Дарије жели да се свети Скитима. Постанак Скита
1) После заузимања Бабилона Дарије је лично повео поход на Ските. Пошто је Азија имала и сувише становника и располагала огромним новчаним средствима, Дарију падне на ум да се освети Скитима што су они први упали у Медију, победили оне који су им пружили отпор и почели да чине неправду. Скити су, као што сам раније већ рекао, владали у горњој Азији двадесет осам година. Гонећи Кимеријце, они упадну у Азију и учине крај медској владавини, јер су пре доласка Скита у Азији владали Међани. Скити су били у туђини пуних двадесет и осам година, и кад су се после толико година вратили у своју земљу, наишли су на исто тако жесток отпор као и у Медији, јер су наишли на велику војску која се дигла против њих. Пошто су им мужеви били толико времена одсутни, скитске жене су живеле с робовима.
2) Скити ископају очи свим својим робовима ради млека од кога живе, а припремају га овако. Узимају цеви од кости, које су јако сличне фрулама, туре их одостраг у полни уд кобиле и дувају (устима). И док једни дувају, други музу. Кажу да то чине зато што од дувања набрекну жиле у кобиле и отпусти јој се виме. Кад су са мужом готови, улију млеко у велике дрвене посуде, те се слепци поређају око посуда и мућкају млеко, па оно млеко које се скупља на површини посуде купе и сматрају га најбољим, а ону текућину испод површине сматрају лошијом. Ето, зато Скити ослепљују сваког човека кога заробе. Они се не баве земљорадњом него су сточари.
3) Стога, када су синови ових заробљеника и њихових жена одрасли, па кад су чули како су се родили, крену у борбу против Скита кад су се ови враћали из Медије. Прво повуку границу своје земље и ископају широк канал који се протезао од планине Таура до Меотског језера где је оно највеће. После тога су одбијали све покушаје Скита да продру у њихову земљу. И тако су се често водиле борбе, па кад Скити нису могли да постигну никакав успех, рече један од њих:
''Браћо Скити, па шта ми то радимо? Гинемо један по један у борби са својим робовима и смањујемо свој број, а ако их будемо убијали, мање ћемо их имати под својом влашћу. Предлажем да сада оставимо копља и стреле, па да сваки од нас узме канџију са свог коња и да им се приближимо. Докле год нас буду видели са оружјем, мислиће да су и они то исто што смо и ми; а кад буду видели да уместо оружја носимо канџије, сетиће се да су наши робови, па при тој помисли неће смети да нам изађу на мегдан.''
4) Кад су то чули, Скити тако и ураде, а ови се поплаше од тога, одустану од борбе и даду се у бекство. Ето, тако су Скити владали у Азији, па кад су их Међани поново оданде протерали, вратили су се тако у своју земљу. И због тога је пало на ум Дарију да се освети Скитима, па је сакупљао војску против њих.
5) Скити причају за себе да су најмлађи народ на свету, а постали су овако. У њиховој земљи; која је била пуста, родио се први човек коме је било име Таргитај. Кажу да су родитељи овог Таргитаја били Зевс и кћи реке Бористена. То им ја не верујем, али они то упорно тврде. И тај Таргитај, који је имао такве родитеље, имао је три сина: Липоксаја, Арпоксаја и најмлађег Колаксаја. За време владе ове тројица пале су са неба на скитску земљу ове справе од злата: плуг, јарам, секира и једна посуда. И кад је најстарији од браће опазио те ствари, пришао им је и хтео је да их узме, али је злато почело да гори. Кад је овај одустао од те намере, приђе други, и њему се деси то исто. Ову двојицу је усијано злато одбијало, а кад му се приближио најмлађи, оно се угасило, па га је он узео и однео кући; и зато су оба старија брата решила да сву државу и престо предаду најмлађем брату.
6) Од Липоксаја потичу они Скити који се зову Аухате, од средњег Арпоксаја, Катијари и Траспијци, а од најмлађег воде порекло скитски краљеви, који се зову Паралате. Сви се они заједно зову, према имену једног краља, Сколоти; Хелени их, међутим, зову Скити.
7) Тако причају Скити о свом постанку и тврде да од њиховог постанка, тј. од првог краља Таргитаја до Даријева похода против њих, има свега, ни мање ни више, хиљаду година. А оно свето злато чувају њихови краљеви као очи у глави и приношењем великих жртава указују.му сваке године највеће поштовање. Скити причају да сваки онај који за време те свечаности преноћи под ведрим небом са златом, не живи више од године дана; њему се због тога даје онолико земље колико јахач може да обиђе у току једног дана. Пошто му је земља била велика, Колаксај ју је предао синовима поделивши је на три дела, па је једну од ових држава начинио највећом; то је она у којој се чувало оно злато. А за пределе даље иза њихових насеља, према северу, причају да се кроз њих уопште не може ни ићи ни гледати од расутог перја; земља и ваздух пуни су тог перја и оно потпуно затвара видик.
Предања о пореклу Скита
8) То причају Скити о себи и о земљи која се налази даље на северу, а Хелени са обала Црног мора причају опет ово. Херакло је, гонећи Герионова стада, доспео и у ту земљу, која је била ненасељена, а у којој сада станују Скити. А сам Герион није становао на Црном мору, већ у Океану, на једном острву које Хелени називају Еритеја, иза Хераклових стубова, недалеко од Гадире. Имају и причу према којој Океан извире са истока и тече око целе земље, али то не могу и да докажу. И кад је Херакло отуд дошао у земљу која се сад зове Скитија, па пошто га је ухватила зима и мраз, обуче он лављу кожу и заспи, а коњи његових кола, који су се у то време налазили на паши, нестану му на неки тајанствен начин.
9) Пробудивши се, Херакло их је тражио, па пошто је обишао целу земљу, стигао је напослетку у земљу која се звала Хилеја. Ту је у једној пећини наишао на неко двоструко женско створење, пола змију а пола девојку, које је до појаса било змија, а изнад појаса девојка. Кад ју је угледао, он се зачуди и запита је да ли је ту негде видела залутале коње. Ова му каже да су коњи код ње, али му их неће дати док је не обљуби. И Херакло је под тим условом обљуби. Она је, међутим, одгађала да му да коње са намером да што дуже буде са Хераклом, а он је, опет, желео да одведе своје коње. Напослетку му је дала коње и казала му:
''Твоји су коњи дошли к мени и ја сам ти их сачувала, а ти си ми се зато одужио; ја ћу са тобом родити три сина. Реци ми шта да урадим са њима кад одрасту; да ли да их к теби пошаљем или да их овде задржим (јер сам ја ту господар)?''
Кажу да га је она тако питала, а да јој је он на то одговорио:
''Кад будеш видела да су синови већ одрасли, саветујем ти да ово урадиш и нећеш погрешити: онога који буде могао да овако натегне лук и да се овако опаше овим појасом, њега остави у овој земљи, а који не буде могао то да уради, како сам ти ја показао, њега пошаљи у свет. Ако то учиниш, и ти ћеш имати велику радост, а извршићеш и моје наређење.''
10) И тако напне он један од своја два лука (јер је дотада Херакло носио два лука), па јој покаже појас и преда јој и лук и појас на чијем је горњем крају била обешена једна златна посуда, па затим оде. Кад су јој се синови родили и одрасли, она им надене имена: првом да име Агатирс, оном иза њега Гелон, а најмлађем Скит, па је, сетивши се наређења, урадила све онако како јој је речено. Прву двојицу, Агатирса и Гелона, мајка је протерала из земље, јер нису били у стању да изврше постављени задатак, тј. да натегну лук, а најмлађег Скита, који је одапео лук, оставила је код куће. И од овог Херакловог сина Скита потичу сви каснији скитски краљеви. А због оне посуде на појасу, Скити их и данданас носе о појасу (и то је било једино добро што је мајка Скиту учинила). Ето, то причају Хелени који станују на обалама Црног мора.
11) Постоји, додуше, још једна прича о томе и она ми изгледа највероватнија. Према њој, Скити су били сточари и живели у Азији, па су, потиснути од Масагета, прешли реку Аракс и дошли у Кимеријску земљу (јер се прича да су у земљи у којој сада станује Скити раније становали Кимеријци). Кад су Скити били напали на Кимеријце, ови су се због напада тако велике и надмоћне војске договарали шта да ураде, па су им мишљења била подељена, а и једна и друга страна упорно је бранила своје гледиште, али је било боље гледиште њихових краљева. И док је народна маса предлагала да се одступи и никако није хтела да се супротстави већој сили, дотле су краљеви желели да се боре до последње капи крви за своју земљу против нападача. И тако нити је народ хтео да послуша краљеве, нити су краљеви били вољни да се покоре вољи народа. Народ је одлучио да напусти земљу и да је без борбе уступи нападачу, а краљеви су одлучили да у њој остану и да пре погину него да беже заједно с народом, јер су добро знали како су у њој добро живели, а знали су и какве их невоље чекају ако побегну из отаџбине. Они се око тога посвађају, а пошто су обе стране биле бројно једнаке, дошло је међу њима и до отворене борбе. И Кимеријци сахране крај реке Тира све оне који су изгинули у међусобним борбама (и тај се гроб види још и данданас) и после тога напусте своју земљу, а кад су Скити дошли и заузели је, нису у њој нашли ни живе душе.
12) У Скитији постоје још и сада Кимеријске тврђаве, Кимеријске скеле, а постоји и једна читава покрајина која се зове Кимерија, па има и такозвани Кимеријски Боспор. Изгледа да су Кимеријци, побегавши од Скита у Азију, населили полуострво на коме се сад налази хеленски град Синопа. Скити су, гонећи ове, сигурно залутали и упали у медску земљу. И док су Кимеријци стално бежали поред морске обале, дотле су Скити, јурећи за њима, оставили Кавказ са десне стране и упали у Медију, па су се упутили у унутрашњост земље. То је друга прича, која се подједнако раширила и код Хелена и код варвара.
Песник Аристеја о Скитима
13) Аристеја, син Каистробија, са Проконеза, прича нам у својим песмама да је под утицајем Аполона дошао у Иседонију, да иза Иседоњана станују Аримаспи, људи са једним оком, а да су даље иза њих орлови, чувари злата, а још даље од ових све до морске обале станују Хиперборејци. Осим Хиперборејаца, сви су ови у непрестаном рату са суседима, а тај су рат започели Аримаспи. И тако су Аримаспи истиснули Иседонце из њихове земље, а Иседонци Ските, док су Скити напали на Кимеријце у њиховим поморским областима на југу и натерали их да напусте своју земљу. И тако се, ето, ни он не слаже са Скитима у погледу те земље.
14) Напоменуо сам већ одакле је био тај Аристеја који је спевао ту песму. О њему ћу испричати још и причу коју сам чуо на Проконезу и у Кизику. Аристеја је, причају ми они, био један од најугледнијих грађана у свом родном месту, па је једног дана ушао на Проконезу у ткаоницу и тамо умро. Ткач је одмах затворио радњу и одјурио да јави рођацима умрлог. По граду се брзо пронео глас да је Аристеја умро, али у то дође из града Артаке један човек родом из Кизика и изјави да то није истина, и каже им да је Аристеју срео на путу из Кизика и разговарао са њим. Док се он жестоко препирао, мртвачеви сродници дођу у ткаоницу са потребним стварима у намери да га сахране. Али кад су отворили радњу, од Аристеје није било ни трага ни гласа. Појавио се после седам година на Проконезу и испевао песме познате код Хелена под именом ''Аримаспијске песме'', а кад је испевао те песме, њега је поново нестало.
15) У овим градовима се то прича, а ја знам, на основу онога што сам чуо од људи из Метапонта у Италији, да се после две стотине и четрдесет година од Аристејиног нестанка ово десило, што сам и утврдио на основу добивених података из Метапонта и са Проконеза. Метапонћани, наиме, причају да се Аристеја појавио у њиховој земљи и наредио им да саграде један жртвеник Аполону и да поред њега поставе један кип са именом Аристеје са Проконеза. По њима, Аполон се појавио у Италији само у њиховој земљи, и тада је у његовој пратњи био овај садашњи Аристеја, али је том приликом, док је био у пратњи бога, имао облик гаврана. Кад им је то рекао, њега је опет нестало, а становници Метапонта причају да су онда послали изасланике у Делфе и питали бога шта значи чудновато појављивање овога човека. Питија им је саветовала да послушају наређење овог привиђења, па ће им бити добро. И ови послушају тај савет и изврше наређење. Још се и данас налази кип с Аристејиним именом поред Аполоновог кипа, а око њега се дижу ловорова стабла, док је кип бога Аполона постављен на самом тргу. И то је све што сам имао да кажем о Аристеји.
Опис скитске земље. Становници
16) Нико не зна тачно шта се налази иза ове земље о којој је овде било говора, јер нисам у стању да нађем некога ко је био тамо, па да ми исприча шта је својим властитим очима видео. Па и сам Аристеја, кога сам малопре споменуо, каже у својим песмама да није ишао даље од Иседонаца, него о тим пределима прича шта је чуо и вели да Иседонци тако причају. Али ја ћу да испричам све редом што год сам из прича могао тачније да сазнам.
17) Из Бористенске луке (а ова се налази негде на средини скитске обале) долази се прво до Калипида или хеленских Скита, а иза њих налази се други народ, такозвани Ализони. И ови и Калипиди живе у свему потпуно исто као и Скити, а сеју и једу пшеницу, црни лук, бели лук, сочиво и ситну проју. Даље од Ализона станују Скити који се баве земљорадњом, али који не сеју жито ради своје исхране, него само ради трговине. А иза ових станују Неури, а, колико ми је познато, предео на северу од Неура је ненасељен. То су народи који станују на реци Хипанису, на западу од Бористена.
18) Кад се пак пређе Бористен, долази се с морске стране прво на Хилеју, а одатле, идући дубље у копно, на Ските који се баве земљорадњом, које Хелени називају Бористенцима, а себе Олбијцима. Ови исти Скити земљорадници станују у пределу који се протеже према истоку пуна три дана хода, све до реке која се зове Пантикап, а према северу узводно Бористеном једанаест дана вожње, док је предео иза ових већином ненасељен. Иза ове пустиње станују Андрофаги (људождери), један посебан и нескитски народ. Иза ових, пак, колико ми је познато, долази већ права правцата пустиња и у њој не станује ниједан народ и нема уопште људи.
19) А на истоку од Скита земљорадника, преко реке Пантикапа, станују већ скитски сточари, који нити шта сеју нити ору; а у њиховој земљи, сем у Хилеји, нема уопште нигде дрвећа. Ови сточари живе у пределу који се протеже према истоку четрнаест дана хода, све до реке Гера.
20) Преко Гера налази се такозвана Краљевска земља и у њој живе.најхрабрији и најмногобројнији Скити, који сматрају остале Ските својим робовима. Земља им се према југу простире све до Тауријаца, а према истоку до канала који су ископали синови слепих заробљеника, и до пијаце у луци која се зове Кремни на Меотском језеру, а на другој страни допиру и до реке Танаиса. Иза ових Краљевских Скита према северу станују Меланхлени, један други нескитски народ. А иза Меланхлена су, колико знам, баруштине и ненасељен предео.
21) Преко Танаиса не налази се више скитска област, него је ту прва сауроматска покрајина. Ови станују у области која се протеже од залива Меотског језера према северу петнаест дана хода, и у њој нема ни питомог ни дивљег дрвећа. Иза њих у другој покрајини станују Будини; и та је покрајина густо обрасла различитим дрвећем.
22) Даље од Будина према северу је пустиња, која се протеже седам дана хода, а иза пустиње, нешто даље према истоку, станују Тисагети, посебан и многобројан народ који живи од лова. С овима у истој области живи народ који се зове Иирки, а који такође живи од лова, и то овако: ловац се попне на неко дрво, јер у тој земљи има свуда дрвећа, и чека у заседи. Са собом поведе обично пса и коња кога научи да легне на трбух да се теже примети. Кад са дрвета примети да се звер приближује, он одапне стрелу, па скочи на коња и пође да је гони, а иза њега иде и пас. Источно од ових станују опет Скити, који су се отцепили од Краљевских Скита и населили се у овом пределу.
23) Све до земље ових Скита земљиште о коме је досада било говора свуда је равно и плодно, а одатле па даље је неравно и каменито. Кад се пак прође и ова неравна област, долази се у један простран и насељен предео у подножју високих планина, где су сви људи, и мушкарци и женске, још од рођења ћелави, а имају прћасте носеве и носе велике браде, говоре неким нарочитим језиком, а облаче се као и Скити и хране се воћем. А воћка чијим се плодовима хране назива се понтикон и велика је отприлике као смоква, а на њој сазревају плодови слични бобу и имају тврду коштицу. Кад овај плод сазри, он се цеди кроз неку тканину и из њега исцури нека густа и црна течност која се зове асхи. Њу лижу и пију са млеком, а од њеног густижа праве суџук и једу га. Стоке немају много, јер тамо нема довољно добре паше. Сваки човек станује под дрветом; кад дође зима, он обавије дрво густом белом вуненом тканином, а лети се тај покривач скида. Њих не дира и не узнемирује нико, јер се сматра да су они свети људи. Оружје уопште не набављају. Они, пре свега, посредују у споровима код својих суседа, а затим сваки избеглица налази уточиште код њих. Зову се Агрипејци.
24) Знамо прилично о земљи и о народима све до ових ћелавих људи, јер к њима долазе Скити, од којих није тешко добити обавештења, а долазе им и Хелени из Бористенске и других црноморских лука. А они Скити који долазе к њима морају с њима да се споразумевају преко седам тумача и на седам језика.
25) Дакле, области до ових ћелавих Скита су нам донекле познате, али о онима иза њих нико не зна нешто поуздано да каже, јер границу између народа чине овде јако високе и непроходне планине. Ћелави Скити, додуше, причају, а у шта ја не верујем, да у планинама живе људи са козјим ногама, а да иза планина, опет, живе људи који шест месеци спавају; а ја мислим да је то тек права измишљотина. Зна се само толико да источно од ћелаваца станују Иседонци, а о томе шта се налази на северу од ћелаваца и Иседонаца зна се само оно што ови о томе причају.
26) За Иседонце се прича да имају овакве обичаје. Кад некоме од њих умре отац, тада се код њега скупљају сви рођаци и доводе са собом стоку, па затим ту стоку закољу и исеку месо, а с њим и леш домаћиновог оца, па све то месо помешају и од њега приређују ручак. Главу му огуле, очисте је и позлате, те је чувају као идола коме сваке године приносе велике жртве. Син то чини у част свога оца, као што Хелени приређују даћу. Иначе, и ово су праведни људи, а жене им имају иста права као и мушкарци.
27) О овима се, дакле, још прилично зна. А неки Иседонци причају да северно од њих станују једнооки људи и орлови, чувари злата, а то су од њих чули и Скити и препричавају то исто; а ми остали примили смо то од Скита и зовемо их скитским називом ''Аримаспи'', јер ''арима'' на скитском језику значи ''један'', а ''спу'' значи ''око''.
Поднебље
28) Зима је у поменутој земљи врло јака, и тамо је читавих осам месеци тако јак мраз да се одмах при изливању вода смрзава, а открављује се тек онда кад се упали ватра. Замрзава се чак и море, и цео Кимеријски Боспор, тако да Скити који станују иза канала прелазе с војском на колима преко леда и нападају на Синде. Пуних осам месеци траје тамо страшна зима, а и за време остала четири месеца тамо је прилично хладно. Ипак је тамо зима друкчија него у свим другим пределима, јер за време зиме киша скоро и не пада, док за време лета скоро и не престаје. Тамо не грми и не дува ветар онда кад и у другим крајевима, него су те појаве честе у лето. Ако зими загрми, то се сматра за неко знамење; а исто тако и кад се деси земљотрес, било лети или зими, и то се код Скита тумачи као неко знамење. Коњи им лако подносе ту сурову зиму, а мазге и магарци је уопште не подносе, док се на другим местима коњи на мразу смрзавају, а мазге и ма-гарци га издржавају.
29) Изгледа ми да због тога тамо јадним шутим говедима и не расту рогови. То потврђује и Хомеров стих у Одисеји који гласи:
''И Либију, јањцима где рано рогови потпуни расту''.
И то је тачно да у топлим пределима рогови брзо расту, док у хладним пределима стоци или уопште не расту рогови или су им сасвим кржљави.
30) То тамо и долази баш од хладноће. Али се чудим (ја сам, наиме, још од почетка овог причања дозволио себи извесна удаљавања од главне приче) што у целој Елиди мазге не могу да зачну, кад у тој земљи нема ни хладноће нити постоји неки други оправдани разлог. А Елиђани сами кажу да се код њих не зачињу мазге због проклетства, него кад дође време кобилама да постану ждребне, воде их у суседну земљу и тамо пуштају магарце на њих док не остану суждребне, па их онда доводе натраг.
31) А о перју, за које Скити кажу да га је ваздух препун и да се од њега не може на копну ни да гледа ни да иде, ја мислим ово. Тамо иза њих, на северу, пада увек снег, у току лета, наравно, мање него у току зиме, и ко је једном изблиза видео како пада мећава, тај ће ме разумети, јер су снежне пахуљице сличне перју; а опет, због претеране хладноће земља је на северу ненасељена. Дакле, ја мислим да се Скити и њихови суседи само сликовито изражавају и, уместо снежне пахуљице, они кажу перје. То је све што се може да каже о овим најудаљенијим пределима.
Мит о Хиперборејцима
32) О Хиперборејцима не знају ништа да кажу ни Скити ни други народи из тих области, осим Иседонаца донекле. А ја мислим да ни они не знају ништа да кажу, јер би нам сигурно Скити причали и о њима, као што нам причају и о једнооким људима. Али нам о Хиперборејцима прича Хезиод, па и Хомер у Епигонима, уколико је Хомер заиста испевао ту песму.
33) А највише знају о њима становници Дела, који тврде да су Хиперборејци увијали своје заветне дарове у пшеничну сламу и слали их Скитима, а од Скита доспели су ти дарови њиховим суседима, и тако од народа до народа, док нису доспели далеко на запад до Јадранског мора, а одатле на југ у Хеладу, и то најпре у Додону, а одатле су сишли на Малијски залив, затим су прешли на Еубеју, па онда од града до града стигну и до Кариста, а после овога прођу поред Андра и не сврате на њега. Становници Кариста их, наиме, однесу на Тен, а Тењани на Дел. Ето, они причају да су они заветни дарови тако стигли на Дел, а Хиперборејци су први пут послали две девојке да носе ове дарове, и оне су се звале Хипероха и Лаодика, а са њима послали су Хиперборејци, ради њихове заштите, и пет својих грађана као пратиоце; њих данас зову ''Перферејци'' и на Делу им указују велико поштовање. Пошто се Хиперборејцима изасланици нису враћали, они су, бојећи се да им се не деси да шаљу увек изасланике а да им се не враћају, однели на границу дарове умотане у пшеничну сламу и замолили суседе да те дарове пренесу до другог народа. И прича се да су дарови, слати од народа до народа, доспели и на Дел. Ја знам да скоро исто раде Трачанке и Пеонке: умотавају заветне дарове кад приносе жртве краљици Артемиди; и оне никад не приносе те жртве без пшеничне сламе.
34) Знам сигурно да оне то чине. А за успомену на смрт ових хиперборејских девојака на Делу, делске девојке и момци секу своју косу. Уочи свадбе одсеку девојке себи један прамен косе, обавију га око вретена и стављају на гроб (а гроб се налази лево од улаза у Артемидин храм и на њему расте једна маслина), а сви момци са Дела омотавају прамен косе око једне зелене гранчице и стављају га на гроб. Ето, такве почасти указују становници Дела овим девојкама.
35) А исти они причају да су на Дел допутовале и прошле кроз оне исте крајеве хиперборејске девојке Арга и Опија, и то још пре Хиперохе и Лаодике. Оне су биле дошле да даду одређен прилог Илитији за лакши порођај, а прича се да су Арга и Опија дошле са боговима, и њима су указане друге почасти. Жене су им сакупљале дарове и славиле су их у песми коју им је спевао Ликијац Олен, а од њих су становници острва и Јонци научили да певају те песме и да у њима спомињу Аргу и Опију и да им скупљају дарове. (Овај Олен из Ликије испевао је и друге старе песме које се певају на Делу.) А онај пепео, од жртвованог меса односили су са жртвеника и њиме су посипали гроб Арге и Опије. А њихов гроб се налази иза Артемидиног храма, источно од њега, уз само свратиште гостију с острва Кеја.
Опис делова и облика света
36) Толико о Хиперборејцима. Нећу да вас мучим причама о Хиперборејцу Абарију, за кога се прича да је, са стрелом у руци и не једући ништа, обишао целу земљу. Ако пак постоје неки људи на крајњем северу, онда морају постојати и други на крајњем југу. Морам да се смејем кад видим како су многи научници нацртали земљу, а нико је није разумно и описао. Ови је приказују како око ње тече океан и да је округла као круг, те да су по величини Европа и Азија једнаке. Зато ћу укратко да објасним како изгледа и колика је свака од тих земаља.
37) Персијанци станују на југу, управо допиру до обала такозваног Еритрејског мора, а на северу од њих су Међани, северно од Међана Саспири, а северно од ових све до обала Северног мора, у које се улива река Фасид, станују Колхи. Ова четири народа станују између ова два мора.
38) Одавде се пружају два разна полуострва све до Западног мора и њих ћу да вам опишем. То је прво северно полуострво, које се пружа од ушћа реке Фасида, поред Црног мора и Хелеспонта, све до Тројанског Сигија, а на југу се исто полуострво пружа у море од Маријандијског залива, поред Феникије, па све до Триопијског рта. А на тој обали станује тридесет разних народа.
39) То је једно полуострво. Друго почиње од Персије и иде у Еритрејско море. На њему је Персија, па иза ње Асирија, па онда Арабија. Стварно пак допире, не прекидајући се, све до Арабијског залива, који је Дарије помоћу једног канала спојио с Нилом. Од Персије до Феникије земља је равна и широка, а од Феникије ово полуострво иде кроз само наше море, па поред Сирске Палестине и завршава се код Египта. На њему се налазе само три народа.
40) Тако је састављена и тако изгледа Азија на западу од Персије, а на истоку од Персијанаца, Међана, Саспира и Колха она се с једне стране граничи Еритрејским морем, а са северне стране Каспијским морем и реком Араксом, која тече према истоку. Азија је насељена све до Индије, а даље према истоку почиње пустиња и нико о њој не зна ништа да каже. Ето, толика је и таква је Азија.
41) А Либија се налази на другом копну. И заиста, одмах иза Египта настаје Либија. Код Египта то копно је јако уско, јер од Средоземног до Еритрејског мора има сто хиљада хвати, дакле свега хиљаду стадија. Иза ове уске превлаке настаје широко копно, које се зове Либија.
42) Чудим се онима који су описивали и објашњавали Либију, Азију и Европу, јер није мала разлика између њих. У дужину Европа се пружа колико оне обе заједно, а у погледу ширине она се, по мом мишљењу, не може ни упоредити са њима. Јасно је да је Либија окружена морем, сем оног дела где се граничи са Азијом. Мислим да је то први доказао египатски краљ Неко, који је, одуставши од копања канала од Нила до Арабијског залива, послао Феничане са бродовима и наредио им да плове око ње кроз Хераклове стубове, све док не дођу у Северно море, и да се тим путем врате у Египат. И они су пошли из Еритрејског мора у Јужно море; а кад год је била касна јесен, они су се искрцавали у Либији где би се задесили, па би засејавали земљу на оном месту где су се задржали и остајали би да сачекају жетву. После жетве укрцавали би се и отпловили даље, па су после пловидбе која је трајала пуне две године, тек треће године прошли кроз Хераклове стубове и вратили се у Египат. И они, поред осталог, причају, што им ја никако не могу да верујем, да им се за време пловидбе око Либије сунце увек налазило са десне стране.
43) Тако је први пут откривена Либија. А Картагињани причају да је касније Сатаспо Ахеменид, Теаспов син, послат да оплови око Либије, али је није опловио, јер се поплашио од дуге пловидбе и непрегледне водене пустиње, па се вратио натраг и није извршио подвиг који му је ставила у задатак његова мајка. Он је, наиме, силовао једну девојку, Зопирову кћерку, па кад га је краљ Ксерксе због овог злочина хтео да набије на колац, молила је Сатаспова мајка, а сестра Даријева, да га краљ помилује и обећала му је да ће га она још строжије казнити него он; мораће, наиме, да плови око Либије док поново не доплови до Арабијског залива. Кад му је Ксерксе под тим условом опростио казну, Сатаспо оде у Египат, тамо узме једну лађу и посаду за њу, те отплови у правцу Хераклових стубова. Прошавши кроз њих, па скренувши од Либијског рта, који се зове Солоент, он узме правац према југу, па је месецима пловио кроз широко море. Кад му је изгледало да оно нема ни краја ни конца, он крене натраг и врати се у Египат. Одавде дође он краљу Ксерксу и исприча му да су пловили чак до патуљака, који носе одело од палминог листа, и како су ти патуљци увек кад год су се ови искрцавали на копно, напуштали своја насеља и бежали у планине. Они су им приликом искрцавања узимали само стоку и нису над њима чинили никаква друга насиља. А нису успели да оплове око целе Либије због тога што им се лађа била насукала и није могла даље да плови. Ксерксе, међутим, помисли да му не говори истину, а пошто није извршио заповест и одређени задатак, набије га на колац и тако изврши првобитну казну. Један Сатаспов евнух, чим је сазнао за смрт свога господара, побегне са великом сумом новца на Сам, и тај је новац пао у руке једном Самљанину, чије име ја знам, али нећу да га споменем.
Откриће Азије
44) Већи део Азије откривен је тек за време Дарија. Он је хтео да сазна у које се море улива река Инд, а која је друга река на свету у којој живе крокодили, па је послао на лађама људе за које је знао да ће му рећи истину, а међу овима је био и Скилак из Каријанда. Они крену из града Каспатира у Пактији и пусте се низ реку на исток, те исплове у море, па продуже морем и после тридесет месеци стигну па оно исто место одакле сам рекао да је египатски краљ послао Феничане да плове око Либије. После њихове пловидбе покори Дарије Индију и постане господар и тог мора. И тако је утврђено да и Азија, сем њеног крајњег истока, има сличне одлике као и Либија.
45) А нико још није објаснио да ли Европу окружује море и са истока и са севера; зна се само то да се она у дужину пружа поред оба ова континента. Исто тако ми није јасно откуд да три дела, који у ствари сачињавају једну земљу, имају три разна имена и да су их добили према именима жена, па зашто да баш међу њима у Египту буде Нил граница, а у Колхиди река Фасид (а према другима река Танаис, која се улива у Меотско море, и кимеријски град Портмеја.) Не знам ни имена оних који су их тако разделили, ни по коме су им дали имена. Већина Хелена пак обично каже да је Либија добила своје име по имену неке тамошње жене Либије, а Азија по Прометејевој жени. Али њено име присвајају Лиђани, и они тврде да је Азија добила име по Азији, сину Котија, а унуку Мана, а не по Прометејевој Азији. По њему је названо и Азијадско племе у Сарду. А за Европу нико не зна да ли је са свих страна окружује море, ни ко јој је дао име и по коме. Једино можемо да претпоставимо да је ова земља добила име по Европи из Тира, док раније није уопште имала никаквог имена, као и остале земље. Очевидно је да је ова жена дошла из Азије, али није дошла на копно које се данас зове Европа, него само из Феникије на Крету, а одатле у Ликију. Ето, толико о томе, а ми ћемо остати при уобичајеном схватању.
46) Црно море, куда је Дарије пошао с војском, област је у којој се (изузев Скита) налазе најнекултурнији народи на свету, јер не могу да наведем ниједан народ из околине Црног мора који је дао неког познатијег радника на пољу науке или уметности, сем Анахарсида код Скита. Али Скити су пронашли једну вештину у којој су, по моме мишљењу, најбољи на свету, док их иначе, у погледу других ствари, баш много не ценим. Та њихова вештина састоји се у томе да им нико ко упадне у њихову земљу не може да побегне, а исто тако да нико није у стању да их нађе кад они то неће. Не граде ни градове ни тврђаве, и на пут носе са собом и своје куће. Сви су коњаници, наоружани стрелама, и не живе од земљорадње него од сточарства, а куће им се налазе на колима, па како онда да не буду непобедиви и недостижни?
О скитским водама
47) Пронашли су згодну земљу за то, а и реке им много помажу. Земља им је равна, обрасла густом травом и има воде у изобиљу, а кроз њу протиче скоро исто толико река колико има у Египту канала. Споменућу само оне најпознатије и оне у које могу да улазе лађе из мора. Ту је на првом месту Истар, са својим ушћем од пет рукаваца, затим Тирас, Хипанис, Бористен, Пантикап, па Хипакирис, па Гер и најзад Танаис. Оне теку овако.
48) Истар је највећа од свих река за које знамо, а величина му је и зими и лети једнака. Он је најзападнија скитска река и зато је толики што се у њега уливају многе друге реке и оне га чине великим. Пет њих уливају се у њега из Скитије. Прву од њих Скити називају Порат, а Хелени је зову Пирет; друга је Тијарант, па Арар, Напарис и Ордес. Прва од ових река је велика и тече према истоку, те се спаја са Истром. Друга река, Тијарант, тече западније и није велика. А Арар, Напарис и Ордес теку између ове две и уливају се у Истар. То су реке које из саме Скитије теку у Истар, а река Марис тече из области Агатирса и улива се у Истар.
49) Испод врхова планине Хема долазе три друге велике реке, теку према северу и уливају се у њега, а то су Атлас, Аурас и Тибисис. А кроз Тракију и област трачких Кробиза теку реке Атрис, Ноес и Артан и уливају се у Истар. Из Пеоније и Родопских планина тече река Скиј, пресеца планину Хем и улива се такође у Истар. Из Илирије тече према северу река Ангро и улива се у Бронг, у Трибалској равници, а Бронг се улива у Истар. И тако Истар прима ове две велике реке. Из предела изнад Омбричких области теку према северу реке Карпис и Алпис и обе се уливају у Истар. Истар протиче кроз целу Европу, а извире у земљи Келта, који са Кинетима представљају најзападнија насеља у Европи. Тако протиче он кроз целу Европу док не стигне у Скитију.
Реке: Истар, Тирас, Хипанис, Бористен и др.
50) Ето, Истар је зато највећа река што се са њим спајају споменуте и још многе друге реке. Али ако се упореди количина воде у једној и у другој реци, онда је Нил богатији водом, иако се у њега не уливају ни реке ни извори који би га чинили већим. А то што је Истар и зими и лети једнако велик, по мом мишљењу дешава се из ових разлога: зими има своју обичну величину, или буде мало већи него обично, јер у његову сливу ретко пада киша за време зиме, већ стално пада снег. А лети се снег који је нападао у току зиме, и кога има много, топи и са свих страна вода тече у Истар. Од отопљеног снега и од многих киша он набуја, јер кише падају у току лета. Што сунце у току лета привуче већу количину воде него у току зиме, утолико више воде тече у Истар за време лета него за време зиме. И тако је створена равнотежа, те изгледа да је његова величина увек једнака.
51) Једна од скитских река је, дакле, Истар, а друга је Тирас; и он извире на северу, из једног великог језера које се налази на граници између Скита и Неура. На његову ушћу населили су се Хелени, такозвани Тирићани.
52) Трећа река Хипанис извире у Скитији из једног великог језера, око кога пасу бели дивљи коњи. Ово језеро с правом се назива Хипанисова мајка. Извирући из тог језера, Хипанисова вода, у краћем свом току, на дужини од пет дана вожње, остаје плитка и слатка, а доле ниже, на дужини од четири дана вожње од мора, постаје страшно горка. У њега се, наиме, улива један горак извор који је толико горак да, и поред тога што је толико мален, чини воду једне тако велике реке горком. Овај извор се налази на граници између земље скитских земљорадника и Ализона и зове се, као и цео крај у коме извире, на скитском језику ''Ексампеј'', што на хеленском језику значи ''Свети путеви''. У Ализонској области приближују се корита река Тираса и Хипаниса, а одатле и једна и друга река скрећу у другом правцу и шири се простор између њих.
53) Четврта је по реду река Бористен, после Истра највећа река међу овима, а, по мом мишљењу, и најбогатија не само од свих река у Скитији, него и од свих река на свету, сем египатског Нила, јер се са Нилом не може упоредити ниједна друга река. Бористен је најблагословенија од свих других река зато што је тамо најбоља и најбујнија паша за стоку и има највеће количине и сигурно најбоље врсте рибе, а вода му је одлична за пиће, бистра и није мутна као код других река. На његовим обалама успева најбоље семе, а у необрађеним пределима налази се врло густа и висока трава, док се на његову ушћу стварају саме од себе дебеле наслаге соли. Из њега се добијају велике рибе без кости, такозване јесетре, које се мећу у со, и многе друге дивне ствари. Ток му је према северу познат до покрајине Гера. До тог места се може стићи лађом за четрдесет дана, а даље од те области не зна се ништа о пределима кроз које пролази. Изгледа да тече кроз потпуно ненасељен предео све до области скитских земљорадника, а ови Скити станују на његовим обалама на дужини од десет дана вожње лађом. Једино за извор ове реке и за извор Нила нисам у стању ништа да кажем, а мислим да нема ниједног Хелена који би то знао. У близини мора Бористен је сасвим велика река и ту се са њим спаја река Хипанис и заједно са њим образује широко ушће. А земљиште између ових двеју река зове се Хиполејев рт и на њему се налази један Деметрин храм, а преко пута храма на Хипанису лежи насеље Бористенита. Толико о овим рекама.
54) Пета после ових је река Пантикап. И она извире на северу и из неког језера, а на земљишту између ове реке и Бористена станују Скити земљорадници, па протиче кроз Хилеју и спаја се затим са Бористеном.
55) Шеста је по реду река Хипакирис, који извире из језера и тече средином области Скита сточара, па се улива код града Каркинитија, остављајући десно од себе Хилеју и такозвано ''Ахилово тркалиште''.
56) Седма река Гер одваја се од Бористена у оним областима укојима нам је Бористен познат. Ту се он одваја од њега и добија име Гер, исто као и крај кроз који протиче, па тече према мору и чини границу између Скита сточара и Краљевских Скита, те се улива у Хипакирис.
57) Осма је пак река Танаис, који долази из јако удаљених крајева, где извире из једног великог језера, а улива се у још веће, такозвано Меотско језеро, које се налази на граници између Скита и Сауромата. У овај Танаис улива се једна друга река која се зове Хиргис.
58) То су најзначајније реке којима је обдарена Скитија. А трава која расте у Скитији и којом они хране стоку, утиче више него игде на рашћење сточне жучи. У то се можемо уверити кад се стока распори.
Скитска божанства. Ратни обичаји
59) Тако је код њих добро све оно што је најважније, а што се тиче обичаја, они су им овакви. Поштују само следеће богове: пре свега Хестију, а затим Зевса и Геју, и мисле да је Геја Зевсова жена. А после ових поштују Аполона, небеску Афродиту, (Херакла) и Ареса. Ове богове поштују сви Скити, а такозвани Краљевски Скити приносе жртве и Посидону. Хестија се на скитском језику зове ''Табити'', а Зевс има, по мом мишљењу, врло лепо име ''Папеј'', земља — ''Апи'', а Аполон — ''Етосир'', небеска Афродита — ''Аргимпаса'', а Посидон — ''Тагимасадас''. Немају обичај да праве кипове, да подижу жртвенике ни да зидају храмове, док је сигурно да то једино чине у част Ареса.
60) Сви у овим крајевима приносе жртве на исти начин свим божанствима, и то овако: животиња одређена за жртву стоји са завезаним предњим ногама. Онај који приноси жртву стоји иза ње и повуче крај ужета, те животиња падне на земљу, па док животиња пада, он призива божанство коме приноси жртву, и онда јој набаци омчу на врат, протури кроз њу палицу и окреће је док се она не угуши, а да при томе не пали ватру нити врши уобичајене радње и не сипа вино на земљу. А кад је угуши, дере јој кожу и пристави је да се кува.
61) Пошто у Скитији влада велика оскудица у дрвету, они су за кување меса ово пронашли. Кад одеру животињу, изваде из меса кости и, ако имају при руци домаће казане, који су јако слични лезбијским врчевима, само што су много већи од њих, бацају у њих месо и кувају га у њима, а испод казана ложе ватру костима од закланих животиња; а ако немају казана, онда стрпају све месо у бураг заклане животиње, налију у њега воде и костима наложе ватру испод њега. Кости дају одличну ватру, а у бурагу има доста места за сву количину меса које је скинуто са костију. И тако говече само себе кува, а то исто раде и остале жртвоване животиње. Кад је месо скувано, приноси слављеник прву жртву, и то тако да баци испред себе делове меса и утробе. На жртву приносе све животиње, а нарочито радо приносе коње.
62) Ове животиње и на овај начин приносе другим боговима а Аресу приносе жртве сасвим друкчије, и то овако. У свим општинама по свим окрузима начине Аресу једно светиште. Ту донесу снопове сувог корова на једну гомилу која је дуга и широка око три стадија, а висина јој је мања, па горе на њој направе једну квадратну површину, чије су три стране стрме, а уз једну се може пењати. Сваке године додају тој гомили још сто педесет кола сувог грања, јер је ветар и невреме стално смањују. Сви на ту гомилу стављају један старински гвоздени мач, који представља Аресов кип. Овом мачу приносе сваке године на жртву коње и друге домаће животиње, и то још више него осталим боговима. Сваког стотог од заробљених непријатеља приносе на жртву, али друкчије него стоку. Попрскају им главе вином, па их закољу изнад једне посуде, а затим ту посуду однесу горе на гомилу грања и поливају мач крвљу. То носе горе на ломачу, а доле се поред светишта ово дешава. Одсецају од лешева закланих људи десну руку до рамена и бацају је у ваздух, па кад обаве и друге уобичајене обреде, разилазе се сваки на своју страну. Рука остаје на оном месту где је пала, а леш на другом месту.
63) Ето, тако им изгледају жртве. Свиње уопште не приносе на жртву и неће уопште да их одгајају у својој земљи.
64) А у рату имају овакве обичаје. Кад неки Скит први пут убије непријатеља, он се напије његове крви, а главе свих оних које је у боју погубио носи своме краљу, јер добија део плена само онда кад донесе главу, иначе не. Са главе скида кожу на овај начин: прво је опсече око ушију па онда узме главу у руке и истресе је из коже, а затим је оструже говеђим ребром, те онда кожу рукама учини, па кад је учини, употребљава је као пешкир који везује за узду свог јахаћег коња и њиме се поноси. Ко од њих има највише пешкира (од људске коже), тај код њих ужива највећи углед. Многи чак праве одело од скинуте људске коже, па од њих шију и кожухе. Многи од њих, опет, скидају кожу заједно са ноктима са десне руке погинулих непријатеља и праве од њих поклопац на торби за стреле. А људска кожа је дебела и сјајнобела и више се бели него све друге коже. Многи им, опет, скидају целу кожу, разапињу је на једну даску и носе је са собом на коњима.
65) Ето, такав обичај постоји код њих. А са самим лобањама, и то не са свима, него само са лобањама својих најљућих непријатеља, поступају овако. Прво отестере све испод обрва, а затим очисте лобању. Ко је сиромашан, тај је само споља превуче неучињеном говеђом кожом, па је онда употребљава; а ко је богат, тај не само да је споља превуче неучињеном говеђом кожом, него је и изнутра позлаћује, па је онда употребљава као пехар. Али они то исто чине и са лобањама својих рођака, ако су се са њима завадили и ако су их пред краљем победили. И кад им дођу угледни гости, победници им показују ове лобање и причају им да су то били њихови рођаци који су их изазвали на мегдан, а које су они победили, и хвале се својим јунаштвом.
66) Једанпут годишње износи сваки председник општине у својој општини ћуп вина и из њега пију они Скити који су убили неког непријатеља. А они који нису убили ниједног непријатеља не смеју са њима да пију, него морају да седе по страни и да трпе срамоту; и то је за њих највећа срамота. А они који су убили јако много непријатеља, добију по два пехара и пију истовремено из обадва.
Пророчанства, смртне казне, заклетве
67) Код Скита има много пророка који проричу помоћу многобројног врбовог прућа, и то овако: наслажу велике снопове прућа, па их рашире по земљи и помоћу сваког прута проричу, а док говоре, они их поново скупљају и стављају у један сноп. Овај начин прорицања научили су од својих предака, а они, ''енари'', пола мушки а пола женски људи, тврде да су пророчанску вештину добили од Афродите; они, наиме, проричу помоћу лике од липе. Онај који прориче расцепи лику на три струке, па је обавије око прста, затим је поново одвија и при томе прориче.
68) А кад се скитски краљ разболи, позове он три најчувенија пророка и они му проричу на горе поменути начин, па му том приликом обично кажу да се тај и тај криво заклео боговима краљевског огњишта и наводе име неког од својих суграђана. Скити имају обичај да се приликом најсвечанијег и најзначајнијег полагања заклетве заклињу боговима краљевог огњишта. Сместа ухапсе и доведу оног за кога се рекло да се криво заклео, па га пророци оптужују да је пророчанство открило како се он криво заклео боговима краљевског огњишта и да се због тога краљ разболео. Овај обично пориче и каже да он то није урадио и огорчено изјављује да је то најгнуснија клевета. Ако, дакле, порекне, онда краљ нареди да дође двапут више пророка, па ако и ови погледају у знамења и пронађу да се криво заклео, одмах му одрубљују главу, а његово имање одмах поделе коцком два прва пророка. Ако га пак они други врачајући прогласе за невиног, онда се опет доводе други пророци, па после њих још многи други, па ако га већина њих прогласи невиним, онда је јасно да су она прва два пророка осуђена на смрт.
69) Смртна казна над њима извршује се овако: натоваре на кола сувог грања и у њих упрегну волове, па онда пророцима вежу иза леђа и ноге и руке, зачепе им уста и гурну их међу суво грање, а тада запале кола, па потерају и поплаше волове. Тако са пророцима изгори и много волова, а понекад опрљени побегну од кола кад им прегори руда. Овако спаљују пророке и због других кривица, те их називају лажним пророцима. Краљ не оставља на миру ни синове оних које је погубио, него им поубија све мушкарце у кући, само женске не дира.
70) А заклетве онима којима се заклињу полажу Скити овако. Улију у велики земљани суд вина и помешају га с крвљу свих оних који полажу заклетву. Крв добијају тако што се боду шилом или се мачем мало посеку. Тада загњуре у суд један мач, једну стрелу, једну секиру и једно копље. Док то раде, изговарају неку дугу молитву, па затим пију из њега редом сви који се заклињу, а после њих и најбољи од њихових пратилаца.
Сахране краљева
71) Своје краљеве сахрањују код Герана, у покрајини до које се може доћи лађом кроз Бористен. Ту, кад им краљ умре, ископају они у земљи једну велику и дубоку четвороугласту јаму, па кад је заврше, узму леш и превуку га воском, а изваде му утробу, очисте је и напуне мирођијом, тамњаном, семеном од першуна и копара, па га онда зашију, ставе на кола и возе га до другог племена. А људи којима однесу леш поступају исто као и Краљевски Скити: одсецају себи парче уха и косу, зарежу кожу око руку, изгребу лице и нос и пробадају стрелом шаку леве руке. Оданде возе краљев леш до другог племена које је под њиховом влашћу, а прате их, опет, ови код којих су раније били. Кад са лешом обиђу сва племена, одлазе, најзад, Геранима који станују у њиховим најудаљенијим покрајинама и на гробље. Ту онда ставе леш у гробницу на сламу, забоду и са једне и са друге стране у земљу копља, па преко леша наслажу даске, а изнад њих баце асуру. Тада удаве и ставе у преостали део широке гробнице једну од његових незаконитих жена, његовог конобара, кувара, сеиза, собара, гласника, његове коње, и набацају унутра сваковрсне почасне жртве и златне чиније, а сребро и бронзу уопште и не употребљавају. После свега овога саграде од земље једну велику хумку, па се такмиче ко ће више нанети земље, са намером да направе што већу хумку.
72) После годину дана они поново чине ово: изаберу најбоље краљеве слуге, и то домаће Ските (јер они, ако то краљ нареди, морају да буду слуге, а уопште немају плаћених слугу), те од ових удаве педесеторицу и педесет најбољих коња, па им изваде утробу, очисте је и испуне плевом и онда опет зашију. Затим ставе наопако половину наплотака од точка на два дирека, а иза њих опет другу половину на два друга дирека и много других ствари ставе ту. Кроз коње провуку, и то уздуж кроз цело тело, дебеле мотке све до врата и подигну их на наплотке тако да им трбуси код предњих ногу леже на предњим наплоцима, а трбуси код задњих ногу на стражњим, а да им оба пара ногу висе на обе стране. Тада ставе на коње оглавине и узде и ове повуку испред коња и привежу их за диреке. А једног по једног од удављених младића попну на по једног коња, и то овако: протерају кроз сваки леш поред кичме прав колац све до врата и преостали део коца са доње стране ставе у рупу коца који се налази у телу коња. Поставивши те чудновате јахаче око гроба, они се разилазе.
73) Ето тако сахрањују Скити своје краљеве. А кад умре неки обичан Скит, тада га најближи рођаци носе на колима од пријатеља до пријатеља, а ови их примају и приређују им даћу, на којој буде почашћен и мртвац као и сви други присутни. Једног обичног човека возе они около пуних четрдесет дана, па га тек онда сахрањују. Кад Скити некога сахране, они се онда чисте на тај начин што се перу и умивају главе, а тело негују на следећи начин. Наместе три греде које су нагнуте једна према другој, па преко њих пребаце вунене покриваче и онда набацају много усијаног камења у каду која се налази између греда и испод покривача.
74) У земљи им расте конопља, која је јако слична лану, само је већа и дебља од њега. Конопља је много већа од лана. Она расте и сама, а и сеје се, и од ње Трачани праве своје одело, које се скоро и не разликује од оног направљеног од лана, тако да онај ко је не познаје добро, не може ни да је разликује од лана; а ко никад није видео конопљу, помислио би да је тканина од лана.
75) Дакле, семе ове конопље узму и уђу под своје вунене покриваче и бацају га на усијано камење, па оно пушта мирис и толику пару какву не можеш наћи ни у једном хеленском парном купатилу. Ово је за Ските најомиљеније парно купатило и у њему подвикују од удобности. То им служи уместо купатила, јер се они у води уопште не купају. Њихове жене тару на оштром камену кору чемпресова, кедрова и тамњанова дрвета, па сипају воду преко тога, те се на води ухвати дебела кора којом мажу лице и цело тело. Од тога не само да добијају пријатан мирис, него им, кад идућег дана скину са себе ту маст, кожа буде чиста и сјајна.
Одвратност према туђим обичајима
76) Скити нарочито избегавају да се служе туђим обичајима, а осећају одвратност према обичајима других народа, а нарочито према хеленским, као што нам сведочи случај Анахарсида и, касније, случај Скилеја. Анахарсид је пропутовао многе земље и на том путу показао велику мудрост. На повратку у Скитију, пловећи кроз Хелеспонт, сврати он на Кизик и затекне Кизичане где одржавају величанствене свечаности у част Мајке богова. Ту се он заветује Мајци богова да ће јој, ако жив и здрав стигне кући, принети исту онакву жртву какву је видео да су јој Кизичани принели и да ће јој приредити бденије. Кад је стигао у Скитију, оде он у такозвану Хилеју (ова област налази се поред ''Ахиловог тркалишта'' и сва је .густо обрасла разноврсним дрвећем) и ту приреди целу свечаност у част ове богиње, а за време те свечаности прикачио је на своје одело разне кипове и удараше у добош. И неки га Скит види кад је то радио, те оде и јави краљу Саулију. Овај дође лично и кад се уверио да Анахарсид заиста то чини, одапне стрелу и убије га. Па још и сада ако неко спомене Анахарсида, Скити кажу да неће да знају за њега, зато што је путовао у Хеладу и тамо примио туђе обичаје. А ја сам чуо од Тимнеја, Аријапитова намесника, да је он био стриц скитског краља Идантирса и син Гнура, унук Лика и праунук Спаргапитов. Ако је Анахарсид, заиста, био из те породице, онда га је убио његов рођени брат, јер је Идантирс био син Саулија, а Саулије је баш убио Анахарсида.
77) Али ја сам од Пелопонежана чуо и једну другу причу, наиме, да је скитски краљ послао Анахарсида у Хеладу и да је он тамо ишао у школу, па кад се вратио кући, рекао је краљу да су сви Хелени јако заузети мудрошћу и да се једино са Спартанцима може паметно разговарати. Ово су, додуше, измислили у шали сами Хелени. И овај човек је, како сам већ раније споменуо, главом платио. То га је снашло због тога што је примио туђе обичаје и што се дружио са Хеленима.
О краљу Скилеју
78) Много година касније доживео је слично и Аријапитов син Скилеј. Аријапиту се, наиме, поред других синова, роди и Скилеј. Његова мајка није била Скићанка, него из Истрије, и она га је научила да говори и пише хеленски. После извесног времена Аријапита убије на превару Спаргапит, краљ Агатирса, и дође на престо Скилеј, те узме очеву жену, која се звала Опеја. Ова Опеја је била Скићанка и са њом је Аријапит имао сина Орика. Скилеју се, иако је био скитски краљ, није никако свиђао скитски начин живота, него је радије живео као Хелени, јер је тако био васпитан још од детињства, па је овако поступао. Он би често доводио скитску војску у град Бористенита (а ови Бористенићани тврде да су милетска колонија) и кад год би Скилеј к њима долазио, оставио би војску напољу изван града, а сам би, чим би ушао у град и затворио капије, скинуо са себе скитско одело и обукао хеленско, па би без оружане и било какве пратње отишао на трг. (На капијама је стајала стража да га неки Скит не би видео у том оделу.) И иначе је он живео и понашао се као Хелен и приносио је боговима жртве онако како је то био обичај код Хелена. Кад би ту провео месец и више дана, он би поново обукао скитско одело и отишао натраг у Скитију. То је он често радио, па је чак саградио и кућу у Бористену и оженио се из тог града.
79) По свој прилици њему се тада десила једна неприлика, и то под следећим околностима. Зажелео је да буде посвећен у Бахове и Дионисове мистерије, али кад је над њим требало да се изврши обред посвећења, на небу се појавило неко врло значајно знамење. Имао је у бористенитском граду кућу, коју сам малопре већ споменуо, и то једну дивну палату око које су стајале сфинге и орлови од белог мермера. У ту кућу удари бог својом муњом и она до темеља изгори. Али, и поред тога, над Скилејем буде извршен обред посвећења. Скити су се исмевали с хеленским свечаностима у част бога Баха, јер они сматрају да је глупост проналазити једно божанство које наводи људе да полуде. Кад је Скилеј био посвећен у Бахове мистерије, отрчи један Бористенићанин Скитима и каже им:
''Скити, ви нам се ругате што у нас улази божанство и што падамо у бахантски занос, а ево сад је наш бог ушао и у вашег краља, и он је пао у бахантски занос и сад је изван себе. Ако ми не верујете, а ви хајдете за мном, па ћу вам показати.''
И скитски главари пођу за њим у град где их Бористенићанин потајно одведе на једну кулу. Кад се Скилеј појавио у бахантској поворци и пролазио поред њих, па кад су Скити видели да је у бахантском заносу, они се страшно узрујају и јаве целој војсци шта су видели.
80) Чим се после тога Скилеј вратио у своју земљу, Скити га збаце с престола и попну на престо његова брата Октамасада, сина Терејеве ћерке. Кад је Скилеј сазнао за догађаје и због чега му се то десило, он побегне у Тракију. Чувши то, Октамасад пође с војском на Тракију, па кад је дошао до Истра, дочекају га Трачани с војском и, кад је требало да дође до битке, Ситалк пошаље Октамасаду посланике и поручи му ово:
''Зашто да се тучемо? Ти си син моје сестре и код тебе се налази мој брат. Изручи ти мени брата, па ћу ја теби изручити Скилеја, те нити ћеш ти своју војску излагати опасности, а ни ја моју''.
То му је Ситалк јавио преко гласника, јер је Ситалков брат био побегао Октамасаду и налазио се код њега. Октамасад на то пристане и Ситалку изручи свог ујака у замену за свог брата Скилеја. Кад је Ситалк добио свог брата у руке, он се одмах повуче, а Октамасад одмах на лицу места одруби Скилеју главу. Ето, тако љубоморно чувају Скити своје обичаје и тако строго кажњавају све оне који примају туђе обичаје.
О броју Скита
81) Нисам био у стању да покупим тачне податке о броју Скита, већ сам о њихову броју чуо разне приче, по којима час има врло много правих Скита, а час их има врло мало. Својим очима сам оволико видео: између Бористена и Хипаниса налази се, како сам малопре рекао, један предео који се зове Ексампеј, и један горак извор који утиче у Хипанис и чини његову воду неупотребљивом за пиће. У том пределу стоји један бронзани котао, који је шест пута већи од врча што се налази на ушћу Понта, а поставио га је онде Паусанија, син Клеомбротов. Ко овакав котао није видео, ја ћу му га описати. У њега стане шест стотина врчева, а дебљина зидова му износи шест цоли, и он је, како се тамо прича, направљен од шиљака стрела, јер је један од њихових краљева, а који се звао Аријанта, хтео да сазна колико има Скита, па је заповедио да му сваки Скит донесе шиљак од стреле, и запрети да ће онај ко не буде донео бити погубљен. И донесена му је огромна количина тих шиљака, те он одлучи да од њих начини, за успомену на себе, један споменик, па је од тих шиљака излио овај котао и изложио га тамо у Ексампеју. Ето, то је све што сам чуо о броју Скита.
82) Ова земља нема никаквих нарочитих знменитости, сем река које су јако велике и има их јако много. Поред великих река и огромног пространства земље морам да споменем и једну велику знаменитост која је достојна дивљења. У стени на обали реке Тираса види се јасно траг Хераклових ногу, и он изгледа исто као и траг људских ногу, само је велик два лакта. Толико о томе, а сада да се вратим на започету причу.
Даријев поход на Ските. Прелазак у Европу
83) Док се Дарије припремао за поход против Скита и слао гласнике поданицима и заповедао им: једнима да пошаљу војску, другима да опреме бродове, а једнима опет да направе мост преко Трачког Боспора, упорно га је одвраћао Артабан, Хистаспов син и Даријев брат, да не креће против Скита, указујући на њихово сиромаштво. А кад Дарије није послушао његове корисне савете, он се остави тих савета, а Дарије, кад је све било припремљено, крене са војском из Сузе.
84) Ту га замоли један Персијанац, Еобаз, који је имао три сина и сва тројица су била у Даријевој војсци, да му остави једног од њих. Дарије му одговори да ће му, као добром пријатељу, и зато што је у молби тако скроман, оставити сву тројицу. Док се Еобаз радовао и мислио да ће му синови бити пуштени из војске, дотле је Дарије наредио онима који су били за то одређени да побију све Еобазове синове. Тако су они заиста тамо и остали, само не живи, него заклани.
85) Дарије онда крене из Сузе и дође у Калхедонију на Боспору, где је био саграђен мост, а одатле се укрца на лађу и отплови на такозване ''Црне стене'', за које Хелени тврде да су раније биле пловећа острва, ту је сео у храм и посматрао море, јер је поглед на њега био изванредно леп. Ово је море најлепше на свету и дугачко је једанаест хиљада и сто стадија, а ширина му на најширем месту износи три хиљаде и три стотине стадија. Ушће овог мора широко је четири стадија, а дужина ушћа, у ствари овај теснац, који се зове Боспор, и на коме је саграђен мост, износи око сто двадесет стадија, и он се продужује у Пропонтиду, а ова, опет, има ширину од пет стотина стадија, а дужина јој износи хиљаду и четири стотине стадија; улива се у Хелеспонт, који је широк седам стадија, а дугачак четири стотине. А Хелеспонт се затим улива у такозвано широко Егејско море.
86) То је овако измерено: за време дугих дана један брод превали просечно дању седамдесет хиљада хвати, а ноћу шездесет хиљада. То је онда једном броду од ушћа до реке Фасида (јер је ту Црно море најдуже) потребно да плови девет дана и осам ноћи, а то износи сто и једанаест миријада хвати, или, претворивши све то у стадије, једанаест хиљада и сто стадија. А од области Синда до Темискире, на реци Термодонту (пошто је ту највећа ширина Црног мора), траје вожња три дана и две ноћи; то онда износи триста тридесет хиљада хвати, или три хиљаде и три стотине стадија. Ето ја сам на тај начин измерио и описао и Црно море, и Боспор и Хелеспонт, али Црном мору припада још једно језеро, које се у њега улива и није од њега много мање, а које се назива ''Меотис'', или ''Мајка'' Црног мора.
87) Када се Дарије нагледао Црног мора, превезе се натраг до моста, чији је градитељ био Мандрокло са Сама, па кад је разгледао и Боспор, подигне на њему два стуба од бела мермера, и на једном уреже асирским писмом, а на другом хеленским имена свих народа које је водио у рат, а водио је све народе које је имао под својом влашћу. Њихов број, са коњаницима, а без поморске снаге, износио је седам стотина хиљада људи, док се флота састојала од шест стотина бродова. А оне стубове донели су касније Бизанћани у свој град и употребљавали их као жртвеник Ортосијске Артемиде, сем једног камена који је био пун асирских натписа и који је остао код Дионисовог храма у Бизанту. А мислим да се место на коме је Дарије наредио да се подигне мост налази баш на средини између Бизанта и храма, на самом ушћу.
88) Дарије је био јако задовољан мостом и обдари поклоном од свега десет талената његова градитеља Мандрокла са Сама. Са делом те своте изради Мандрокло слику моста на Боспору и краља Дарија како седи на престолу и војску како прелази преко моста, па ту слику поклони Херином храму, а на њој је био овај натпис:
''Мандрокле подиже мост тај за спомен богиње Хере;
Постави њега на Боспор, по рибама добрима славни,
Те тако овенча себе и Самљане великом славом,
Дарија силног краља испунив велику жељу.''
И тако градитељ моста подиже и себи споменик.
Пролазак кроз Тракију. Гетски бог Салмоксис*
89) Давши Мандроклу дарове, пређе Дарије у Европу и нареди Јонцима да с лађама отплове преко Црног мора до Истра, па да на реци саграде један мост и да га онде сачекају. Флота се управо састојала од Јонаца, Еолаца и Хелеспонћана. И флота прође између Кијанејских стена и отплови право у Истар, па пође уз Истар пуна два дана вожње и тамо где се налази једно корито реке, иза кога се одмах Истар рачва у рукавце, подигну један мост. А Дарије пређе преко боспорског моста и продужи кроз Тракију, те дође до извора реке Теара, па се ту улогори и остане три дана.
90) Становници око Теара причају да ова река, поред осталих лековитих састојака, има нарочиту моћ да и коње и људе лечи од шуге. Има тридесет и осам извора, који извиру из једне стене, и једни од ових су хладни, док су други врући. Међутим, пут до ових извора једнако је удаљен од Хериног града код Перинта и од Аполоније на Црном мору, и он од оба места траје два дана. Овај Теар улива се у реку Контадезд, а Контадезд у Агријан, а Агријан опет у Хебар, а Хебар се улива у море код града Ена.
91) Дошавши, дакле, на ту реку, Дарије је тако логоровао и уживао у њеној води, па је и ту поставио стуб и на њему урезао овај натпис:
''Извори Теара дају најлепшу и најбољу воду од свих река; на те изворе је, на свом походу против Скита, дошао најлепши и најбољи човек на свету, Хистаспов син Дарије, краљ Персијанаца и целог копна.''
Тако је гласио овај натпис.
92) Кренувши одатле, Дарије дође до једне друге реке, која се звала Артиск, а која тече кроз област Одриза. Кад је стигао на ту реку, он уради ово: покаже војсци једно место и нареди да сваки војник прође поред њега и да на то место стави по један камен. Кад је војска извршила његово наређење, крене она даље и иза себе остави једну огромну камену хумку.
93) Пре доласка на Истар он покори Гете, који о себи мисле да су бесмртни. А трачка племена из Салмидеса и из области изнад Аполоније и Месамбрије, такозвани Скирмијади и Нипсејци предаду му се без борбе, док су му се Гети, најхрабрије и најпоштеније трачко племе, пркосно и жилаво одупрли, али су били одмах покорени.
94) Овако изгледа њихова бесмртност: верују да не умиру, него да умрли одлазе богу Салмоксису. Други опет називају овог бога Гебелизис. Сваке пете године одређују они коцком једног између себе и шаљу га као гласника Салмоксису, те му поручују оно за шта га моле. А шаљу га овако: једни од њих морају да држе три копља, а оног кога као гласника шаљу Салмоксису, ухвате за руке и ноге, замахну њиме и баце га увис, тако да падне на она копља. Ако се он на копља прободе и умре, онда мисле да им бог указује милост, ако пак овај не умре, верују да је за то крив гласник и да је он рђав човек, па онда шаљу другог гласника. Поруку богу дају му још док је жив. Ови исти Трачани пуштају стреле горе на гром и на муњу и прете богу на небу, јер мисле да не постоји други бог него само њихов.
95) А чуо сам од Хелена који станују на Хелеспонту (и на Црном мору) да је овај Салмоксис био обичан човек и да је био роб на Саму код Мнесархова сина Питагоре. Кад је тамо пуштен на слободу и кад је стекао велико имање, врати се он са тим имањем у свој завичај. Пошто су Трачани били непросвећени и врло бедно живели, Салмоксис је живео у Јонији и тамо се упознао с културнијим обичајима него што су били трачки. Он се, наиме, дружио са Хеленима, чак и са славним филозофом Питагором, па је у својој кући начинио једну трпезарију и позивао на ручак најугледније грађане. Проповедао им је да ни он ни његови гости нити њихови потомци неће умрети, него да ће доћи у један предео где ће вечно живети и уживати у сваком задовољству. У међувремену, док је поступао на споменути начин и док је то проповедао, градио је он себи под земљом један стан. Кад је тај подземни стан био готов, њега у Тракији нестане, — он се сакрије у подземни стан и тамо проведе три године. Трачане је његов нестанак тешко погодио и они су га оплакивали мислећи да је умро. Али он се четврте године изненада појави међу њима и они повероваше у све што им је Салмоксис причао. Ето, то је он, по њихову причању, урадио.
96) Што се мене тиче, ја нити не верујем нити одвише верујем да је он то радио и имао стан под земљом, али ипак мислим да је овај Салмоксис живео много пре Питагоре. Уосталом, мени је свеједно да ли је Салмоксис био човек или неки гетски домаћи бог. Ето, тако су живели ти Гети и, кад су их Персијанци покорили, они су се прикључили осталој војсци.
Мост на Истру. Положај скитске земље
97) Кад је Дарије стигао са својом пешадијом на Истар и кад је цела копнена војска прешла преко Истра, он нареди Јонцима да раскину мост и да морнари пођу са њим на копно. Кад су Јоњани хтели да изврше Даријево наређење и да раскину мост, митиленски војвода Коет, син Ерксандров, запита краља да ли би му он дозволио да о томе каже своје мишљеље и рекне краљу овако:
''Господару, имаш намеру да удариш са војском на земљу где се не виде узорана поља нити икакви насељени градови. Дозволи да овај мост остане, и остави да га чувају они који су га и саградили. Ако пак успемо да нађемо Ските, као што смо и наумили, ми ћемо се преко њега вратити, а ако нам не пође за руком да их нађемо, онда нам је осигурано повлачење. Не бојим се ја да ће нас Скити у борби победити, него се пре бојим да их нећемо моћи пронаћи и да ћемо пасти у неку клопку и имати неприлика. А можда ће неко рећи да ја то због себе говорим да бих ту остао; ја, краљу, међутим, мислим да је овај мој предлог од највеће користи за тебе, а што се мене тиче, ја у сваком случају идем са тобом и нећу да останем овде.''
Дарију се овај предлог јако допадне, па му овако одговори:
''Пријатељу са Лезба, ако се жив и здрав вратим кући, дођи к мени да ти се краљевски одужим за твој одличан савет.''
98) Рекавши то, завеже шездесет чворова на уздама и позове на договор јонске тиране, па им рече ово:
''Јонци, повлачим наредбу коју сам вам раније издао у погледу моста, него ево вам ове узде и узмите сваког дана по један чвор и одрешите га. Ако се ја за то време не вратим, док не одрешите све чворове, можете онда слободно да се са вашим бродовима вратите кући. А до тог времена, пошто сам се предомислио, чувајте мост и настојте на сваки начин да се не поквари и да остане у добром стању. Ако то извршите, учинићете ми велику услугу.''
Рекавши то, изда наређење за покрет.
99) Испред Скитије према мору налази се Тракија. Скитија лежи одмах иза Тракије у истом заливу и кроз њу тече Истар, чије је ушће окренуто према југоистоку. Сад ћу да назначим колика је Скитија почев од Истра па скроз до мора. Тај предео, који се протеже од Истра на исток и југоисток све до такозваног града Керкинитиде, у ствари је стара Скитија. Одатле почиње да се простире, још увек ка истом мору, брдовит предео, у коме станују Тауријци, такозвани Каменити Херзонес, који се спушта у Црно море, а и према истоку допире до мора. И Скитија, исто тако као и Атика, граничи се с две стране морем, и то према југу и према истоку. И заиста, у њој станују Тауријци, исто као кад у Атици, на полуострву Суниону, које се пружа у море од општине Торика до општине Анафлиста, не би становали Атињани, него неко друго племе. А то спомињем да бих упоредио мало са великим. Исто је тако и с тауријском земљом. А ономе ко није пловио око овог дела Атике, њему ћу на други начин то објаснити. То би било исто као кад би Јапигију преселили од Брентезија (Бриндизија) до Тарента, па кад би на насталом полуострву становао неки други народ, а не Јапиги. Навео сам два слична примера с тауријском земљом, а могао бих навести и много других.
100) А иза Тауријаца станују опет Скити, и то даље на источној обали мора, а и на западним обалама Кимеријског Боспора и Меотског језера све до реке Танаиса, која се улива у залив овог језера. А на северу од Истра, према унутрашњости копна, Скитија се граничи прво са Агатирсима, па онда са Неурима, а затим са Андрофагима и најзад са Меланхленима.
101) Скитија има облик четвороугла, чије се две стране ослањају на море, а у копно залази исто онолико колико се простире уз обалу. Од Истра, наиме, до Бористена има десет дана хода, а од Бористена до Меотског језера исто толико, док је од морске обале у правцу унутрашњости копна до Меланхлена, који станују изнад Скита, потребно двадесет дана хода. По мом рачунању, један дан хода износи две стотине стадија. Тако је Скитија од истока према западу дугачка четири хиљаде стадија, а у правцу север југ, тј. према унутрашњости копна исто толико. Толика је величина ове земље.
Скити траже савезнике међу околним народима
102) Пошто је Скитима било јасно да се не смеју сами упуштати у отворену борбу с Даријевом војском, пошаљу изасланике својим суседима; а састали су се такође и њихови краљеви и саветовали су се у вези налета тако велике војске. На састанку су били: краљеви Тауријаца, Агатирса, Неура, па Андрофага, Меланхлена, Гелона, Будина и Сауромата.
103) Од ових Тауријци имају овакве обичаје. Бродоломнике и све Хелене који им падну шака приносе на жртву Ифигенији и то на овај начин: прво их посвећују и онда ударе батином по глави. Неки кажу да им бацају тела са стене у понор (јер се храм налази на високој и стрмој стени), а главу им набијају на колац. Други се слажу са тим да се глава натиче на колац, али кажу да се тело не баца са стене у понор, него се сахрањује у земљу. А за богињу којој приносе такве жртве кажу сами Тауријци да је то Ифигенија, кћи Агамемнонова. Са заробљеним непријатељима овако поступају: одсече сваки од њих једноме главу и носи је својој кући, па је натакне на дугачку мотку и подигне високо изнад крова, најчешће изнад димњака. Тврде да ове главе лебде као чувари над целом кућом. Живе од рата и пљачке.
104) Агатирси су кицоши и нарочито се радо ките златом, а са женама заједнички опште да би сви били један другоме браћа и да, као рођаци, не би један другом завидели нити један другог мрзели. Остали су им обичаји скоро исти као и код Трачана.
105) А Неури имају скитске обичаје. За време једног поколења пре Дарија морали су напустити своју земљу због змија. Многе су се змије појављивале из њихове земље, а још више их је упадало споља, из пустиње, док нису били присиљени да напусте земљу и да се населе међу Будине. Изгледа да су сви ови људи чаробњаци, јер Скити, па и Хелени настањени у Скитији, причају да се сваки Неур једанпут годишње претвара неколико дана у вука, а затим поново добија свој првобитни облик. Мене нису могли у то да увере, али они упорно тврде да је то истина, па се чак и заклињу.
106) Андрофаги имају најсуровије обичаје на свету, а немају ни правде ни закона. Баве се сточарством и облаче се слично као и Скити, а имају свој посебан језик и, једини од свих ових, хране се људским месом.
107) Сви Меланхлени носе црна одела, па су по тим оделима и добили своје име, а имају скитске обичаје.
108) Будини су једно велико племе и има их много на броју, а имају јако плаве очи и риђу косу. У њиховој земљи саграђен је један дрвени град који се зове Гелон. Свака страна његовог зида дуга је тридесет стадија, а прилично је и висок, и сав је од дрвета, а и куће и храмови су од дрвета. Тамо има светишта хеленских богова која су украшена као и у Хелади киповима, жртвеницима и дрвеним храмовима, па сваке треће године приређују свечаност у част бога Диониса и падају у бахантски занос. Ови Гелони су пореклом Хелени, који су се кад су их протерали из трговачких насеља, били населили међу Будине, а и језик им је мешавина скитских и хеленских речи.
109) Будини не говоре истим језиком и не живе исто као Гелони. Будини су староседеоци и сточари и једини од ових народа једу плодове од смреке, док су Гелони земљорадници, хране се хлебом и баве се баштованством, а стасом и бојом коже разликују се од Будина. Хелени погрешно називају Будине Гелонима. Земља им је обрасла разноврсним и густим шумама, у којима се већином налазе велика језера окружена мочварама и обрасла трском. Ту се лове видре и даброви, па и друге звери са четвороугластим лицем; њиховим кожама постављају своје кожухе, а њихова јаја употребљавају за лечење материце.
Амазонке
110) А за Сауромате се ово прича: кад су Хелени ратовали с Амазонкама (Скити називају Амазонке ''Оиорпата'', што на хеленском језику значи ''мужоубица'', јер ''оиор'' значи човек, а ''пата'' значи убити), тада су, како се прича, после победе код Термодонта Хелени отпловили на три лађе с оним Амазонкама које су успели да заробе, а ове су на пучини напале на мушкарце и све их поубијале. Оне нису знале за бродове нити су умеле да рукују крмама, једрима ни веслима, него су, кад су поубијале све мушкарце, пустиле да их носи ветар и таласи, па су тако доспеле до града Кремна у Меотском језеру. Овај град налази се у земљи слободних Скита. Ту су се Амазонке искрцале са лађа и крстариле по околним пределима. Од прве ергеле на коју су наишле отеле су коње и, јашући на коњима, пљачкале су скитска насеља.
111) Скити су били у недоумици шта да раде, јер им није био познат ни њихов језик, ни њихово одело, ни сам народ, и нису никако знали откуд су дошле, а мислили су да су оне млади момци; најзад ипак ступе с њима у борбу. У борби Скитима падне у руке неколико њихових лешева и тако дознају да су то жене. Они се посаветују и одлуче да их више никако не убијају, него против њих пошаље онолико својих младих момака колико је и њих било. Овима нареде да подигну логор у близини логора Амазонки и да раде оно исто што и оне раде; а ако их оне нападну, да се не боре, него да се даду у бекство; а кад престану да их гоне, да поново дођу близу њих и да подигну логор. То су Скити одлучили због тога што су хтели да им оне роде децу.
112) И младићи учине онако како им је било наређено. Кад су ове виделе да младићи нису дошли са рђавим намерама, оставиле су их на миру. Али се из дана у дан приближавао логор логору. Ни Амазонке а ни младићи нису имали ништа друго до оружја и коња. И они су се издржавали, као и оне, од лова и пљачке.
113) А око подне Амазонке су имале овај обичај: разишле би се по једна, по две подаље једна од друге да врше нужду. Скити то примете и ураде то исто. А један од њих покуша да ухвати једну, и она се није опирала, него му се чак подала. Није умела да говори (јер се нису разумевали), већ је руком дала знак да дође и идућег дана на то место и да са собом поведе, још једног другара, а и она неће сама доћи, него ће довести са собом једну другарицу. Чим се младић вратио, исприча то осталима. А идућег дана дође на оно место са једним другом и нађе ону Амазонку и још једну са њом где их чекају. Кад су за то чули остали младићи, и они похватају остале Амазонке
114) Отада су спојили своје логоре, заједно се настанили и сваки је узео за жену ону са којом је прво био ступио у односе. Мужеви нису били у стању да науче језик жена, док су жене научиле језик мужева. Кад су већ могли да се споразумевају, рекоше мужеви Амазонкама:
''Ми имамо родитеље и имања и не треба и даље овако да живимо, него хајдемо да живимо са осталима. Тамо ћете нам једино ви бити наше жене и не требају нам друге.''
Ове им на то овако одговоре:
''Ми не можемо живети с вашим женама, јер смо навикнуте на једне, а оне на друге обичаје. Ми гађамо стрелама, бацамо копља, јашемо коње, а не знамо да радимо женске послове; а ваше жене не баве се тим пословима које смо набројале, већ оне обављају женске послове и седе на колима и никуд не иду, па чак ни у лов. Ми се, дакле, с њима нећемо моћи слагати. Већ ако сте решили да се с нама ожените и ако хоћете да докажете да с нама имате часне намере, то идите својим родитељима, узмите свој део наследства и онда дођите да сами живимо.''
115) И младићи пристану на то. Кад су примили свој део имања, дођу поново Амазонкама и оне им тада ово изјаве:
''Страх нас је кад помислимо да треба да останемо у овој земљи, прво зато што смо вас одвојиле од очева, а затим што смо нанеле велику штету вашој земљи. Него, кад сте већ решили да се с нама ожените, онда хајдете да заједно ово урадимо: да се одселимо из ове земље и да се настанимо преко Танаиса.''
116) Младићи и на то пристану. А кад су прешли преко Танаиса, путовали су према истоку од Танаиса пуна три дана, а од Меотског језера три дана према северу. Најзад су дошли и населили се у земљи у којој и сада живе. И после тога су оне живеле исто онако како су од вајкада живеле жене код Сауромата: ишле су на коњима у лов, и с мужевима и без њих, ишле су у рат и облачиле се исто као и мушкарци.
117) Сауромате говоре скитским језиком, али одувек говоре неправилно, јер га Амазонке нису биле добро научиле. У погледу удаје код њих постоји овакав обичај: ниједна девојка не може да се уда док не убије бар једног непријатеља. А неке од њих остаре и умру неудате, јер нису могле да испуне одређене прописе.
Скитски ратни планови
118) Скитски гласници затекну краљеве народа, о којима је овде било говора, на састанку и јаве им да је персијски краљ, пошто је покорио све области у Азији, направио мост преко Боспора, прешао у Европу и ту покорио Трачане, па је саградио мост преко Истра и сада хоће да покори и све ове земље, па им изјаве:
''Ви не смете никако остати по страни и мирне душе дозволити да пропаднемо, него се морате заједно с нама супротставити нападачу. А шта би се десило кад то не бисте учинили? Ми бисмо били присиљени или да напустимо земљу или да му се добровољно предамо. Јер шта би нам друго преостало кад ви не бисте хтели да нам притекнете у помоћ? А после тога ни ви се не бисте ништа боље провели, јер Персијанац иде једнако и против нас и против вас, и кад буде нас покорио, неће се задовољити нити ће се уздржати да и вас не нападне. А да је то тако, ми ћемо вам изнети један убедљив доказ. Да Персијанац води војску само против нас да нам се освети за раније освајање њихове земље, ишао би само на нас и не би дирао у друге народе, па би сваком било јасно да он иде само на Ските и ни на кога другог. Међутим, чим је прешао у Европу, почео је уз пут да покорава редом све народе. Између осталих Трачана, већ је покорио наше суседе Гете.''
119) Кад су Скити то изјавили, посаветују се о томе краљеви који су заступали све народе, и мишљења им се поделе. Док су се Гелон, Будин и Сауромат били сложили да притекну Скитима у помоћ, дотле су им Агатирс, Неур, Андрофаг и краљеви Меланхлена и Таурија овако одговорили:
'' Да нисте ви први напали Персијанце и тако рат започели, ми бисмо веровали да су вам молбе на месту и радо бисмо пристали да вам се прикључимо, а овако, ви сте без нас упали у њихову земљу и тамо сте дотле владали док вам је бог то дозволио, а сад, кад је бог на њиховој страни, хоће Персијанци да вам врате мило за драго. Ми тим људима нисмо ни тада ништа нажао учинили, а и сада нећемо први да замећемо кавгу. А ако нападну и на нашу земљу и први изазову сукоб, ми ћемо већ знати да се одупремо. А дотле ћемо посматрати и бићемо у приправности. Мислимо, наиме, да Персијанци не иду против нас, него против оних који су им нанели неправду.''
120) Кад им је стигао одговор и кад су сазнали да им савезници неће да притекну у помоћ, Скити одлуче да се не упуштају у борбу, него да се стално повлаче, па да уз пут затрпавају бунаре и изворе и да уништавају пашу, те да војску поделе на два дела. Једном делу војске, коме је на челу стајао краљ Скопасид, имају да се придруже Сауромате. Ова је војска, у случају да је Персијанци нападну, требало да се повлачи поред Меотског језера према Танаису и, ако би Персијанци почели да се повлаче, био би јој задатак да их у стопу гони. То је био један део њихове краљевине, и њему је, како је већ речено, одређен тај пут. А другу војску сачињавале су друге две краљевине, и то велика краљевина, у којој је владао Идантирс, и трећа краљевина, у којој је владао Таксакид, а са њима Гелони и Будини. И овој другој армији било је, према истом ратном плану, наређено да се на удаљености од једног дана хода полако повлачи испред Персијанаца. Прво је требало да маме Персијанце у правцу држава које су одбиле да им притекну у помоћ, да би и њих увукли у рат, те да би их, и против њихове воље, присилили да ратују против Персијанаца; а после тога би се повукли у своју земљу и. ако би нашли за сходно, упустили би се у борбу.
Дарије упада у скитску земљу
121) Кад су донели такве одлуке, Скити крену против Даријеве војске, пославши испред себе
најбоље своје коњанике као извидницу. А кола на којима су живела њихова деца и жене, и сву стоку, задржавши само онолико колико им је било потребно за храну, пошаљу иза себе и нареде им да се стално повлаче према северу.
122) И ови се упуте напред према северу, а скитске извиднице наиђу на Персијанце, на отприлике три дана хода далеко од Истра, и на удаљености од једног дана хода подигну свој логор и почну да уништавају све што из земље расте. А Персијанци, чим су видели да се појавила скитска коњица, нападну на њу и почну у стопу да је гоне, док су се коњаници повлачили. Персијанци су их гонили (јер се пред њима налазила једна од двеју војски) према истоку све до Танаиса. Кад су се Скити повукли и преко Танаиса, пређу и Персијанци преко реке и наставе да их гоне кроз области Сауромата, па стигну чак и у земљу Будина.
123) За све време док су Персијанци ишли кроз Скитију и Сауроматију није им се дала прилика да нешто уништавају, јер је земља била пуста; али кад су упали у земљу Будина, наиђу на дрвени град и запале га, јер су га Будини били напустили и у њему се није нико налазио. После тога они су и даље ишли у стопу за Скитима, па прођу кроз целу Скитију и дођу у пустињу. Ту, у пустињи, није уопште било људи, и она се налази иза области Будина, а пружа се у дужину седам дана хода. Иза те пустиње станују Тисагети и из њихове земље теку четири велике реке кроз земљу Меоћана и уливају се у Меотско језеро. Ове реке се зову: Лик, Оар, Танаис и Сиргис.
Ток ратовања
124) Дошавши у пустињу, Дарије прекине гоњење, заустави војску и улогори се на реци Оару. После тога сагради осам великих утврђења са једнаким размаком међу њима, који је износио отприлике шездесет стадија, а чије су се рушевине одржале још до мог времена. Док је био забављен овим послом врате се прогоњени Скити заобилазним путем у своју земљу. Кад су они наједанпут сасвим ишчезли испред његових очију, напусти Дарије недовршена утврђења и крене према западу, јер је мислио да се пред њим налазе сви Скити и да су они побегли према западу.
125) Кад је усиљеним маршевима стигао у Скитију, он наиђе на обе скитске војске и одмах почне да их гони, а они су се пред њим повлачили на удаљености од једног дана хода. И пошто Дарије није одустао од гоњења, Скити се, према свом плану, повуку у област народа који су одбили да им укажу помоћ, и то прво у земљу Меланхлена. Кад су, упавши у њихову земљу, Скити и Персијанци изазвали велику пометњу и забуну, намаме Скити Персијанце и у земљу Андрофага. Кад су и овде изазвали велику забуну, они се повуку у област Неура; а после изазивања пометње и у овој земљи, Скити почну да се повлаче у правцу државе Агатирса. Кад су Агатирси видели да им суседи у паничном страху беже испред Скита, пошаљу, пре него што су Скити упали у њихову земљу, гласнике и забране Скитима да прелазе њихове границе, поручујући им да ће, у случају да покушају да пређу на њихову територију, прво морати са њима да се обрачунају. И Агатирси после те поруке заиста и поседну са војском своје границе са намером да се одупру нападачима. А Меланхлени, Андрофаги и Неури нису се усудили да се бране приликом упада Скита и Персијанаца и, заборавивши на своје претње, јако се уплаше, те побегну дубоко у пустињу у правцу севера. Скити пак не пређу на територију Агатирса, пошто су им ови то забранили, него намаме Персијанце из земље Неура у своју рођену земљу.
126) Када се то гоњење отегло без краја и конца, Дарије пошаље једног коњаника скитском краљу Идантирсу и поручи му ово:
''Вражји човече, зашто се стално повлачиш кад ти остаје да се одлучиш за једну од две могућности? Ако мислиш да си у стању да се бориш с мојом војском, стани једанпут и не вуци ме толико за нос, већ прими битку; а ако признајеш да ниси дорастао мојој сили, у том случају престани са повлачењем, донеси свом господару на дар земљу и воду и дођи да се споразумемо.''
127) Скитски краљ Идантирс му на то одговори:
''То су моје ствари, Персијанче; нисам ни раније ни од кога из страха бежао, а ни сада не бежим од тебе зато што те се бојим; ни сада ја не чиним ништа друго него што сам навикао да радим за време мира. А зашто нисам одмах ступио у борбу с тобом, и то ћу ти објаснити. Немамо ни градова ни засејаних поља, и не жури нам се, из страха да их ти не заузмеш и не уништиш, да се с вама наврат-нанос упуштамо у борбу. А ако вам се баш тако жури, ми имамо гробове наших очева, и дед пронађите их и пробајте да их оскрнавите, па ћете видети да ли ћемо с вама ступити у борбу због тих гробова или нећемо! А дотле док не будемо имали довољно разлога, нећемо се с тобом упуштати у борбу. Толико у вези с борбом, а што се тиче мојих господара, ја сматрам да су то једино мој предак бог Зевс и скитска краљица Хестија. А уместо да ти пошаљем на дар земљу и воду, ја ћу ти послати такве поклоне какве ти заслужујеш. А то што кажеш да си ми господар, скупо ћеш ми платити!'' (То је скитски начин изражавања.)
128) И гласник оде да јави то Дарију, а скитски краљеви; кад су чули да је било говора о ропству, страшно су се наљутили и одмах пошаљу ону војску која је била под командом Скопасида, а у чијем су се саставу налазиле и Сауромате, да дође у додир са Јонцима који су чували мост на Истру. Остали одлуче да више не вуку Персијанце за нос, него да их нападају, и то само за време пљачкања хране. И урадили су тако како су се договорили: нападали су Даријеву војску кад је ишла по жито. Скитска коњица је увек натеривала у бекство персијску, па је тада персијска коњица редовно бежала међу пешадију, која јој је увек притицала у помоћ. Кад год су Скити разбили коњицу, увек су се повлачили из страха пред пешадијом. Скити су вршили такве нападе и ноћу.
129) Споменућу једну врло чудновату појаву, која је Персијанцима ишла на руку а Скитима отежавала нападе на Даријеве положаје; то је њакање магараца и изглед мазги. Као што сам већ раније објаснио, у Скитији се, наиме, не гаје ни мазге ни магарци. Дакле, у целој Скитији због велике хладноће нема уопште ниједног магарца и ниједне мазге. Својим њакањем поплаше магарци скитску коњицу, а често и за време јуриша на Персијанце, чим коњи чују њакање магараца, они од страха окрену натраг и од чуда наћуле уши, јер раније нису никад чули такво њакање нити су видели такву животињу. И то је смањивало ратне успехе Скита.
130) Кад год би Скити приметили да су Персијанци узнемирени, а да би их дуже задржали у својој земљи и да би их, кад не буду имали оно што им је за живот најпотребније, довели у, још већу невољу, они учине ово: оставе, наиме, један део својих пастира са стоком у земљи, а они се повуку у другу земљу. Персијанци би дошли и покупили стоку, па би се, тако снабдевени, мало охрабрили.
131) Кад се то више пута поновило, нашао се Дарије поново у великој оскудици, па кад су скитски краљеви за то сазнали, пошаљу му гласника да му однесе на поклон птицу, миша, жабу и пет стрела. Персијанци су запитали доносиоца шта ти дарови значе, а овај им је рекао да му је само то наређено да преда дарове и да се сместа врати натраг; додао је још и то препоручујући Персијанцима да, ако имају памети, мало размисле, па ће и сами закључити шта ти дарови значе. Чувши то, Персијанци су нагађали шта би то требало да значи.
132) Дарије је мислио да му се Скити покоравају и да му предају земљу и воду, пошто је поклоне овако протумачио: миш живи у земљи и храни се њеним плодовима као и човек; жаба живи у води, а птица је врло слична коњу, док су им стреле одбрана коју му предају у знак покорности. То је било Даријево мишљење, док је Гобрије, један од оне седморице што су збацили мага, био сасвим другог мишљења, и он је овако протумачио ове дарове:
''Персијанци, ако се не претворите у птице и не дигнете се под небо, или, као мишеви, не сакријете се у земљу, или, као жабе, не скочите у воду, нећете се вратити кући, него ћемо вас побити овим стрелама.''
Тако су Персијанци протумачили ове дарове
133) А она скитска војска којој је раније било наређено да држи положаје на Меотском језеру, дође на Истар и ступи у преговоре с Јонцима. Када је стигла до моста, изјаве Јонцима ово:
''Људи Јонци, долазимо да и вама донесемо слободу, ако будете хтели да нас послушате. Чули смо, наиме, да вам је Дарије наредио да само шездесет дана чувате мост, па ако се он за то време не врати, да се разиђете својим кућама. Ако то сад учините, нећете се замерити ни њему, а ни нама. Сачекајте да прођу назначени дани, па се разиђите.''
Кад су Јонци обећали да ће тако и учинити, они се одмах што брже врате.
134) Пославши Дарију дарове, построје остали Скити пешадију и коњицу против Дарија са намером да ступе с њим у борбу. Док су се они постројавали, искочи пред њих један зец, а они, чим су га спазили, почну сви да га јуре. Кад је међу Скитима настала јурњава и велика граја, запита Дарије шта та граја код непријатеља треба да значи, а кад је чуо да јуре зеца, рече својим доглавницима с којима је обично разговарао и о другим стварима:
''Ови нас људи потпуно презиру, и сад ми је тек јасно да је Гобрије правилно протумачио скитске дарове. Зато нам у таквим приликама сада, када је и мени постало све јасно, не преостаје ништа друго него да донесемо једну мудру одлуку како да се са што мање губитака повучемо и вратимо кући.''
На то изјави Гобрије:
''Краљу, ја сам и раније чуо за тешкоће ратовања с овим народом, а сад сам се на лицу места у то и уверио, пошто видим да се они с нама играју као мачка с мишем. Ја, дакле, предлажем да, чим се смркне, као и обично, наложимо ватре, па да најслабије војнике, који нису у стању да издрже велике напоре, преваримо и овде оставимо, те да привежемо све магарце, па да се одавде изгубимо пре него што Скити стигну на Истар и поруше мост, или пре него што Јонци донесу неку одлуку која би нас могла да упропасти.''
Дарије се кришом повлачи
135) Гобрије му то предложи и Дарије пристане на тај предлог, па чим је пала ноћ, он по њему и поступи. Изнемогле војнике и све чији губитак није представљао неку велику штету остави на том месту (у логору) и привеже све магарце. И магарце и изнемогле војнике оставио је ради тога: магарце да би њакањем надали дреку, а изнемогле људе због изнемоглости, изговарајући се сигурно да намерава са оним делом здравих војника да нападне на Ските, док би дужност ових изнемоглих била да за то време бране логор. Када је издао наређење овима које је ту оставио и чим је запалио ватре, почне Дарије наврат-нанос да се повлачи с војском према Истру. Магарци пак, пошто су после одласка војске остали сами, почну још много више да њачу, а кад су Скити чули њихово њакање, мислили су да су Персијанци сигурно још ту.
Скити прогоне Персијанце
136) Кад је свануло и кад су остављени војници у логору приметили да их је Дарије преварио, дигну пред Скитима руке увис и кажу им шта се десило. Чим су ови то чули, сједине брже-боље обе скитске војске, ону у којој су били Сауромате и ону другу, у којој су се налазили Гелони и Будини, и крену у потеру за Персијанцима право на Истар. Пошто се персијска војска састојала углавном од пешадије и није познавала путеве, јер нису били ни изграђени, а Скити су били на коњима и знали су најпрече путеве, то су се они мимоишли, те су Скити много пре стигли до моста него Персијанци. Кад су видели да Персијанци још нису били стигли, они изјаве Јонцима који су се налазили на бродовима:
''Јонци, сада је прошло ваших шездесет дана и ви не радите право што и даље ту остајете. Ако сте се досада из страха ту задржавали, а оно бар сад порушите мост и идите весело кући слободни, али знајте да имате да захвалите боговима и Скитима за своју слободу. А вашег ранијег господара ћемо ми већ научити памети да неће више никад ни помислити да поведе војску против некога.''
137) У вези с тим Јонци су се договарали шта да учине. Атињанин Милтијад, као заповедник и тиранин на Хелеспонтском Херзонесу, био је мишљења да треба послушати Ските и ослободити Јонију, а Хистијеј из Милета био је супротног мишљења и изјавио је да сваки од њих влада у свом месту захваљујући баш Даријевој помоћи и да, кад би се ослободили Даријеве власти, ни он сам у Милету и нико од њих не би био у стању игде да влада, јер сваки ће град више волети демократију него тиранију. Чим је Хистијеј изнео своје мишљење, сместа му се прикључе и остали, чак и они који су раније били за Милтијадов предлог.
138) Ту на том договору били су, између осталих, присутни ови тирани, који су код Дарија уживали велики углед: хелеспонтски тиранин Дафнид из Абида, Хипокло из Лампсака, Херофант с Пара, Метродор с Проконеза, Аристагора из Кизика, Аристонт из Бизанта; то су били тирани с Хелеспонта, а из Јоније су били: Стратид с Хија, Еак са Сама, Лаодамант из Фокеје и Хистијеј из Милета, који је изнео предлог супротан Милтијадову. Од Еолаца је присуствовао само један човек, Аристагора из Киме.
139) Кад су се, дакле, ови сложили са Хистијејевим предлогом, одлуче да и изврше оно што су ту закључили: порушити онај део моста који се налазио на скитској страни, и то само толико колико може стрела да добаци, да би изгледало да нешто раде, иако у ствари не би ништа радили; а и да Скити не би покушали (и хтели) да силом пређу Истар преко моста, па су се били припремили да кажу, кад буду рушили мост са скитске стране, да ће све урадити што год Скити зажеле. То су накнадно одлучили и додали првобитном предлогу, а затим је, у име свих, узео реч Хистијеј и рекао:
''Људи Скити, ваш савет је користан и долази нам у прави час. Ви нам показујете прави пут и наша ће дужност бити да вас свесрдно послушамо. Јер, како видите, ми рушимо мост и имамо жарку жељу да будемо слободни. Док ми рушимо мост, ви имате времена да их потражите и, кад их нађете, да им платите за све неправде које су и вама и нама нанели, и то онако како су и заслужили.''
140) Скити и по други пут поверују Јонцима да им ови говоре истину и упуте се да траже Персијанце, те пођу погрешним путем и не нађу их. За то су били криви сами Скити што су уништили сву пашу за коње и што су затрпали све бунаре. Да нису то урадили, могли би лако, кад год би хтели, да нађу Персијанце, а овако су мислећи да су најбоље урадили, јако погрешили. Сада Скити пођу кроз оне области своје земље у којима је било у изобиљу паше за коње и доста бунара, па почну да траже своје непријатеље, мислећи да ће се и они повлачити кроз такве пределе. Али Персијанци су се држали свог ранијег трага и по њему су једва успели да дођу до моста. Међутим, пошто су до моста стигли ноћу и наишли га разрушеног, обузео их је велики страх и мислили су да су их Јонци изневерили.
141) У Даријевој пратњи налазио се један Египћанин, који је био невероватно грлат. Овоме је Дарије наредио да стане на обалу Истра и да викне Хистијеја Милећанина. А овај то и учини, па кад је Хистијеј чуо, доплови одмах на први позив са свима бродовима, поправи мост и омогући целој војсци да пређе преко њега.
142) И тако Персијанци умакну, а Скити, тражећи Персијанце, и по други пут их не нађу. И од тог времена Скити мисле да су Јонци, док су слободни, најгори људи и највеће кукавице на свету, а кад падну у ропство кажу за њих да су најпослушнији и најпитомији робови. Ето, толико Скити презиру Јонце.
Даријев повратак у Азију. Мегабаз остаје
143) Дарије прође кроз Тракију и дође у Херзонески Сест, а оданде пређе сам са флотом у Азију, док је у Европи оставио за војсковођу Персијанца Мегабаза, коме је раније у једној својој изјави пред Персијанцима дао велико одликовање. Кад је, наиме, једном Дарије пошао да једе нареве, па чим је ољуштио први нар, запита га његов брат Артабан чега би желео да има, толико колико има семенки у нару. Дарије му тада одговори да би волео више да има толико Мегабаза, него да покори Хеладу. То је о њему рекао и одликовао га у Персији, а сада га је поставио за команданта своје војске, која је бројала осамдесет хиљада људи.
144) Овај исти Мегабаз оставио је међу становницима Хелеспонта о себи трајну успомену овом својом примедбом. Он је, боравећи у Бизанту, чуо да су се седамнаест година пре Бизантинаца били тамо населили Калхедонци, па је, дознавши то, рекао да су Калхедонци у то време били сигурно слепи, јер иначе како би, уместо лепшег предела, који им је стајао на расположењу, изабрали ружнији предео, да нису били слепи. И тако је овај Мегабаз постављен за команданта у области Хелеспонта и покорио је све народе који нису хтели да признају персијску власт. Тако је он радио.
Оснивање Кирене.
145) У исто време док је он то радио, десио се један други велики поход на Либију, о чијим узроцима ћу касније опширније причати, али ћу пре тога да испричам ово. Пелазги, који су извршили отмицу атинских жена из Браурона, протерају потомке Аргонаута са Лемна, те ови одатле отплове у Лакедемон и, задржавајући се на Тајгету, запале ватру. Видевши то, Спартанци пошаљу гласнике да би дознали ко су и откуда су. Кад их је гласник запитао, они му одговоре да су Минијци, да су унуци Аргонаута који су се задржавали на Лемну и тамо њих изродили. Кад су Спартанци чули причу о пореклу Минијаца, пошаљу им поново гласника и запитају их са каквом су намером дошли у ову земљу и зашто су запалили ватру. Ови им кажу да су их Пелазги протерали и да се они сад враћају у земљу својих прадедова, јер сматрају да на то имају потпуно право, па их замоле да их приме и да им даду једнака права, те да им доделе земљу. Спартанци Минијце радо приме и одобре им да се населе где сами желе. На то су били подстакнути нарочито тиме што су на броду Арго били и Тиндариди. Примивши, дакле, Минијце у своју земљу, даду им земљу и поделе их међу племена. Ови се одмах пожене, а жене које су довели са собом са Лемна удали су за друге.
146) Није прошло много времена од њихова доласка, а Минијци се осиле и почну захтевати да им се да да могу бити краљеви, а чинили су и друге глупости. Спартанци одлуче да их побију, те их похапсе и баце у тамницу. Смртну казну над осуђеницима извршују ноћу, а никако дању. Кад су хтели да их погубе, жене тих Минијаца, које су биле родом из Спарте и кћери најугледнијих Спартанаца, замоле да их пусте у тамницу да се свака разговара са својим мужем. Ови им то одобре, и не слутећи да ће им оне подвалити. Наиме, чим су ушле у тамницу, учине ово: скину са себе све своје одело и даду га мужевима, а оне обуку њихово одело. Тако Минијци обуку женско одело и, уместо жена, изађу из тамнице, па тако побегну и нађу се поново на Тајгету.
147) У исто ово време из Спарте је хтео да се исели Терат, Аутезионов син, унук Тисаменов, праунук Терсандров и далеки Полиников потомак. Овај Терат водио је порекло од Кадма и био је ујак Аристодемових синова, Еуристена и Прокла. Док су ови били деца, био је Терат, као њихов
скрбник, краљ у Спарти. А кад су му нећаци одрасли и кад су преузели власт, Терат се није мотао, пошто је и сам окусио драж власти, да помири с тим да се покорава другима, па је изјавио да неће више остати у Спарти, него ће бродом отпловити својим рођацима. А на садашњем острву Тери, које се раније звало Калиста, има и сада потомака Мемблиара, сина Пекилеја Феничанина. Агеноров син Кадмо се, наиме, тражећи Европу, искрцао на острву које се сада зове Тера, и тамо је (да ли зато што му се то острво допало, или из других разлога) оставио известан број Феничана, а међу њима и свог рођака Мемблиара. Ови су живели на такозваном острву Калисти, пре него што је Терат тамо дошао из Спарте, пуних осам поколења.
148) Терат је одлучио да се досели међу ове с људима из разних племена, а приликом насељавања није имао намеру да их одатле протера, него да живи с њима у пријатељству. Кад су Минијци побегли из тамнице и налазили се на Тајгету, а пошто су се Спартанци спремали да их побију, молио је Терат да их не убијају и узео је на себе да их изведе из земље. Пошто су се Спартанци сложили с тим предлогом, он отплови на три ратне лађе с три реда весала Мемблијаровим потомцима, али није повео са собом све Минијце, него само један мали број. Већина њих нападну на Парореете и Кауконце, протерају их из земље, а они се поделе на шест племена и после тога оснују тамо ове градове: Лепреј, Макист, Фриксе, Пирг, Епиј и Нудиј. Већину ових градова порушили су у моје време Елејци. А то острво добило је по оснивачу име Тера.
149) Али његов син није хтео да пође с њим, и због тога Терат изјави да га оставља као овцу међу вуцима; по тој речи младић је и добио име Еолик, ''овчарски вук'', и оно му је и остало. Еолику се роди син Егеј, по коме су добили име Егиде, једно велико племе у Спарти. Људима из тог племена нису остајала деца у животу, па су по наговору пророчишта Еринијама Лаја и Едипа подигли храм. И од тада су на Тери остајала у животу и њихова деца и деца њихових потомака.
Историја Кирене
150) Све дотле се Спартанци и становници Тере слажу у погледу ове приче, а после тога причају о томе само становници Тере, који кажу да се после тога дешавало ово: Есанијев син Грин, један потомак овог Терата и краљ острва Тере, дошао је у Делфе и донео из свог града хекатомбу, тј. велику свечану жртву. С њим су пошли и други становници Тере, а међу њима и Бат, син Полимнестов, из минијске породице Еуфемида. За време прорицања краљу с Тере, Грину, Питија је, између осталог, саветовала да оснује један град у Либији. Овај јој одговори ово:
''Господе, ја сам већ прилично стар и тешко се крећем, па зато заповеди неком млађем да то изврши.''
Док је то изговарао он покаже прстом на Бата. Тиме се то тада и завршило, и кад су се вратили кући, нису ни спомињали пророчанство; а пошто нису знали ни где је ни каква је та земља Либија, нису се ни усудили да, за љубав нејасног пророчанства, шаљу колонисте.
151) Седам пуних година после тога није на Тери било кише, и на острву се посуши све дрвеће, сем једног. Кад су се због тога становници Тере обратили пророчишту, оно им опет предложи да оснују колонију у Либији. Пошто су били у невољи и нису знали како да се помогну, пошаљу изасланике на Крету да се распитају да ли је неко од Крећана или странаца путовао у Либију. На Крети пођу они од места до места док не стигну у град Итан и ту наиђу на неког ловца пурпурних шкољки, коме је било име Коробије. Он им изјави да га је једном бура одбацила у Либију, и то на острво Галатеју у Либији. С њим се погоде да за новац ступи у њихову службу и поведу га на Теру, а с Тере отплови прво известан мали број људи да разгледају прилике у Либији. Кад их је Коробије довео на Платеју, они га снабдеју храном за неколико месеци и оставе на острву, а сами се одмах врате на Теру да тамо поднесу извештај о острву.
152) Пошто су се ови задржали дуже времена него што су се договорили, остане Коробије потпуно без хране. Али ускоро после тога један самски брод, чији је власник био Колеј, кад је пловио за Египат, бура нанесе на ову Платеју, па кад су Самљани чули за Коробијеву невољу, обезбеде га храном за једну годину. Исти ови после тога исплове с острва на море и наставе да плове за Египат, али их захвати источни ветар. Пошто ветар није никако попуштао, они прођу кроз хераклове стубове и дођу, по божјој вољи, у Тартес. То је у то време било још слабо посећено тржиште, тако да су, колико се ја сећам, кад су се вратили боље прошли и више зарадили него остали Хелени, сем, разуме се, Сострата, Лаодамантова сина, из Егине, јер њему не може нико да конкурише. Самљани узму десетину од зараде, заправо шест талената, и направе један бронзани суд, сличан арголидском? крчагу, око чијег руба су биле урезане орловске главе. Поклонили су га Херином храму и испод њега ставили три клечећа колоса од бронзе, чија је висина износила седам лаката. Ти поклони су дали повода Кирењанима и становницима Тере да први пут ступе у пријатељске односе са Самљанима.
153) Кад су Терани оставили Коробија на острву и дошли на Теру, јаве да су заузели једно острво на обали Либије. Терани одлуче да од два брата, где их буде било, коцком одлуче кога ће послати из свих седам места, а да им буде вођа и краљ онај Бат. Послали су и две ратне лађе с педесет весала на Платеју.
154) Тако причају Терани, а скоро исто то причају и Киренци, само се никако не слажу с Теранима о Бату. Они, наиме, овако причају. Има на Крети град Оакс и у њему је био краљ Етеарх, који се после смрти своје жене поново ожени и доведе у кућу маћеху својој кћери, којој је било име Фронима. Ова маћеха је, чим је ушла у кућу решила да са Фронимом поступа као права маћеха, па је измишљала све и сва, само да би Фрониму злостављала, те је напослетку набеди да се одала неваљалству и увери мужа да је то тако. Овај поверује њеним лажима и смисли да тешко казни кћер. У то време у Оаксу се налазио Темисонт, трговац с Тере. Са овим се Етеарх спријатељи и затражи од њега да му обећа да ће му учинити све што га овај замоли. Кад му је овај то обећао, Етеарх доведе своју кћер, преда је Темисонту и замоли га да је поведе са собом и да је уз пут баци у море. Темисонт се наљутио због преваре и измамљеног обећања, раскине с њим пријатељство и уради овако. Узме девојку са собом и отплови, па кад је био на отвореном мору, он се реши да изврши обећање које је дао Етеарху, те веже ужетом девојку, спусти је у море, па је онда поново извуче на брод и с њом отплови у Теру.
Бат и борбе Кирењана
155) Тамо је узме за хетеру један угледан Теранин, по имену Полимнест. После извесног времена она роди једно мутаво мушко дете, коме да, према тврђењу Терана и Кирењана, име Бат. А ја мислим да му је морала дати друго име. Име Бат могао је да добије тек касније, кад је дошао у Либију, а наденуло му га је пророчиште у Делфима, и то по части и краљевском достојанству које је тада имао, јер се код Либљана ''краљ'' каже ''батос''. Мислим да му је Питија зато и проговорила на либијском језику кад му је прорицала, јер је знала да ће он бити краљ у Либији. Кад је одрастао, дође он у Делфе да пита у вези са својим муцањем. Питија му је овако одговорила:
''Рад гласа долазиш., Бате, а господ Аполон тебе,
Оснивач државе да будеш, у Либију сточарску шаље."
А то је као да му је на хеленском језику казала:
''Краљу, долазиш ми у вези с муцањем.''
Али јој он одговори:
''Господе боже, долазим к теби да те питам о моме муцању, а ти ми дајеш немогући одговор и наређујеш ми да оснивам колонију у Либији! Како да то урадим и где су ми потребни људи?''
И после тих речи Питија није пристала да му на то одговори, него му одговори као и раније, те је Бат напусти и оде натраг у Теру.
156) После тога био је опет и он сам, а и Терани, у великој невољи. Пошто нису знали због чега су доспели у такву невољу, пошаљу Терани поново изасланике у Делфе да питају зашто их је снашла несрећа. Питија им поново изјави да би им било боље кад би пошли са Батом у Кирену у Либији и кад би тамо основали колонију. После тога Терани пошаљу Бата са колонистима на две лађе с педесет весала. Тада ови отплове за Либију, па пошто нису знали шта онде треба да раде, врате се натраг у Теру. Али их Терани не приме и не дозволе им да се искрцају, него им заповеде да се поново врате у Либију. И ови буду приморани да се врате, те оснују колонију на острву близу либијске обале, које се, како смо већ споменули, звало Платеја. Прича се да је то острво било велико као садашњи град Кирена.
157) Ту су живели две године, па пошто им ни ту није ишло набоље, оставе једног између себе на острву, а остали отплове у Делфе, па кад су стигли, опет запитају пророчиште, рекавши му да су се настанили у Либији и да им прилике нцкако не иду набоље. Питија им на то одговори:
''Кад би ти Либију сточарску од мене боље познаво,
Ногом не ставши на њу, док је ја прођох давно,
Никада пристао не бих дивит се мудрости твојој.''
Чувши то, Бат и његова пратња отплове натраг на острво, јер их бог неће престати да шаље да оснују колонију пре него што оду у саму Либију. Кад су дошли на острво, укрцају и оног једног што су га тамо оставили, и оснују колонију на обали саме Либије, прекопута острва, у пределу који се звао Азирис, а који је био с две стране окружен дивним шумама и поред којег је текла једна река.
158) У том пределу живели су пуних шест година а седме године наговоре их Либијци да га напусте и да се населе у још лепшим пределима. И Либијци су их водили на запад; а да Хелени не би видели заиста најлепше пределе кад буду кроз њих пролазили, удесе ови време путовања и проведу их ноћу кроз тај крај. Тај предео се зове Ираса. Кад су их довели до једног извора, за који су тврдили да је посвећен Аполону, они им ово саопште:
''Хелени, ви треба овде да се населите, јер ту падају обилне кише.''
159) За време оснивача Бата, који је владао око четрдесет година, и за шеснаестогодишње владе његова сина Аркесилаја, број Кирењана је био исти онолики колики и кад су се населили, а за време владе трећег краља Бата, који је имао надимак ''Срећни'', позове Питија, приликом једног свог прорицања, све Хелене да отплове у Либију и да се населе у Кирени. Позвали су их сами Кирењани и понудили им да им доделе земљу. Пророчанство је овако гласило:
''Ко после поделе земље у предрагу Либију дође,
Кајат се тада, кажем вам, сигурно он ће.''
Зато се јако повећао број становника у Кирени, и они отму од суседних Либијаца велику количину земље, а њихов краљ, по имену Адикран, због отете земље и због неправде коју су му нанели Киренци, пошаље изасланике у Египат и призна врховну власт краља Априје. Овај позове под заставу многе Египћане и пошаље велику војску на Кирену. Кирењани пођу са војском у покрајину Ирасу, сукобе се са Египћанима код извора Тестиса и ту их до ноге потуку. Пошто Египћани дотада нису имали прилике да се огледају са Хеленима, они их потцене и буду тако потучени, да их се само мали број вратио у Египат. Због тога су Египћани били тако огорчени на Априју да су се побунили против њега.
Батов син Аркесилај
160) Овај Бат имао је сина Аркесилаја, који је још у почетку своје владе био у завади са својом браћом, па су га ови оставили и отишли у један други предео Либије и тамо су само за себе основали град, који је тада назван Барка, и то му је име остало. И док су они оснивали овај град, наговоре Либијце да се побуне против Кирењана. Али тада Аркесилај поведе војску против побуњених Либијаца, који су им пришли, и против саме браће, као организатора побуне. Али Либијци из страха од њега побегну даље на исток у Либију. Аркесилај их је, међутим, гонио у стопу све до Леукона у Либији, где су Либијци одлучили да приме битку с њим. У бици потуку Кирењане тако да је ту погинуло седам хиљада киренских оклопника. После тога пораза разболи се Аркесилај и за време лечења удави га брат Леарх, а Леарха убије на превару Аркесилајева жена, којој је било име Ерикса.
161) Аркесилаја наследи његов син Бат, који је био богаљ и није могао да се држи на ногама. После ове тешке несреће пошаљу Кирењани изасланике у Делфе да питају шта да раде па да се од те несреће опораве. Питија им саветује да доведу судију из Мантинеје у Аркадији. И Кирењани ове замоле, а Мантинејци им даду једног од најугледнијих својих грађана, коме је било име Демонакт. Дошавши у Кирену и упознавши се с тамошњим приликама, овај човек подели целокупно становништво у три филе, и то овако: направи једну филу од Терана и њихових суседа, у другу одреди Пелопонежане и Крићане, а у трећу смести све острвљане; затим одреди један део поседа краљу Бату и свештенству, а сву осталу земљу, коју су раније поседовали краљеви, прогласи за заједничку државну својину.
162) То је све остало на снази и тога су се придржавали за време краља Бата, а за време његова сина Аркесилаја дошло је до велике борбе око краљевих права и части. Аркесилај, син ћопавог Бата и Феретиме, изјави, наиме, да не признаје реформе које је завео Демонакт из Мантинеје, и затражи да му се даду сва права која су и његови преци имали. У сукобима до којих је због тога дошло он буде побеђен и побегне на Сам, а мајка му побегне у Саламину, на острво Кипар. У Саламини је владао тада краљ Еуелтонт, који је поклонио Делфима кадионицу коју вреди видети, а која се налази у Коринтској ризници. Дошавши к њему, Феретима га замоли да јој да војску помоћу које би се вратила у Кирену. Еуелтонт би јој све пре дао само не војску. А она прими све што јој је он дао и изјави да је све то лепо и красно, али би лепше било да јој да војску за коју га је и молила. Пошто је она то говорила приликом примања сваког поклона, Еуелтонт јој на крају пошаље на поклон једно златно вретено и преслицу са вуном. А кад је Феретима опет то исто изјавила, Еуелтонт јој поручи да се женама дају такви поклони, а не војска.
163) Истовремено сакупљаше Аркесилај, који се тада налазио на Саму, све људе и обећа им да ће им поново поделити земљу. А кад се сакупила велика војска, пошаље он изасланике у Делфе и запита пророчиште како опет да се врати у своју земљу. Питија му пак овако одговори:
''Локсије дозвољава да вас четири Аркесилаја и четири Бата владате у Кирени за време осам поколења. Он вам саветује да ни не покушате дуже да владате. Ти буди миран кад се вратиш у своју земљу. Ако тамо нађеш пећ пуну лонаца, немој да их испечеш него их изнеси на ветар; а ако запалиш пећ и испечеш лонце, не иди у земљу око које тече вода, јер ћеш умрети и ти и твој најбољи бик.''
164) Тако је Питија одговорила Аркесилају, а он узме Самљане и врати се у Кирену, па кад је постао господар ситуације, није се више сећао пророчанства, већ све своје противнике који су га натерали да побегне изведе због тога пред суд. Једни од њих напусте заувек земљу, а оне који су му пали шака пошаље Аркесилај на Кипар да тамо буду погубљени. Њих спасу Книђани, у чију их је земљу бура била бацила, и пошаљу их у Теру. А неколико других Кирењана побегне у велику кулу која је била Агломахово приватно власништво, и Аркесилај нанесе око ње дрва и запали је. Прекасно се сетио да је пророчиште на то мислило кад му је Питија забранила да испече лонце које буде нашао у пећи, па је добровољно одустао да иде у Кирену, јер се бојао да ће умрети како је пророчиште предсказало и веровао је да је Кирена земља опкољена водом.
Био је ожењен једном својом рођаком, кћерком краља из Барке, коме је било име Алазир. Он дође к њему и кад су га становници Барке и неки бегунци из Кирене видели на тргу, навале на њега и убију и њега и таста му Алазира. Тако Аркесилај, било нехотице или намерно, није послушао наређење пророчишта и зато је платио својом главом.
165) И док је Аркесилај био у Барки где је настрадао својом кривицом, уживала је права и части свога сина његова мајка Феретима, која је владала, па је чак учествовала и на седницама скупштине. А кад је чула да јој је син погинуо у Барки, побегне и дође у Египат. Ту се, наиме, позивала на услуге које је Аркесилај учинио Кирову сину Камбизу, јер је овај исти Аркесилај предао Кирену Камбизу и плаћао му данак. Стигавши у Египат, Феретима клекне пред Аријанда и мољаше га да јој помогне, а при томе му је тврдила да јој је син погинуо зато што је био у пријатељству са Међанима.
166) А тај Аријанд је био постављен за управника Египта од стране Камбиза, па је касније платио главом што је хтео да буде једнак са Даријем. Пошто је видео и дознао да Дарије жели да остави иза себе једну успомену какву није оставио ниједан краљ, подражавао је овоме, док за то није скупо платио. Дарије је, наиме, дао да се искује новац од најчистијег злата које је могао да нађе, а Аријанд, намесник Египта, ковао је исти такав новац од сребра. И данданас је Аријандов сребрни новац најчистији. Кад је Дарије чуо да он то ради, оптужи га да се, тобоже, спрема да дигне побуну против њега и убије га.
167) Овај исти Аријанд сажали се на Феретиму и да јој сву египатску војску: и копнене снаге и флоту. За команданта копнене војске постави он Амазиса из Марафа, а за команданта флоте Бадра, пореклом из Пасаргаде. Пре него што је послао војску, Аријанд пошаље гласнике да се распита ко је убио Аркесилаја. Баркејци му кажу да су га они сами убили, јер им је нанео много зла. Чувши то, Аријанд пошаље војску са Феретимом. Али то је био само повод и изговор, док је, у ствари, послао војску, како ми изгледа, да покори Либијце. У Либији, наиме, има много народа од којих је само мали број признавао краљевску власт, док други нису хтели ни да чују за Дарија.
Народи Либије
168) Народи Либије овако су распоређени: почев од Египта, први су Адирмахиде, који имају већину обичаја као и Египћани, а одевају се као и остали Либијци. Жене им носе бронзане гривне око обе ноге, а кад за време чешљања нека од њих ухвати ваш, она је прегризе и баци. Они су једини у Либији који то раде, а и једини који нуде краљу девојке пред удају, и краљ први ноћива са оном која му се највише допадне и први је обљуби. Адирмахидска земља протеже се од Египта па све до луке која се зове Плин.
169) Са њима се граниче Гилигаме, који станују западније, све до острва Афродисијаде. У тој се земљи у средини налази и острво Платеја, на којој су се били населили Кирењани, а на обали се налазе луке Менелај и Азирис, где су такође становали Кирењани, а ту, такође, почиње да расте биљка силфијон, која се појављује од острва Платеје до Сиртског ушћа. Обичаји су им скоро исти као и код других Либијаца.
170) Западно од Гилигамеја налазе се Азбисте; они станују иза Кирене, али не избијају на море, јер поред мора станују Кирењани. Они се најрадије од свих Либијаца возе на четири коња и примају већином обичаје Кирењана и на њих се угледају.
171) Западно од Азбиста станују Аусхизе; они станују иза Барке и имају излаз на море код Еуесперида. У средини аусхијске земље станује мали народ Бакали; њихов предео простире се до мора код града Таухире, у области Барке. Ови имају исте обичаје као и Либијци из Кирене.
172) Западно од ових Аусхиза станује велики народ Насамонци. Ови у лето остављају своја стада на морској обали и одлазе у унутрашњост, у земљу Аугилу да беру датуле. Тамо, наиме, добро успевају и сваке године рађају палме. А кад нахватају скакаваца, осуше их на сунцу, истуцају, па то скувају у млеку и пију. Обично сваки има по више жена, и код њих влада слободна љубав. Када један од њих хоће да спава са неком женском, он поступа исто као и Масагети, тј. стави свој штап пред врата и извршује љубавни посао. Кад се жени неки Насамонац, онда је обичај да невеста прве ноћи општи са свима сватима редом. А сви они који су с њом општили дају јој поклоне које су донели од своје куће. А кад се заклињу и кад проричу, они раде ово: заклињу се најбољим људима, за које мисле да су били најбољи и најправеднији, и том приликом стављају руку на њихов гроб. А проричу одлазећи на гробове предака, па тамо, помоливши се, легну да спавају и верују у оно шта тамо сањају. А кад хоће да се братиме, онда дају један другом да пију из шака. Ако немају шта друго да пију, узимају са земље прашину и лижу је.
173) Суседи Насамонаца били су Псили. Они су изумирали на овај начин: југо им је осушио цистерне с водом и у целој њиховој земљи у области Сирта није уопште било воде. Они одлуче да заједно с војском крену према југу (причам само оно што сам чуо од Либијаца), па кад су дошли у пустињу, дуне југ и затрпа их песком. После њихове погибије поседну њихову земљу Насамонци.
174) Даље према југу од ових, у пределу где живе дивље звери, станују Гараманти, који беже од страних људи и живе сасвим сами, те немају никаквог оружја и не знају да се бране.
175) Ови станују на југу од Насамонаца, а на западу поред мора налазе се Маке, који пуштају перчин, и то тако да им у средини коса расте, а с обе стране шишају се до главе. У рат иду са штитовима од нојеве коже. Кроз њихову земљу тече река Кинипс, која извире испод такозваног Харитског брда и улива се у море. Ово Харитско брдо покривено је густом шумом, док у целој осталој Либији, коју смо досад описивали, нема ни трага од шуме. То место удаљено је од мора две стотине стадија.
176) С Макима се граниче Гиндани, чије жене носе многе кожне гривне око зглавака, и то, како се прича, из тог разлога што, кад год имају сношај с мушкарцима, вежу себи по једну гривну око зглавака. А она која их има највише, важи као најбоља, јер је имала највише љубавника.
177) А од земље ових Гиндана пружа се у море полуострво где станују Лотофаги, који се хране само лотосовим плодом. Тај лотосов плод велик је као плод тришље (масиксовог стабла), а сладак је скоро као и датула. Лотофази праве од тог плода и вино.
178) Са Лотофазима граниче се на морској обали Махлије, који се такође хране лотосом, али мање од оних које смо малопре споменули. Област им се пружа све до велике реке којој је име Тритон, а која се улива у велико Тритонидско језеро. У овом мору налази се острво које се зове Фла. Прича се да су се на то острво, по наредби пророчишта, доселили Спартанци.
179) Али постоји још и ова прича. Кад је Јазон под Пелионом саградио лађу ''Арго'' и натоварио на њу поред хекатомбе и бронзани троножац, отпловио је око Пелопонеза са намером да оде у Делфе. Кад је био у Малијском заливу, ухвати га бура и однесе у Либију и, пре него што је видео копно, он доспе у плићаке и насуче се у Тритонском мору. Кад није знао како да се извуче из те неприлике, прича се да му је дошао сам бог Тритон и замолио га да му даде онај троножац, па му обећа да ће му показати пут и да ће их пустити здраве и читаве. Кад му је Јазон испунио жељу, Тритон им покаже пут из плићака, а трјоножац постави у свој храм, седне на њега и почне да прориче, па је Јазону и његовим друговима прорекао шта ће се тамо десити. Ако, наиме, неки од потомака ових јунака који су са њим путовали на ''Аргу'' узме и однесе троножац, мораће да дође до оснивања сто хеленских градова на обалама Тритонског мора. Кад су суседни Либијци то чули, они сакрију троножац.
180) Поред ових Махлија налазе се Аузи. Ови и Махлијци станују око Тритонског мора, а границу између њих чини река Тритон. Махлијци пуштају косу да им расте остраг, а Аусејци напред. На годишњим светковинама у част богиње Атене поделе им се девојке у два табора и боре се између себе штаповима и камењем, а то је, кажу, обичај примљен од предака у част једног домаћег божанства које ми називамо Атена. А девојке које подлегну ранама називају лажним девицама. Пре него што их пусте у борбу, обично све заједно ураде ово: ону која је те године најлепша, украсе коринтским шлемом и пуном хеленском ратном спремом, те је у колима возе око мора. Чиме су раније украшавали девојку, пре него што су се тамо населили Хелени, нисам у стању да дознам; вероватно египатским оружјем, јер верујем да су и шлем и штит у Хеладу дошли из Египта. Они пак кажу да је Атена кћи Посидона и Тритониде, и да се она увредила на свог оца и предала се Зевсу, а овај је онда узео под своје. Ето, они тако причају.
И код њих влада заједница жена, а бракове уопште не склапају, него се паре као стока. А кад жена роди мушко дете, онда се после три месеца састају мушкарци и проглашују за оца оног на кога дете личе.
О номадским народима
181) Овде је било говора о либијским сточарима на морској обали, а даље иза њих, дубље у унутрашњости, налази се либијска област дивљих звери, а иза ове се, од египатске Тебе до Хераклових стубова, пружа пешчана узвишица. У овој пустињи наилази се, отприлике на сваких десет дана хода, на брежуљцима на велике блокове соли, а на врху сваког брежуљка избија из те соли хладна и слатка вода, и у том пределу, дубоко у пустињи и даље од предела дивљих звери, станују људи, а први становници после десет дана хода из Тебе су Амоњани код којих се налази храм Тебанског Зевса. А кип Зевса у Теби има, наиме, како сам већ раније рекао, овнујску главу. А код њих има још један извор, који је ујутру врућ, око десет сати се мало охлади, а у подне се баш јако охлади. У то време заливају они своје усеве. После подне хладноћа воде се смањује све до заласка сунца, кад вода постане сасвим врућа. До поноћи вода се и даље загрева, а тада кључа и ври; а од поноћи до зоре она се полако хлади. Ово се зове сунчев извор.
182) Иза Амоњана, опет, после десет дана хода преко пешчаних спрудова, налази се други брежуљак, сличан оном код Амоњана, па и вода и становници око њега. Та се земља зове Аугила, и у њу долазе Насамонци да беру датуле.
183) Иза Аугила, опет после десет дана хода, долази се на други брежуљак од соли, и на воду, и на многе родне палме, као и у оним другим пределима. И ту станују људи, који се зову Гараманти, а то је јако велики народ; ови носе земљу на со и онде сеју усеве. Одатле је најкраћи пут до Лотофага, који су удаљени од њих тридесет дана хода. Код њих се налазе и говеда која унатрашке пасу. Унатрашке пасу због тога што им рогови расту спреда надоле, и за време паше крећу се унатраг, јер не могу да се крећу напред, пошто им се тада рогови забоду у земљу. Иначе се не разликују од осталих говеда, само им је кожа јака и дебела. Ови Гараманти иду у лов на Етиопљане, који живе по пећинама, и то на колима са четири коња. Ови пећински Етиопљани су, колико сам уопште могао из прича да дознам, најбржи тркачи на свету. Ови пећински људи хране се змијама и гуштерима и другим гмизавцима. Не служе се говором као остали људи, него циче и креште као слепи мишеви.
184) Иза Гараманта, после даљих десет дана хода, налази се опет један брежуљак од соли и вода; и око њега станују људи, који се зову Атаранти, и то су, по мом мишљењу, једини људи на свету који немају своје име. Они се сви заједно зову Атаранти, а једини су, колико нам је познато, од људи који немају својих имена. Они псују сунце кад се попне високо изнад њих и говоре му свакојаке ружне речи, што оно све испржи, и људе и поља. Опет после десет дана хода налази се поново један брежуљак од соли и вода, и око њега исто тако станују људи. Овај брежуљак од соли налази се поред планине која се зове Атлас. Ова планина је уска и са свих страна округла, и причају да је толико висока да јој се врхови не могу ни да виде, јер су увек, и зими и лети, обавијени маглом и облацима. Тамошњи становници причају да су то небески стубови, и да су они добили своје име по тој планини, јер се зову Атланти. За њих се каже да не једу ниједну животињу и да ништа не сањају.
Пешчани спрудови и њихови становници
185) Још сам до планине Атласа могао да наведем имена становника пешчаних узвишица, али даље иза Атласа не знам како се зову. Пешчани спруд се протеже све до Хераклових стубова, и даље. И у њој се после сваких десет дана хода долази до једног рудника соли, где живе људи, и сви редом праве куће од блокова соли. У овом делу Либије, наиме, већ не пада киша, јер зидови од соли не би могли издржати и остати кад би падала киша. Со која се тамо вади час је бела, час црвенкаста. Даље у унутрашњости копна, иза пустиње на југу, земља је потпуно ненастањена и нема тамо ни воде, ни животиња, ни дрвећа, ни кише, па чак ни росе.
О другим народима Либије и њиховом животу
186) И тако од Египта до Тритонског мора живе либијски сточари, који се хране месом и пију млеко, а не једу кравље месо из истих разлога из којих га ни Египћани не једу, па чак не одгајају ни свиње. И у Кирени жене сматрају за грех да једу кравље месо због египатске богиње Изиде, и у њену част посте и приређују светковине. А жене из Барке не једу ни кравље месо ни свињетину.
187) Тамо је тако, а на западу од Тритонског мора не баве се Либијци више сточарством и имају сасвим друкчије обичаје, па ни са децом не раде оно што имају обичај да раде сточари. Либијски сточари — не могу да кажем да ли сви, али у сваком случају многи од њих — раде ово: кад им деца наврше четири године, спаљују им на темену, а неки и на слепоочницама, жиле масном, неопраном овчијом вуном, а то чине ради тога да им никад не нашкоди гној, који непрекидно цури из главе, па због тога и тврде за себе да су најздравији. И заиста, колико ја знам, Либијци су најздравији људи на свету. А да ли су баш због тога тако здрави, нисам у стању да тврдим. Кад деца за време тога печења добију грчеве, и против тога имају они један лек: попрскају их јарчијом мокраћом и грч их одмах прође. Износим само оно што причају сами Либијци.
188) Приношење жртава изгледа код сточара овако. Прво одсеку животињи одређеној за жртву парче уха и бацају га преко куће, а онда јој заврну шију. Жртве приносе само сунцу и месецу. Њима приносе жртве сви Либијци, а они с обала Тритонског мора их приносе углавном Атени, а затим Тритону и Посидону.
189) А одело и штит на киповима Атениним примили су Хелени од либијских жена, само што је одећа либијских жена од коже и што им каишеви на штитовима нису змије, него су од коже, а све остало им је једнако. Па и само име већ доказује да је одело Паладиних кипова пореклом из Либије, јер либијске жене носе преко својих хаљина огртаче од глатке козје коже, који су црвено обојадисани, те су им Хелени по тим козјим кожама дали име ''егиде'' тј. ''штитови од козије коже''. Изгледа ми да је и поцикиваље жена за време приношења жртава најпре овде настало, јер је то код Либијки јако раширен обичај, и оне то јако лепо изводе. Хелени су, најзад, научили од Либијаца и да упрежу у кола четири коња.
190) Сточари у Либији сахрањују мртваце као и Хелени, сем Насамонаца. Ови их сахрањују у седећем положају, и, док болесник умире, пазе да умре у седећем положају, а не лежећи на леђима. Куће су им оплетене од асфодела и сите и могу се преносити. Ето, то су њихови обичаји.
191) Западно од реке Тритона већ се са Аусејцима граниче Либијци, који се баве земљорадњом и граде чврсте куће, а који се зову Максијци. Они пуштају косу на десној страни главе, а леву страну шишају, док се по телу мажу руменилом. Они тврде за себе да су потомци тројанских јунака. И овде, и даље на западу, има више шума и дивљих звери, него у пределу сточара, јер је на истоку Либије, где ови терају на пашу своја стада, земљиште равно и песковито све до реке Тритона, док је на западу земља земљорадника јако брдовита, обрасла шумом и има много звери. У њој има огромних змија, лавова, слонова, медведа, змија отровница, магараца с роговима, људи с псећим главама и, бар по тврђењу Либијаца, људи без главе, који имају очи на грудима, дивљих људи и дивљих жена, и многих других необичних и чудноватих животиња.
192) Тога свега нема код сточарских народа, али зато има других животиња, као: газела, срна, бизона, магараца, који немају рогова и који не сисају (и заиста, они то никад не раде), па антилопа, које су велике као говеда и од чијих рогова Феничани праве рачве на својим лирама, па либијских лисица, хијена, јежева, дивљих оваца, вукова, шакала, пантера, дивокоза, па копнених крокодила, дугачких до три лакта, а који су јако слични гуштерима, па нојева и малих змија с једним рогом. Поред тога, тамо има и таквих животиња које се налазе и у другим крајевима, али нема јелена ни дивљих свиња; јелена ни дивљих свиња нема уопште у Либији. Тамо има три врсте мишева: једни се зову двоношци, други зегеријес (то је либијска реч и значи на хеленском језику ''брежуљци''), а трећи се зову јежеви. Има тамо и ласица, које живе у грмовима силфијона и јако су сличне онима из Тартеса. То су, дакле, подаци које сам био у стању да нађем и да вам саопштим о животињама у пределима либијских сточара.
193) Са Максијцима се граниче Зауеки, чије жене за време рата терају борна кола.
194) Поред ових Зауека станују Гизанти, код којих пчеле дају много меда, а прича се да они сами праве још много више вештачког меда. И они се сви мажу руменилом и једу мајмуне, којих има јако много у тамошњим брдима.
Картагињани о другим народима
195) Картагињани причају да се прекопута њих налази једно острво, коме је име Кирауис, дугачко две стотине стадија, али врло уско и лако приступачно с копна, и на њему се налазе многи маслињаци и виногради. На том острву налази се једна бара, из чијег муља тамошње девојке ваде златни песак помоћу птичијег перја које је премазано смолом. Бележим и то онако како сам чуо, иако нисам сигуран да је то баш истина. А могло би и да буде истина. И сам сам у Закинту видео како се у једној бари вади смола из воде. Тамо има више таквих бара, од којих је највећа дугачка и широка седамдесет стопа, а дубока два хвата. У њу забоду једну мотку за коју при крају привежу миртину гранчицу, а затим извлаче на мирти смолу која мирише као асфалт, а много је боља од пијериске смоле. Смолу сипају у једну ископану јаму близу баре. А кад јаму напуне, ваде је из јаме и сипају у ћупове. А што год падне у бару, то оде испод земље у море које је удаљено од баре око четири стадија, и тамо изађе на површину воде. Тако и оно о острву крај либијске обале може да буде истина.
196) Картагињани причају и то да иза Хераклових стубова, у пределу који припада Либији, постоји земља на којој такође живе људи. Кад су Картагињани долазили к њима, износили су своју робу на копно и ређали је комад по комад; затим би се повукли на своје лађе и давали би знак димом. Кад би домороци видели дим, дошли би на обалу, остављали би злато за робу и опет би се удаљили. Тада би Картагињани дошли на обалу и видели, па кад би нашли да им је дата довољна количина злата за робу, узели би га и отишли; а кад би им било мало, поново би се вратили на лађе и чекали, а они би поново дошли и додали још злата, све док Картагињани не би били задовољни. Не дешава се да једни друге преваре. Тако нити Картагињани узимају злато пре него што за њега даду одговарајућу количину робе, а ни домороци не дирају у робу док Картагињани не узму злато.
197) То су народи Либије које сам могао да поменем по имену. Већина од њих ни онда, а ни данас, неће ни да чују за персијског краља. Хоћу још само да у вези са тим крајем света напоменем да у њему живе четири народа и, колико знам, ниједан више. Два од ових су од давнине становници те земље, док друга два нису. Староседеоци су Либијци, на северу, и Етиопљани, на југу, док су Феничани и Хелени дошљаци.
198) Што се тиче плодности, изгледа ми да се Либија не може ни упоредити ни са Европом ни с Азијом, изузев јединог Кинипа. Ова земља и река имају, наиме, једно те исто име. И ова земља је тако плодна и у њој успева пшеница као у најплоднијим земљама, и сасвим је друкчија од свих земаља Либије. Земља је црница, а обилује водом и не трпи од суше ни од претеране влаге. У том делу Либије падају кише. Тамо је принос жита исти као и у Бабилонији. Добро је и земљиште Еуесперида. Кад је најроднија година, у њој пшеница даје стоструки плод, док у Кинипу даје троструки.
199) Чудновато је да и у Киренској земљи, која је најбрдовитија од свих земаља сточарске Либије, има три жетве. Прво се жање и врше пшеница на обали. Кад се овде заврши са жетвом, тада почиње жетва у средини земље, у вишим пределима, такозваним брежуљцима, и тек онда кад се овде заврши, дозрева пшеница у највишим пределима, тако да последња жетва долази тек онда кад су прву већ појели и попили. И тако код Кирењана жетва траје осам месеци. Али о томе доста.
Персијанци освајају Барку. Феретимина освета
200) Кад су Феретимини савезници Персијанци, које је послао Аријанд из Египта, стигли у Барку, они опседну град и преко гласника затраже да им се издаду кривци за убиство Аркесилаја. Али пошто су сви учествовали у убиству, они одбију тај захтев. Онда су Египћани опседали Барку пуних девет месеци, па су копали подземне лагуме до тврђаве и жестоко су јуришали. Те лагуме проналазио је један ковач помоћу бронзаног штита, и то овако: ишао је са штитом између зидова града унаоколо и њиме додиривао земљу. Кад би штитом додирнуо тло испод кога се копало, штит би давао од себе звук; међутим, он кад би додирнуо тло испод кога се није копало, не би пуштао никаквог звука. Тада су Баркејци ископали лагуме који су били копани против њих, и поубијали Персијанце који су копали лагум. Ето, то је било откривено на тај начин, па су Баркејци одбијали све јурише.
201) Пошто су ту остали дуго времена и пошто је погинуо велики број и на једној и на другој страни, а нарочито велик број Персијанаца, командант пешадије Амазис смисли једно лукавство. Пошто је видео да силом не може заузети Барку (а да је може заузети једино на превару), он уради ово. Нареди да се ноћу ископа један широк јарак, па да се преко њега пруже танке даске, а по даскама поспе земља и да се то изједначи с осталим земљиштем. И чим је свануло, позове он Баркејце на дотовор и ови се радо одазову позиву, јер су желели да направе споразум с Персијанцима. И они закључе споразум изнад затрпаног јарка и закуну се на њега. Споразум је гласио:
''Док буде ове земље, дотле ће бити на снази и овај уговор.''
Баркејци су се обавезали да краљу плаћају незнатан данак, а Персијанци да више неће нападати на Баркејце. После склапања уговора и после заклетве поверују им Баркејци и почну да излазе из града, а и Персијанце да пуштају у град, који год је од њих то хтео; чак отворе и све градске капије. Међутим, Персијанци поломе покривене даске и утрче у тврђаву. Поломили су скривени мост због тога да не би погазили заклетву, пошто су се Баркејцима заклели да ће заклетва важити све дотле док буде постојала та земља. Пошто су порушили потајни мост на коме је била положена заклетва, нестало је и оне земље на коју су се заклели, и престала је да важи заклетва.
202) Кад су Персијанци предали Феретими окривљене Баркејце, она највеће кривце набије на колац око целог зида, а њиховим женама је одсекла дојке и обесила их је око градског зида. Остале Баркејце преда Персијанцима као ратне заробљенике, сем Батових потомака, и оних који нису били криви за убиство; овима Феретима преда град на управу.
203) Тако Персијанци заробе остале Баркејце и врате се натраг. А кад су дошли до Кирене, дозволе им Кирењани да могу проћи кроз њихов трад, јер им је пророчиште било тако наредило. Док је војска пролазила кроз град, командант флоте Бадреј нареди да се заузме град, али му не дозволи командант пешадије Амазис, пошто су они били послати само против Барке, а не и против других хеленских градова. Али кад су већ били прошли кроз град, и кад су се били улогорили на брду Ликејског Зевса, покају се што се нису дочепали Кирене, па покушају да поново прођу кроз град, али им Кирењани то не дозволе. А тада, иако није дошло до борбе, настане међу Персијанцима некаква паника, те побегну шездесет стадија и тек онда се зауставе. Док су ту логоровали, дође од Аријанда гласник са наређењем да се одмах врате. Тада замоле Кирењане да их опскрбе храном за пут, и ови их и опскрбе, па кад су примили храну, врате се у Египат. Али су их уз пут нападали Либијци и убијали су им војнике који су заостајали и били уморни од пута, да би им опљачкали одела и ради ратне спреме, и то су чинили све до самог Египта. Ова персијска војска није залазила дубље у Либију од Еуесперида.
204) А Баркејце које је одвео у ропство поведе са собом из Египта и одведе их пред краља. Дарије им даде једно село у Бактрији да се онде населе и они даду томе селу име Барка. И они станују у Бактрији све до мог времена.
205) А ни Феретима није добро завршила. Умрла је страшном смрћу чим се после освете над Баркејцима вратила у Египат: живу су је црви појели, јер богови омрзну људе који се претерано сурово свете. Толико о суровој и грозној освети Феретиме, кћерке Бата, над Баркејцима.
