрусту наставља да се увелико остварује кроз мучеништво неких народа којима се најстрашнијим методама, убијањем и тровањем тијела и душе, бомбама са осиромашеним уранијумом и испирањем мозга преко медија, намећу такозвана људска права и демократија.

     Српски народ је имао несрећу да искуси, што милом, што силом, сва три ова зла тиме што је један његов мањи дио застранио у комунизам, утолико прије што се овај догодио у Русији. Фашизам пак, пригрлили су они који су живјели са Србима у оквиру југословенске заједнице, Хрвати, босански муслимани и косовски Шиптари, и стали да, након пропасти те заједнице под ударом Хитлерове Њемачке и Мусолинијеве Италије, море Србе. На крају, при распаду друге Југославије, такозвана међународна заједница, својом политичком, медијском, економском и војном подршком указаном поменутим вјековним српским непријатељима, крунисала и озаконила учинке два претходна тоталитарна зла и безакоња.

Уморство Његошевог храма
на Ловћену: Светилиште
претворено у стратиште!
Ова фотографија
о усташко-комунистичком
злочину објављена је тријумфално
у загребачком Вјеснику 1971.
уз одобравајуће завијање
Павелићевог слуге
Савића Марковића Штедимлије!

Црна Гора је, као вјековна тврђава Српства, била посебно на удару ових зала која су се на њу истовремено сручила сломом Краљевине Југославије априла 1941. Ово је, између осталог, изведено подпадањем Црне Горе под фашистичку Италију, хапшењем српског патријарха Гаврила у Острогу од стране Гестапоа, хапшењем и стријељањем родољуба, наводним повратком државности Црне Горе прокламованим од стране квислинске раге Секуле Дрљевића, затим поклањем које су убрзо изазвали комунисти под видом социјалистичке револуције и народно-ослободилачке, а уствари брато-убилачке борбе. Они ће своју зликовачку оргију запечатити крвљу Митрополита црногорско-приморског Јоаникија који ће са мноштвом свога свештенства и црногорских патриота, доживјети од њих мученичку смрт 1945. У ствари то покрустовско сакаћење, ломљење и истјазаније Црне Горе од стране фашиста и комуниста није било ништа друго до спровођење у дјело фамозног ђавољег пакта, закљученог 1937 у затвору у Сремској Митровици, између два бољшевичка и усташка првака, Моше Пијаде и Мила Будака, пакта у коме је дословно стојало:

     "Вођство југословенске комунистичке партије свесно своје улоге, признаје да се Балканско полустрво неће тако дуго моћи комунизирати, док се српству и православној цркви не сломи кичма, пошто је познато да су управо ова два фактора увек спречавала како продирање Османлија на Запад тако и комунизма и Аустрије на Исток. Ради тога ово вођство сложно је у томе да припреми заједнички терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва и за уништење свега што је српско и православно.

     "..Вођство хрватске усташке организације обавезује се да ће потпомогнути и учествовати у свим материјалним издацима, демонстрацијама, манифестацијама и штрајковним акцијама, које проводе комунистичке формације.

Вођство комунистичке партије сматра хрватску усташку организацију као важног фактора и као помагача у уништењу постојећег стања и у постизању усташких идеала обећава своју помоћ.

      Вођство ових партија обавезује се да ће између себе избегавати све несугласице и распре, на примере, путем јавних прогласа, приватних разговора, итд., те да ће се обострано, безусловно потпомагати у случајевима  демонстрација, револуције или рата, а особито што се тиче уништења свега што је српско и православно…"

Фашисти и комунисти на дјелу:

зверства над Србима

убијање, клање, бацање у јаме…

  По слому краљевине Југославије под ударцима нацистичке Немачке и фашистичке Италије, комунисти и усташе, чак и онда када су се смртно сукобили због напада Немачке на Совјетски савез у јуну 1941, дали су се својски на посао ради остварења овог пакленог плана.

Два антисрпска крволока,
Јосип Броз, звани Тито
и Мошо Пијаде у злој акцији

      Они су, сваки на свој начин, ставили Црну Гору на њихову Прокрустову постељу србомржње и србофобије: фашисти на челу са Павелићевим црногорским измећарима, Секулом Дрљевићем и Савићем Марковићем Штедимлијом, настојали су да Црну Гору преобрате у некакву више митску него стварну Дукљу, одсијеку је од осталог дијела српске нације и, дукљанизацијом, врате је хиљаду година уназад, кад је она, по усташким идеолозима Иву Пилару и Милану Шуфлају, наводно била саставни дио опет неке митске Црвене Хрватске. Истовремено је сав српски простор западно од Дрине са око два милиона Срба, био претворен у једно огромно стратиште где су Срби злостављани, католичени, одвођени у логоре, масовно убијани и клани и бацани у јаме безданице.

     Са своје стране, црногорски комунисти, њих једана острашћена мањина од свега неких хиљаду-две индивидуа на око 400 хиљада становника колико их је тада Црна Гора имала, одали су се сличном масовном поклању, такође убијајући људе, већином племенске прваке, угледне домаћине, учитеље, свештенике, официре, чиновнике на најзверскији начин, ватреним и хладним оружјем, ножевима, маљевима и ћускијама, ломећи им кости, пребијући им ноге и руке, вадећи им очи и бацајући, понекад полуживе у јаме и провалије. А тамо гдје није било јама ван крашких предјела, као у Колашину, бацали су их са угинулим псима у луг поред Таре отворивши чувено "пасје гробље". Према покојном Драгољубу Шћекићу, аутору монументалног Четничког албума у два тома, изашлог 2002 у Беранама, број тих жртава достиже за малу Црну Гору астрономску бројку од 50 хиљада!

Глас барда Требјешког у јеку поклања

     Међутим, док су фашисти те страхоте вршили из верског и националног фанатизма, хотећи да Црну Гору  расрбе и похрвате,  комунисти су их чинили из њихове идеолошке опијености маштаријама Маркса и Енгелса, те зликовачком примјеном ових од стране Лењина и Стаљина у Русији, настојећи да у једном патријархалном друштву, у коме уопште није било пролетера нити се знало шта су они, изведу пролетерску револуцију и успоставе такозвану диктатуру пролетеријата по рецептима из Маркс-Енгелсовог Комунистичког манифеста.  Бард Требјешки се, у јеку поклања, у својој поеми Ђаво у Црној Гори, овако јадао:

               "Дође ђаво у виду човјека,

                Пред свачијом кућом залелека,

                Напред пете, а позади прсти

                Па Србину не да да се крсти,

                Не зна му се порекла ни дома,

                Кажу да је дошо из Содома."

                …………..

                Знам човјека, јуче здрав бијаше,

                Данас с Мошом људску крв пијаше;

                Ил дијете из хришћанске куће,

                Већ ствараше јаде вапијуће –

                Кад почеше да крстаре јата,

                Крвавијех српскијех џелата.

                Је ли икад српска дала раса,

                Тако јато манитијех паса ?! "

Насловна страна књиге
СТАБЉИКЕ СРПСТВА
Радована Бећировића
Требјешког,
највећег песника
епске поезије у XX веку

Убијати од реда Васојевиће као велике Србе,

Моша Пијаде главни Брозов делегат-џелат за Црну Гору 

      Колика је била  антисрпска острвљеност југословенских и црногорских комуниста, види се, између мноштва других докумената, само из ове строго поверљиве наредбе Комунистичке партије Југославије за Црну Гору, од 5 фебруара 1942, коју су потписали двојица међу ископницима класичне Црне Горе, Милован Ђилас и Владо Мартиновић, а која гласи :

     «Наређујемо командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на васојевићко племе јер су они велики-Срби.

   Њих треба најстрожије казнити тако убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривце. Куће конфискофати, а потом запалити, стоку конфисковати.

Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стијељати.

  Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне команде издате 21. 12. 1941 године, а с којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници.

Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.

Владо Мартиновић – Бајица                              

Милован Ђилас"                 

    Ето како је комунистичко прокрустовско чудовиште, упоредо са фашистичким, харало по Црној Гори, истребљењем и искорењењем, сходно оном споразуму из Сремске Митровице између Пијаде и Будака, свега што је српско и православно. Наравно да је Мошо био главни делегат односно џелат Јосипа Броза званог Тито, за Црну Гору, како га је Требјешки даље описао:             

     Пошто су изазвали помор људства, чије страхоте Требјешки описује у својој поеми Јаме, осакативши Црну Гору од највећег дијела њене елите, црногорски идеолошки прокрустовци су наставили са њеним истјазанијем, измисливши црногорску нацију, трудећи се да обезбоже народ и одврате га од вриједности којима је стољећима живио, од његових великана, јунака, светаца и мудраца.

     Покушали су да Светом Сави скину ореол који Србима сијао у ропској тами вјекова, док су Његоша, чије је дјело једна велика химна Свемогућем, прогласили атеистом, златоустог Николаја проказали и предали проклетству, витеза и великомученика краља Александра, осветника и ослободиоца Косова, назвали монархо-фашистом, њега првом жртвом фашизма у Европи!, а његово и српско Косово оставили на милост и немилост Шиптарима да по њему несметано зулумћаре као у вријеме најцрњег турског ропства! Подивљала младеж је, славећи Броза и његове искобитеље Српства, тада урликала и бурликала по Црној Гори:

               Не вјерујмо у небеса,

               Но у Маркса и Енгелса,

               То су наши учитељи,

               Цјелог свјета спаситељи.

    По признању полупокајника Милована Ђиласа, он и његови пајташи су у Острогу затворили Богословску школу и у њеној згради отворили санаторијум за  туберколозне, како би народ устрашили да не иде на поклоњење у Острог,  будући да је туборколоза или јектика, била онда неизлечива болест и изазивала прави ужас.  Сам Ђилас се, због наводно немарксистичког приступа Његошу, оборио на Књигу дубоке оданости Његошу од Исидоре Секулић, написану 1951, поводом 100-те годишњице Његошеве смрти, тако да је сирота Исидора пала у очајање и спалила други дио тог свог дјела. По интелектуалној дубини којом се одликује први дио који је једва остао, може се судити какав је био други који је уништен.

     Већ идуће 1952 године Брозов црногорски гороган Блажо Јовановић се обратио хрватском вајару Ивану Мештровићу, који се тада налазио у усташкој емиграцији у Америци и клесао бисту духовника чудовишне усташке државе Хрватске, кардинала Степинца, с молбом да уради пројекат споменика на Ловћену, у циљу уклањања Његошеве капеле са Језерског врха, и њену замјену световним здањем. Његош и Ловћен нијесу Блажу и његовима били довољно велики, требало их је увеличати сакаћењем и унакажавањем природе и историје, попут оних жртава на Прокрустовој постељи. Чак и још горе: јер, да би се огромна бољшевичко-усташка тамница могла поставити на врху Ловћена, требало је овај скратити за неколико метара, што Вељку Милатовићу, задуженом од Броза за то непочинство, приликом отварања тамнице, љета 1974, није сметало да  изјави како је Ловћен постао наводно «височији за један дуг према Његошу».

________________________________

КО ЈЕ ВЕЉКО МИЛАТОВИЋ

И ДА ЛИ ЈЕ У СРОДСТВУ СА УРЕДНИКОМ ''ИСТИНЕ''?

     Право презиме Вељково је ЧАКМАК! Његов отац се доселио у Виниће и узео ЖЕНИНО ПРЕЗИМЕ – МИЛАТОВИЋ, а иначе Милатовићи су из Дабовића (Вражегрмци) испод Острога и то племе је бројало  40 породица и ни у једном породичном родослову се не налази директна веза Вељка Чакмака са Милатовићима сем у чињеници да му је отац преузео женино презиме дошавши на женино имање у селу Винићи које је, да подсетим, родно место легендарног Баја Станишића. A преци уредника ИСТИНЕ су били браниоци Манастира Острог од Турака и добровољци који су напустили ондашњу америчку благодет  да би учествовали у оба Балканска рата и у Првом светском. Уредников деда Петар, предратни просветни радник, међу првим је жртвама комунистичког терора, заједно са супругом Љубицом и два сина Мркојем и Властимиром у мају 1941. године (видети: «Комунизам, или пакао у Црној Гори»).  Отац уредника ИСТИНЕ, Слободан Милатовић, био је у четничким одредима Баја Станишића од 13. јула 1941. године када је учествовао у ослобађању Даниловграда од Италијана под Бајовим вођством до Острошке трагедије, а после у јуришним јединицама легендарног Павла Ђуришића. Рањаван је на Неретви, Скендер Вакуфу, на Лијевче Пољу и заробљен од партизана на Зиданом Мосту у мају 1945. године. После рата је осуђиван због припадности четништву и убијен од стране комунистичке Удбе 12. марта 1977. године.  Напомена уредника ПЕТРА МИЛАТОВИЋА!)

______________________________

    Дакле, за разлику од Прокруста, Брозови црногорски сатрапи, обавили су истовремено скраћивање и издуживање жртве која је, у овом случају, била света српска планина, српски Синај, Патмос и Олимп како су га до тада називали наши страни ходочасници, путописци, пјесници, повјесници…

     Наравно да је сламањем гордог врха Ловћена и претварањем његовог светилишта у језиву апсану, тиме био нанешен удар вишевјековном црногорском Српству које се са слободарским Његошевим прахом нашло заточено у тој апсани.

Она је и географски, и духовно, и историјски, и културно значила тријумф два помирена тоталитарна зла над Црном Гором, а чије ће помирење прерасти, крајем последње деценије XX–ог и почетком прве деценије  XXI –ог вијека, у најтјешњу сарадњу и породити садашњу наопаку антисрпску, разисторијску и разбратничку творевину у којој се славе у исти мах комунисти и фашисти, Брозови сатрапи, као Блажо Јовановић, Веселин Ђурановић и други, и Павелићеви измећари, Секула Дрљевић  и Савић Марковић Штедимлија ! Тако су се у земљи, која је била у европској историји појам слободе, стекла, у чудовишној спрези и као по некој казни, два најропскија зла која је XX-ти вијек искусио !

Пилатовско суђење Ловћену
пред Уставним судом Југославије:
у средини Блажо Јовановић,
један од ископника Његошеве Црне Горе

Одрицање од самог себе, своје вјере, своје историје,

свога језика, свога писма:

има ли тако нешто под капом небеском?!

     Истовремено хиљаду година историје Црне Горе  се ставља  на Прокрустову постељу ревизионизма. Извлаче се из таме историје дукљански Војислављевићи са Бодином од кога, како призна један од промотера дукљанства, Радослав Ротковић, није остало ни В, док је са Немањићима Црна Гора увелико закорачила у цивилизацију, као што о томе свједочи бројне њихове задужбине међу којима најочуванија - Немањића лавра на Морачи под чијим сводовима се налази једно од врхунских дјела свјетске умјетности, Гавран храни Пророка Илију.

Гавран храни
Пророка Илију

      И не само морачка лавра, него и све што је касније  Црна Гора постигла, створила и захваљујући чему је изашла на позорницу свијета, то је учинила на немањићској и косовској традицији,   на којима управо почива државничко и књижевно  дјело Његошево, као и оно краља Николе.  Јесте, зна се: Црна Гора је задобила славу међу народима на Српству, а не на дукљанству! Међутим у овој ојађеници од државе каква је данашња Црна Гора, Немањићи се проглашавају за освајаче, окупаторе и ратне злочинце и само што се ни оптужују пред Карлом дел Понте у Хагу, док на владике и владаре из династије Петровић-Његош, пореклом испод планине Његош у Херцеговини, диже се сто јада што су наводно посрбили Црну Гору.  Сам Његош се ставља на Прокрустову постељу дукљанства, тешко се прекоријева зато што није славио дукљанство, него Српство! Ови несрећници су упрли да лише Црну Гору њене историјске величине и сведу на обичног богаља и патуљка, опет попут оних Прокрустових жртава. Један  министарчић Мила Ђукановића, поникао из бољшевичке породице, изјавио је како се за десетак година може од Црногораца направити нови народ!  А један обична америчка протува , звана Џек Абрамоф, што је доспјела на робију у сопственој земљи, била је плаћена сувим златом од владе Мила Ђукановића да ствара по свијету слику о Црногорцима као не-Србима!

 Има ли нешто тако под капом небеском?

     Ипак легенда не каже да ли је Прокруст својим жртвама сјекао језик, што ови његови далеки потомци чине, замењујући српски језик на коме су настале неке од највећих књижевних творевина у свјетској литератури, као што су епска народна поезија и Његошево дјело. Патуљаста творевина хоће да има и свој језик, кад се има држава мора се имати и језик који, веле они, није научно него "политичко и државотворно питање"! Нашли (не)људи формулу! Ова назови државотворна монтенегринска лингвистика је исто што и некадашња фамозна Мичуринова марксистичка генетика.

Васкрснуће опет првобитни Његошев храм,
СВЕТИОНИК СРПСТВА!

Не говори се аустријски, већ немачки,

амерички ни аустралијански, већ енглески,

мексички ни колумбијски, већ шпански,

египатски ни алжирски, већ арапски...

па ни црногорски, већ српски

      Могло је да вјековима постоји велико аустријско царство, а да се у њему говори немачки, а не аустријски; као што може да могу да постоје Сједињене Америчке Државе које сачињавају најмоћнију државну силу свих времена, а да се у њој говори енглески, а не амерички; може да постоји аустралијска држава која обухвата читав један континент, а да се у њој говори енглески, а не аустралијански;  може да постоји многољудна Бразилија, пета држава по величини на свијету, а да се у њој говори португалски, а не бразилијански; могу да постоје Мексико, Венецуела, Колумбија и друге латино-америчке државе, а да се у њима говори шпански, а не неким посебним језицима везаним за имена тих држава; може да постоји милијарда Арапа која живи у бројним државама у којима се, упркос дијалекталним разликама, говори арапски, а не египатски, алзирски, туниски, либијски, ирачки или саудијско-арабијски језик, а ето, да не набрајам даље, лилипутански Монтенегро не може да постоји као држава, а да се у њему не говори српски, но хоће да се мумла на некаквом свом "матерњем црногорском језику", само да не би био језик Светог Саве, језик творца Косовске епопеје и Женидбе Максима Црнојевића,  језик Филипа Вишњића, Вука Караџића, Петра Петровића Његоша, Марка Миљанова, Ива Андрића, Николе Тесле, Јована Дучића, Николаја Велимировића и толиких других стваралаца, српски језик !

Пола милиона Црногораца,

наспрам стотинак хиљада заблудјелих,

остаје у крилу Српства

       Овдје је сувишно свако питање јер, као што видјесмо обишавши велики дио земљиног шара, тако нешто, збиља, не постоји под капом небеском.

     Међутим  ни то још није све: док велике државе које су, као Аустрија, Француска и Шпанија, биле силна земаљска царства и краљевства, немају нити су икад имале своју аустријску, француску или шпанску цркву, већ признају врховног  духовног поглавара у личности папе римскога, дотле садашња патуљаста црногорска творевина, изашла испод  Прокрустових руку два тоталитарна зла, настоји да пошто пото има и своју сопствену цркву! У ствари, ради се о неких стотинак хиљада заблудјелих Црногораца, што Дукљана, што бивших Брозових безбожника, што мондијалиста који, одричући се вјере својих предака и своје историје, наспрам оних пола милиона Црногораца у Црној Гори и Србији који остају у крилу Српства и  саборне Српске православне цркве! Заблудјели имају и свог "преосвештеника" у сподоби једног бившег клирика Цариградске патријаршије, кога је ова од себе одлучила и рашчинила ! И све то треба да буде зацртано у будућем уставу чији је аутор дежурни уставописац неколика антисрпска устава, Мијат Шуковић, исти онај за кога кажу да је  својевремено нашао магичну формулу којом је Јосип Броз звани Тито, умјесто за доживотног предсједника, проглашава за предсједника са неограниченим, што ће рећи вјечитим мандатом.

     Таква Црна Гора, осакаћена, располућена, разљуђена, расбаштињена, разњегошена, раскосовљена, разнемањићена, расћириличена, ријечју расрбљена, је право прокрустовско чедо настало харањем по њој двије минуле тоталирарне пошасти, фашистичке и комунистичке, уз здушну помоћ треће, мондијалистичке, која сада пустоши свијетом. Према легенди, Грчку је ослободио од Прокруста, као и од других чудовишта, њен божански јунак Тезеј, митски оснивач Атине, подвргнувши Прокруста истом третману коме је он он подвргавао своје жртве, што је у ствари једна велика метафора задовољења правде.

      Ко и како може да ослободи Црну Гору од антисрпске пошасти која се у њој зацарила? Одговор је једноставан: може да је ослободи српски геније коме је Црна Гора била колијевка, одакле је, кроз дјело Његошево и друга остварења, развијао до у бескрај крила; српски геније који треба да неуморно проповиједа Српство, да разобличава зла нанесена Црној Гори ради њеног оздрављења, исцељења и очишћења од тих зала, ради просвјетљења и ограшења затамњених и затрављених савјести, ради повратка Црне Горе самој себи.