Иван Ђаја - рођен је 21. јула 1884. у Ле Авру, Француска. Био српски биолог и физиолог, професор и ректор Универзитета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности и оснивач Физиолошког завода (1910) и прве Катедре за физиологију међу Јужним Словенима.
Академик, један од наших највећих физиолога и биолога, чија је непроцењива заслуга у утемељивању научне физиологије у Србији, засноване на експерименталном раду. Овај изузетно даровит научник, филозоф и књижевник, још почетком ЏЏ века је ударио темеље експерименталне физиологије и физиолошке хемије (касније биохемије) не само у Србији, већ и у југоисточној Европи. Године 1910. је на ондашњем Филозофском факултету основао прву Катедру за физиологију у оквиру Физиолошког завода. То је била прва катедра за физиологију, не само у Србији, већ и прва те врсте међу Јужним Словенима. Својим радом у настави, а нарочито резултатима које је постигао у области терморегулације и биоенергетике, допринео је угледу Србије у свету тако да се Физиолошки завод почео цитирати као "Београдска физиолошка школа". Било је то златно раздобље за физиологију као науку у Србији.
Колико су његови научни радови били допринос светској науци сведочи и његов пријем у Француску Националну академију медицине, на упражњено место након смрти Александра Флеминга, проналазача пеницилина. Наиме, убрзо по оснивању катедре, почео је да се интензивно бави научним истраживањима. Његова девиза је била: "Нулла диес сине еџпериментум" (Ни један дан без експеримента). Већ 1912. објављује и прве резултате својих истраживања у монографском раду под насловом: "Ферменти и физиологија". Написао је уџбеник: "Основи физиологије" (1923), први те врсте у нас, који је посветио "првом нараштају уједињене Југословенске Универзитетске омладине". У предговору овог уџбеника, у духу класичних филозофа, истиче да је: "градиво распоредио и развио на основу једне опште биолошке идеје водиље: да је промет материје и енергије основна појава живота, којој су подређене све физиолошке функције.
О њему, нестору српске и светске физиологије, изрекли су свој компетентан суд и угледници Српске и Француске академије наука његовим избором у своје редове. Мање је познато упорно настојање Ивана Ђаје за одгонетањем комплексног функцијског сплета у природи уопште. Бавећи се научним радом из области физиологије, биолошке дисциплине која синтетише сва знања науке о животу, настојао је да презентује и адекватна филозофска тумачења о природи науке, њеним основама, критеријумима, принципима и путевима развоја. Већ почетком 30-тих година овог века, изнео је своје филозофске погледе о науци и вредности знања у књизи:" Трагом живота и науке". Поред већ споменуте књиге он је објавио и више публикација: "Од живота до цивилизација" (Београд, 1933); "Низ воду" (Београд, 1938); "Дубровачки разговори", док је у рукопису остало његово дело "Откриће света". Круну његовог филозофског опуса представља монографија "Л омме е ла вие инвентив" (Човек и инвентивни живот) коју је написао у својим зрелим годинама, а која је публикована у Француској (1955). У овој студији, износи тезе о пореклу биолошки инвентивне моћи, о сврховитости одређених појава у живом свету, као и појму корисности у биологији. Међутим, ово његово дело је, осим филозофске синтезе, истовремено и јединствена општа физиологија природе. Чак се може истаћи да је оно својеврсна енциклопедија функционалне анатомије екосистема, или "филозофска екофизиологија". Имајући све ово на уму, намеће се неизбежан закључак да је био рођен да буде физиолог и када се бавио озбиљним филозофским разматрањима.
Умро је 1. октобра 1957. у Београду.