Константин Јовановић (Беч, 13. јануар 1849 - Цирих, 25. новембар 1923) је био архитект. Најстарији син српског фотографа и литографа Анастаса Јовановића.
Био је један од највећих српских архитеката с краја 19. и почетка 20. века. Његова градитељска делатност у Београду почела је средином осамдесетих година 19. века, а окончана је током двадесетих година 20. века. Свој неизбрисив траг је оставио остварењима у духу академске архитектуре под утицајем једног од највећих немачких архитеката и теоретичара архитектуре средине 19. века, Готфрида Земпера.
Године 1885. изводи своје прве грађевине у Београду - кућу адвоката Марка Стојановића у Кнез Михаиловој 53-55, и кућу Драгомира Радуловића у улици Вука Караџића бр. 12. Најзначајнији пројекат Јовановићев је зграда Народне банке Србије, у улици Краља Петра бр. 12, грађена у две етапе. Ова зграда била је и остала најрепрезентативнији објекат неоренесанске архитектуре у Србији, пројектована по узору на италијанске палате ренесансе.
Међу осталим значајним његовим објектима у Београду су зграда Николе Спасића у Кнез Михаиловој улици 33, кућа Марка Стојановића у Париској 15 и тако даље. Такође је извео пројекте за храм Светог Саве на Врачару, зграду Парламента Србије и зграду ондашње Српске краљевске академије, који никада нису реализовани. Градио је и у Бечу, али се о томе недовољно зна.