MILOMIR ILIĆ

 

Prevodi-prepevi

 

Charles Mackay (1814-1889)

 

 

Danas i sutra
 

Kad nam se ljupko nasmeši sreća

I putem cveće procveta za nas,

Kad ćemo stati i cveće brati?

O, danas, prijatelju, danas.

A kad nam lice od briga klone

I počnu da sviću žalosna jutra,

Kad ćemo dati srcu da pati?

O, sutra, prijatelju, sutra.

 

Kad ljubazno od nas oproštaj traže

Oni što nevolju svališe na nas,

Kada ih čuti, oproštaj im dati?

O, danas, prijatelju, danas.

A kad nam pravda brz ukor traži

I grdnju da bude za nauk žustra,

Kad ćemo krivog da ukorimo?

O, sutra, prijatelju, sutra.

 

Kada zajmodavcu nanesemo štetu

Ne vratimo zajam koji dade za nas,

Kad zajam vratiti i dug otplatiti?

O, danas, prijatelju, danas.

Ali kad nama siroti dužnik

Ne vrati zajam rečenog jutra,

Kad ćemo merit' pogažene reči?

O, sutra, prijatelju, sutra.

 

Jer vrla dela, bezazlena radost,

Ni trenutak jedan ne čekaju na nas,

Pa nadjimo vremena za susret s njima

Još danas, prijatelju, danas.

A brige, uvrede, ljutite reči

I brižna, tužna, žalosna jutra

Prebrzo stignu iako dodju,

O, sutra, prijatelju, sutra.

 

Michael Drayton (1563 – 1631)

 

Rastanak od voljene

 

Sad kad kraj je svemu, poljubac zadnji daj –

Ljubav je prošla, bit' neću više tvoj;

Srećan sam što je najzad došao čas taj

Da postanem opet slobodan čovek svoj.

 

Daj ruku zadnji put, sruši zakletve nam sve,

Pa kad te sretnem k'o zna kako kasno

Nek bude nam oboma pod obrve dve

Žar ljubavi prošle nestao i zgasn'o.

 

Al' dok ljubav naša zadnjim dahom ječi,

Malaksava joj srce, strast se nemo slegla,

Dok joj vernost slaba pored odra kleči,

I nevinost skoro smrti je podlegla –

 

Sad dok ljubav mre nam, ti kad bi htela,

Ti bi je i mrtvu opet oživela.

 

 

 

 

 
Anna Letitia Barbauld

 

Živote, ja ne znam ko si mi ti

 

Živote, ja ne znam ko si mi ti,

Al´se mi moramo rastati;

A kada, kako i gde sam te srela –

To je skriveno ispod tajnog vela.

 

Dugo smo zajedno bili, živote,

U vremena teška i puna lepote;

Prijatelj'ma starim teško se rastati,

Uzdha il' suze to će možda stati.

 

Zato se iskradi i tiho isteci,

Iz'beri svoje čase;

'Laku noć' ne kaži, no kad zora sja se

'Dobro jutro' reci.
 

 

 

 

 

 

 

 

Ralph Waldo Emerson (1803-1882)

 

Sve za ljubav

 

Ljubavi sve daj

I srce poslušaj:

Prijatelje, dane,

Rodbinu, imanje,

Planove, poštenje

I poverenje –

Sve joj žrtvuj, sve joj daj,

Ništa joj ne odbijaj.

 

Ljubav je gospodar

Silan; daj joj maha,

Sledi joj svim bićem

Do poslednjeg daha,

Nadaj se i čekaj:

Sve više uzleće

Vrhuncu svog sjaja

Dok je snaga njena

Još ne potrošena,

Ne rečen joj cilj.

Kao bog je ona –

Sve puteve znade

I prolaze tajne

Gde nebo imade.

 

Za podlace nije,

Jer upornost traži

I dušu bez sumnji

Što klonuti neće:

Nju će da nagradi –

Da večito pada

I večno uzleće.

 

Rad' ljubavi te,

Ostavi sve!

Al' ipak me poslušaj:

Nek je jače srce tvoje,

Pa ćeš biti već od danas,

I kroz ceo život svoj,

Slobodan k'o Arap što je

Od voljene svoje.

 

Životom svim njoj pripadaj,

Al' kad dođe iznenađenje

I najmanje prvo podozrenje

Da ona u svojim grudima

Sanja o sreći s drugim ljudima –

Slobodu ljubavi joj daj,

Ništa njeno ne zadržavaj,

Ni bledu ružu zbacila što je

Sa lepe letnje dijademe svoje.

Pa ma je k'o samog sebe voleo,

K'o najbolji deo sebe sama;

Ma te njen odlazak tako zaboleo

Da na sunčan dan ti s njim padne tama

I radosti života sasvim te prodju –

Veselog srca znaj:

Kad ode polubog taj

Tad pravi bogovi dodju.

 

 

John Skelton (1460-1529)

 

 

Margareti Hasej

 

Lepa Margareta –

K'o cvet zrelog leta;

Umilna k'o soko

Što leti visoko.

Utešna i radosna,

Šaljiva i zanosna,

Bez poroka, mana,

Od dobra sazdana.

Tako je nestašno,

Devojački obesno

I nežno ženstveno

Ponašanje njeno.

U svem' je odmakla

Od ostalog sveta

Da opisat' ne znam

Nit' izreći mogu

Šta je Margareta,

Taj cvet zrelog leta,

Umilna k'o soko

Što leti visoko.

 

Mira i strpljenja

Puna duša njena.

K'o lepa Hipsipila

Dobrodušna, mila;

K'o miris koriandra,

Kao slast pomandra,

K'o dobra Kasandra.

Pri reči ostaje

I sva zanosna je,

Tako skladnog tela,

Tako ljupka cela

Da još nadaleko

Jedva ima neko

Ljubazan i mio

Kao Margareta –

Taj cvet zrelog leta,

Umilna k'o soko

Što leti visoko.

 

 

 

 
John Donne (1572-1631)
 
 

Z o r a

 

Ne idi, dragi, još me ne ostavljaj:

To svetlo je samo tvog oka sjaj,

To ne puca zora n'o srce moje

Što se rastati moramo nas dvoje.

Ostani, dragi, il' radosti moje
Zamreće usred ustreptalosti svoje.
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

John Dryden (1631-1700)

 

 

Epitaf mojoj ženi

 

Evo, tu mi leži žena –

Neka je tu nek počiva –

Na miru je sada ona,

Na miru sam sad i ja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

William Shakespeare (1564-1616)

 

 

Madrigal

 

O, skloni, te tvoje usne skloni

Što su na vernost ljupko se klele;

Te oči – tu zoru dana ukloni,

Te svetle što jutro bi zavele,

Al' poljupce moje te usne nek vrate,
neka mi vrate.
Pečate ljubavi uzalud date,
uzalud date.
 
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Anonimus

 

 

Gospa jedna ima

 

Gospa jedna ima, ljubazna i mila –

Druga mi se nikad mi tako dopala bila.

Samo je jednom kad prodje uspeh ugledati,

Al' ljubav će moja za nju večno cvati.

 

Njen izgled, njen osmeh i pokret njen,

Njen vedri duh, njen glas – ja opčinjen,

Očaranog srca. Zašto? Ne mogu znati,

Al' ljubav će moja za nju večno cvati.

 

Vragolasta sva je, omamljuje, pali

Da i učen čovek svoje knjige spali –

Ni tak'o je nisam, avaj, nikada,

Al' moja joj ljubav večno pripada.

 

Ah, u moje ruke samo da je došla!

Vi već znate kako u njima bi prošla.

Da je grubo zgrabim – to ja ne bih znao,

Jer za ceo život ljubav sam joj dao.

 

Kupid ima krila, svud' stigne u letu,

I gospa ova tako putuje po svetu;

Ali neka zemlju, nek' nebo promeni –

Za nju ljubav večno cvetaće u meni.

 

 

Christina Rossetti (1830-1894)

 

 

Kad budem mrtva

 

Kad budem mrtva, ljubavi moja,

Ti tužne pesme mi ne poj,

Ni ruže ni senovito kipar drvo

Više glave saditi mi nemoj.

Nek' se trava nada mnom zeleni,

Mokra od kapi rose i kiše;

Ako hoćš, ti misli o meni;

Ako nećeš, ne sećaj se više.

 

Hlad od kipra neću tad osećati,

Za kišu i ruže tada neću znati,

Ni poj slavuja na kiprovoj grani

Čut' neću tužni k'o da i on pati.

Samo dok sanjam u večnoj tami,

U kojoj se jutra nikad ne zlate,

Možda ću te rado zaboravu dati,

A možda ću rado misliti na te.

 

 

 

 

 

Percy Bysshe Shelley (1792-1822)

 

 

Tugovanka

 

O svete, živote, o dani –

Moji su koraci već odbrojani,

Drhte mi noge koje snažne biše –

Kad ćete mi doći opet nasmejani?

O, nikad, nikada više.

 

Moje su noći i moji su dani

Bezradosni, teški, tugom umotani;

Proleća i leta, snegovi i kiše

Bol u srcu bude, a život razdragani –

O, nikad, nikada više.
 

 

 

 

 

 

 

 

 
[Autor?]
 
 

Sakrij, o sakrij ta dva bela brega

 

Sakrij, o sakrij ta dva bela brega

Što na hladnim grudima ti stoje;

Ta dva nežna cveta povrh belog snega

Aprilske su ruže, još se mraza boje;

Al' prvo na slobodu pusti srce moje

Iz bele i hladne te tamnice tvoje. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
William Shakespeare (1564-1616)
 
 

Ti se ne boj više

 

Ti se ne boj više ni žege ni znoja

Niti razbesnele vejavice zimi –

Zemaljska si posla posvršav'o svoja

I otiš'o kući kad zaradu primi.

I sva mladež zlatna u neki će mah

K'o i dimničari dospeti u prah.

 
Ti se ne boj više silničke obesti –
Ne može ti ništa ni tiranska vlast –
Ne brini se šta ćeš obući i jesti –
Tebi su sad isti i trska i hrast.

Svi učeni i moćni u neki će mah

Krenuti za tobom i dospet' u prah.

 

Ti se ne boj više munjinoga bleska,
Nit' izdaje, laži, niti ljute psovke;
Ti se ne boj više ni gromovog treska;
Sve je za te prošlo – i smeh i jadikovke.

Sve ljubavi mlade u neki će mah

Krenuti za tobom i dospet' u prah.

 

 

Sir John Suckling (1609-1642)

 

 

Što tako slab i bled

 

Što tako slab i bled, osvojen ljubavlju;

Molim, što tako bled?

Ako izgledajuć' dobro ne osvojiš nju,

Zar ćeš izgledajuć loše probiti led?

Molim, što tako bled?

 

Što tako tmurno, ćutljivo, mlad' grešniče;

Molim, što tako ćutljivo?

Zar ćeš, kad rečit ne osvojiš je,

Tmuran i ćutljiv postići to?

Molim, što tako ćutljivo?

 

Ne tako, to sramno je i ne pali tu,

To ne može osvojit je.

Ako te sama ne voli s ljubavlju,

Niko i ničim ne prisili je –

Đavo nek nosi je.
 
 

 

 

Robert Frost (1874-1963)

 

 

Vatra i led

 

Jedni kažu oganj će da sništi svet,

Drugi vele led,

A ja, bar kol'ko za strasti znam,

Ja u red

Onih za vatru pripadam.

 

Al' kad bi dvaput svetu došao smak,

Ja i o mržnji znam toliko čak

Da mogu reći:

Za uništenje je dovoljan i led,

I još će ga preteći. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Charlotte Mew

 

 

Voli me

 

Voli me, ljubi me danas, dragi,

Ljubi me dok sam kraj tebe,

Jer znaju to devojke pametne

Kako brzo uvene

Prolećno lišće najzelenije,

Al' ni jedan čovek ne

Kuda liske odlaze

Kad ih vetar poduhne

Žute i uvele.

 

Voli me, grli me danas, dragi,

Dok u tvojoj luci stojim

I cvrkućem putem tvojim

I s letnjeg drveća ti pevam,

Jer cvrkut moj kad prestane,

Kad ova ladja iz luke nestane,

Zalud ćeš ljubav zvati

Da ti se vrati.

 

 

 

 

 

Hilaire Belloc

 

 

Julija

 

Kako je zabava na Portland skveru prošla?

Ne znam Vam reći – na nju Julija nije došla.

A kako zabava kod Ledi Gaster proteče?

Ne znam – Julija beše sa mnom to veče.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Franc O' Connor

 

 

Ja neću da umrem

 

Ja neću da umrem zbog jedne žene

Mada bi labud mog'o da ti se divi;

Glupi su oni što za tobom svisnu –

Ne misli da sam i ja glupak živi.

 

Zašto da ostavim za sobom svet

Zbog tih nežnih ruku, tvojih belih grudi,

Usana rujnih, sanjalčkog oka –

Zar zbog tog hoćeš da odem od ljudi?

 

Zbog veselog duha, slobodnih snova,

Bedara mekih k'o da su od pene,

Te vitke palme – devojačkog vrata?

Ne, neću da umrem zbog jedne žene.

 

Đavo nek nosi tu zlatnu kosu –

Ta devojačka ćud, ta ovalna peta,

Taj umilni glas, te predivne noge

Glupake će samo odvest' sa sveta.

 

Mada se i labud tvom izgledu divi,

Jedan mudar čovek učio je mene,

Pa znajući zamke ljubavi tvoje,

Ja neću da umrem zbog jedne žene.

 

 

Christopher Marlowe (1564-1593)

 

 

Zaljubljeni pastir svojoj dragoj

 

Dodji, živi sa mnom, budi moja draga

Da delimo zaj'dno lepote i blaga,

Sve radosti brda, dolina i dolja,

Visokih planina i zelenih polja.

 

Naćićemo mesto i sesti na stenje

Da čobane i stada gledamo kraj male

Reke koja bučno teče niz kamenje

Dok oko nje ptice poju madrigale.

 

Od cveća ću ležaj za tebe isplesti,

Napraviti tebi stotinu buketa,

Lišćem od mirte prsluk ti izvesti,

Isplesti ti kapu sve cvetom do cveta.

 

Ogrtač ću ti satkat' sav od vune bele

I za zimu lake čizmice od platna;

Od jagnjeće vune niti su se prele,

I svaka će kopča na svem biti zlatna;

 

Pojas ću od slame, pupoljaka ive,

Toku od korala, dugmad od kristala;

Pa ako te mogu privuć' ova blaga,

Dodji, živi sa mnom, budi moja draga.

 

I raskošan obed, k'o car kad se gosti –

Činije od srebra ti imaćeš svoje –

Ručak će na stolu od slonove kosti

Biti svakog dana spremljen za nas dvoje.

 

Čobansko će kolo da igra i poje

Svakog majskog jutra zbog lepote tvoje;

Pa ako te mogu privuć' ova blaga,

Dodji, živi sa mnom, budi moja draga. 

 

 

William Cowper (1731-1800)

 

 

Meri Anvin

 

Dvadeseta godina skoro je prošla

Kako je tama na moje nebo došla –

Ah, da je ova bar poslednja prošla,

Ti, moja Meri.

 

Svi pokreti tvoji sprorije se kreću,

Svakog dana vidim malaksalost veću –

Tebi bolest moja odnela je sreću,

Ti, moja Meri.

 

Tvoje igle kojim si šila i plela

Radi mene dugo, već života cela,

Više se ne sjaje, rdja ih najela,

Ti, moja Meri.

 

Jer, mada bi još uvek neumorno šila,

Iz ljubavi za me na tom poslu bila,

Želja ti je pusta – vid si izgubila,

Ti, moja Meri.

 

Bila si mi dobra k'o da si mi žena,

Svaka nit je tvoja ljupko ušivena,

Oko srca moga čudno opletena,

Ti, moja Meri.

 

Nejasan i tihi tvoj govor izgleda,

K'o da u snu neko nešto pripoveda;

On mi tako godi ma šta da ispreda,

Ti, moja Meri.

 

Tvoja kosa, nekad k'o cvet lana plava,

Srebrena sad meni lepše presijava

No kad zlatno sunce jutrom izgrijava,

Ti, moja Meri.

 

Jer kada mi ne bi bilo tebe same,

Ne bi bilo svetla, svud bi bile tame –

Uzalud bi sunce radjalo se za me,

Ti, moja Meri.

 

U slabljenju tvome tvoje ruke drage

Gube dajuć' meni i to malo snage –

Kad ih stisnem nežno, stiskaju me blage,

Ti, moja Meri.

 

Tad osećam meni da su ruke tvoje

Od svih blaga sveta veće blago moje –

Moj najveći dragulj u riznici što je,

Ti, moja Meri.

 

Ne možeš da nogu slabosti odoliš,

Na svakom koraku sad za pomoć moliš,

Dvoje te pridrže, a još znaš da voliš,

Ti, moja Meri.

 

A voleti mada bolest te savlada,

Kroz zimljivu starost držat' se k'o mlada,

To je za me biti voljen još i sada,

Ti, moja Meri.

 

Video sam često kad bol me obara

Kako tebi tada moja boljka stara

Osmehe u brižne poglede pretvara,

Ti, moja Meri.

 

Pa ako mi sudba opet bude došla

Mnogo slična ovoj što je do sad prošla,

Pućiće ti srce, snaga mu je o'šla,

Ti, moja Meri.

 

 

William Wordsworth (1770-1850)

 

 

Lusi

 

Čudne su mene spopadale strasti,

Ali o nečem ipak ću moći

Samo u uho zaljubljenom kaz'ti

Šta mi se desi jedne junske noći.

 

Kad nju ja voleh, o divni kako

Behu svi dani k'o ruže procvale;

Po mesečini tad veče svako

Iš’o do njene kolibe male.

 

Jednom, u mesec zagledan tako,

Jašem širokom nekom poljanom

Kad konj moj poče da kaska lako

Sve bliže mestu dobro nam znanom.

 

Do voćnjaka malog uskoro stiže

I uz breg žustro stade da se penje,

A mesec, gledam, sve niže i niže,

Spustio se skoro do kolibe njene.

 

Gledajuć' tako ja sam zadrem'o,

Uton'o u snove najsladje one,

Stalno u mesec zagledan nemo

Ka zapadu kako lagano tone.

 

Konj samo grabi i nosi mene,

Nit' uspori hod niti gde stade;

Kad iza krova kolibe njene

Mesec odjednom kao da pade.

 

O, čovek kad voli, kakve misli ne bi

Čudne i strašne mog'o da se seti –

''O, milost, Bože!'', kriknuh u sebi,

''Neće li moja Lusi umreti?''

 

 

William Wordsworth (1770-1850) 

 

 

Lusi Grej

 

O Lusi Grej sam slušao često,

A jednom sam i ja u zoru ranu,

Prolazeć' kroz njeno sputano mesto,

Video tu Lusi često spominjanu.

 

U divljini sama, bez društva odrasla,

Na pustoj močvari život provela,

A tako dražesna i lepa porasla

Da njoj se ravna nigde ne bi srela.

 

Tu ćete sad naći razigrano lane,

Na poljani zeca srešćete samo,

Ali lepe Lusi, često spominjane,

Nje sad više nema ni za koga tamo.

 

* * *

Zimski dan je bio. ''Nevreme se sprema'',

Otac reče Lusi, ''Pred majku pođi, dete.

Fenjer ponesi, iz grada je još nema,

I pazi da sneg vas usput ne zamete.''

 

''Hoću, oče; pred nju požuriću ja.

Još je rano, nemoj u brige se dati,

Na kapeli skoro izbilo je dva,

A i mesec, eno, večeras će sjati.''

 

On na pos'o ode i ponese kuku

Svežnjeve granja da sakuplja njome

A Lusi mu lepa – fenjer u ruku,

Pa i ona ode – svak po poslu svome.

 

Odskakuta Lusi k'o laka gazela,

Radosna i čila k'o nestašno lane;

Prašina od snega dizala se bela

Gde god njena mala, hitra noga stane.

 

Al' nevreme poče, hladan vetar, sneg,

Pa je Lusi mnoge tad doline prošla,

Na mnogi se ona tad ispela breg,

Al' pred svoju majku nije nikad došla.

 

* * *

Roditelji brižni te noći su svuda

Tražili je tužni po močvari, bregu,

Zvali su je svu noć, ali niotkuda

Ne bi glasa od nje ni traga u snegu.

 

Na jednome bregu u zoru su stali,

Svu močvaru koji nadgledao što je,

I drveni most su s njega ugledali

Tamo u daljini blizu kuće svoje.

 

Ali Lusi nema. Prestaše je zvati.

''U raju je'', vele, ''Bog je dobar, blag;

On će nam je naći.'' Tada brižna mati

Ugleda u snegu svog deteta trag.