I putem cveće procveta za nas,

Kad ćemo stati i cveće brati?

O, danas, prijatelju, danas.

A kad nam lice od briga klone

I počnu da sviću žalosna jutra,

Kad ćemo dati srcu da pati?

O, sutra, prijatelju, sutra.

Oni što nevolju svališe na nas,

Kada ih čuti, oproštaj im dati?

O, danas, prijatelju, danas.

A kad nam pravda brz ukor traži

I grdnju da bude za nauk žustra,

Kad ćemo krivog da ukorimo?

O, sutra, prijatelju, sutra.

Kada zajmodavcu nanesemo štetu

Ne vratimo zajam koji dade za nas,

Kad zajam vratiti i dug otplatiti?

O, danas, prijatelju, danas.

Ali kad nama siroti dužnik

Ne vrati zajam rečenog jutra,

Kad ćemo merit' pogažene reči?

O, sutra, prijatelju, sutra.

Jer vrla dela, bezazlena radost,

Ni trenutak jedan ne čekaju na nas,

Pa nadjimo vremena za susret s njima

Još danas, prijatelju, danas.

A brige, uvrede, ljutite reči

I brižna, tužna, žalosna jutra

Prebrzo stignu iako dodju,

O, sutra, prijatelju, sutra.

Ljubav je prošla, bit' neću više tvoj;

Srećan sam što je najzad došao čas taj

Da postanem opet slobodan čovek svoj.

Daj ruku zadnji put, sruši zakletve nam sve,

Pa kad te sretnem k'o zna kako kasno

Nek bude nam oboma pod obrve dve

Žar ljubavi prošle nestao i zgasn'o.

Al' dok ljubav naša zadnjim dahom ječi,

Malaksava joj srce, strast se nemo slegla,

Dok joj vernost slaba pored odra kleči,

I nevinost skoro smrti je podlegla –

Ti bi je i mrtvu opet oživela.

Živote, ja ne znam ko si mi ti,

Al´se mi moramo rastati;

A kada, kako i gde sam te srela –

To je skriveno ispod tajnog vela.

Dugo smo zajedno bili, živote,

U vremena teška i puna lepote;

Prijatelj'ma starim teško se rastati,

Uzdha il' suze to će možda stati.

Iz'beri svoje čase;

'Dobro jutro' reci.

Zamreće usred ustreptalosti svoje.

William Shakespeare (1564-1616)

Te oči – tu zoru dana ukloni,

Te svetle što jutro bi zavele,

Al' poljupce moje te usne nek vrate,

Anonimus

Al' ljubav će moja za nju večno cvati.

Njen izgled, njen osmeh i pokret njen,

Njen vedri duh, njen glas – ja opčinjen,

Al' ljubav će moja za nju večno cvati.

Vragolasta sva je, omamljuje, pali

Da i učen čovek svoje knjige spali –

Ni tak'o je nisam, avaj, nikada,

Al' moja joj ljubav večno pripada.

Ah, u moje ruke samo da je došla!

Da je grubo zgrabim – to ja ne bih znao,

Jer za ceo život ljubav sam joj dao.

Kupid ima krila, svud' stigne u letu,

I gospa ova tako putuje po svetu;

Ali neka zemlju, nek' nebo promeni –

Za nju ljubav večno cvetaće u meni.

Christina Rossetti (1830-1894)

Ti tužne pesme mi ne poj,

Ni ruže ni senovito kipar drvo

Više glave saditi mi nemoj.

Nek' se trava nada mnom zeleni,

Mokra od kapi rose i kiše;

Ako hoćš, ti misli o meni;

Ako nećeš, ne sećaj se više.

Hlad od kipra neću tad osećati,

Za kišu i ruže tada neću znati,

Ni poj slavuja na kiprovoj grani

Čut' neću tužni k'o da i on pati.

Samo dok sanjam u večnoj tami,

U kojoj se jutra nikad ne zlate,

Možda ću te rado zaboravu dati,

A možda ću rado misliti na te.

O svete, živote, o dani –

Moji su koraci već odbrojani,

Drhte mi noge koje snažne biše –

Kad ćete mi doći opet nasmejani?

O, nikad, nikada više.

Bezradosni, teški, tugom umotani;

Proleća i leta, snegovi i kiše

Bol u srcu bude, a život razdragani –

O, nikad, nikada više.

[Autor?]

Sakrij, o sakrij ta dva bela brega

Što na hladnim grudima ti stoje;

Ta dva nežna cveta povrh belog snega

Aprilske su ruže, još se mraza boje;

Al' prvo na slobodu pusti srce moje

Iz bele i hladne te tamnice tvoje. 

Niti razbesnele vejavice zimi –

Zemaljska si posla posvršav'o svoja

I otiš'o kući kad zaradu primi.

Zar ćeš izgledajuć loše probiti led?

Molim, što tako bled?

Što tako tmurno, ćutljivo, mlad' grešniče;

Molim, što tako ćutljivo?

Zar ćeš, kad rečit ne osvojiš je,

Tmuran i ćutljiv postići to?

Molim, što tako ćutljivo?

Ne tako, to sramno je i ne pali tu,

To ne može osvojit je.

Ako te sama ne voli s ljubavlju,

Niko i ničim ne prisili je –

Đavo nek nosi je.

Robert Frost (1874-1963)

Jedni kažu oganj će da sništi svet,

Drugi vele led,

A ja, bar kol'ko za strasti znam,

Ja u red

Onih za vatru pripadam.

Al' kad bi dvaput svetu došao smak,

Ja i o mržnji znam toliko čak

Da mogu reći:

Za uništenje je dovoljan i led,

I još će ga preteći. 

Charlotte Mew

Voli me, ljubi me danas, dragi,

Ljubi me dok sam kraj tebe,

Jer znaju to devojke pametne

Kako brzo uvene

Prolećno lišće najzelenije,

Al' ni jedan čovek ne

Kuda liske odlaze

Kad ih vetar poduhne

Žute i uvele.

Voli me, grli me danas, dragi,

Dok u tvojoj luci stojim

I s letnjeg drveća ti pevam,

Jer cvrkut moj kad prestane,

Kad ova ladja iz luke nestane,

Zalud ćeš ljubav zvati

Da ti se vrati.

Hilaire Belloc

Kako je zabava na Portland skveru prošla?

A kako zabava kod Ledi Gaster proteče?

Ja neću da umrem zbog jedne žene

Mada bi labud mog'o da ti se divi;

Glupi su oni što za tobom svisnu –

Zašto da ostavim za sobom svet

Zbog tih nežnih ruku, tvojih belih grudi,

Zar zbog tog hoćeš da odem od ljudi?

Zbog veselog duha, slobodnih snova,

Bedara mekih k'o da su od pene,

Ne, neću da umrem zbog jedne žene.

Taj umilni glas, te predivne noge

Glupake će samo odvest' sa sveta.

Mada se i labud tvom izgledu divi,

Jedan mudar čovek učio je mene,

Pa znajući zamke ljubavi tvoje,

Ja neću da umrem zbog jedne žene.

Christopher Marlowe (1564-1593)

Dodji, živi sa mnom, budi moja draga

Da delimo zaj'dno lepote i blaga,

Sve radosti brda, dolina i dolja,

Visokih planina i zelenih polja.

Naćićemo mesto i sesti na stenje

Da čobane i stada gledamo kraj male

Reke koja bučno teče niz kamenje

Dok oko nje ptice poju madrigale.

Od cveća ću ležaj za tebe isplesti,

Napraviti tebi stotinu buketa,

Isplesti ti kapu sve cvetom do cveta.

Ogrtač ću ti satkat' sav od vune bele

I za zimu lake čizmice od platna;

Od jagnjeće vune niti su se prele,

I svaka će kopča na svem biti zlatna;

Pojas ću od slame, pupoljaka ive,

Toku od korala, dugmad od kristala;

Pa ako te mogu privuć' ova blaga,

Dodji, živi sa mnom, budi moja draga.

I raskošan obed, k'o car kad se gosti –

Činije od srebra ti imaćeš svoje –

Ručak će na stolu od slonove kosti

Biti svakog dana spremljen za nas dvoje.

Čobansko će kolo da igra i poje

Svakog majskog jutra zbog lepote tvoje;

Pa ako te mogu privuć' ova blaga,

Dodji, živi sa mnom, budi moja draga. 

William Cowper (1731-1800)

Dvadeseta godina skoro je prošla

Kako je tama na moje nebo došla –

Ah, da je ova bar poslednja prošla,

Ti, moja Meri.

Svi pokreti tvoji sprorije se kreću,

Svakog dana vidim malaksalost veću –

Tebi bolest moja odnela je sreću,

Ti, moja Meri.

Tvoje igle kojim si šila i plela

Radi mene dugo, već života cela,

Više se ne sjaje, rdja ih najela,

Ti, moja Meri.

Jer, mada bi još uvek neumorno šila,

Iz ljubavi za me na tom poslu bila,

Želja ti je pusta – vid si izgubila,

Ti, moja Meri.

Bila si mi dobra k'o da si mi žena,

Svaka nit je tvoja ljupko ušivena,

Ti, moja Meri.

Nejasan i tihi tvoj govor izgleda,

K'o da u snu neko nešto pripoveda;

On mi tako godi ma šta da ispreda,

Ti, moja Meri.

Tvoja kosa, nekad k'o cvet lana plava,

Srebrena sad meni lepše presijava

No kad zlatno sunce jutrom izgrijava,

Ti, moja Meri.

Jer kada mi ne bi bilo tebe same,

Ne bi bilo svetla, svud bi bile tame –

Uzalud bi sunce radjalo se za me,

Ti, moja Meri.

U slabljenju tvome tvoje ruke drage

Ti, moja Meri.

Tad osećam meni da su ruke tvoje

Od svih blaga sveta veće blago moje –

Moj najveći dragulj u riznici što je,

Ti, moja Meri.

Ne možeš da nogu slabosti odoliš,

Na svakom koraku sad za pomoć moliš,

Ti, moja Meri.

A voleti mada bolest te savlada,

Kroz zimljivu starost držat' se k'o mlada,

To je za me biti voljen još i sada,

Ti, moja Meri.

Video sam često kad bol me obara

Kako tebi tada moja boljka stara

Ti, moja Meri.

Pa ako mi sudba opet bude došla

Mnogo slična ovoj što je do sad prošla,

Pućiće ti srce, snaga mu je o'šla,

Ti, moja Meri.

William Wordsworth (1770-1850)

Čudne su mene spopadale strasti,

Ali o nečem ipak ću moći

Samo u uho zaljubljenom kaz'ti

Šta mi se desi jedne junske noći.

Kad nju ja voleh, o divni kako

Po mesečini tad veče svako

Iš’o do njene kolibe male.

Jednom, u mesec zagledan tako,

Jašem širokom nekom poljanom

Sve bliže mestu dobro nam znanom.

Do voćnjaka malog uskoro stiže

I uz breg žustro stade da se penje,

A mesec, gledam, sve niže i niže,

Spustio se skoro do kolibe njene.

Gledajuć' tako ja sam zadrem'o,

Uton'o u snove najsladje one,

Stalno u mesec zagledan nemo

Ka zapadu kako lagano tone.

Konj samo grabi i nosi mene,

Nit' uspori hod niti gde stade;

Kad iza krova kolibe njene

Mesec odjednom kao da pade.

O, čovek kad voli, kakve misli ne bi

Čudne i strašne mog'o da se seti –

''Neće li moja Lusi umreti?''

William Wordsworth (1770-1850) 

O Lusi Grej sam slušao često,

A jednom sam i ja u zoru ranu,

Video tu Lusi često spominjanu.

U divljini sama, bez društva odrasla,

Na pustoj močvari život provela,

A tako dražesna i lepa porasla

Da njoj se ravna nigde ne bi srela.

Tu ćete sad naći razigrano lane,

Na poljani zeca srešćete samo,

Ali lepe Lusi, često spominjane,

Nje sad više nema ni za koga tamo.

Zimski dan je bio. ''Nevreme se sprema'',

Otac reče Lusi, ''Pred majku pođi, dete.

Fenjer ponesi, iz grada je još nema,

I pazi da sneg vas usput ne zamete.''

Još je rano, nemoj u brige se dati,

Na kapeli skoro izbilo je dva,

A i mesec, eno, večeras će sjati.''

On na pos'o ode i ponese kuku

Svežnjeve granja da sakuplja njome

A Lusi mu lepa – fenjer u ruku,

Pa i ona ode – svak po poslu svome.

Odskakuta Lusi k'o laka gazela,

Prašina od snega dizala se bela

Gde god njena mala, hitra noga stane.

Al' nevreme poče, hladan vetar, sneg,

Pa je Lusi mnoge tad doline prošla,

Na mnogi se ona tad ispela breg,

Al' pred svoju majku nije nikad došla.

Roditelji brižni te noći su svuda

Tražili je tužni po močvari, bregu,

Zvali su je svu noć, ali niotkuda

Ne bi glasa od nje ni traga u snegu.

Na jednome bregu u zoru su stali,

Svu močvaru koji nadgledao što je,

I drveni most su s njega ugledali

Ali Lusi nema. Prestaše je zvati.

''U raju je'', vele, ''Bog je dobar, blag;

On će nam je naći.'' Tada brižna mati

Ugleda u snegu svog deteta trag.

Niza strmu stranu tog brega su pošli,

Za stopama malim deteta svog,

Onda pored zida dugog, kamenog.

Pa preko poljane široke i čiste,

Sve tragom preko poljane bele

Sledili su stalno male stope iste

Sve dok su ih one do mosta dovele.

Od obale sredini uzanog mosta,

Stopu po stopu išli su tragom –

Tu se Lusi skliznu, tu pade i osta,

Tu bi zadnja stopa detetu im dragom.

Još i danas neki tu veruju ljudi

Da se Lusi nije smrzla u snegu,

U močvari da nije umrla od studi,

No da po pustoj močvari i bregu

Još uvek trčkara vesela, čila,

Žuri pred majku, glavu ne okreće,

Peva, a pesma sa vetrom se slila

I sa njim po pustoj močvari leće.

William Wordsworth (1770-1850)

Na suncu i kiši rasla je tri leta;

Tad Priroda reče, ''Još lepšeg cveta

Dosad na zemlji procvalog ne bi;

Ja ću da je gajim k'o mezimče moje,

Od nje ću da stvorim lepoticu sebi.

Zakone i snagu svoju ću joj dati,

Ljubimčetu svome biću kao mati,

Otkriu joj silu koja svetom vlada,

Što po nebu, zemlji, močvari, planini,

Po kršu i polju, brdu i dolini

Gnevna se razjari i blažena svlada.

Radosno i čilo, kao lane malo

Što se u gori srećno razigralo,

Svud će noge lake trčkarati njene.

Umorna kad stane, legne da počine,

Lahor njenog daha kad utihne, mine,

Nepomična, nema biće kao stenje.

U struku će ona kao vrbe mlade

Njihat' se i vitka savladati buru.

Njoj ću da izvajam svog tela obline,

A vihora snagu, strasti i miline

Smestiću u njenu zanosnu figuru.

Drugovaće noću sa zvezdama sjajnim,

Otkrivat' lepotu po mestima tajnim,

Skupljati u sebi sve njihove čari.

Slušati potok kad nežno žubori,

A radost tog toka što tiho romori

Na licu će njenom stati da se zari.

Ta radost života i to ushićenje

Ispuniće stas joj i obline njene,

Najedraće joj grudi i porasti veće;

U nju ću sve misli da usadim svoje

Sve dok ja tako i mezimče moje

Živimo zaj'dno u dolini sreće.'' 

William Wordsworth (1770-1850)

Dani su protekli njeni

Kraj Davskih vrela, sred pustije –

Devojka koju tu nikog ne bi da ceni,

I malo koga da voli je.

K'o ljubičica kraj kamena, čedna,

Beše poluskrivena od oka,

Lepa k'o zvezda kad samo jedna

Svetli s neba visoka.

Neznana žive, malo ko znade

Kad preminu Lusi i zemlja je skri;

Al' otkad je ona u grobu svome,

O kako se meni svet promeni!

William Wordsworth (1770-1850)

Duša mi polako u dremež utanja,

Izgubih ljudski osećaj strahota;

Izgledala je Lusi bez osećanja

Za dodir godina ovog života:

Ni snage sad nema niti se kreće,

Nit' čuje, nit' vide oči njene,

Sa Zemljom se samo kroz svemir okreće -

S njom drveće, korenje i stenje.

William Shakespeare (1564-1616)

Odlazi sad, smrti; sad odlazi, smrti,

Pusti da u crni kovčeg stave mene;

Odleti, zadnji dahu, odleti mi i ti

Zbog surovog srca jedne lepe žene.

Moj pokrov beli s tisom po sebi,

Nemoj mi ni cvetak stavit' da miriše

Na kovčegu crnnom u znak samilosti;

Ni prijatelj koji nemoj da uzdiše

Iznad rake gde će spustit' moje kosti.

Da je spasem bola i mnogih tegoba,

Sir Walter Scott ( )

Ljubav nije kratkog veka

To je dublja spona neka

No telesni dodir dvoje.

To je tajna sakrivena,

Čarobna veza, nit svilena

Što iz duše u dušu,

Iz srca u srce seže,

Što dušu za dušu

Robert Burns (1759-1796)

Tvoj sam sasvim, mila moja,

Ja pripadam tebi samo

Svakim kutkom srca svoga,

Svakom mišlju neprestano.

Srce moje napaćeno

Ti na svoje grudi stavi

Tu da kuca, tu se smiri

Od očaja u ljubavi.

Te rumene usne skloni

Što od vrele gore strasti,

Taj ljubavni pogled makni,

Il' ću mrtav od njeg' pasti.

Šta je život bez ljubavi?

U večnoj noći sveo cvet;

Ljubav – to je sunčan dan

Što radošću puni svet.

William Shakespeare (1564-1616)

Cvet jaglike mi postelja;

I na slepog miša letim krilima

U nova leta vesela.

Radosni i raskošni biće moji dani

U cvetu behara što visi na grani.

Sir Thomas Wyatt (1503-1542)

Zar ostavit' mene tako?

Poštedi me toga srama

Što bih ost'o u suzama,

Spominj'o te u psovkama.

Zar ostavljaš mene tako?

Reci ne, kaži ne.

Zar ostavit' mene tako

Što te voleh dugo, jako,

U zlu, dobru - podjednako?

Je l' ti srce tol'ko jako

Da ostaviš mene tako?

Reci ne, kaži ne.

Zar ostavit' mene tako?

Srce koje dadoh tebi

Ostavilo tebe ne bi,

No podnelo za te sve bi.

Zar ostavljaš mene tako?

Reci ne, kaži ne.

Zar ostavit' mene tako

Bez imalo samilosti

Prema mojoj iskrenosti?

Avaj, tvoje surovosti!

Zar ostavljaš mene tako?

William Shakespeare (1564-1616)

O, gospo moja, kud žuriš sve?

Zastani, čuj, ja volim te;

Veselo i tužno ja pevat znam.

Ne idi dalje, zastani radje:

Putu je kraj kad se ljubav nadje –

To svaki pametan čovek zna.

Šta je ljubav? I ona ima kraj.

Dok srce voli, oduška ti mu daj –

Budućnost ne znaš šta kome sprema.

Ne odgadjaj zato čas sreće sad,

Poljubac tvoj sam dobiti rad,

William Shakespeare (1564-1616)

Kad poredim tebe s lepim danom leta –

Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;

Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,

Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,

Njemu lice zlatno oblak često skriva,

Sva lepota žene sa vremenom mine –

Priroda il' udes čari joj razriva.

Van života ti se nikad nećeš naći

Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje

John Donne (1572-1631)

Uhvati zvezdu kad s neba pada,

Nek' ti mandragoru iščupa dete;

Reci godine prošle gde su sada,

Ko djavolu nogu rascepi do pete;

Nauči me da čujem pesmu sirene,

Da izbegnem zavist i podozrenje

I da znam

Kako sam

Da pošten um unapređivam.

Ako imaš čudnu vidovitu moć

Što ne vidi niko da vidiš ti,

Putuj po svetu i dan i noć

Dok kosu ti starost ne posrebreni;

Pa kad se vratiš, prošavši svuda,

Klećeš se da nisi video čuda

Još nevidjena –

Postoji lepa a poštena.

Jednu li nadješ, javi da dođem –

Bilo bi divno hodočašće k njoj.

Al', ipak, nemoj, neću ni da pođem

Ma bila u kući susednoj

I sačuvala poštenje svoje

Sve dok dobijem pismo tvoje,

Jer prevariće ta

Žena poštena

William Blake (1757-1827)

Ne reci dragoj da je voliš;

Ne može se reći to –

U ljubavi sve se zbiva

Ćutljivo, nevidljivo.

Ja sam svojoj dragoj rek'o,

Otvorio joj srce svoje –

Prezrela me, otišla je

Zbog izjave takve moje.

Odmah kad me napustila,

Putnik neki naiš'o je

I ćutljivo, nevidljivo

Nju uzdahom dobio je.

Thomas Carew (1598?-1639?)

Ne boj mi se draga da ću ikom reći

O našoj tajnoj i kradenoj sreći.

Ničije oči, čak ni sunce neće

Otkriti svetu čase naše sreće.

Za našu ljubav niko neće znati,

Kao ponoć nemi mi ćemo ostati;

Bog ljubavi sami (koji svojom strelom

Prodje prvo mojim, zatim tvojim telom)

Nikad neće znati šta mi znamo reći

Ali jedan slučaj sve otkriti može:

Ako se lekari kad umrem ne slože

O uzroku smrti, pa uzmu srce moje

Da dokažu razne pretpostavke svoje;

Tad se bojim da će nožem dublje zaći

I u srcu mome – tvoju sliku naći.

Walt Whitman (1819-1892)

Ponekad se sa svojom dragom posvađam

Nego što joj svoje ljubavi dam.

Ali sad znam:

Uvek se primi kol'ko se da –

Ljubav za ljubav uvek se vrati,

Na jedan il' drugi način

Sve se to plati.

Jer izvesnu osobu sam voleo –

Nije mi ljubav uzvratila;

Zato sam ovu pesmu napisao,

Tako se ljubav – isplatila.

Ben Jonson (1573-1637)

Jesi l' video kad ljiljan neotkinut

Pre nego su hrapave ruke ga takle?

Jesi l' gledao pahilje snega koji put

Pre no su se prljavog tla dotakle?

Jesi l' milov'o dabrovo krzno neko

Il' labudovo paperje meko,

Jesi l' pčelinju hranu ikada jeo?

Tako je ona slatka,

Tako je ona ljupka,

Njen ten je tako k'o ljiljan beo.

Ben Jonson (1573-1637)

Nazdraviću svojim tebi;

Nalij čašu poljupcima –

Neću tražit' vina sebi.

Žedj u duši što se javlja

Božanskim se pićem gasi,

Ni za nektar ne bih menj'o

Ne baš da ti čast ukažem,

Nedavno ti poslah cveće

Da bih cveću nadu dao

Da kraj tebe svenut' neće.

Ti na cveće samlo dahnu,

Pa ga meni odmah vrati –

Od tad ono poče rasti,

Poče na te mirisati.

William Congreve (1573-1637)

Mada ona sad me vara,

Nisam ljut što drugog voli –

Još je lepa da očara –

Al' promena ta me boli.

Mi smo često bili srećni;

Ako sada verna nije –

Časi sreće nisu večni –

Anonimus 

Leži naga, sasvim naga

Na krevetu pored mene,

Gola spreda, gola straga –

Sve joj draži otkrivene;

Glavu malo posavila,

Povila je ka ramenu,

Licem rumen zapalila,

A oči joj u plamenu.

Vrela krv u lice njeno

Kao plima naviraše

Igru strasti pripremaše.

Usne kao trešnje ima –

Pune, zrele, najedrale,

Prerodile poljupcima,

Povile se, otežale.

Grudi njene salivene,

Dišuć' gore-dole njiše;

Dojke jedre, nalivene

Slatki nemir probudiše.

Bedra njena priljubljena

Samo mi je videt' dala

Na ledjima zavaljena –

I kamen bi zagrejala.

Butine joj nežne, bele,

Mali stomak, pri dnu malje

Medj' nogama zacrnele –

Ne mogu se svladat' dalje.

Kolena joj raškrinuta,

U blagom luku povijena

Žejna da su podignuta

I do kraja raskriljena.

Ležeć' tako, kralja svoga

Kad ga spreči bitka neka

Doći časa rečenoga.

''Što odlažeš slasti sada

Praveć' takva poređenja?'' –

Upita me ona tada

Privlačeć' me međ' kolena.

Lud od sreće skočih na nju,

Zgrabih je medj' ruke svoje...

Al', dovraga, sanjah ja nju,

Samo pusta sanja to je.

Emily Dickinson (1830-1886)

Njega, srce, ove noći

Zaboravu sa mnom daj:

Ti njegovu vrelu strast,

Ja očiju topli sjaj.

Kad gotovo budeš reci,

Da se i ja manem svega;

Samo brzo, dok oklevaš

Christina Rossetti (1830-1894)

Početak šta je? Ljubav to je.

Šta je žiivot? Ljubav samo.

Cilj nam šta je? Cilj je ljubav –

To je cilj kom koračamo.

Šta je draže od ljubavi?

Al' k'o ljubav dragoceno

Nigde ništa nećeš naći.

Sve dosadi sem ljubavi,

Sve nas izda, sve dotraje –

Samo ljubav dolikuje

Nama dvoma, jer večna je.

H. Wolfe ( - )

Ni sanjat' ne znaš

Lepše stvari

Od prve slasti

U ljubavi

Prvoj njenoj

Doživljenoj.

Ne postoji dah

Uznemiren

Kao dah uz prvi

Poljubac njen.

A ko, dok sanja,

Još razume

Ruke njene

K'o u slepca

Ispružene,

Raširene,

Uzdrhtale,

A pametne u ljubavi?

Ni sanjat' ne znaš

Lepše stvari.

A. E. Housman (1859-1936)

Kad sam im'o dva'est jednu,

Opet mudrac reče meni:

Iz grudi se nikad srce

Ne da džabe jednoj ženi;

Dadeš ga za večnu patnju,

Daš za bolne uzdisaje –

Sad kad imam dva'est i dve,

Avaj, vidim, istina je.

Robert Burns (1759-1796)

Ti si mi k'o rosna ruža, mila moja,

Što crvena cveta majem;

Ti si mi k'o pesma, sunce moje,

Otpevana s osećajem.

Ti si meni tako lepa, mila moja;

Ja te volim iz dna duše,

Voleću te celog veka, sunce moje,

Dok sva mora ne presuše.

I dok stene sunce stopi, mila moja,

Pošto mora sva presuše,

Zadnjom iskrom od života, voleću te

Zadnjim daškom svoje duše.

Sad mi ostaj, mila moja, zlato moje,

Ostaj zbogom vreme neko;

Ja ću tebi opet doći, sunce moje,

I kad odem predaleko.

William Shakespeare (1564-1616)

U meni sad vidiš kraj godišnjeg doba

Požutelog lišća, ogolelih grana

Što od zime dršću iznad svoga groba –

A s njih cvrkut ptica ču se skorih dana.

U meni sad vidiš sumrak letnjeg dana

Po zalasku sunca kako brzo bledi

Dok crna noć ga skriva iza okeana

I k'o smrt po zemlji sve miri i redi.

U meni sad vidiš vatru kako tinja

Na pepelu burne mladosti dok gasne:

K'o na odru svome jedva još plaminja

Jeduć' sama svoje plamenove jasne.

Pa kad vidiš sve to, volećeš me jače –

Za skorim gubitkom srce više plače.

Robert Herrick (1591-1674)

Još da živim? Reci, molim,

Vernik ću da budem tvoj;

Naredi mi da te volim –

Daću ti i život svoj.

Srce nežno, srce drago

Kakvo nigde našla ne bi,

Ljupko, toplo, dobro, blago –

Takvo srce daću tebi.

Želiš ono da mi stane?

Evo, stoji, poslušno je.

Hoćeš mrtvo da ostane?

Samo reci, već spremno je.

Želiš suze? Evo, plačem

Sve dok imam očnog vida;

Svoje oči kad isplačem,

Tad će srce da mi rida.

Želiš očaj? Očajan sam:

Ispod kedra, evo, stojim.

Smrt mi želiš? Pripravan sam,

Ni smrti se ja ne bojim.

Život moj si, ljubav duša,

I rodjene oči moje;

Svaki deo moj te sluša

Živi, mre od volje tvoje. 

John Donne (1572-1631)

Kada buva ista ugrize nas dvoje,

Dve kapi krvi naše tad se u njoj spoje,

Pa ne kaže niko to je greh, sramota.

Da se spojim s tobom i da zagrljeni

Okusimo ljubav na vrelu života?

Dok za našu prvu ljubav nismo znali,

Nebo kad zaplavi i sunce ogreje

Naivno k'o deca smo se radovali;

Te radosti sad ljubav zasenila sve je,

Pa sve što sam lepo ikad sreo bio,

Želeo il' imao il' u čežnji snio,

To je samo, draga, san o tebi bio.

Ljubavi u nama što se budi sada

Kraj koga sve drugo u zasenak pada

I od malog kutka biva čitav svet;

U ljubavi našoj mi već sve imamo

Žto postoji, što želimo i što znamo.

Moj lik u oku tvom, tvoj u mom se zari,

Ja u tvoje tonem, ti u moje čari,

U svet toplih snova, u sunčev blagi sjaj.

Ako ćeš me uvek tako sebi zvati,

Svu mi svoju ljubav k'o ja tebi dati,

Nikad naša ljubav neće kraja znati.

Nestvarne su stvari, samo senka puka.

Protiv sudbe nema oružanog hoda,

Svakog cara stigne hladne smrti ruka.

Skiptar, kruna vlasti,

Mora jednom pasti,

I zaj'dno se naći, sred blata i praha,

S motikom i kukom pukog siromaha.

I lovor da sade ubijali gde su;

Al' junaku kad-tad ponestane snaga,

Mir vremenom dodje i najljućem besu.

Sporije il' brže

Smrt sve uvek stiže;

Smrtno bled, bez daha, gubeć' moć govora,

Zarobljenik smrti pred njom puzit' mora.

Venac vaše slave na čelu vam vene,

Ne hvalite više podvige već stare;

Na oltaru smrti, glave odsečene,

Pobednici-žrtve već smrtno krvare -

Tako ćete proći,

U grob hladni doći.

Jedino će dela plemenita znati

U svom prahu rasti, mirisat' i cvati. 

W. H. Auden (1907-1973)

Ona noć, mada je već prošla, mila,

Još uvek mi dušu drži opsednutu,

Njen prizor mi ne bledi ni po danu:

U neku sobu uhodasmo visoku,

K'o železnički terminal duboku,

Polumračnu i pretrpanu,

Kreveta punu, pa si se svila

Kraj mene na jednom u zadnjem kutu.

Naš šapat ne probudi usnulog sata.

Ljubismo se i bejah biće sretno

Zbog svega što si ugadjala meni

Ne mareć' što nas zloslutno gledahu

Oni parovi što oko nas sedjahu

Na svakom ležaju zagrljeni

Uzajamno rukom oko vrata,

Zureći u nas tupo i inertno.

Kom crvu krivnje postadoh dom,

Kojoj zlosrećnoj sumnji se nadjoh

Da odana žrtva budem joj ceo

Te mi ti reče samosvesna

Da voliš drugog i da si grešna.

To priznanje, koje nisam hteo,

Primih sasvim mirno, a u srcu svom

Francis William Bourdillon ( - )

Bezbroj zvezda svetli u noći,

A jedno sunce dan ceo krasi –

Čitavog sveta sav sjaj će proći

Kad ono jedno stane da se gasi.

A samo jedna u srcu se skrasi –

Sav sjaj života našeg će proći

Kad ljubav stane da nam se gasi.

Harold Monro

Pred vratima tvojim ja sam dugo zeb'o;

Al' kad otvoriš ih, ja ti ući neću –

Lepota tvoja bleda stalno uhodi me –

Pusti moju ruku, odmah odleteću.

Ne govori ništa, no do ugla kreni –

Mrzim mračne senke, hladne, izdužene -–

Ispod kandelabra staćemo trenutak

Da te dobro vidim blizu ispred mene.

Srećno rastajanje. I za uvek zbogom

Na tom uglu ćemo jedno drugom reći.

Al' ako me ikad zatrebaš, poželiš –

Pred vratima kog' ćeš već mene zateći.