Владимир М. Јовановић, песник, рођен је 27. марта 1859. у Шапцу, од оца Јована, абаџије, и мајке Божице. Отац је извршио самоубиство кад је малом Влади било само три године. Пожртвована мајка Божица ипак је успела са сазида скромну кућицу у шабачком Рабаџилуку.
Основну школу и нижу гимназију завршио је у Шапцу, 1873. Даље школовање наставио је у Београду, где га је прихватио ујак Владимир И. Јовановић, познати политичар, књижевник и јавни радник. У то време, ујак Владимир је био политички лидер и министар у српској Влади.
У оскудици, млађани Влада је почео да подучава ујакову децу, а затим и друге ђаке. Захваљујући ујаковом утицају и везама, још у ВИИ разреду гимназије, 1876. је постављен за практиканта у Министарству финансија. Матурирао је наредне године.
На београдску Велику школу уписао се 1878. и посветио се студијама историје и филозофије. Од 1880-1892. ради у Министарству просвете, а потом у Државној штампарији, где је истовремено и помоћник уредника Српских новина. Студије је успешно привео крају 1882.
У октобру 1883. постављен је за предавача Ниже гимназије у Ваљеву, где другује са песником Љубом Ненадовићем. Двогодишњи боравак у Ваљеву представљао је најсрећнији период у његовом кратком животу.
На сопствени захтев, због куће у шабачком Рабаџилуку, прешао је из Ваљева у Шабац, 1885. Ту ради као предавач у Шабачкој гимназији и одмах се укључује у културни и друштвени живота града. Истовремено, то је период песниковог најплоднијег стварања. Поред осталог, био је иницијатор покретања Шабачког гласника, чији је први број изашао 1. јануара 1883.
У Шабачкој гимназији Влада је радио 10 година (1885-1895) Професорски испит положио је у Београду, 1890.
После положеног професорског испита, све мање ради, а све више се повлачи у круг најближих пријатеља и мир и самоћу своје баште препуне цвећа, или у собу крцату књигама. Болест наслеђена од оца узимала је све више маха.
У нади да ће промена животне средине бити од помоћи, 1. октобра 1895. премештен је у Београд, у Прву београдску гимназију. Но, на предавања више није ишао. Они који су га препознавали на улици, видели су да у сопственом нереду лута без циља, а Јован Скерлић је записао: "Дух се његов завио у вечити мрак".
Пензионисан је 11. августа 1898. Вратио се у шабачки Рабаџилук, да ту сконча последње тужне дане.
Умро је 1. августа 1899. у Шапцу, у четрдесетој години. Сахрањен је на Доњошорском гробљу, уз достојан испраћај својих суграђана.
Добитник је Ордена Светог Саве В реда.
Спада у ред плоднијих песника. Објавио је више збирки поезије, других дела и препева: Из удовског живота, 1890 (14 песама), Цртице из самачког живота, 1890 (44 песме), Из детињства, збирка дечијих песама, 1890, (74 песме), спев Ашиков гроб (1890), стихована приповетка Реалиста (1894), Амазонке, 1891, (27 песама), Погашене звезде, 1895, (47 песама), Из брачног живота, 1895, (97 песама). Објавио је и три збирке препева страних песника: Лепе туђинке (1889), Циганчице (1890), и С француског Парнаса (1893).