МОДЕРНА

На прелазу из 19. у 20. в. српска књижевност добија сва основна обележја модерне националне књижевности. Обично се узима да у водећим европским књижевностима модеран роман и приповетка настају после дезинтеграције реализма, када се с натурализма прелази на импресионизам. Модерна лирика почиње од (француских) парнасоваца и преласка на симболизам. Мења се такође и књижевна критика, као и књижевна теорија. она напушта спољашње тумачење књижевности и прелази на унутрашње: на анализу уметничких својстава дела, а не околности у којима оно настаје. У српској књижевности сличне појаве запажамо не само у појави парнасовске лирике Војислава Илића, која је 90-их година прошлог века имала велики број следбеника и доминантан утицај, него и у књижевној критици.

Већ је Љубомир Недић (1858-1902), кога с правом можемо сматрати претечом унутрашњег тумачења књижевности, подвргао 1893. оштрој критици утилитарну теорију уметности Светозара Марковића, који је у реализму истицала друштвену улогу књижевности. Сасвим супротно од тога, Недић на примеру Илићеве лирике истиче он, није обично, него је то "осећање за Лепо"; песничка емоција по својој је природи "артистична емоција". Отуда, место ранијег занимања претежно за тематику, сама форма добија на вредности. Тако се пажња и критичара и читалаца, а и самих песника, постепено помера према изради песме као специфичне уметничке творевине, што ће имати далекосежне последице не само за тумачење и вредновање песништва него - а то је најважније - и за његов развој у наредне две деценије.

Разуме се, промене које запажамо у српској књижевности добиле су подстицаја од сличних промена које су се нешто раније десиле у неким европским књижевностима. Међу књижевни контакти и утицаји све се јаче осећају. Али очигледно постоји и известан паралелизам у развоју. Тако се цео период који обухвата од 90-их година прошлог века па до Првог светског рата означава термином који је заједнички за већину средњоевропских и јужнословенских књижевности - модерна. Иако је термин узет из немачке књижевности, управо у ово време контакти с њом и њен утицај осетно слабе. Само у српским земљама које су се тада налазиле под влашћу Аустро-Угарске (Војводина, Босна, Херцеговина и српски крајеви у Хрватској) немачки су културни и књижевни утицај и даље осећао. У самој пак Краљевини Србији и у њеној престоници Београду нагло јача француски утицај. Био је то срећан стицај околности, јер су тада нове књижевне идеје долазиле из Париза.

За две деценије - колико је модерна највише трајала - уметнички успон књижевности био је већи но икада раније. Нарочито се то осећало у поезији, што је савременог песника М. Павловића навело да ово раздобље назове "један мали златан век наше поезије". Али је занимљиво, мада није случајно, да није био ништа мањи напредак критике и науке о књижевности. Један шири поглед показао би да је у исто време наука уопште у Србији, у свим својим основним гранам доживела процват. Знатно ојачао као културни и научни центар, Београд је преузео водећу улогу и у књижевности. Књижевни живот престонице, као и код неких других народа, усмеравао је рзавој и утврђивао заједничка мерила. Оно што је Недић покушао али није остварио, оствариће од њега млађи критичар Богдан Поповић (1864-1944). Он ће 1901. у Београду покренути можда најзначајнији и свакако најбоље уређиван часопис "Српски књижевни гласник". За првих четрнаест година излажења "Гласник" је и код писаца и код њихових читалаца појачавао извесне представе о књижевним узорима према најопштијим али јединственим мерилима.

Очигледно је улога критичара прилично порасла. Историчари ће касније напомињати да је у време модерне постојала "хегемонија критике". Али је управо та хегемонија била један од услова да се критичким превредновањем наслеђа успоставе одређени континуитети у књижевном развоју. Најпре ће Б. Поповић начинити изврсну Антологију новије српске лирике (1911). Предговор, строг избор песама, као и њихов размештај, приказали су историјски след нових лиричара - од родоначелника Радичевића до симболисте Дучића - као непрекинут низ усавршавања песничке уметности. Затим ће други уредник "Гласника" и најистакнутији критичар Јован Скерлић (1877-1914) написати Историју нове српске књижевности (1914). Он је према савременим критеријумима описао смењивање епоха, стилских формација и школа. Добијена слика показала је да се нова српска књижевност развијала на начин типичан за европске књижевности. Најзад, Павле Поповић (1868-1939) предузео је широка историјско-компаративна истраживања у свим доменима: народна, средњовековна, дубровачка и нова књижевност.

За књижевност је одувек било од посебног значаја оно што се у језику дешава. На почетку 20. в. књижевни језик је стабилизован. Али су се извесни односи видно померили. Заснован на народним говорима који су добрим делом узети из усмене поезије и прозе, књижевни језик је у почетку више одговарао потребама руралне и традиционалне културе него урбане и модерне. Ваљало га је прилагођавати новим, више интелектуалним потребама, са сложенијим стилским диференцирањем. У томе је београдска средина почела да игра одлучујућу улогу. Ако је у почетку широко схваћена периферија језички утицала на културни центар, сада центар утиче на њу: подводи локалне разлике, које долазе из покрајина, под општу стандардизацију и формира функционалне стилове. Тако се образује један посебан облик у коме се књижевни језик појављује, прилагођен потребама развијене урбано-интелектуалне средине: за њега се одомаћио назив београдски стил. Њиме не пишу само књижевници. Подједнако га налазимо и у научној прози. Један од изразитијих представника је историчар Слободан Јовановић (1869-1958), који је само повремено разматрао књижевне теме, али се зато сви његови текстови могу читати као да су књижевни већ и због саме стилске вештине.

Стилска вештина, која није само језичка, нигде није дошла толико до изражаја као у поезији. И ниједан песник није је толико дуго и тако стрпљиво усавршавао као Јован Дучић (1874-1943). Најпре је био Илићев следбеник, да би затим ( Песме , 1908) начинио оштар прелаз на симболистичку поетику с француским узорима. Јако је сузио избор углавном на два стиха: симетрични дванаестерац (александринац) и једанаестерац, оба по пореклу француска. Сужавање се осећа у свему - у избору мотива, слика, боја - и може се десити у вези с тежњом да се сажимањем спољног описа појача симболично значење. У песми се опис каткад даје у савршеним пропорцијама, које га чине малим ремек-делом. Али није сатиричан, као код парнасоваца, него се развија у танано градираним преливима. Рођен у Херцеговини, надомак Јадранског мора, Дучић је носио типичну медитеранску љубав за светло, сунце, равнотежу и склад. Такав је и његов стих, одмерен и звучан. На томе се он, међутим, није зауставио: каснији развој водио је ка промени стиха и згушњавању слика испуњених дубоким трагизмом а протканих хришћанском симболиком. Позна књига Лирика (1943) представља сам врх српске мисаоне лирике у везаном стиху.

За разлику од Дучића, други подједнако значајан песник Милан Ракић (1876-1939), од самог је почетка прихватио дванаестерац и једанаестерац, и углавном их није напуштао. али је зато та два стиха довео до ритмичког савршенства. Мање разнолик, он је и мање плодан: објавио је свега две свеске песама у кратком размаку (Песме, 1903, 1912). Дисциплинованији од других, он ће до виртуозности довести уметност риме и строфе, као и укрштање стиховних и синтаксичких јединица у разноликим облицима опкорачења (еwамбемент). то је одговарало извесној емоционалној уздржаности, па и горкој иронији и скепси које налазимо у Ракићевим песмама. Помало подигнут, свечан тон његовог стиха и строфе изванредно је усаглашен с историјским темама - везаним за Косово - у невеликој групи патриотских песама.

Право обиље патриотских песама налазимо код трећег песника, Алексе Шантића (1868-1924). али је он више продужио овај традиционални жанр него што га је, као Ракић, у новом духу изменио. У Мостару (Херцеговина), у коме је Шантић рођен и из ког није одлазио, формирана је група српских писаца око часописа "Зора". Њој је у почетку припадао и Дучић, као и најзначајнији приповедач кога је Херцеговина дала Светозар Ћоровић (1875-1919). Ту није прекидан континуитет развоја с књижевношћу 19. в. Слично Шантићу, песник из Војводине Вељко Петровић (1884-1967) такође је допринео обнови патриотске поезије (Родољубиве песме, 1912, затим На прагу, 1914). Он је још значајнији као приповедач: од изузетне приповетке Буња (1905) па до последње књиге Дах живота (1964).

Млађи, од Дучића и Ракића радикалнији песници већ су наишли на неспоразуме с критиком, што је знак даљих промена. Почетна суморна расположења претворили су у мрачна, а умерени песимизам у очајање. они су у београдском сивилу први почели да откривају велеградски сплин, који је Бодлер увео у поезију. Најпре је Сима Пандуровић (1883-1960) у збирци Посмртне почасти (1908) готово хладно описивао призоре телесног и душевног расула. Затим је Владислав Петковић Дис (1880-1917) широм отворио српску лирику за ирационалне садржаје и слике искрсле из подсвесног живота (Утопљене душе, 1911). Сав у сновима и слутњама, он се мало старао о спољном изгледу своје песме. Она није беспрекорна, нарочито не у језику. Па ипак Дисове песме иду међу најмузикалније на српском језику. Необична инверзија слика, померена синтакса и тамна значења најављивали су нове промене у поезији.

За разлику од поезије, проза се теже и спорије мењала. Штавише, управо је превласт лирике учинила да се код прозних писаца појави заједничка особина која је још Ј. Скерлића навела да их назове "лирским реалистима". Највише су, међутим, дошла до изражаја стилска обележја импресионизма. Томе је близак Петар Кочић (1877-1916), код кога је понекад тешко повући границу између песме у прози и приповетке (С планине и испод планине I-III 1902-1905). Сурове босанске планине подједнако су јунаци његових приповедака као и мали људи који се с њима боре да би опстали. У исти мах лепа и страшна, босанска се природа код Кочића као елементарна снага стапа с човеком у отпору против туђинске, империјалне аустроугарске власти. Кочић је родоначелник босанске приповетке. Исто толико фасцинантних импресија о Јадранском мору и кршевитим приморским пределима налазимо код Ива Ћипика (1869-1923). Али је он у романима дао и шире слике живота у Далмацији и њеном залеђу: у првом За крухом (1904) одлазак главног јунака, образовање у туђем граду и повратак у завичај, на који се већ гледа другим очима, а у другом Пауци (1909) развијена је слика социјалног раслојавања. Она прву тему, везану за сличан миље суседне лике, Вељко Милићевић (1886-1929) је у роману Беспуће (1912) књижевно транспоновао у модернији облик човековог отуђења. Главни јунак је свуда равнодушни туђинац, што прераста у тему безавичајности новог човека. То је изврсно дело и по фактури и по виђењу света очима странца.

Српски модеран роман и приповетка заправо почињу од Борисава Станковића (1876-1927). Његови су ликови сложено грађени, с јаким унутрашњим конфликтом између противречних побуда. Приповеда се из велике близине главног јунака, често и из његове свести, што помоћу интроспекције води до најранијих, дубоко потиснутих доживљаја. Нико као он у роману Нечиста крв (1910) није тако смело понирао у душевни и чулни живот, нити је с толико драматичности приказао однос између колективних забрана које намеће култура и индивидуалног, осећајног, па и телесног. При томе се тело главне јунакиње Софке приказује у покрету, с непрестаним променама и с обиљем сензација за које ранија проза није знала. Откривен је, уз то, цео један мало познат свет градске а старе балканске културе. Нечиста крв је први српски роман који је у преводу на више европских језика добио ласкаве критике. Други роман Газда Младен, готово све приповетке, као и често играна драма Коштана, такође су везани за малу варош Врање на крајњем југу Србије.

Изразито аналитичку прозу, сву испуњену пажљиво стилизованим утисцима, почела је у то време (Сапутници, 1913) да објављује Исидора Секулић (1877-1958). Код ње готово редовно служење интроспекцијом - са склоношћу ка есејизацији наративног текста - тежи да прерасте у праћење тока свести. Између два рата, а и касније, И. Секулић је један од најбољих есејиста и тумача књижевности. Мање склон иновацијама Милутин Ускоковић (1884-1915) написао је да романа из београдског живота: Дошљаци (1910) и Чедомир Илић (1914). Ускоковићев развој је, међутим, прекинуо Први светски рат, као и развој од њега још млађег Милутина Бојића (1892-1917). Он се по неким особинама враћа на звучан парнасо-симболистички стих, с реторички подигнутим тоном. Таквим стихом написана је и Плава гробница потресна песма о јонском мору као гробници избегле и болешћу десетковане српске војске. Сем тога, Бојић је редак писац који је предано радио на драми: написао је пет драмских текстова на историјске теме (Краљева јесен, Урошева женидба и трилогија Деспотова круна ) и две на савремене (Ланци и Госпођа Олга).