Znameniti Srbi

Димитрије Љотић, рођен је 1891. године у Београду. Већи део живота провео је у Смедереву. Његови најстарији познати преци Ђорђе - по милошти звани Љота и Тома Димитријевић доселили су се из села Блаца, сада у Грчкој Македонији, у првој половини XVIII века. Прво место становања било им је село Крњево, близу Смедерева. Око 1750. године ова браћа су у Крњеву подигла цркву брвнару и посветили је Светом Ђорђу, својој слави. Крајем XVIII века, браћа су се преселила у Смедерево. По предању, у њиховој кући је Карађорђе примио кључеве смедеревског града од Турака. Иначе, Љотићи ће до краја остати велике присталице Карађорђевића. Отац Димитријев, Владимир Љотић, морао је да напусти Србију 1868. године, када су хтели да га ухапсе као завереника на династију Обреновић. Вратио се тек по абдикацији краља Милана 22. фебруара 1889. године по постављању прве радикалне владе Саве Грујића. Већ 1890. године он је постављен за српског конзула у Солуну. Касније је Владимир Љотић био председник смедеревске општине и народни посланик. Од 1904. године до 1909. године поново је био конзул у Солуну. Умро је 1912. године.
Као што је већ речено, Димитрије Љотић рођен је 1891. године у Београду. Основну школу је завршио у Смедереву, где је уписао и Гимназију. По пресељењу породице у Солун, Димитрије Љотић је са непуних 16 година положио матуру у Српској Солунској гимназији по одобрењу Министарства иностраних дела. У раној младости, делом под утицајем родитеља, а делом због књига, Димитрије Љотић је постао врло религиозан. Размишљао је о томе да постане свештеник и да напусти Правни факултет, који је у међувремену уписао, али је, због неодобравања оца, одустао од тога. Његово поимање хришћанства делимично се поклапало са Толстојевим, у смислу тоталног непротивљења злу. Постао је вегетаријанац, апстинент, одан свом душом Христовом чистој личности. У томе је ишао тако далеко да је на регрутацији, непосредно пред Балкански рат, био решен да одбије полагање заклетве. До полагања заклетве није ни дошло, јер његово годиште није било мобилисано. Ипак, да би исказао свој патриотизам, Димитрије Љотић се добровољно јавио у санитетску службу. Током балканских ратова радио је по карантинима и лечио тифусаре.
На јесен 1913. године Љотић је отишао у Париз, где је остао све до избијања И светског рата. На овај пут отишао је по идеји краља Петра И који га је спремао за дипломатску службу, а школовање у Француској тада се високо котирало.
У Паризу се у њему још више развила монархистичка опредељеност и десничарски дух. Посећивао је састанке француских ројалиста, а на једном од њих изјавио: "Тим пре ми треба да будемо монархисти, јер имамо своју националну династију".
По повратку у Србију Димитрије Љотић је 1. септембра 1914. године позван у војску. Са њом, као један од 1.300 каплара, повлачио кроз Албанију и преживео њен опоравак на Крфу. При гоњењу Немаца и Бугара кроз Србију Љотић је био рањен на Овчем пољу. По завршетку рата 1919. године постављен је за командира железничке станице у Бакру (између Ријеке и Задра, близу Цриквенице). Демобилисан је 17.6.1920. године. У Бакру је нашао своју животну сапутницу Ивку, са којом се и оженио.
Основна начела ЈНП ЗБОР била су:
1) Срби, Хрвати и Словенци чине Југословенску народну, друштвену и духовну заједницу коју везује крвно сродство и осећање исте судбине. Југословенском народу као целини подређују се сви посебни интереси.
2) Вере које су везане за душу народа и изражавају његов поглед на свет и поуздање у Бога јесу битне духовне редности.
3) Самосвојну југословенску културу у духу својих традиција и на основама човечности изграђује народ слободним стваралаштвом. Заштитник овог стваралачког стремљења је југословенска држава. Особеним духовним вредностима (језик, обичаји итд.) које поједини делови народа уносе у заједницу омогућује се несметан развитак.
4) Југословеснка народна заједница мора имати у друштвеном погледу свој особни склоп који одговара њеном духу и њеним потребама.
Дом као природна основица народна мора бити и друштвена основица народне заједнице. Село ће бити мерило југословенске друштвене политике. Рад мора бити дужност и право сваког појединца; друштвена корист рада одређује вредност и улогу у заједници. Приватна својина и капитал морају се подредити интересима целине. Слободна, појединачна или удружена прегнућа (иницијативе) првенствени су носиоци друштвене делатности, чији ће представници бити сталежи. Држава искључује потчињавање једног сталежа другом.
5) Југословенска привреда је целина чији су односи у међусобној зависности, основа јој је пољопривреда. Односе и развиће привреде одређује привредни план који ће утврђивати привредне групе уз сарадњу државе.
6) Краљевина Југославија је историјско-политичка неминовност и једино она омогућује опстанак и слободно развиће југословенских народа. Само у оним функцијама, које се односе на живот народа као целине, државна власт треба да буде централизована, у осталим изражена у самоуправи. Свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто таква биће и њена одговорност. Само Краљ је неприкосновен. Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем председништва који мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања.
ЈНП ЗБОР добио је и свој грб. На њему су били штит са класом и мачем. Покрет је усвојио и химну која се звала "Војска смене". Једни друге су ословљавали са "друже". Најчешћа парола била им је: "Са вером у Бога и победу Збора". Званични орган покрета постао је лист "Отаџбина", чији је тираж повећан. Статут покрета усвојен је 14.07.1935. године. Према статуту, органи ЈНП ЗБОР били су:
Сабор
Председник покрета
Бановински одбори
Организациона подручја
Врховни одбор
Среске скупштине и срески одбори
Месне скупштине и месни одбори.
Уједињен и организационо припремљен, ЈНП ЗБОР је кренуо у политички живот ондашње Југославије.
Током целе 1942. године Немци су од Недића и Љотића тражили да и Србија да макар и једну симболичну јединицу коју би послали на Источни фронт. И поред великог притиска Недић и Љотић на то нису пристали. Љотићево образложење било је да је СССР, иако вероломан, савезник њиховог господара краља Петра.
Дана 22. априла Димитрије Љотић добио је телеграм од Момчила Ђујића да патријарх Гаврило и епископ Николај желе да се састану са њиме. Аутомобил је тада било врло тешко наћи, па је Љотић на пут кренуо тек 23. априла, у два сата по подне, према Горици. У аутомобилу су била четворица путника, док је Љотић седео позади. Возач аутомобила Ратко Живадиновић имао је веома лош вид (диоптрија минус једанаест) па је у току путовања неколико пута ударао колима о крајеве пута. Љотић га је више пута као у шали опомињао, да пази како вози, јер је његова глава "исувише мека". Наиме, он је често пута главом ударао о кров кола, па је ћутао и трпео. Када је сумрак већ пао и мало тога се на путу видело, зауставила их је једна словеначка војна патрола у Ајдовшчини. Напред је изашао један Словенац, поручник, и путници су изашли из аутомобила. Када је Словенац препознао Љотића, упитао га је: "Господине Председниче, куда Ви овако у ноћи путујете?" Љотић му је одговорио: "Сине, путујем са задатком!" Поручник му је одговорио: "Жалим господине Председниче, али Ви нећете вечерас ићи даље јер је остали део терена под контролом партизана, већ преноћите код нас па сутра рано ми ћемо послати патроле напред". На то му је Љотић одговорио: "Сине мој! Ја имам задатак, а Ти мораш знати, да се задатак у рату мора извршити па макар и да се погине!" Тако је одлучено да се путовање настави. Од места где их је словеначка патрола оставила, возили су се неких десет минута, а онда се догодила несрећа. Аутомобил је налетео на мост, који је од половине био порушен, сурвао се у провалију, која није била дубља од два до три метра. У овој несрећи Димитрије Љотић је погинуо на лицу места. Сутрадан, у зору, покојни Љотић је пребачен у Горицу, где је обављена сахрана уз чинодејство патријарха Гаврила и епископа Николаја Велимировића. Први венац положен на његов гроб био је од Драгољуба Михаиловића. Сахраном у Горици испуњена је жеља Димитрија Љотића да његово тело почива у родној груди, на територији Југославије.



Димитрије Љотић, рођен је 1891. године у Београду. Већи део живота провео је у Смедереву. Његови најстарији познати преци Ђорђе - по милошти звани Љота и Тома Димитријевић доселили су се из села Блаца, сада у Грчкој Македонији, у првој половини XVIII века. Прво место становања било им је село Крњево, близу Смедерева. Око 1750. године ова браћа су у Крњеву подигла цркву брвнару и посветили је Светом Ђорђу, својој слави. Крајем XVIII века, браћа су се преселила у Смедерево. По предању, у њиховој кући је Карађорђе примио кључеве смедеревског града од Турака. Иначе, Љотићи ће до краја остати велике присталице Карађорђевића. Отац Димитријев, Владимир Љотић, морао је да напусти Србију 1868. године, када су хтели да га ухапсе као завереника на династију Обреновић. Вратио се тек по абдикацији краља Милана 22. фебруара 1889. године по постављању прве радикалне владе Саве Грујића. Већ 1890. године он је постављен за српског конзула у Солуну. Касније је Владимир Љотић био председник смедеревске општине и народни посланик. Од 1904. године до 1909. године поново је био конзул у Солуну. Умро је 1912. године. Као што је већ речено, Димитрије Љотић рођен је 1891. године у Београду. Основну школу је завршио у Смедереву, где је уписао и Гимназију. По пресељењу породице у Солун, Димитрије Љотић је са непуних 16 година положио матуру у Српској Солунској гимназији по одобрењу Министарства иностраних дела. У раној младости, делом под утицајем родитеља, а делом због књига, Димитрије Љотић је постао врло религиозан. Размишљао је о томе да постане свештеник и да напусти Правни факултет, који је у међувремену уписао, али је, због неодобравања оца, одустао од тога. Његово поимање хришћанства делимично се поклапало са Толстојевим, у смислу тоталног непротивљења злу. Постао је вегетаријанац, апстинент, одан свом душом Христовом чистој личности. У томе је ишао тако далеко да је на регрутацији, непосредно пред Балкански рат, био решен да одбије полагање заклетве. До полагања заклетве није ни дошло, јер његово годиште није било мобилисано. Ипак, да би исказао свој патриотизам, Димитрије Љотић се добровољно јавио у санитетску службу. Током балканских ратова радио је по карантинима и лечио тифусаре. На јесен 1913. године Љотић је отишао у Париз, где је остао све до избијања И светског рата. На овај пут отишао је по идеји краља Петра И који га је спремао за дипломатску службу, а школовање у Француској тада се високо котирало. У Паризу се у њему још више развила монархистичка опредељеност и десничарски дух. Посећивао је састанке француских ројалиста, а на једном од њих изјавио: "Тим пре ми треба да будемо монархисти, јер имамо своју националну династију". По повратку у Србију Димитрије Љотић је 1. септембра 1914. године позван у војску. Са њом, као један од 1.300 каплара, повлачио кроз Албанију и преживео њен опоравак на Крфу. При гоњењу Немаца и Бугара кроз Србију Љотић је био рањен на Овчем пољу. По завршетку рата 1919. године постављен је за командира железничке станице у Бакру (између Ријеке и Задра, близу Цриквенице). Демобилисан је 17.6.1920. године. У Бакру је нашао своју животну сапутницу Ивку, са којом се и оженио. Основна начела ЈНП ЗБОР била су: 1) Срби, Хрвати и Словенци чине Југословенску народну, друштвену и духовну заједницу коју везује крвно сродство и осећање исте судбине. Југословенском народу као целини подређују се сви посебни интереси. 2) Вере које су везане за душу народа и изражавају његов поглед на свет и поуздање у Бога јесу битне духовне редности. 3) Самосвојну југословенску културу у духу својих традиција и на основама човечности изграђује народ слободним стваралаштвом. Заштитник овог стваралачког стремљења је југословенска држава. Особеним духовним вредностима (језик, обичаји итд.) које поједини делови народа уносе у заједницу омогућује се несметан развитак. 4) Југословеснка народна заједница мора имати у друштвеном погледу свој особни склоп који одговара њеном духу и њеним потребама. Дом као природна основица народна мора бити и друштвена основица народне заједнице. Село ће бити мерило југословенске друштвене политике. Рад мора бити дужност и право сваког појединца; друштвена корист рада одређује вредност и улогу у заједници. Приватна својина и капитал морају се подредити интересима целине. Слободна, појединачна или удружена прегнућа (иницијативе) првенствени су носиоци друштвене делатности, чији ће представници бити сталежи. Држава искључује потчињавање једног сталежа другом. 5) Југословенска привреда је целина чији су односи у међусобној зависности, основа јој је пољопривреда. Односе и развиће привреде одређује привредни план који ће утврђивати привредне групе уз сарадњу државе. 6) Краљевина Југославија је историјско-политичка неминовност и једино она омогућује опстанак и слободно развиће југословенских народа. Само у оним функцијама, које се односе на живот народа као целине, државна власт треба да буде централизована, у осталим изражена у самоуправи. Свака власт у држави мора бити потпуна и стварна. Исто таква биће и њена одговорност. Само Краљ је неприкосновен. Народ ће учествовати у законодавству и вршити надзор над државном управом путем председништва који мора бити израз сталешког уређења и политичког схватања. ЈНП ЗБОР добио је и свој грб. На њему су били штит са класом и мачем. Покрет је усвојио и химну која се звала "Војска смене". Једни друге су ословљавали са "друже". Најчешћа парола била им је: "Са вером у Бога и победу Збора". Званични орган покрета постао је лист "Отаџбина", чији је тираж повећан. Статут покрета усвојен је 14.07.1935. године. Према статуту, органи ЈНП ЗБОР били су: Сабор Председник покрета Бановински одбори Организациона подручја Врховни одбор Среске скупштине и срески одбори Месне скупштине и месни одбори. Уједињен и организационо припремљен, ЈНП ЗБОР је кренуо у политички живот ондашње Југославије. Током целе 1942. године Немци су од Недића и Љотића тражили да и Србија да макар и једну симболичну јединицу коју би послали на Источни фронт. И поред великог притиска Недић и Љотић на то нису пристали. Љотићево образложење било је да је СССР, иако вероломан, савезник њиховог господара краља Петра. Дана 22. априла Димитрије Љотић добио је телеграм од Момчила Ђујића да патријарх Гаврило и епископ Николај желе да се састану са њиме. Аутомобил је тада било врло тешко наћи, па је Љотић на пут кренуо тек 23. априла, у два сата по подне, према Горици. У аутомобилу су била четворица путника, док је Љотић седео позади. Возач аутомобила Ратко Живадиновић имао је веома лош вид (диоптрија минус једанаест) па је у току путовања неколико пута ударао колима о крајеве пута. Љотић га је више пута као у шали опомињао, да пази како вози, јер је његова глава "исувише мека". Наиме, он је често пута главом ударао о кров кола, па је ћутао и трпео. Када је сумрак већ пао и мало тога се на путу видело, зауставила их је једна словеначка војна патрола у Ајдовшчини. Напред је изашао један Словенац, поручник, и путници су изашли из аутомобила. Када је Словенац препознао Љотића, упитао га је: "Господине Председниче, куда Ви овако у ноћи путујете?" Љотић му је одговорио: "Сине, путујем са задатком!" Поручник му је одговорио: "Жалим господине Председниче, али Ви нећете вечерас ићи даље јер је остали део терена под контролом партизана, већ преноћите код нас па сутра рано ми ћемо послати патроле напред". На то му је Љотић одговорио: "Сине мој! Ја имам задатак, а Ти мораш знати, да се задатак у рату мора извршити па макар и да се погине!" Тако је одлучено да се путовање настави. Од места где их је словеначка патрола оставила, возили су се неких десет минута, а онда се догодила несрећа. Аутомобил је налетео на мост, који је од половине био порушен, сурвао се у провалију, која није била дубља од два до три метра. У овој несрећи Димитрије Љотић је погинуо на лицу места. Сутрадан, у зору, покојни Љотић је пребачен у Горицу, где је обављена сахрана уз чинодејство патријарха Гаврила и епископа Николаја Велимировића. Први венац положен на његов гроб био је од Драгољуба Михаиловића. Сахраном у Горици испуњена је жеља Димитрија Љотића да његово тело почива у родној груди, на територији Југославије.
почетак	назад