Транзиционе шок терапије
ЛЕК ЗА БОЛЕСТ, А НЕ ПРОТИВ ЊЕ
Најзначајнија последица спроведене „транзиције” свакако је потпуни банкрот и урушавање социјалног, пре свега, пензионог и здравственог система. Наиме, социјална политика у државном социјализму, како смо већ истакли, почивала је на три темељна стуба. Први је право на рад, други социјална мрежа у ужем смислу те речи, најчешће на нивоу предузећа, и трећи државно субвенционисање или подршка важним областима живота, као што су сектори енергије, јавног саобраћаја, станови, здравство, комуналне услуге и основни прехрамбени производи. Промене до којих је дошло 1989. године једним ударцем урушиле су сва три стуба социјалне политике претходног система, а да истовремено није изграђена ваљана алтернатива.
У најкраћем року, следећи логику капиталистичког тржишта рада, само у Мађарској милион и по људи изгубило је право на рад. Затварањем и приватизацијом државних фирми нестала је подршка за социјална достигнућа, укинуте су и субвенције за робе широке потрошње, чиме су створени предуслови за узимање нових кредита од Светске банке и ММФ-а. Аналитичар Манфред Вајман указао је, у интерном листу аустријске банке East–West Report, на феномен преузимања прехрамбене индустрије у земљама Источне Европе од стране западних концерна. Примера ради, преко 90 одсто производње биљног уља, дувана и пива у Мађарској налази се у страним рукама.
Дакле, нема никакве дилеме да су наведени процеси у некадашњим социјалистичким државама проузроковали тешке економске и друштвене поремећаје дугорочног карактера. Модел неолибералне „шок терапије” конструктори реформи наметнули су овим државама без алтернативе, не водећи превише рачуна о стварном стању и потребама грађана. У свим „транзиционим државама” догодила се тешка деградација институција државе. Успостављена је нова економско-политичка класа која је институције и читав друштвени и политички живот прилагодила искључиво својим сопственим интересима и потребама. На развалинама старог система настала је нова мафијашка структура, најчешће регрутована из некадашње номенклатуре комунистичког обавештајно-партијског апарата, и успоставила систем који су поједини теоретичари дефинисали као владавину мафије: мафиократију.
„Интеграције” као социјалне терапије
Нова политичка и економска класа, прокламовала је као примарни циљ учлањење некадашњих социјалистичких држава у НАТО и Европску Унију. Овакво стратешко опредељење бивших чланица Варшавског пакта, осим очигледно геополитичких разлога наметнутих од стране САД као једине преостале суперсиле, било је дубоко мотивисано и унутрашњим разлозима у наведеним државама. Нова економска и политичка класа, дубоко свесна драматичних социјалних раслојавања, у учлањењу у НАТО и ЕУ видела је једини начин да заштити сопствену позицију и интересе.
Политичари из бивших социјалистичких држава просто су се утркивали у изјавама лојалности новим господарима са запада, свесни чињенице да су њихове земље под неком врстом протектората. Прокламовано учлањење у евроатлантске интеграције почело је у наведеним државама да поприма карактеристике својеврсне социјалне терапије. Тешки неуспеси и промашаји у „транзицији” објашњавани су као „неминовност на путу у евроатлантске интеграције”, а реторика политичара намењена унутрашњој јавности почела је да поприма у једном делу и псеудорелигиозни карактер. Утопијске шеме комунизма замењене су ритуалном интерпретацијом идеологије „новог доба”, чија је основна одредница, опет, „срећна будућност”.
У већини транзиционих држава националистичка идеологија играла је врло важну терапијску улогу у социјалном инжењерингу који је брутално спровођен. Појава национализма за један број аутора није ништа друго него закономерност посткомунистичких друштава, или нека врста споне између комунизма и демократије. Контроверзни руски писац Едуард Лимонов сматра да је национализам логична последица „идеолошког вакума који је настао урушавањем комунистичке идеологије”. Нова економско-политичка класа окреће се национализму као најефикаснијем средству за превазилажење идеолошке празнине, јер су, тврди Лимонов, „за национализам потребне само емоције”.
Теоретичар Јирген Хабермас националне изливе на истоку Европе описује као „накнадни процес” у историјском смислу који је неминован у повратку народа Источне Европе у европске токове, или „повратку кући”. Постоје и они аутори за које је „етнизација” на истоку израз „све оштрије борбе за расподелу средстава у кризним временима”. Они сматрају да је национализам само рефлексија неуспеха модернизације на широј социјалистичкој основи, услед чега се јављају тенденције да се модернизација одвија макар на регионалном нивоу. Због тога је национализам био нека врста гаранције привилегованим друштвеним слојевима да ће ипак остварити своје идеје о реформама намећући као тему „етнизацију социјалног питања”.
Занимљиво је, међутим, да и поред катастрофалних последица процеса „транзиције”, који су проузроковали првенствено велику незапосленост (у неким регионима она се кретала и до 60 одсто), великих социјалних потреса није било. Разлоге за одсуство већих немира и сукоба мотивисаних социјалним разлозима није лако објаснити. Поједини истраживачи из области социјалних наука указују у својим анализама на „запањујућу способност издржљивости” становништва источноевропских земаља. Готово идентична су становишта и искуства менаџера великих западних компанија. Посматрачи процеса у транзиционим друштвима сматрају да је маргинализација читавих социјалних слојева проузроковала осећања апатије и безнађа, на којима није било могуће градити никакав отпор новонасталом стању у друштву. Један број аналитичара указује на потпуну маргинализацију друштвене улоге синдиката у процесу преображаја.
Инсталирање нехришћанске Европе
У првенствено католичким државама, одсуство већих потреса тумачи се ангажманом Ватикана који је, супротно свим очекивањима верника, у основи подржао транзиционе промене, што је било на фону политике сарадње и савеза са Вашингтоном. Ипак, стање не само политике и економије већ и духовности у католичким друштвима је такво да изазива све већа незадовољства и у круговима ватиканске политике.
Данас се с правом могу цитирати они аутори који коментаришући процесе у уједињеној Европи, посебно некадашњим социјалистичким државама, констатују да се нису остварила очекивања Католичке цркве да ће „духовни вакуум настао урушавањем комунизма бити замењен хришћанством”. О томе најупечатљивије сведочи упорно одбијање твораца концепције уједињене Европе да у одредбе Устава Европске Уније унесу одредницу о хришћанској Европи. Делују опоро, али и сасвим тачно речи италијанског политичара Енрика Бутиљонеа који је на једном Католичком универзитету у Пољској, крајем 2004. године, рекао да пројекат уједињене Европе почива на „једној новој атеистичкој религији”, чија је основа идеологија људских права у интерпретацији Четврте интернационале — Савета Европе.
Дакле, са ове временске дистанце сасвим је умесно закључити да у „друштвима у транзицији” није остварен ниједан елемент из славне енциклике папе Леона XIII Rerum novarum, чији је садржај папа Војтила обновио у енциклици Centesimus anus. Требало је то да пружи „католички одговор на најтежа друштвена и економска питања модерног доба, односно буде велики путоказ разрешења мучних проблема савременог света”.
Распродају народног власништва у посткомунистичким друштвима прати драстична секуларизација друштва, у знаку нове противхришћанске офанзиве, неупоредиво горе у односу на период реалног социјализма. Наш познати публициста Драгош Калајић констатује да у транзиционим друштвима „нова интернационала мешетара са правима власништва стиче и политичке моћи којима покреће нове и много страшније прогоне хришћанске вере од комунистичких”. Средства информисања, која су у процесу дерегулације медија углавном стављена под контролу иностраног капитала, конципирају уређивачку политику у потпуној супротности са традиционалним католичким системом вредности и погледом на свет.
На пример, агентура „новог светског поретка” у Пољској, тобоже у име чланства земље у Европској Унији и прихватања „новог система вредности цивилизованих земаља”, медијски и политички намеће теме које дубоко вређају традиционална морална и надасве верска осећања католичког света, као што су расправе о браковима хомосексуалаца и њиховим геј парадама у центру Варшаве, или емисије на радио и телевизијским станицама у којима се (према коментатору Радио Ватикана) „са презиром говори о крсту, молитви и темељним моралним вредностима које признаје већи део пољског друштва”. Католичка црква у Пољској принуђена је да готово стално упућује позиве „свим Пољацима на духовну мобилизацију пред таквим исмејавањима традиционалних пољских вредности”. Готово идентично стање је и у другим друштвима у транзицији. Погубне последице транзиције на духовном плану произвеле су атомизацију нација и губитак осећања широке друштвене солидарности.
Губитништво дугог трајања
Сви ови процеси претворили су посткомунистичка друштва у социјалне средине усамљених појединаца лишених осећаја било какве перспективе у њима. Период са огромним бројем „губитника” у процесу транзиције трајаће веома дуго, и после прикључења ових друштава ЕУ. Некадашњи министар иностраних послова у Пољској, економиста Даријус Росати израчунао је, на основу тзв. Левине–Ренелт методе, да ће његовој земљи бити потребне чак 23 године, уз годишњи привредни раст од 5 одсто, да би достигла ниво развијености Грчке, Португалије или Шпаније. Применом исте методологије утврђено је да ће остале новопримљене чланице ЕУ за остварење идентичног циља морати да чекају Литванија 33 године, Летонија 23, Мађарска 22, Словачка 19, Естонија 17 и Чешка 15 година.
Феномену атомизације нација у друштвима у транзицији доприносе и велике регионалне разлике и социјални индикатори унутар самих новопримљених држава ЕУ. Примера ради, велике разлике постоје између становника Прага и западне Чешке у односу на остале делове земље, становника Варшаве и околине у односу на остале делове Пољске, и тако даље. Наиме, бруто национални производ се у овим регионима може поредити са западном Европом, али у истим земљама постоје и они делови где се становници задовољавају са чак 3-5 пута мањим приходима, стоји у извештају који је објављен у The Wienna Monthly Report, у Бечу 2001. године. Та чињеница доприноси стварању све већег социјалног јаза у некадашњим социјалистичким државама између све мањег броја богатих, који живе у великим центрима, и све већег броја сиромашних, који живе у провинцијама и на периферији друштва.
Овакво социјално и економско стање у транзиционим државама неминовно се испољава и у политичком животу ових земаља. Статистичке анализе и показатељи говоре о масовној разочараности огромног броја људи у понуђени модел „демократије”. Предњаче становници Бугарске, где је чак 90 одсто анкетираних исказало огромно незадовољство „демократским процесима”. Ситуација није боља ни у осталим друштвима у транзицији.
Управо такво стање и односи у друштву погодују „новој политичкој и економској класи”, као и њиховим западним налогодавцима. Наиме, становништву ових земаља се намеће нека врста „сурогат демократије” која само по површним спољашњим обележјима подсећа на западне демократије. Тај створени привид демократије испољава се у виду распуштености, слабљења контроле од стране власти, доступности „лаких забава”. Ствара се систем вредности који, према речима Александра Зиновјева, људе ослобађа од присиле и моралних ограничења.
Масовни медији стварају лик политичара без икаквог ауторитета и интегритета. Наводно „слободни медији”, који су претежно у рукама странаца, производе афере којима се политичари у транзиционим друштвима стално уцењују и подсећају на обавезу да буду послушни према иностранству, првенствено према САД. Истовремено, у медијима изостају озбиљне анализе, коментари и истраживачки приступ појавама и догађајима у друштву. Медији, уместо улоге корективног фактора, представљају средство за идеолошку манипулацију људима. Пропагирају се вредности „западног начина живота” и у житељима транзиционих друштава буди осећање чежње према западном изобиљу. Пороци западних друштава приказују се као врлине и истинско испољавање „слободе личности”. Појмови патриотизма и националне самосвести приказују се као остатак претходног режима или система.
Коначно, у политички живот транзиционих држава уводе се веома организовано тзв. „невладине организације”, чијим члановима се даје статус „чувара демократије”. Реч је о организацијама које се већином финансирају из америчких фондација и представљају неку врсту опуномоћених контролора власти у посткомунистичким друштвима од стране „светске владе”.
Суштина њиховог деловања је у разарању државе и стварању својеврсних паралелних органа власти који својим деловањем треба да процес одлучивања са легалних парламентарних органа државе пренесу на шире друштвене слојеве и тиме потпуно разводне државну структуру. Неке од тих организација отворено обављају шпијунску делатност. У сваком случају, појава „невладиних организација” неодољиво подсећа на један од темељних принципа програма масонске организације Илумината (Просветљених): одумирање државе кроз процес „просвећивања најширих друштвених слојева”, који без неког вишег ауторитета самостално осмишљавају политику.
Просветљивање невладином владом
Невладин сектор представља у транзиционим друштвима и центар за регрутовање „нове интелигенције” која треба да пружи потпору „реформским процесима у друштву”. Најчешће, реч је о људима који се преко ноћи производе у лажне „стручњаке — експерте” и себи дају за право да расправљају о најразличитијим областима и темама, очигледно не поседујући, при том, потребну стручност и компетентност.
Све то неминовно своди културни и научни потенцијал ових друштава на бедан ниво. У исто време, из јавног живота се потискује истинска национална интелигенција коју, осим доказаног знања и стручности, карактерише и одговоран и моралан приступ свакодневним друштвеним проблемима. Захваљујући строго контролисаним медијима, ствара се лик интелектуалаца-свезналица, естрадних интелектуалаца, што води тешкој деградацији интелектуалног и духовног амбијента. Некадашњу једнопартијску диктатуру и „морално-политичку подобност” замењује „ново једноумље”, које се спроводи у име „политичке коректности” наметане од стране западних налогодаваца.
Тешкој деградацији науке и културе свакако доприноси и „приватизација читавих научних института” који доспевају под контролу сумњивог капитала. Добар део научног и стручног потенцијала друштава у транзицији, у немогућности да обезбеди основну егзистенцију, понудио је своје услуге на западном тржишту. Реч је о поклону који су западне компаније оберучке прихватиле, пре свега због чињенице да је и сам Запад суочен, због урушавања квалитета образовног система, са недостатком високостручних кадрова у многим областима.
Сви ови процеси у транзиционим друштвима одвијају се под строгом контролом западних сила, односно великог броја института и њихових експерата и агената који директно надзиру остваривање једног у суштини геополитичког пројекта. Иако неки аутори сматрају да је геополитика претежно „војна” наука, у процесима преображаја (транзиције) у некадашњим социјалистичким државама потврђена је теза да је реч о веома динамичној научној дисциплини која захвата готово све области од значаја за функционисање једног друштва и државе. Управо због тога модел „транзиције” који је по принципу готових решења понуђен некадашњим чланицама Варшавског пакта, са свим последицама у економској, социјалној, образовно-културној, моралној и надасве војној сфери, не може се другачије разумети осим у атлантистичком геополитичком кључу. Наиме, уважавајући савремене тенденције у међународној политици у периоду после окончања хладног рата, све више се намеће закључак да је Атлантска војна алијанса наступала не само као војна организација, већ и као чувар одређеног система вредности на којима почива данас обједињени Запад. Немачки генерал Клауса Нојмана, председника војног одбора НАТО, рекао је после бомбардовања Југославије 1999. године листу Франкфуртер алгемајне цајтунг да би алијанса требало „да усмерава планирање на амбициозан циљ да противнику наметнемо нашу вољу”, што није ништа друго него настојање да се остале државе претворе у „објекат политике” самопрокламованих господара света са Запада.
Анализирајући савремену америчку стратегију „рата против глобалног тероризма”, теоретичар Хофбауер у наведеном стратегијском концепту уочава појаву „војно-кејнзијанског модела за решавање криза”. Према његовим речима „државна потражња за војном опремом и оружјем у великим количинама треба да помогне превазилажењу структуралне кризе цивилне економије”. Немачки аутор указује на податак да је у периоду 1996-2003. године војни буџет САД повећан за готово 52 одсто, односно са 250 на 380 милијарди долара, што може да омогући, краткорочно посматрано, санирање унутрашњих економских криза, уз екстремне социјалне и еколошке трошкове.
Хофбауер, међутим, оштро критикује и концепцију проширења ЕУ на Исток, сматрајући да и она следи исту „разарајућу и уништавајућу логику”. Да је реч о веома ризичном процесу сведоче и резултати одржаних референдума у Француској и Холандији о Уставу јединствене Европске Уније, на којима је велики број грађана ових држава рекао „историјско не” једном у начелу механицистичком ширењу Европске Уније на Исток. Према анализама тих догађаја, такви исходи су само одраз „концепта неолибералне економије” који се састоји у измештању домаће производње у новопримљене чланице ЕУ, као и драматичном смањењу социјалних права које погађа велики број становника „старе Европе”.