Ђорђе Стратимировић (Нови Сад, 7. фебруар 1822 - Беч, 15. децембар 1908) - командант српске војске 1848. године и потиче из јако угледне куће породице Стратимировић из Кулпина.
Рођен је у Новом Саду и прве поуке је примио у родитељској кући од свештеника кулпинских Словака. Нижу гимназију је завршио у Новом Саду (1837-41), а кадетски корпус у Тителу. Војничко образовање стиче на инжињерској академији која је била војничка школа.
После школовања на Војној академији постао је потпоручник и служио у Милану, Павији и другим италијанским местима. Из личних разлога одрекао се 1843. војне службе и настанио се у Кулпину, где се бави економијом. Почетак револуције 1848. године га је затекао у Новом Саду. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима, где је заступао Кулпин, изабран је за председника Главног одбора народа српског који је требао да руководи устанком. До доласка војводе Стевана Шупљикца водио је све војне послове и био централна личност српског покрета. Стојећи на челу напредних, демократских и антиаустријских расположених кругова у српском грађанству, долази у скукоб са патријархом Јосифом Рајачићем. Победом Контрареволуционарне и конзерцвативне струје, с Рајачићем на челу, Стратимировићева улога у другом раздобљу покрета била је мање значајна.
После слома револуције 1849. ступио је поново у аустријску војску и од чина коњичког потпуковника дошао до чина генерлмајора. Пензионисан је 1859.. у неколико махова вршио је дипломатске мисије за Аустрију у Црној Гори, на Крфу, у Епиру, Србији и Италији. Два пута био је посланик у Државног сабора у Будиму а неколико пута посланик на српским народним-црквеним саборима у Карловцима. У току политичке делатности бавио се и новинарством.
Од 1873. године станује у Новом Саду. У српско-турском рату 1875. ставио се на располагање српској влади, али је осумњичен да ради за интересе Аустрије, па је морао напустити Србију.
Многе његове политичке акције, нарочито веза са мађарском емиграцијом из шездесетих година, односно са чешким политичарима, конспиративне акције у вези с решењем Источног питања, као и сарадња са двором у Бечу, још нису довољно расветљене.
После 1877. године повукао се из јавног живота и преселио у Беч где је живео повучено све до своје смрти 15. децембра 1908.
Написао је аутобиографију која је изашла на српском и немачком језику, што је објавио његов син Ђорђе 1913.