MILOMIR ILIĆ
(prevodi-prepevi)

Charles Mackay (1814-1889)

Danas i sutra

Kad nam se ljupko nasmeši sreća
I putem cveće procveta za nas,
Kad ćemo stati i cveće brati?
O, danas, prijatelju, danas.
A kad nam lice od briga klone
I počnu da sviću žalosna jutra,
Kad ćemo dati srcu da pati?
O, sutra, prijatelju, sutra.

Kad ljubazno od nas oproštaj traže
Oni što nevolju svališe na nas,
Kada ih čuti, oproštaj im dati?
O, danas, prijatelju, danas.
A kad nam pravda brz ukor traži
I grdnju da bude za nauk žustra,
Kad ćemo krivog da ukorimo?
O, sutra, prijatelju, sutra.

Kada zajmodavcu nanesemo štetu
Ne vratimo zajam koji dade za nas,
Kad zajam vratiti i dug otplatiti?
O, danas, prijatelju, danas.
Ali kad nama siroti dužnik
Ne vrati zajam rečenog jutra,
Kad ćemo merit' pogažene reči?
O, sutra, prijatelju, sutra.

Jer vrla dela, bezazlena radost,
Ni trenutak jedan ne čekaju na nas,
Pa nadjimo vremena za susret s njima
Još danas, prijatelju, danas.
A brige, uvrede, ljutite reči
I brižna, tužna, žalosna jutra
Prebrzo stignu iako dodju,
O, sutra, prijatelju, sutra.


Michael Drayton (1563 – 1631)

Rastanak od voljene

Sad kad kraj je svemu, poljubac zadnji daj –
Ljubav je prošla, bit' neću više tvoj;
Srećan sam što je najzad došao čas taj
Da postanem opet slobodan čovek svoj.

Daj ruku zadnji put, sruši zakletve nam sve,
Pa kad te sretnem k'o zna kako kasno
Nek bude nam oboma pod obrve dve
Žar ljubavi prošle nestao i zgasn'o.

Al' dok ljubav naša zadnjim dahom ječi,
Malaksava joj srce, strast se nemo slegla,
Dok joj vernost slaba pored odra kleči,
I nevinost skoro smrti je podlegla –

Sad dok ljubav mre nam, ti kad bi htela,
Ti bi je i mrtvu opet oživela.


Anna Letitia Barbauld

Živote, ja ne znam ko si mi ti

Živote, ja ne znam ko si mi ti,
Al´se mi moramo rastati;
A kada, kako i gde sam te srela –
To je skriveno ispod tajnog vela.

Dugo smo zajedno bili, živote,
U vremena teška i puna lepote;
Prijatelj'ma starim teško se rastati,
Uzdha il' suze to će možda stati.

Zato se iskradi i tiho isteci,
Iz'beri svoje čase;
'Laku noć' ne kaži, no kad zora sja se
'Dobro jutro' reci.

Ralph Waldo Emerson (1803-1882)

Sve za ljubav

Ljubavi sve daj
I srce poslušaj:
Prijatelje, dane,
Rodbinu, imanje,
Planove, poštenje
I poverenje –
Sve joj žrtvuj, sve joj daj,
Ništa joj ne odbijaj.

Ljubav je gospodar
Silan; daj joj maha,
Sledi joj svim bićem
Do poslednjeg daha,
Nadaj se i čekaj:
Sve više uzleće
Vrhuncu svog sjaja
Dok je snaga njena
Još ne potrošena,
Ne rečen joj cilj.
Kao bog je ona –
Sve puteve znade
I prolaze tajne
Gde nebo imade.

Za podlace nije,
Jer upornost traži
I dušu bez sumnji
Što klonuti neće:
Nju će da nagradi –
Da večito pada
I večno uzleće.

Rad' ljubavi te,
Ostavi sve!
Al' ipak me poslušaj:
Nek je jače srce tvoje,
Pa ćeš biti već od danas,
I kroz ceo život svoj,
Slobodan k'o Arap što je
Od voljene svoje.

Životom svim njoj pripadaj,
Al' kad dođe iznenađenje
I najmanje prvo podozrenje
Da ona u svojim grudima
Sanja o sreći s drugim ljudima –
Slobodu ljubavi joj daj,
Ništa njeno ne zadržavaj,
Ni bledu ružu zbacila što je
Sa lepe letnje dijademe svoje.
Pa ma je k'o samog sebe voleo,
K'o najbolji deo sebe sama;
Ma te njen odlazak tako zaboleo
Da na sunčan dan ti s njim padne tama
I radosti života sasvim te prodju –
Veselog srca znaj:
Kad ode polubog taj
Tad pravi bogovi dodju.

John Skelton (1460-1529)

Margareti Hasej

Lepa Margareta –
K'o cvet zrelog leta;
Umilna k'o soko
Što leti visoko.
Utešna i radosna,
Šaljiva i zanosna,
Bez poroka, mana,
Od dobra sazdana.
Tako je nestašno,
Devojački obesno
I nežno ženstveno
Ponašanje njeno.
U svem' je odmakla
Od ostalog sveta
Da opisat' ne znam
Nit' izreći mogu
Šta je Margareta,
Taj cvet zrelog leta,
Umilna k'o soko
Što leti visoko.

Mira i strpljenja
Puna duša njena.
K'o lepa Hipsipila
Dobrodušna, mila;
K'o miris koriandra,
Kao slast pomandra,
K'o dobra Kasandra.
Pri reči ostaje
I sva zanosna je,
Tako skladnog tela,
Tako ljupka cela
Da još nadaleko
Jedva ima neko
Ljubazan i mio
Kao Margareta –
Taj cvet zrelog leta,
Umilna k'o soko
Što leti visoko.

John Donne (1572-1631)

Z o r a

Ne idi, dragi, još me ne ostavljaj:
To svetlo je samo tvog oka sjaj,
To ne puca zora n'o srce moje
Što se rastati moramo nas dvoje.
Ostani, dragi, il' radosti moje
Zamreće usred ustreptalosti svoje.

John Dryden (1631-1700)

Epitaf mojoj ženi

Evo, tu mi leži žena –
Neka je tu nek počiva –
Na miru je sada ona,
Na miru sam sad i ja.

William Shakespeare (1564-1616)

Madrigal

O, skloni, te tvoje usne skloni
Što su na vernost ljupko se klele;
Te oči – tu zoru dana ukloni,
Te svetle što jutro bi zavele,
Al' poljupce moje te usne nek vrate,
neka mi vrate.
Pečate ljubavi uzalud date,
uzalud date.


Anonimus

Gospa jedna ima

Gospa jedna ima, ljubazna i mila –
Druga mi se nikad mi tako dopala bila.
Samo je jednom kad prodje uspeh ugledati,
Al' ljubav će moja za nju večno cvati.

Njen izgled, njen osmeh i pokret njen,
Njen vedri duh, njen glas – ja opčinjen,
Očaranog srca. Zašto? Ne mogu znati,
Al' ljubav će moja za nju večno cvati.

Vragolasta sva je, omamljuje, pali
Da i učen čovek svoje knjige spali –
Ni tak'o je nisam, avaj, nikada,
Al' moja joj ljubav večno pripada.

Ah, u moje ruke samo da je došla!
Vi već znate kako u njima bi prošla.
Da je grubo zgrabim – to ja ne bih znao,
Jer za ceo život ljubav sam joj dao.

Kupid ima krila, svud' stigne u letu,
I gospa ova tako putuje po svetu;
Ali neka zemlju, nek' nebo promeni –
Za nju ljubav večno cvetaće u meni.

Christina Rossetti (1830-1894)

Kad budem mrtva

Kad budem mrtva, ljubavi moja,
Ti tužne pesme mi ne poj,
Ni ruže ni senovito kipar drvo
Više glave saditi mi nemoj.
Nek' se trava nada mnom zeleni,
Mokra od kapi rose i kiše;
Ako hoćš, ti misli o meni;
Ako nećeš, ne sećaj se više.

Hlad od kipra neću tad osećati,
Za kišu i ruže tada neću znati,
Ni poj slavuja na kiprovoj grani
Čut' neću tužni k'o da i on pati.
Samo dok sanjam u večnoj tami,
U kojoj se jutra nikad ne zlate,
Možda ću te rado zaboravu dati,
A možda ću rado misliti na te.

Percy Bysshe Shelley (1792-1822)

Tugovanka

O svete, živote, o dani –
Moji su koraci već odbrojani,
Drhte mi noge koje snažne biše –
Kad ćete mi doći opet nasmejani?
O, nikad, nikada više.

Moje su noći i moji su dani
Bezradosni, teški, tugom umotani;
Proleća i leta, snegovi i kiše
Bol u srcu bude, a život razdragani –
O, nikad, nikada više.

[Autor?]

Sakrij, o sakrij ta dva bela brega

Sakrij, o sakrij ta dva bela brega
Što na hladnim grudima ti stoje;
Ta dva nežna cveta povrh belog snega
Aprilske su ruže, još se mraza boje;
Al' prvo na slobodu pusti srce moje
Iz bele i hladne te tamnice tvoje.

William Shakespeare (1564-1616)

Ti se ne boj više

Ti se ne boj više ni žege ni znoja
Niti razbesnele vejavice zimi –
Zemaljska si posla posvršav'o svoja
I otiš'o kući kad zaradu primi.
I sva mladež zlatna u neki će mah
K'o i dimničari dospeti u prah.

Ti se ne boj više silničke obesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.
Svi učeni i moćni u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

Ti se ne boj više munjinoga bleska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.
Sve ljubavi mlade u neki će mah
Krenuti za tobom i dospet' u prah.

Sir John Suckling (1609-1642)

Što tako slab i bled

Što tako slab i bled, osvojen ljubavlju;
Molim, što tako bled?
Ako izgledajuć' dobro ne osvojiš nju,
Zar ćeš izgledajuć loše probiti led?
Molim, što tako bled?

Što tako tmurno, ćutljivo, mlad' grešniče;
Molim, što tako ćutljivo?
Zar ćeš, kad rečit ne osvojiš je,
Tmuran i ćutljiv postići to?
Molim, što tako ćutljivo?

Ne tako, to sramno je i ne pali tu,
To ne može osvojit je.
Ako te sama ne voli s ljubavlju,
Niko i ničim ne prisili je –
Đavo nek nosi je.

Robert Frost (1874-1963)

Vatra i led

Jedni kažu oganj će da sništi svet,
Drugi vele led,
A ja, bar kol'ko za strasti znam,
Ja u red
Onih za vatru pripadam.

Al' kad bi dvaput svetu došao smak,
Ja i o mržnji znam toliko čak
Da mogu reći:
Za uništenje je dovoljan i led,
I još će ga preteći.

Charlotte Mew

Voli me

Voli me, ljubi me danas, dragi,
Ljubi me dok sam kraj tebe,
Jer znaju to devojke pametne
Kako brzo uvene
Prolećno lišće najzelenije,
Al' ni jedan čovek ne
Kuda liske odlaze
Kad ih vetar poduhne
Žute i uvele.

Voli me, grli me danas, dragi,
Dok u tvojoj luci stojim
I cvrkućem putem tvojim
I s letnjeg drveća ti pevam,
Jer cvrkut moj kad prestane,
Kad ova ladja iz luke nestane,
Zalud ćeš ljubav zvati
Da ti se vrati.

Hilaire Belloc

Julija

Kako je zabava na Portland skveru prošla?
Ne znam Vam reći – na nju Julija nije došla.
A kako zabava kod Ledi Gaster proteče?
Ne znam – Julija beše sa mnom to veče.

Franc O' Connor

Ja neću da umrem

Ja neću da umrem zbog jedne žene
Mada bi labud mog'o da ti se divi;
Glupi su oni što za tobom svisnu –
Ne misli da sam i ja glupak živi.

Zašto da ostavim za sobom svet
Zbog tih nežnih ruku, tvojih belih grudi,
Usana rujnih, sanjalčkog oka –
Zar zbog tog hoćeš da odem od ljudi?

Zbog veselog duha, slobodnih snova,
Bedara mekih k'o da su od pene,
Te vitke palme – devojačkog vrata?
Ne, neću da umrem zbog jedne žene.

Đavo nek nosi tu zlatnu kosu –
Ta devojačka ćud, ta ovalna peta,
Taj umilni glas, te predivne noge
Glupake će samo odvest' sa sveta.

Mada se i labud tvom izgledu divi,
Jedan mudar čovek učio je mene,
Pa znajući zamke ljubavi tvoje,
Ja neću da umrem zbog jedne žene.

Christopher Marlowe (1564-1593)

Zaljubljeni pastir svojoj dragoj

Dodji, živi sa mnom, budi moja draga
Da delimo zaj'dno lepote i blaga,
Sve radosti brda, dolina i dolja,
Visokih planina i zelenih polja.

Naćićemo mesto i sesti na stenje
Da čobane i stada gledamo kraj male
Reke koja bučno teče niz kamenje
Dok oko nje ptice poju madrigale.

Od cveća ću ležaj za tebe isplesti,
Napraviti tebi stotinu buketa,
Lišćem od mirte prsluk ti izvesti,
Isplesti ti kapu sve cvetom do cveta.

Ogrtač ću ti satkat' sav od vune bele
I za zimu lake čizmice od platna;
Od jagnjeće vune niti su se prele,
I svaka će kopča na svem biti zlatna;

Pojas ću od slame, pupoljaka ive,
Toku od korala, dugmad od kristala;
Pa ako te mogu privuć' ova blaga,
Dodji, živi sa mnom, budi moja draga.

I raskošan obed, k'o car kad se gosti –
Činije od srebra ti imaćeš svoje –
Ručak će na stolu od slonove kosti
Biti svakog dana spremljen za nas dvoje.

Čobansko će kolo da igra i poje
Svakog majskog jutra zbog lepote tvoje;
Pa ako te mogu privuć' ova blaga,
Dodji, živi sa mnom, budi moja draga.

William Cowper (1731-1800)

Meri Anvin

Dvadeseta godina skoro je prošla
Kako je tama na moje nebo došla –
Ah, da je ova bar poslednja prošla,
Ti, moja Meri.

Svi pokreti tvoji sprorije se kreću,
Svakog dana vidim malaksalost veću –
Tebi bolest moja odnela je sreću,
Ti, moja Meri.

Tvoje igle kojim si šila i plela
Radi mene dugo, već života cela,
Više se ne sjaje, rdja ih najela,
Ti, moja Meri.

Jer, mada bi još uvek neumorno šila,
Iz ljubavi za me na tom poslu bila,
Želja ti je pusta – vid si izgubila,
Ti, moja Meri.

Bila si mi dobra k'o da si mi žena,
Svaka nit je tvoja ljupko ušivena,
Oko srca moga čudno opletena,
Ti, moja Meri.

Nejasan i tihi tvoj govor izgleda,
K'o da u snu neko nešto pripoveda;
On mi tako godi ma šta da ispreda,
Ti, moja Meri.

Tvoja kosa, nekad k'o cvet lana plava,
Srebrena sad meni lepše presijava
No kad zlatno sunce jutrom izgrijava,
Ti, moja Meri.

Jer kada mi ne bi bilo tebe same,
Ne bi bilo svetla, svud bi bile tame –
Uzalud bi sunce radjalo se za me,
Ti, moja Meri.

U slabljenju tvome tvoje ruke drage
Gube dajuć' meni i to malo snage –
Kad ih stisnem nežno, stiskaju me blage,
Ti, moja Meri.

Tad osećam meni da su ruke tvoje
Od svih blaga sveta veće blago moje –
Moj najveći dragulj u riznici što je,
Ti, moja Meri.

Ne možeš da nogu slabosti odoliš,
Na svakom koraku sad za pomoć moliš,
Dvoje te pridrže, a još znaš da voliš,
Ti, moja Meri.

A voleti mada bolest te savlada,
Kroz zimljivu starost držat' se k'o mlada,
To je za me biti voljen još i sada,
Ti, moja Meri.

Video sam često kad bol me obara
Kako tebi tada moja boljka stara
Osmehe u brižne poglede pretvara,
Ti, moja Meri.

Pa ako mi sudba opet bude došla
Mnogo slična ovoj što je do sad prošla,
Pućiće ti srce, snaga mu je o'šla,
Ti, moja Meri.

William Wordsworth (1770-1850)

Lusi

Čudne su mene spopadale strasti,
Ali o nečem ipak ću moći
Samo u uho zaljubljenom kaz'ti
Šta mi se desi jedne junske noći.

Kad nju ja voleh, o divni kako
Behu svi dani k'o ruže procvale;
Po mesečini tad veče svako
Iš’o do njene kolibe male.

Jednom, u mesec zagledan tako,
Jašem širokom nekom poljanom
Kad konj moj poče da kaska lako
Sve bliže mestu dobro nam znanom.

Do voćnjaka malog uskoro stiže
I uz breg žustro stade da se penje,
A mesec, gledam, sve niže i niže,
Spustio se skoro do kolibe njene.

Gledajuć' tako ja sam zadrem'o,
Uton'o u snove najsladje one,
Stalno u mesec zagledan nemo
Ka zapadu kako lagano tone.

Konj samo grabi i nosi mene,
Nit' uspori hod niti gde stade;
Kad iza krova kolibe njene
Mesec odjednom kao da pade.

O, čovek kad voli, kakve misli ne bi
Čudne i strašne mog'o da se seti –
''O, milost, Bože!'', kriknuh u sebi,
''Neće li moja Lusi umreti?''

William Wordsworth (1770-1850)

Lusi Grej

O Lusi Grej sam slušao često,
A jednom sam i ja u zoru ranu,
Prolazeć' kroz njeno sputano mesto,
Video tu Lusi često spominjanu.

U divljini sama, bez društva odrasla,
Na pustoj močvari život provela,
A tako dražesna i lepa porasla
Da njoj se ravna nigde ne bi srela.

Tu ćete sad naći razigrano lane,
Na poljani zeca srešćete samo,
Ali lepe Lusi, često spominjane,
Nje sad više nema ni za koga tamo.

* * *
Zimski dan je bio. ''Nevreme se sprema'',
Otac reče Lusi, ''Pred majku pođi, dete.
Fenjer ponesi, iz grada je još nema,
I pazi da sneg vas usput ne zamete.''

''Hoću, oče; pred nju požuriću ja.
Još je rano, nemoj u brige se dati,
Na kapeli skoro izbilo je dva,
A i mesec, eno, večeras će sjati.''

On na pos'o ode i ponese kuku
Svežnjeve granja da sakuplja njome
A Lusi mu lepa – fenjer u ruku,
Pa i ona ode – svak po poslu svome.

Odskakuta Lusi k'o laka gazela,
Radosna i čila k'o nestašno lane;
Prašina od snega dizala se bela
Gde god njena mala, hitra noga stane.

Al' nevreme poče, hladan vetar, sneg,
Pa je Lusi mnoge tad doline prošla,
Na mnogi se ona tad ispela breg,
Al' pred svoju majku nije nikad došla.

* * *
Roditelji brižni te noći su svuda
Tražili je tužni po močvari, bregu,
Zvali su je svu noć, ali niotkuda
Ne bi glasa od nje ni traga u snegu.

Na jednome bregu u zoru su stali,
Svu močvaru koji nadgledao što je,
I drveni most su s njega ugledali
Tamo u daljini blizu kuće svoje.

Ali Lusi nema. Prestaše je zvati.
''U raju je'', vele, ''Bog je dobar, blag;
On će nam je naći.'' Tada brižna mati
Ugleda u snegu svog deteta trag.

Niza strmu stranu tog brega su pošli,
Za stopama malim deteta svog,
Kroz živicu od gloga zatim su prošli,
Onda pored zida dugog, kamenog.

Pa preko poljane široke i čiste,
Sve tragom preko poljane bele
Sledili su stalno male stope iste
Sve dok su ih one do mosta dovele.

Od obale sredini uzanog mosta,
Stopu po stopu išli su tragom –
Tu se Lusi skliznu, tu pade i osta,
Tu bi zadnja stopa detetu im dragom.

* * *
Još i danas neki tu veruju ljudi
Da se Lusi nije smrzla u snegu,
U močvari da nije umrla od studi,
No da po pustoj močvari i bregu

Još uvek trčkara vesela, čila,
Žuri pred majku, glavu ne okreće,
Peva, a pesma sa vetrom se slila
I sa njim po pustoj močvari leće.

William Wordsworth (1770-1850)

Odgajanje u prirodi

Na suncu i kiši rasla je tri leta;
Tad Priroda reče, ''Još lepšeg cveta
Dosad na zemlji procvalog ne bi;
Uzeću to dete sasvim pod svoje,
Ja ću da je gajim k'o mezimče moje,
Od nje ću da stvorim lepoticu sebi.

Zakone i snagu svoju ću joj dati,
Ljubimčetu svome biću kao mati,
Otkriu joj silu koja svetom vlada,
Što po nebu, zemlji, močvari, planini,
Po kršu i polju, brdu i dolini
Gnevna se razjari i blažena svlada.

Radosno i čilo, kao lane malo
Što se u gori srećno razigralo,
Svud će noge lake trčkarati njene.
Umorna kad stane, legne da počine,
Lahor njenog daha kad utihne, mine,
Nepomična, nema biće kao stenje.

Njenom hodu oblak nežnost će da dade,
U struku će ona kao vrbe mlade
Njihat' se i vitka savladati buru.
Njoj ću da izvajam svog tela obline,
A vihora snagu, strasti i miline
Smestiću u njenu zanosnu figuru.

Drugovaće noću sa zvezdama sjajnim,
Otkrivat' lepotu po mestima tajnim,
Skupljati u sebi sve njihove čari.
Slušati potok kad nežno žubori,
A radost tog toka što tiho romori
Na licu će njenom stati da se zari.

Ta radost života i to ushićenje
Ispuniće stas joj i obline njene,
Najedraće joj grudi i porasti veće;
U nju ću sve misli da usadim svoje
Sve dok ja tako i mezimče moje
Živimo zaj'dno u dolini sreće.''

William Wordsworth (1770-1850)

Lusi

Dani su protekli njeni
Kraj Davskih vrela, sred pustije –
Devojka koju tu nikog ne bi da ceni,
I malo koga da voli je.

K'o ljubičica kraj kamena, čedna,
Beše poluskrivena od oka,
Lepa k'o zvezda kad samo jedna
Svetli s neba visoka.

Neznana žive, malo ko znade
Kad preminu Lusi i zemlja je skri;
Al' otkad je ona u grobu svome,
O kako se meni svet promeni!

William Wordsworth (1770-1850)

Lusi

Duša mi polako u dremež utanja,
Izgubih ljudski osećaj strahota;
Izgledala je Lusi bez osećanja
Za dodir godina ovog života:
Ni snage sad nema niti se kreće,
Nit' čuje, nit' vide oči njene,
Sa Zemljom se samo kroz svemir okreće -
S njom drveće, korenje i stenje.

William Shakespeare (1564-1616)

Odlazi sad, smrti

Odlazi sad, smrti; sad odlazi, smrti,
Pusti da u crni kovčeg stave mene;
Odleti, zadnji dahu, odleti mi i ti
Zbog surovog srca jedne lepe žene.
Moj pokrov beli s tisom po sebi,
O, pripremi ga!
U smrti niko veran mi ne bi
Da sa mnom deli ga.

Nemoj mi ni cvetak stavit' da miriše
Na kovčegu crnnom u znak samilosti;
Ni prijatelj koji nemoj da uzdiše
Iznad rake gde će spustit' moje kosti.
Da je spasem bola i mnogih tegoba,
Polož'te me samo
Gde mi verna ljubav neće naći groba
I plakati tamo.

Sir Walter Scott

Ljubav nije kratkog veka

Ljubav nije kratkog veka
K'o naslada čulna što je;
To je dublja spona neka
No telesni dodir dvoje.

To je tajna sakrivena,
Čarobna veza, nit svilena
Što iz duše u dušu,
Iz srca u srce seže,
Što dušu za dušu
I srce za srce veže.

Robert Burns (1759-1796)

Tvoj sam

Tvoj sam sasvim, mila moja,
Ja pripadam tebi samo
Svakim kutkom srca svoga,
Svakom mišlju neprestano.

Srce moje napaćeno
Ti na svoje grudi stavi
Tu da kuca, tu se smiri
Od očaja u ljubavi.

Te rumene usne skloni
Što od vrele gore strasti,
Taj ljubavni pogled makni,
Il' ću mrtav od njeg' pasti.

Šta je život bez ljubavi?
U večnoj noći sveo cvet;
Ljubav – to je sunčan dan
Što radošću puni svet.

Robert Herrick (1591-1674)

Poljubac daj

Poljubac daj
Samo mi jedan,
Pa ako je taj
Toliko vredan
Da bez njega
Siromašna ostaneš,
Za jedan tvoj
Ja ću ti platiti,
Svojih ću bezbroj
Tebi uzvratiti
Da bogata postaneš.

William Shakespeare (1564-1616)

Gde pčela siše

Gde pčela siše, tu sišem ja –
Cvet jaglike mi postelja;
Kad sova huče, snim u njemu ja,
I na slepog miša letim krilima
U nova leta vesela.
Radosni i raskošni biće moji dani
U cvetu behara što visi na grani.

Sir Thomas Wyatt (1503-1542)

Zar ostavit' mene tako

Zar ostavit' mene tako?
Poštedi me toga srama
Što bih ost'o u suzama,
Spominj'o te u psovkama.
Zar ostavljaš mene tako?
Reci ne, kaži ne.

Zar ostavit' mene tako
Što te voleh dugo, jako,
U zlu, dobru - podjednako?
Je l' ti srce tol'ko jako
Da ostaviš mene tako?
Reci ne, kaži ne.

Zar ostavit' mene tako?
Srce koje dadoh tebi
Ostavilo tebe ne bi,
No podnelo za te sve bi.
Zar ostavljaš mene tako?
Reci ne, kaži ne.

Zar ostavit' mene tako
Bez imalo samilosti
Prema mojoj iskrenosti?
Avaj, tvoje surovosti!
Zar ostavljaš mene tako?
Reci ne, kaži ne.

William Shakespeare (1564-1616)

O, gospo moja

O, gospo moja, kud žuriš sve?
Zastani, čuj, ja volim te;
Veselo i tužno ja pevat znam.
Ne idi dalje, zastani radje:
Putu je kraj kad se ljubav nadje –
To svaki pametan čovek zna.

Šta je ljubav? I ona ima kraj.
Dok srce voli, oduška ti mu daj –
Budućnost ne znaš šta kome sprema.
Ne odgadjaj zato čas sreće sad,
Poljubac tvoj sam dobiti rad,
Jer duga veka mladost nam nema.

William Shakespeare (1564-1616)

XVIII Sonet

Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak često skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il' udes čari joj razriva.

Al' tvog leta sunce nikad neće zaći –
Ti ostat' nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja;
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.

John Donne (1572-1631)

Uhvati zvezdu

Uhvati zvezdu kad s neba pada,
Nek' ti mandragoru iščupa dete;
Reci godine prošle gde su sada,
Ko djavolu nogu rascepi do pete;
Nauči me da čujem pesmu sirene,
Da izbegnem zavist i podozrenje
I da znam
Kako sam
Da pošten um unapređivam.

Ako imaš čudnu vidovitu moć
Što ne vidi niko da vidiš ti,
Putuj po svetu i dan i noć
Dok kosu ti starost ne posrebreni;
Pa kad se vratiš, prošavši svuda,
Klećeš se da nisi video čuda
Još nevidjena –
Da negde žena
Postoji lepa a poštena.

Jednu li nadješ, javi da dođem –
Bilo bi divno hodočašće k njoj.
Al', ipak, nemoj, neću ni da pođem
Ma bila u kući susednoj
I sačuvala poštenje svoje
Sve dok dobijem pismo tvoje,
Jer prevariće ta
Žena poštena
Dvojicu-trojicu dok dođem ja.

William Blake (1757-1827)

Ne reci dragoj da je voliš

Ne reci dragoj da je voliš;
Ne može se reći to –
U ljubavi sve se zbiva
Ćutljivo, nevidljivo.

Ja sam svojoj dragoj rek'o,
Otvorio joj srce svoje –
Prezrela me, otišla je
Zbog izjave takve moje.

Odmah kad me napustila,
Putnik neki naiš'o je
I ćutljivo, nevidljivo
Nju uzdahom dobio je.

Thomas Carew (1598?-1639?)

Ne boj mi se, draga

Ne boj mi se draga da ću ikom reći
O našoj tajnoj i kradenoj sreći.
Ničije oči, čak ni sunce neće
Otkriti svetu čase naše sreće.
Za našu ljubav niko neće znati,
Kao ponoć nemi mi ćemo ostati;
Bog ljubavi sami (koji svojom strelom
Prodje prvo mojim, zatim tvojim telom)
Nikad neće znati šta mi znamo reći
O slasti skrivenoj u kradenoj sreći.

Ali jedan slučaj sve otkriti može:
Ako se lekari kad umrem ne slože
O uzroku smrti, pa uzmu srce moje
Da dokažu razne pretpostavke svoje;
Tad se bojim da će nožem dublje zaći
I u srcu mome – tvoju sliku naći.

Walt Whitman (1819-1892)

Ponekad se sa svojom dragom posvađam

Ponekad se sa svojom dragom posvađam
Misleć' da od nje manje ljubavi primam
Nego što joj svoje ljubavi dam.
Ali sad znam:
Uvek se primi kol'ko se da –
Ljubav za ljubav uvek se vrati,
Na jedan il' drugi način
Sve se to plati.
Jer izvesnu osobu sam voleo –
Nije mi ljubav uzvratila;
Zato sam ovu pesmu napisao,
Tako se ljubav – isplatila.

Ben Jonson (1573-1637)

Jesi l' video kad ljiljan neotkinut

Jesi l' video kad ljiljan neotkinut
Pre nego su hrapave ruke ga takle?
Jesi l' gledao pahilje snega koji put
Pre no su se prljavog tla dotakle?
Jesi l' milov'o dabrovo krzno neko
Il' labudovo paperje meko,
Jesi l' pčelinju hranu ikada jeo?
Tako je ona slatka,
Tako je ona ljupka,
Njen ten je tako k'o ljiljan beo.

Ben Jonson (1573-1637)

Nazdravi mi

Nazdravi mi tim očima –
Nazdraviću svojim tebi;
Nalij čašu poljupcima –
Neću tražit' vina sebi.
Žedj u duši što se javlja
Božanskim se pićem gasi,
Ni za nektar ne bih menj'o
Tvoje usne, jer slađa si.

Ne baš da ti čast ukažem,
Nedavno ti poslah cveće
Da bih cveću nadu dao
Da kraj tebe svenut' neće.
Ti na cveće samlo dahnu,
Pa ga meni odmah vrati –
Od tad ono poče rasti,
Poče na te mirisati.

William Congreve (1573-1637)

Mada ona sad me vara

Mada ona sad me vara,
Nisam ljut što drugog voli –
Još je lepa da očara –
Al' promena ta me boli.

Mi smo često bili srećni;
Ako sada verna nije –
Časi sreće nisu večni –
Barem nekad bila mi je.

Anonimus

Leži naga

Leži naga, sasvim naga
Na krevetu pored mene,
Gola spreda, gola straga –
Sve joj draži otkrivene;
Glavu malo posavila,
Povila je ka ramenu,
Licem rumen zapalila,
A oči joj u plamenu.

Vrela krv u lice njeno
Kao plima naviraše
Odajući da joj telo
Igru strasti pripremaše.
Usne kao trešnje ima –
Pune, zrele, najedrale,
Prerodile poljupcima,
Povile se, otežale.

Grudi njene salivene,
Dišuć' gore-dole njiše;
Dojke jedre, nalivene
Slatki nemir probudiše.
Bedra njena priljubljena
Samo mi je videt' dala
Na ledjima zavaljena –
I kamen bi zagrejala.
Butine joj nežne, bele,
Mali stomak, pri dnu malje
Medj' nogama zacrnele –
Ne mogu se svladat' dalje.

Kolena joj raškrinuta,
U blagom luku povijena
Žejna da su podignuta
I do kraja raskriljena.
Kraljica od Kipra čeka,
Ležeć' tako, kralja svoga
Kad ga spreči bitka neka
Doći časa rečenoga.

''Što odlažeš slasti sada
Praveć' takva poređenja?'' –
Upita me ona tada
Privlačeć' me međ' kolena.
Lud od sreće skočih na nju,
Zgrabih je medj' ruke svoje...
Al', dovraga, sanjah ja nju,
Samo pusta sanja to je.

Emily Dickinson (1830-1886)

Njega, srce, ove noći

Njega, srce, ove noći
Zaboravu sa mnom daj:
Ti njegovu vrelu strast,
Ja očiju topli sjaj.

Kad gotovo budeš reci,
Da se i ja manem svega;
Samo brzo, dok oklevaš
Opet ću se setit' njega.

Christina Rossetti (1830-1894)

Početak šta je?

Početak šta je? Ljubav to je.
Šta je žiivot? Ljubav samo.
Cilj nam šta je? Cilj je ljubav –
To je cilj kom koračamo.

Šta je draže od ljubavi?
Nebom, zemljom možeš zaći,
Al' k'o ljubav dragoceno
Nigde ništa nećeš naći.

Sve dosadi sem ljubavi,
Sve nas izda, sve dotraje –
Samo ljubav dolikuje
Nama dvoma, jer večna je.

H. Wolfe

Ni sanjat' ne znaš

Ni sanjat' ne znaš
Lepše stvari
Od prve slasti
U ljubavi
Prvoj njenoj
Doživljenoj.

Ne postoji dah
Uznemiren
Kao dah uz prvi
Poljubac njen.

A ko, dok sanja,
Još razume
Ruke njene
K'o u slepca
Ispružene,
Raširene,
Uzdrhtale,
A pametne u ljubavi?
Ni sanjat' ne znaš
Lepše stvari.

A. E. Housman (1859-1936)

Kad sam im'o dva'est jednu

Kad sam im'o dva'est jednu,
Jedan mudrac rekao je:
Podaj pare, srebro, zlato,
Ali srce ne daj svoje;
Podaj biser, blago podaj,
Samo ljubav nemoj dati –
Imao sam dva'est jednu,
Zalud bi mi savet dati.

Kad sam im'o dva'est jednu,
Opet mudrac reče meni:
Iz grudi se nikad srce
Ne da džabe jednoj ženi;
Dadeš ga za večnu patnju,
Daš za bolne uzdisaje –
Sad kad imam dva'est i dve,
Avaj, vidim, istina je.

Robert Burns (1759-1796)

Ti si mi k'o rosna ruža

Ti si mi k'o rosna ruža, mila moja,
Što crvena cveta majem;
Ti si mi k'o pesma, sunce moje,
Otpevana s osećajem.

Ti si meni tako lepa, mila moja;
Ja te volim iz dna duše,
Voleću te celog veka, sunce moje,
Dok sva mora ne presuše.

I dok stene sunce stopi, mila moja,
Pošto mora sva presuše,
Zadnjom iskrom od života, voleću te
Zadnjim daškom svoje duše.

Sad mi ostaj, mila moja, zlato moje,
Ostaj zbogom vreme neko;
Ja ću tebi opet doći, sunce moje,
I kad odem predaleko.

William Shakespeare (1564-1616)

LXXIII S o n e t

U meni sad vidiš kraj godišnjeg doba
Požutelog lišća, ogolelih grana
Što od zime dršću iznad svoga groba –
A s njih cvrkut ptica ču se skorih dana.

U meni sad vidiš sumrak letnjeg dana
Po zalasku sunca kako brzo bledi
Dok crna noć ga skriva iza okeana
I k'o smrt po zemlji sve miri i redi.

U meni sad vidiš vatru kako tinja
Na pepelu burne mladosti dok gasne:
K'o na odru svome jedva još plaminja
Jeduć' sama svoje plamenove jasne.

Pa kad vidiš sve to, volećeš me jače –
Za skorim gubitkom srce više plače.

Robert Herrick (1591-1674)

Voljenoj

Još da živim? Reci, molim,
Vernik ću da budem tvoj;
Naredi mi da te volim –
Daću ti i život svoj.

Srce nežno, srce drago
Kakvo nigde našla ne bi,
Ljupko, toplo, dobro, blago –
Takvo srce daću tebi.

Želiš ono da mi stane?
Evo, stoji, poslušno je.
Hoćeš mrtvo da ostane?
Samo reci, već spremno je.

Želiš suze? Evo, plačem
Sve dok imam očnog vida;
Svoje oči kad isplačem,
Tad će srce da mi rida.

Želiš očaj? Očajan sam:
Ispod kedra, evo, stojim.
Smrt mi želiš? Pripravan sam,
Ni smrti se ja ne bojim.

Život moj si, ljubav duša,
I rodjene oči moje;
Svaki deo moj te sluša
Živi, mre od volje tvoje.

John Donne (1572-1631)

Dobro jutro

Kada buva ista ugrize nas dvoje,
Dve kapi krvi naše tad se u njoj spoje,
Pa ne kaže niko to je greh, sramota.
Zašto onda, draga, uskraćuješ meni
Da se spojim s tobom i da zagrljeni
Okusimo ljubav na vrelu života?

Dok za našu prvu ljubav nismo znali,
Nebo kad zaplavi i sunce ogreje
Naivno k'o deca smo se radovali;
Te radosti sad ljubav zasenila sve je,
Pa sve što sam lepo ikad sreo bio,
Želeo il' imao il' u čežnji snio,
To je samo, draga, san o tebi bio.

Ljubavi u nama što se budi sada
Dobro jutro želim. Nek procveta cvet
Kraj koga sve drugo u zasenak pada
I od malog kutka biva čitav svet;
Moreplovci svet nek novi traže samo –
U ljubavi našoj mi već sve imamo
Žto postoji, što želimo i što znamo.

Moj lik u oku tvom, tvoj u mom se zari,
Na licu nam se vidi pravi osećaj;
Ja u tvoje tonem, ti u moje čari,
U svet toplih snova, u sunčev blagi sjaj.
Ako ćeš me uvek tako sebi zvati,
Svu mi svoju ljubav k'o ja tebi dati,
Nikad naša ljubav neće kraja znati.

[Autor?]

Države nam slava, slava našeg roda

Države nam slava, slava našeg roda –
Nestvarne su stvari, samo senka puka.
Protiv sudbe nema oružanog hoda,
Svakog cara stigne hladne smrti ruka.
Skiptar, kruna vlasti,
Mora jednom pasti,
I zaj'dno se naći, sred blata i praha,
S motikom i kukom pukog siromaha.

Neki znaju mačem da požanju blaga,
I lovor da sade ubijali gde su;
Al' junaku kad-tad ponestane snaga,
Mir vremenom dodje i najljućem besu.
Sporije il' brže
Smrt sve uvek stiže;
Smrtno bled, bez daha, gubeć' moć govora,
Zarobljenik smrti pred njom puzit' mora.

Venac vaše slave na čelu vam vene,
Ne hvalite više podvige već stare;
Na oltaru smrti, glave odsečene,
Pobednici-žrtve već smrtno krvare -
Tako ćete proći,
U grob hladni doći.
Jedino će dela plemenita znati
U svom prahu rasti, mirisat' i cvati.

W. H. Auden (1907-1973)

Ona noć

Ona noć, mada je već prošla, mila,
Još uvek mi dušu drži opsednutu,
Njen prizor mi ne bledi ni po danu:
U neku sobu uhodasmo visoku,
K'o železnički terminal duboku,
Polumračnu i pretrpanu,
Kreveta punu, pa si se svila
Kraj mene na jednom u zadnjem kutu.

Naš šapat ne probudi usnulog sata.
Ljubismo se i bejah biće sretno
Zbog svega što si ugadjala meni
Ne mareć' što nas zloslutno gledahu
Oni parovi što oko nas sedjahu
Na svakom ležaju zagrljeni
Uzajamno rukom oko vrata,
Zureći u nas tupo i inertno.

Kom crvu krivnje postadoh dom,
Kojoj zlosrećnoj sumnji se nadjoh
Da odana žrtva budem joj ceo
Te mi ti reče samosvesna
Da voliš drugog i da si grešna.
To priznanje, koje nisam hteo,
Primih sasvim mirno, a u srcu svom
Osetih se nepoželjan, pa izadjoh.

Francis William Bourdillon

Bezbroj zvezda svetsli u noći

Bezbroj zvezda svetli u noći,
A jedno sunce dan ceo krasi –
Čitavog sveta sav sjaj će proći
Kad ono jedno stane da se gasi.

Bezbroj zvezda na um će doći,
A samo jedna u srcu se skrasi –
Sav sjaj života našeg će proći
Kad ljubav stane da nam se gasi.

Harold Monro

Tvoja vrata

Pred vratima tvojim ja sam dugo zeb'o;
Al' kad otvoriš ih, ja ti ući neću –
Lepota tvoja bleda stalno uhodi me –
Pusti moju ruku, odmah odleteću.

Ne govori ništa, no do ugla kreni –
Mrzim mračne senke, hladne, izdužene -
Ispod kandelabra staćemo trenutak
Da te dobro vidim blizu ispred mene.

Srećno rastajanje. I za uvek zbogom
Na tom uglu ćemo jedno drugom reći.
Al' ako me ikad zatrebaš, poželiš –
Pred vratima kog' ćeš već mene zateći.

William Butler Yeats (1865-1939

Kad budeš stara

Kad budeš stara, seda, pred spavanje snena
Dremala kraj vatre, ovu pesmu tada
Uzmi, čitaj i sanjaj kako si bila mlada,
Očiju toplog sjaja i dubokih sjena.

I kako mnogi u lepotu tvoju zaljubljeni biše
I kraj tebe iskreni i lažni znaše da se sjate
Dok je samo jedan voleo ti dušu i mislio na te
Kad lepotu tvog lica brige osenčiše.

Pa dok se svijaš kraj toplog vatrinog gnezda
Promrmori setno kako ljubav brzonoga minu,
Preko visokih gora kako se ka nebu vinu
I sakri svoje lice u roju od zvezda.

George Gordon, Lord Byron (1788-1824)

Nećemo više šetati po noći

Ne, nećemo više šetati po noći,
Do sitnih sati odlagati san
Ma koliko mi srce želelo poći,
Ma mesec sjao kao da je dan.

K'o mač po boju u korice što legne
K'o duša što grudi zna da smori,
Tako i srce mora da prilegne
I ljubav mora da se odmori.

Mada je noć za milovanje,
I mada prebrzo osvane dan,
Nećemo ići u ašikovanje
Kad mesec sija kao da je dan.

H Carey

Seli iz mog sokaka

Od svih cura što ste sreli
Nema lepše od cure Seli –
Ona je draga srcu mom,
U mom sokaku njen je dom.
U celoj zemlji nema dame
K'o Seli da je slatka za me –
Jer ona je draga srcu mom,
U mom sokaku njen je dom.

Njen otac pravi za kupus vreće,
Ulicom nosi, viče, prodaje;
Majka joj duge čipke spleće
Svakome ko ih kupiti haje.
Kako su samo njih prostih dvoje
Dobili dete k'o Seli što je?
Al ‘ ona je draga srcu mom,
U mom sokaku njen je dom.

Kad naiđe ona, moj pos'o staje,
Jer moje srce nju tol'ko voli;
A gazda moj, k'o Turčin da je,
Tako me lupi da me zaboli.
Al' nek me bije koliko želi,
Ja ću podneti sve za Seli –
Jer ona je draga srcu mom,
U mom sokaku njen je dom.

Od sedam dana u sedmici,
Meni se jedan naj-dopada
A to je onaj što uvek pada
Izmeđ' subote i ponedeljka.
Tad se obučem što bolje znam
Tako sa Seli da prošetam,
Jer ona je draga srcu mom,
U mom sokaku njen je dom.

U crkvu nedeljom vodi me gazda,
I često stane da grdi mene
Što ja iz crkve šmugnem vazda
Čim propoved pop zapodene.
Ja se iskradem - srce mi želi
Da krišom odem do moje Seli,
Jer ona je draga srcu mom,
U mom sokaku njen je dom.

Kad opet dodje Božić-dan,
Biće para – da štedim znam,
U kasicu pare sve ostavljam
Da lepoj Seli za praznik dam.
I deset hiljada kad bih imao
Ja slatkoj Seli sve bih dao
Jer ona je draga srcu mom,
U mom sokaku njen je dom.

Moj gazda i sa njim susedi svi
Šale se na račun mene i Seli;
A nje da nema, bio bih radije
Okovan rob za veslom galije.
Kad sedam dugih leta proleti,
Postaću kalfa, i Seli uzeti,
Oženit' se njom, spavati sa njom,
Al' neću biti u sokaku mom.

George Gordon, Lord Byron (1788-1824)

Kada smo se rastali nas dvoje

Kada smo se rastali nas dvoje
Lijući suze, ćuteći nemo,
Poluslomljenog srca oboje
Što se za dugo rastajemo,
Lice ti preblede i hladno bi,
Još hladniji ledni poljubac tvoj;
Zaista, taj čas predskaza mi
Patnju što prati sad život moj.

Jutarnja rosa kao da pade
I hladna po čelu orosi me –
K'o da mi time nagoveštaj dade
Za patnju koja sad progoni me.
Zakletve svoje ti pogazi sve,
K'o laka žena stekla si famu;
Kad ti se ime samo spomene,
Osetim da sam s tobom u sramu.

Kad čujem da tvoje izgovore ime,
Za ukop zvono k'o da mi zazvoni,
Neki drhtaj telom sveg prostreli me –
Toliko mi draga zašto beše ti?
Ne znaju oni da sam te znao,
Suviše dobro znao u sreći;
Zbog tog će meni dugo biti žao,
Više no reči što ti mogu reći.

Tajno te sretoh, voleh te tako,
Sad tajno patim što je srce tvoje
Moglo da mene zaboravi lako,
Da duša tvoja izda srce moje.
Ako li tebe sretnem još kada
Posle godina što će proteći,
Kako ću te pozdraviti tada?
Suze će mi same bez reči poteći.