КОМЕНТАРИ
Упутство за коришћење коментара:
Римски бројеви означују књиге, а арапски поглавља појединих књига. У овом делу понављају се често исти географски називи и имена историјских личности. Зато смо коментар давали тамо где смо се први пут сусрели са таквим именима или називима. Исто тако смо поступили и код објашњавања појединих мера и новчаних јединица, јер се и оне јављају на више места. Нисмо уопште коментарисали опште позната имена која се често јављају, као, например, Хелен, Хелада и сл.
Књига прва
КЛИЈА
Клија — свака књига овог Херодотовог дела носи име једне од муза, па је оно зато, према византијском граматичару Свиди (10. век н. е.), и носило име Музе, иако је било познатије под именом Историје. Подела дела према музама не потиче од самог Херодота, него је настала касније, вероватно још пре александријског времена (пре последње четвртине четвртог века пре н. е.). Мисли се да је подела извршена у знак поштовања према ненадмашном генију и омиљеном приповедачу Херодоту. Али та подела према музама прилично је незгодна, јер често раставља делове који чине органску целину, док, с друте стране, повезује оне који немају међу собом никакве органске везе. Познати хеленски писац Лукијан, из Самосате, (рођен око 120. год. н. е.) прича да је Херодот прочитао својих девет књига Историје пред слушаоцима у Олимпији, и да су одушевљени слушаоци дали делу симболично име Музе.
1
Херодот Халикарнашанин — носи то име по свом родном граду Халикарнасу, главном граду малоазијске покрајине Карије, који се данас зове Будрун. Ово је једини сигуран податак о Херодоту. Садашњи персијски учењаци — Херодот вероватно мисли овде на персијске аналисте, са којима је долазио у додир на свом путу кроз Персију, јер су персијски краљеви имали на свом двору писаре који су бележили све важније догађаје за време њихове владавине. И све што би ти аналисти забележили остављало би се у државну архиву.
Феничани — познаваоци звезда и чувени морнари, познати у целом старом свету као одлични трговци и проналазачи. Становали су у покрајини Феникији, на западној обали Мале Азије, прекопута Кипра, заправо од старог града Арада до горе Кармела, али се понекад сматрало да Феникија обухвата цело приморје до Газе. Сматрана је обично за део Сирије. Али тако су се звали и становници Картагине (Кархедона), Хипона и Утике, јер су били фенички исељеници.
Као добри морепловци и трговци Феничани су били посредници у размени материјалних и духовних добара између Азије, Европе и Африке. Имали су под својом контролом цело Средоземно море, док их из источног дела тог мора нису потпуно потиснули Хелени, под вођством Атињана, у првој половини петог века пре н. е. после сјајних хеленских победа над Персијанцима, а Римљани из западног дела, после разорења Картагине, 146. године пре н. е.
За Феничане се мисли да су проналазачи многих важних ствари, на пример стакла, прве гласовне азбуке итд.
Еритрејско море — Црвено море, а у ширем смислу Индијски океан са Арабијским и Персијским заливом.
Арг — на Пелопонезу, главни град у Арголиди, на реци Инаху, данашњи Арги.
Ија (Луталица), — кћи краља Инаха и Аргеје, лепа свештеница богиње Хере у Аргу. Због њених љубавних односа са Зевсом, љубоморна Хера је, за казну, претвори у краву и постави стооког Арга да је чува у једном микенском гају док је није ослободио Хермес, који је, по наређењу Зевса, убио Арга успававши га претходно својом свиралом и палицом.
По другом миту, убио га је каменом. Хера је пренела Аргове (Аргусове) очи на реп пауна. Гневна Хера пошаље тада обада који је Ију-краву својим убодима натерао да бежи из земље у земљу, па је препливала Трачки мореуз, који је по њој и добио име Боспор (Боспорос: Крављи пут), те је тако доспела и до Кавказа, где јој је Прометеј открио да ће се само у Египту ослободити својих мука. Тако је и било. У Египту је опет добила свој људски облик и родила Зевсу сина Епафа, који је касније постао краљ Египта. После њене смрти поштовали су је као богињу и изједначили је са Изидом, јер су обе замишљали са крављим роговима. Ија је, вероватно, богиња месеца, а чувају је хиљаду очију звезданог неба.
Карактеристично је да је Херодот приказује као обичну, смртну жену.
Инах — херој и први краљ у Аргу, главном граду Арголиде, син Океана и Тетиде и Ахилов брат по мајци.
2
Тир — град у Феникији, сада Сур, који је у старом веку био чувен по производњи пурпурне (гримизно црвене) боје и пурпурних тканина.
Еуропа — кћи феничког краља Агенора и Телефасе (или Феника и Перимеде). Због њене особите лепоте заљуби се у њу Зевс и приближи јој се на морској обали, у облику лепог питомог бика, кад се забављала са својим пријатељицама. Девојке су се почеле шалити са лепим биком, а кад се он спустио на колена пред Еуропу, она му седне на леђа. Бик-Зевс се, међутим, хитро залети у море и отплива с њом на острво Крету. Пратили су их Посидон, бог мора, и жена му Амфитрита, на својим колима са четири коња, и лепе нимфе Средоземног мора, Нереиде, на делфинима, које су певале сватовске песме. Пратила их је и Афродита, богиња љубави, на шкољкама које су носили Тритони, демони Средоземног мора, бацајући цвеће пред невесту. На Крети узме Зевс свој божански лик и одведе Еуропу у Диктејску пећину. После тога Еуропа роди Зевсу Миноја, славног кретског краља и законодавца, па Радаманта, касније славног судију у доњем свету, и Сарпедона, који је проживео три људска века, а касније се уда за кретског краља Астериона, који отхрани Зевсове синове и остави им у наследство владавину над острвом.
Овај се мит најчешће тумачи тако да Зевс, бог неба, у облику бика-сунца, носи са истока на запад богињу месеца. Мисли се да је по њеном имену и данашњи континент Европа добио име.
Аја — најстарије име Колхиде.
Колхида — земља на Кавказу, на источној обали Црног мора, коју плаве реке Фазид и Риона. Због тога је земља мочварна и има нездраву климу. У њој су се налазила насеља на кољу (терра маре, сојенице). Њени становници су се обрезивали и гајили су лан. По једном мишљењу (Херодот), Колхиђани су се доселили из Египта око 680. г. пре н. е. Касније су потпуно ишчезли. Тај се предео зове данас Мингрелија и Имеретија. Прича о златном руну односи се, у ствари, на испирање злата помоћу овчијих кожа.
Фазид — река у Колхиди. По Херодоту, она дели Европу од Азије. Сада се зове Фаз или Факс, а такође и Риан. У овом делу спомиње се на много места.
Медеја — чаробница, кћи колхидског краља Ејета, жена Јазона, коме је помогла да отме златно руно. Синови су јој били Мермер и Ферет. Касније, кад ју је Јазон напустио, да би му се осветила, убила је своје синове и удала се за Егеја и родила му сина Меда. Медеја је послужила као мотив старим хеленским и римским трагичарима, нарочито Еурипиду, а од Римљана Сенеки, а исто тако и ликовним уметницима, како античким тако и, касније, европским. Од Француза су узимали Медеју за мотив сликари Е. Делакроа (1799—1863) и Г. Моро (1826—1898), па скулптор Ж. Прадије (1794— ]852).
3
Александар — (раније му је било име Парис) син тројанског краља Пријама, који га је, због једног пророчанства да ће он бити узрок пропасти Троје, оставио у гори Иди, где га је отхранила медведица, а нашао и усвојио један пастир. Као пастир на гори Иди решио је спор између три богиње, Атене, Афродите и Хере, и доделио јабуку лепоте Афродити, за што му је она дала као награду најлепшу жену на свету. То је била лепа Јелена, жена спартанског краља Менелаја. Њу је Александар морао да украде, и тако је изазвао тројански рат, о коме певају толике песме код старих Хелена. Александар и лепа Јелена били су мотив и античких, а касније и европских уметника, као што су француски вајар П. Ж. Давид (1788—1856), фламански сликар П. П. Рубенс (1577—1640) и др.
Дешавале су се појединачне отмице... — овде се мисли на женидбу отмицом која је била уобичајена код. многих народа у прастарим временима, а код многих још и данас.
4
Спартанка — Јелена, жена спартанског краља Менелаја, коју је уграбио тројански принц Парис-Александар, због чега је дошло до тројанског рата.
Пријамова држава — Троја, која се звала још и Илиј, и која је после десетогодишњег опседања и ратовања била запаљена и разрушена. Хелени су успели да је заузму захваљујући Одисејеву лукавству. Он је саградио великог дрвеног коња и у њега сакрио оружане хеленске јунаке, па је помоћу једног тобожњег пребеглице наговорио Тројанце да сруше зидове и увуку коња у град, док су се за то време остали Хелени сакрили са бродовима иза острва Тенеда. По томе се сличан поступак у међународним односима назива ''тројански коњ''.. Иначе Троја је била значајна због свог географског положаја, јер је лежала на главном поморском путу за Понтске области, које су одвајкада биле богате житом и стоком. Троја је имала велике приходе од царина, а и од гусарења.
Варварски народи — за Хелене су то били сви народи који нису говорили њиховим језиком, сем, можда, Египћана. За Римљане, исто тако, варвари су били сви народи, сем Римљана и Хелена. Данас та реч означава примитивног, нецивилизованог, некултурног и суровог човека или народ. То је више етички (морални) појам.
Европа — за Херодота је појам Европа сасвим друкчији него за нас. Он ту обично мисли на крајеве јужне и средње Европе, а донекле и источне Европе, док су му северна Европа и граница према Азији непознати. А врло мало је знао и о западној Европи.
Крез — син Алијатов, краљ лидски од 555. до 549. године пре н. е.
Халис — главна река у Малој Азији, сада Кизил-Ирмак. У овом делу се често помиње.
Сирија — у ужем смислу земља између Еуфрата и Средоземног мора, у чијем су саставу биле Палестина и Феникија (сада арамејски Сурја, а турски Сористан).
Лиђани — становници покрајине Лидије на западној обали Мале Азије. О њиховим краљевима Гигу, Ардију, Садијату, Алијату и Крезу прича нам Херодот нашироко и надугачко од И 12 до 53. Раније се звала Меонија,
Пафлагонија — покрајина у Малој Азији, на реци Халису (Кизил-Ирмаку), била је позната по одгајању мазги и по својим рудницима; налазила се на јужним обалама Црног мора и главни јој је град био Синопа. Касније је то била римска покрајина Галатија.
Јонци, Еолци и Дорци у Азији — три главна хеленска племена; свако од њих имало је свој посебан дијалекат. Јонци су раније били главни становници Атике и Мегаре. Становници Атике задржали су то име и онда када је атински краљ Јон, син Ксутов или Аполонов, већ био освојио Егијал у ахејском приморју у Тесалији. Касније су то име добили и носили, углавном, они Хелени који су се из Атике одселили у Малу Азију. У Азији се Јонија простирала између Карије и Еолиде (од Смирне до Менделије) на Егејском мору. Јонске колоније у Малој Азији и на острвима биле су: Милет, Сам, Ефез, Колофон, Хиј, Мион, Пријена, Лебед, Теј, Клазомена, Еритреја и Фокеја. Ове колоније, опет, основале су у области Црног мора и у јужној Италији многобројне своје колоније. Малоазијска Јонија одиграла је у хеленској културној историји нарочито значајну улогу. Она је дала Хелади многе научнике, филозофе и песнике. На јонском дијалекту су написане Илијада, Одисеја и Херодотова Историја.
Еолци су, такође, једно од главних хеленских племена. Порекло воде из Тесалије, где су им главни градови били: Калидон, познат у митовима по лову на страшног вепра, и Плеурон, чије се рушевине виде и данас код Гифтокастра. По њима је добио име цео предео у малоазијској покрајини Мизији, коме је припадало и острво Лезбо. И они су у тај предео дошли као колонисти. Еолида се простирала између Тројаде и Јоније на обалама Егејског мора. У њој су се налазили градови: Лариса, Кима, Ен и др. На еолском дијалекту испевано је много лепих лирских песама. Она је, заправо, колевка европске лирике. Чувени су јој били песници Алкеј и Сафа.
Треће од главних хеленских племена били су Дорци. Они су, после сеоба, главни становници Пелопонеза, Крете и многих насеља на Сицилији и у јужној Италији (Великој Грчкој). Чувени су били у Хелади по својој једноставној музичкој скали која је била најдубља и, према миту, потицала од трачког певача Тамире. На дорском дијалекту испеване су хорске лирске песме песника Пиндара (522—442. г. пре н. е.) и пастирске песме Теокритове (око 260. г. пре н. е.). Најпознатији представници тога племена били су јуначки Спартанци (Лакедемонци).
Кимеријци — народи који су некада становали на северним обалама Црног мора, у области данашњег Крима. Њих су у осмом веку пре н. е. протерали Скити у Малу Азију, где им се изгубио сваки траг. По њима су добили име град и лука на источном делу јужне обале Тауридског Херзонеза, који се сада зове Ески Крим, а исто тако и Кимеријски Боспор, мореуз који спаја Црно море са Азовским (данашњи Керч).
7
Хераклиди — породица асирских владара у Лидији пре Креза, која је, према тадашњем веровању, водила порекло од Херакла, а која се још звала Сандониди. Многе владарске куће, нарочито на Пелопонезу, сматрале су да воде порекло од Херакла и поштовале су га као свог хероја.
Мермнаде — лидска краљевска династија коју је после асирске династије Хераклида (Сандонида) основао Гиг и која је владала у Лидији од 1221. до 761. године пре н. е.
Сард — главни град Лидије, на реци Пактолу. И у реци Пактолу и у планини Тмолу било је много злата, па су и град и река били по љему надалеко чувени. Сард је био престоница лидских краљева, а од године 540. пре н. е., пошто га је Кир био освојио, постао је седиште персијских сатрапа. Имао је скоро неприступачну тврђаву на Тмолу. Сада се зове Сарт. У старо време био је познат по свом богатству, по трговини и великој раскоши.
Кандаул — лидски краљ, потомак Алкеја, сина Хераклова, који се звао и Мирсил, из династије Хераклида (Сандонида).
Бел — највише бабилонско божанство. Хелени су га изједначавали са Зевсом. Тако се звао и син Алкеја, а унук Херакла, чији је потомак Аргон основао династију Хераклида (Сандонида) у Сарду.
Атис — митски краљ Лиђана.
Меонци — старо име Лиђана, које су добили по Меону, старом краљу Фригије и Лидије.
Јарданова робиња — Јардан је био митски краљ, отац Омфале, из Лидије. У Омфалиној служби морао је Херакло да испашта за убиство Ифита, сина Еуритова из Ехалије и брата Јолиног, аргонаута. За време свог трогодишњег робовања Херакло је био у љубавним односима са једном Јардановом робињом. Из те везе водили су порекло лидски краљеви Хераклиди, звани још и Сандониди.
8
Гиг — богати лидски краљ, оснивач династије Мермнада. Владао је од 716. до 678. године пре н. е. У Хелади је био познат по златним заветним даровима које је поклонио Делфима, названим ''Гигова ризница''.
Архилох с Пара — славни хеленски лиричар с острва Пара, који је живео у времену од 680. до 640. године пре н. е. За њега се мисли да је први увео строфе у своје јамбске песме. У тим песмама је дао израза својој несрећи у животу, која је била последица рођења од слободна оца и мајке робиње. Јамби су му постали моћно оружје мржње против несуђеног таста, Ликамба, угледног човека с Пара, у чију се кћер био несрећно заљубио. Прича се да је јетким и оштрим јамбима натерао Ликамба на самоубиство.
13
Делфијско пророчиште — налазило се у подножју горе Парнаса. Основао га је, према хеленском веровању, сам Аполон у Делфима, на месту где је пети дан после свог рођења оборио стрелом змаја Питона. Ту је његова свештеница Питија, седећи на троножној столици, прорицала људима будућност. Слична пророчишта имао је Аполон и на другим местима, али је Делфијско било најчувеније. Оно је вршило велики утицај на духовни и политички живот не само у Хелади и касније у Риму, него и у свим околним државама. Обраћали су му се и појединци ради својих личних ствари, а нарочито поглавари држава. Тако је убрзо Делфијско пророчиште постало не само ризница пуна злата, златних и разних других предмета од велике уметничке вредности, него и неке врсте банка за штедњу и чување драгоцености. Оно је код Хелена руководило колонизацијом у разне медитеранске крајеве и водило главну реч у питању ратова. За остварење својих политичких циљева у Хелади оно се највише ослањало на аристократску Спарту. У пророчишту се налазила чувена ''Гигова ризница'', у којој су се налазиле најскупоценије и најлепше ствари. Питија је обично састављала двосмислене одговоре и објављивала их у хексаметарским дактилским стиховима.
За време хеленско-персијских ратова оно је било на страни Персијанаца. Данас се на месту где је било ово пророчиште налази село Кастри.
14
Коринтска ризница — као и ''Гигова ризница'', тако се у Делфима налазила и ''Коринтска ризница'', која у ствари представља заветне дарове тирана из породице Кипсела из Коринта.
Мида — син Гордија, богати краљ Фрижана, око 737. г. пре н. е. Иначе, то је личност многих митова. Кад је био дете, богови су му на чудноват начин објавили да ће га временом богато обдарити земаљским благом. Мрави су му доносили зрна жита у уста. У његов врт залута једном, у напитом стању, Силен, учитељ и стални пратилац бога Диониса. Кад је Силен био доведен пред Миду, овај, пошто су га Еумолпо и Орфеј увели у тајне науке, препозна одмах у старцу Дионисова учитеља, те приреди у његову част велико весеље које је трајало десет дана и десет ноћи. После весеља Мида отпрати Силена у Лидију и врати га младом Дионису. Кад је угледао свог мудрог учитеља, Дионис од радости обећа Миди да ће му дати што год зажели. Мида зажели да се све чега год се дотакне претвори у злато. Али кад се све, и јело које је требало да узима, и вода коју је требало да пије, претварало у злато, он замоли Диониса да га спасе од невоље. Дионис му нареди да се окупа у лидској реци Пактолу (сада Сарабат). И тако се Мида спасе и река постане златоносна.
Према другом миту, Мида је једном показао своју непромишљеност. Приликом утакмице између Аполона и Пана, китаре и свирале (фруле), иако су сви, заједно са судијом Тмолом, прогласили Аполона за победника, Мида је дао првенство Пану и фрули. Аполон, да би га казнио, учини да Миди израсту магареће уши. Мида покуша да их сакрије фригијском капом, али слуга који га је шишао ипак их опази. Слугу је мучило што не сме ником да ода тајну, па је ископао јаму и шапнуо у њу да Мида има магареће уши, и опет је затрпао. На том месту изникне трска која, чим би је ветар залелујао, стане шапутати:
''Краљ Мида има магареће уши.''
Тај исти мит, који је овековечен у Овидијевој песми, налази се, са незнатним разликама, скоро код свих индоевропских народа. Код нас је сачуван у народној бајци ''У цара Тројана козје уши''.
Миду су приказивали и антички и, касније, европски ликовни уметници. Од каснијих је чувен француски сликар Н. Пусен (1594—1665. г. н. е.).
Милет — град у Јонији, на реци Меандру (сада Мендере), спомињан још у Хомерово време као град Карана. Касније је то постало јонско насеље и матични град, који је основао око осамдесет јонских колонија на Црном мору и у другим медитеранским областима. Њему припада част да је подигао малоазијске Хелене на устанак против Персијанаца, око 500. године пре н. е.
Постигао је све степене материјалног, политичког и духовног развитка много пре него европска Хелада. Био је то чувен град због своје развијене трговине, због својих тржишта на обалама Црног мора, због богатства и раскоши својих грађана и због вунених тканина које су биле надалеко познате. Колевка многих насеља, он је био и колевка хеленске филозофије и науке, нарочито историографије или, тачније, логографије. То је родно место филозофа Талета, Анаксимандра, Анаксимена, Еубулида, песника Фокилида и историчара Хекатеја, Кадма, Дионисија, музичара Тимолеја и лекара Никије.
Персијанци су га разорили 494. године пре н. е., а Александар Велики 334. године пре н. е. У овом делу се често спомиње.
16
Смирна — јонски град у Малој Азији, чије се рушевине налазе на североисточном делу Смирнејског залива (данашњи Измир). И она припада групи од седам хеленских градова који су тврдили да се у њима родио Хомер.
Колофон — чувени град у Јонији близу Ефеза. Био је зидовима спојен са луком Нотијем. Био је славан по својој коњици. Код њега је спартански војсковођа Лисандар победио атичке бродове 407. године пре н. е. Сада су то незнатне рушевине код места Хили или Зили.
Пријена — јонски град у Карији, због кога су Атињани ратовали са Милетом 440. године пре н. е. Сада су на том месту рушевине Самсун Калеси.
Кијаксар — син Фраортов, унук Дејоков, владао од 634. год. пре н. е. Око 40 година био је краљ у Медији.
Клазомена — град у Јонији, на западу од Смирне, родно место филозофа Анаксагоре (502—428. г. пре н. е.). То је данашњи Келисман.
18
Лименеј — непознато место у близини Милета
Меандар — река у Фригији и Карији и М. Азији — данас Мендере.
Хиј — острво у Егејском мору, са градом истог имена, садашњи Шио.
Еритрејци — становници града Еритреје у Јонији, која је била колонија старог беотског града истог имена на Китерону близу Платеје. Рушевине овог града налазе се данас код места Пигадије.
19
Храм Асесијске Атене — Атенин храм код Милета, у месту Асесу.
20
Перијандар — син тиранина Кипсела из Коринта; владао од 628. до 584. године пре н. е.
Тразибул — тиранин у Милету и савременик Перијандра из Коринта.
23
Лезбо — острво у Егејском мору, чувено због свога вина. На њега се населило пет еолских градова, од којих су били најпознатији: Митилена, Антиса и Метимна. Острво је нарочито процветало кад су се на њега доселили Еолци. То је завичај славних лирских песника Алкеја и Сафе и певача Ариона.
Арион — славни песник и музичар из Метимне на Лезбу. Живео је и радио на двору коринтског тиранина Перијандра (624. до 584. пре н. е.), пријатеља уметности. За Ариона се мисли да је први компоновао и изводио са хором дитирамб, свечану песму у част бога Баха.
24
Италија и Сицилија — под Италијом се овде подразумева само јужна Италија, која је била насељена Хеленима и звала се ''Велика Грчка'', а простирала се од Лаоса и Метапонта до Месинског мореуза.
Сицилија је била насељена многим богатим хеленским, најчешће дорским колонијама, од којих је Сиракуза била најбогатија и најчувенија. Поред хеленских колониста на острву су становала италска племена и Феничани, колонисти из Картагине. Дуго је била под влашћу Картагињана, а касније су је заузели Римљани и претворили у своју провинцију.
Тарент — град у ''Великој Грчкој'', на јужној обали Апенинског полуострва, у истоименом заливу. Основали су га Јапижани, а заузели су га Спартанци 707. године пре н. е. Римљани су га делимично разорили 272. г. пре н. е. и протерали Хелене. Од 123. године пре н. е. он је насеље римских грађана.
Данас је то град и лука Таранто.
Коринт — некадашња Ефира, богати и славни трговачки град на превлаци Истму. Разорио га је римски војсковођа Мумије, 146. године пре н. е., а поново га је саградио Јулије Цезар, 53. или 54. године пре н. е. То је данашњи Коринто.
Делфин — дупин, плискавица, морска свиња, једна врста рибе коју приморци и данас поштују и о њој имају најразноврсније и најфантастичније приче. Иначе он задаје рибарима велике муке кад се нађе у мрежи, али га они нерадо убијају. За њега се и данас прича да утопљеника, обично, изгура на обалу.
Тенар — рт на крајњем шиљку Лаконије; сада Кап Матапан, и град са истим именом, у коме се налазио Посидонов храм са азилом (уточиште за странце). То је место где су се скупљали сви хеленски најамници.
25
Глаук са Хија — славни ливац кипова са острва Хија, који је измислио, односно пронашао вештину за-варивања ковина. Тако је био чувен у целој Хелади да му је име ушло у пословице.
26
Ефежани — становници града Ефеза у Јонији, који лежи на ушћу реке Каистра у море (сада Кара Су, или Кучук Мејндер). У њему се налазио чувени Артемидин храм, који је 356. године пре н. е. запалио Херострат, само зато да би му име ушло у историју. По овоме се људи који тако поступају зову његовим именом. Касније је Динократ подигао овај храм хеленским новцем, а затим су га Готи поново потпуно уништили. Рушевине му се данас виде код Ајаслука (или Ајанулука).
Артемида — кћи Зевса и Лете, сестра Аполонова. Родила се на стрву Делу, девет дана пре Аполона. Првобитно је била богиња смрти која шаље на људе и животиње кугу и помор, и која својим стрелама убија нарочито жене, као на пример Ниобине кћери. Доцније, она је богиња лова, господарица и заштитница дивљачи. Лови у пратњи нимфи, а негде је, на пример у Аркадији, и саму замишљају као нимфу. Поштована је, такође, као заштитница свега што је младо и нежно, па и као богиња порођаја. Она је, по одобрењу Зевса, вечита девојка, те је и богиња девичанске смерности. Приказују је најчешће као ловкињу, у покрету и краткој хаљини, са луком у левој руци, а десном извлачи стрелу из тоболца са леђа; поред ње се налази јелен или пас. Понекад је приказују и као богињу месеца, са велом и полумесецом на глави, а у рукама држи буктињу. Код Римљана се звала Дијана. Послужила је као мотив многим античким и европским уметницима.
Седам стадија — стадиј је био мера за дужину и износио је 500 хеленских стопа. Хелени су, као и већина старих народа, мерили дужину средњом величином човечијих удова: стопом, лактом, прстом и раширеним рукама. Путеви су мерени дужином тркалишта (стадија), чија је прописана дужина износила 600 стопа, а велике дужине мерене су данима хода (статхмос). И сам стадиј није свугде и увек био једнак. Егинско-атички стадиј износио је 500 стопа, или 164 метра; олимписки 600 стопа, или 192 метра, а хеленско-римски 185 метара. Према томе, седам олимписких стадија износило би 1344 метра.
27
Бијант из Пријене — један од седам мудраца и утемељача хеленске филозофске мисли, савременик Крезов. Од њега потиче она чувена изрека: ''Све своје са собом носим''.
Питак из Митилене — један од седам хеленских мудраца, који је владао у Митилени од 651. до 569. године пре н. е. и дао свом граду нов устав. Њему се приписује изрека: ''Ништа сувише''.
28
Киликија — приморски крај Мале Азије, на Средоземном мору, прекопута Кипра, на југу од Кападокије. Ова покрајина је одељена од Кападокије планином Тауром. Стара Киликија је, у ствари, део садашњег Елајет Ичила. Некад је била подељена на равну и горовиту Киликију, која се у Херодотово време много даље простирала: иа север преко реке Халиса (Кизил-Ирмака) и у Арменију, према истоку до Еуфрата, а према југу можда чак до Посидеја у Сирији. Према причи, добила је име по Килику, сину феничког краља Агенора и брату Феникову. Киличани су у своје време били озлоглашени гусари.
Ликија — горски крај у Малој Азији, између Средоземног мора, Памфилије, Фригије и Карије. Раније, у погледу културе, врло напредан крај и главни центар Аполоновог и Артемидиног култа. Аполон је тамо поштован као божанство светлости. Изгледа да је та покрајина и добила име по Аполону. Њени становници су се раније звали Термили, или Тремили, а њихове гробнице, које су биле саграђене и у пећинама, показују изванредну архитектуру (грађене су од дрвета). Главни град им је био Ксанто. Иако је био пао под персијску власт, народ је ипак, као и остали горштаци, живео прилично самостално.
Фрижани — становници малоазијске покрајине Фригије, која је, у ствари, најзападнија покрајина унутрашње Мале Азије. Постојала је Велика и Мала Фригија. Ова последња простирала се, по некима, уз Хелеспонт, тамо где је касније била покрајина Тројада. Велика Фригија налазила се на истоку од Лидије, око изворишта реке Сангарија (сада Сакарија) и Херма (сада Сарабад), и простирала се на исток до језера Тата. Фрижани су били чувени вештаци у свирању у фрулу.
Мизијци — становници малоазијске покрајине Мизије, на северозападу Мале Азије. Она се у Хомерово време простирала од реке Езепа (сада Цалталдере) до планине Олимпа (сада Кешиш Даг). После се делила на Велику и Малу Мизију. Њени становници су били познати по својим тужним песмама.
Маријандини — народ у североисточном делу покрајине Битиније, у Малој Азији, на обали Црног мора, кметски поданици града Хераклеје, хеленске колоније на Црном мору.
Халиби — народ на јужној обали Црног мора, који је становао источно од Котиоре (сада Орду, у заливу Перзембах) између скитског народа Тибарена и Мосинека, чију су власт признавали. Били су на гласу због својих радова од челика.
Трачани — становници предела на северу од Хеладе, који су се с југа граничили Егејским морем, са севера Истром (сада Дунавом) и Скитијом, а са запада Јадранским морем и Илиријом. Код Хомера Тракија обухвата све земље које се налазе на северу од Тесалије. Код њих влада жестока зима, али им роди вино и имају много рудника. Због храбрости народа, који је био савезник Тројанаца у Тројанском рату, бог Арес код њих има своје седиште (садања Румелија). Трачани су били становници једног дела малоазијске покрајине Битиније, која се налазила на црноморској азијској обали, од Боспора до Хераклеје, где су становали под именом Тини и Битињани.
Тини — трачко племе; најпре становало близу Салмидеса, на Црном мору са европске стране, а касније у Малој Азији, на Битинској обали.
Битињани — из Тракије досељени становници малоазијске покрајине Битиније на Црном мору, у сливу реке Сангариса (сада Сакарија).
Карци — становници Карије, југозападне малоазијске покрајине, кроз коју тече река Меандар (сада Мендере). Карија се данас зове Елајет Анатоли. Карани су били слични Лиђанима и Мизијцима, а пре доласка Хелена они не само да су становали на јужним обалама Мале Азије, него и на егејским острвима, на пример на Делу, па чак и у Хелади: у Мегари, Хермиони и Епидауру, али су их Дорци и Јонци отуда протерали и присилили да се повуку на азијско копно. Раније су били озлоглашени гусари, а касније су презирани као плаћеници, па су отуда код Хелена биле настале неке подругљиве пословице на њихов рачун.
Памфилци — становници малоазијске покрајине Памфилије, која се налази на јужној обали Мале Азије, између Киликије и Ликије и Мале Фригије, на југу од Галатије, на самом мору. То је данашњи Теке и западни део приморја од Ичила.
29
Сви тадашњи мудраци — овде Херодот алудира на седам јонских мудраца: Бијанта, Талета, Питака, Солона, Клеобула, Мисона и Хилона, или бар на неке од њих.
Солон — син Ексекестидов и потомак атинског краља Кодра. Рођен је око 640. год. пре н. е. и био песник, државник и један од седам мудраца. Дао је Атињанима нов устав и после тога десет година путовао по Египту, Крети и Малој Азији, па је на свом путовању стигао и на двор краља Креза у Сарду. Он је први политичар у Европи који је решавао аграрно питање. Као песник певао је борбене елегије, од којих су се сачували одломци, а нарочито из његове чувене елегије Саламина.
30
Елеузина — град у Атици, чувен по Деметрину и Перзефонину храму и по елеузинским мистеријама (тајним обредима) које су се славиле сваке године у опходима (процесијама) из Атине. Велике свечаности трајале су девет дана у Атини и Елеузини, а мале су се славиле на Илису у Агри.
31
Хера — кћи Хрона и Реје, жена Зевсова и краљица неба. Била је заштитница чистоте бракова. Њена кћи Илитија била је заштитница порођаја. Сматрана је час за богињу звезда час за богињу месеца. Родила је Зевсу децу: Ареја, Хефеста, Хеба и Илитију. Јако је била љубоморна на Зевса и гонила је не само његове љубавнице него и њихову децу, нарочито Херакла. У тројанском рату борила се на страни Хелена, зато што јој Парис (Александар) није доделио јабуку лепоте. Колевка њеног култа био је Арго, те се зато богиња често назива аргивском. Најчувенији њезин храм налазио се недалеко од Микене. Ту су сваке пете године приређиване светковине у њену част, а на њима су одржаване утакмице. Има много атрибута (надимака): Господарица крупних очију, Краљица, Богиња брака, Богиња која додељује победу, Јунакиња која воли коње итд. На жртву су јој приносили: беле краве, бикове, телад, овнове и козе. Били су јој посвећени: паун, као симбол звезданог неба, и кукавица, као весница пролећа. У свим познатијим музејима света има много скулптура које приказују лик ове богиње.
36
Олимп у Мизији — гора на граници између Мизије, Фригије и Битиније (данас Кешиш Даг и у Битинији Тоуманџи Даг). Ову су гору песници бркали са тројанском гором Идом.
44
Зевс — син Хронов и Рејин, отац и краљ богова и људи, бог неба и творац свих природних појава, нарочито грома и муње, па је због тога гром, поред егиде (штита), знамење његове моћи. Пошто станује у етеру, он је господар годишњих доба, а славуј му је гласник, јер наговештава његов долазак (пролеће). Он је и управитељ поретка у свету и одлучује о судбини људи; оснивач је и заштитник краљевске власти; уопште је заштитник свега божанског и људског права, нарочито заклетве, гостуљубља, те се јавља и као заштитник мегдана; спаситељ је и ослободитељ Хеладе и Атине од Персијанаца, и, најзад, помиритељ је, тј. заштитник оних који му се обраћају жртвама покајницама. Он је, исто тако, заштитник светих маслина у Атици. Био је бог пелашког племена, те је у Додони, у Епиру, имао прастаро пророчиште, а у Делфима се јављао преко Аполона. У Додони су се изрицала пророчанства помоћу шуштања крошње светог храста или по лету светих голубова. Сестра и жена му је Хера (ендогамија!). Деца су му Атина, коју је родио из своје главе, Аполон и Артемида, које му је родила Латона, Херакло, кога му је родила Алкмена, Тантал, кога му је родила Плута, и Дионис, кога му је родила Перзефона. Његов најчувенији лик био је онај који га приказује где седи на богато искићеном престолу од кедровине, дело чувеног Фидије, израђен од слонове кости и злата, а који се налазио у храму у Олимпији. Послужио је као мотив и каснијим уметницима, као што су Тицијан, Рафаел, Пусен и други.
46
Кир — Камбизов син, оснивач персијске државе. Владао је од 558—529. године пре н. е. Освојио је Лидију 549. г. пре н. е. и Бабилон 538. г. пре н. е. Персијанци су на његову гробу приносили жртве Сунцу. О њему нам Херодот опширно прича у првој и трећој књизи своје Историје, а Ксенофонт је написао његову биографију, која је била позната и у грчком и у римском свету, а и касније у Европи.
Либија — неки су је сматрали за део Азије, док се под тим именом подразумевала цела Африка, а затим северна афричка обала која обухвата покрајине: Кирену, Мармарику и Либијски Номос, где станују Хелени. Већ Херодот каже да Либију од Азије дели Арабијски залив, док други узимају Нил као границу, и један део Египта припајају Азији. Крајња јужна граница Либије је, по Херодоту, Хабеш (данашња Абисинија).
Абе — град у североисточној Фокиди (данашњи Моди), чувен због свога храма и старог Аполоновог пророчишта.
Додона — прастаро седиште Зевсова пророчишта у Теспротији (данашњи Епир), југоисточно од Јанине, у планини источно од данашње Олицике, изнад реке Додона. Ту су се пророчанства објављивала или шуштањем лишћа светог храста (дуба) или летом светих голубица.
Амфијареј — пророк и краљ у Аргу, чије се пророчиште налазило код Оропа (сада Оропо) на Еурипу,
на граници између Атике и Беотије, близу ушћа реке Азопа (данашљи Азопо). Амфијареј је био један од аргонаута.
Трофониј — син орхоменског краља Ергина, који је са својим братом Агамедом саградио Делфијски храм. После његове смрти имао је у подземној пећини код Лебадеје у Беотији пророчиште, где се људима који су ноћу силазили у пећину помоћу лествица, после свакојаких тортура и жртава, а уз нарочите обреде и свакојаке страхоте, прорицала будућност час помоћу привиђења (утвара), а час помоћу говора и саопштења. Обично је оне који су посетили ово пророчиште обузимала нека меланхолија (нерасположење) кроз цео доцнији живот. Због тога су, у вези са овим пророчиштем и његовим утицајем на расположење људи, постојале нарочите пословице. За трајно меланхоличног (нерасположеног) човека Хелени су говорили да је ''питао за савет Трофонија'' или ''Долази из Трофонијеве пећине''.
Бранхиди — свештеничко племе које је, тобоже, водило порекло од Аполонова сина Бранха. Руководили су Аполоновим храмом и пророчиштем у Дидими, код Милета. По њима је и место добило име Бранхиде.
Амон — египатско име Зевса, иначе једно од главних божанстава у Египту.
Персијанци — становници персијске државе, коју је основао Кир. То је индоевропски народ чији су потомци данашњи Персијанци, становници Иранске висоравни. Држава им се у најславније доба њихове историје простирала од Мале Азије до Индије. О Персији и Персијанцима, које Херодот можда по оделу назива Међанима, прича се у целом овом делу, а нарочито у првој књизи.
47
Питија — Аполонова свештеница, која је седећи на троношцу и нагнута над једним безданом, из кога су излазиле неке опојне паре, објављивала двосмислена пророчанства у дактилским хексаметрима. Помиње се често у овом делу.
Шест дланова дужине — длан или подланица била је мера за дужину. Износила је једну четвртину стопе, или четири прста, тј. 80 мм, или 8 цм. Према томе, шест дланова износило је 48 цм.
Таленат — хеленска мера за тежину. Егинско-атички трговачки таленат износио је 36 кг. Употребљаван је до И века пре н. е. Солонско-атички таленат износио је 26 кг. Као новац вредео је златни таленат.
51
Теодор са Сама — син Телеклов, унук Реков и чувени ливац са острва Сама. Живео је око 600. године пре н. е.
52
Теба — најзнаменитији град у Беотији, на реци Исмену. Био је чувен због својих кола (плеса), свог свирања у фрулу, али не и због образованости и интелигенције својих грађана. Њих су, наиме, у Хелади сматрали прилично ограниченим људима. Теба је била завичај Диониса, па се зато и звала Бахија, а имала је седам врата, па се зато звала седмоврата. Основао ју је Феничанин Кадмо, проширио Амфион, а разорио Александар Велики 335. г. пре н. е. Сада је то село Тива.
54
Пита — најстарије име предела око Парнаса, у Фокиди, где је био храм и пророчиште Питијског Аполона.
Статер — златан новац у вредности од двадесет драхми. Једна драхма садржала је 6 обола.
Медски престо — код Херодота Међанин често значи исто што и Персијанац. То је можда долазило отуд што су Персијанци носили медска одела.
Хермо — река у Фригији и Мизији, у Малој Ази-ји, која тече у Измирски залив (данашњи Сарабад).
56
Лакедемонци или Спартанци — становници града Спарте и целе Лаконије. То је једно од водећих хеленских племена, чувено по своме јунаштву и друштвеном уређењу које им је прописао славни законодавац Ликург. Тако се обично називају сви слободни становници Лаконије.
Атињани — становници Атике, поред Лакедемонаца најславније племе у старој Хелади. Били су на гласу као добри поморци, трговци и занатлије, а нарочито због напретка науке, уметности и свог демократског уређења. Атина је колевка идеалистичке филозофије, чији је најизразитији представник и творац био Платон (427— 347. г. пре н. е.). То је завичај чувених писаца Есхила, Софокла и Еурипида, филозофа Сократа, па историчара Ксенофонта и Тукидида, говорника Демостена, Есхина и Лизије, уметника Фидије, Пракситела, неумрлог државника Перикла и других великих војсковођа, мудраца, државника, уметника и песника.
Деукалион — син Прометејев, отац Хеленов, краљ у Тесалији у Фтији. Кад је Зевс потопом уништио цео људски род, спасао се само Деукалион, са својом женом Пиром, на лађи коју је био саградио и снабдео храном по савету Прометејевом. После девет дана и девет ноћи пловидбе искрцали су се они на Парнасу (или Атосу, или Етни), и Деукалион је принео жртву Зевсу Фиксију, заштитнику бегунаца. Зевс му пошаље Хермеса, са обећањем да ће му испунити једну жељу. Деукалион га замоли да се опет створи људски род, и Зевс му ту молбу испуни.
По другом миту, Деукалион и Пира упитају Делфијско пророчиште како да се опет обнови људски род, а Темида им одговори:
''Покријте обоје своју главу, распашите одело и бацајте иза леђа кости Велике Прамајке.'' Деукалион разумеде да су ''кости Прамајке'' камење, и обоје послушају овај савет. Од камења које је бацао Деукалион настали су људи, а од Пириног — жене. Остала створења родила је земља сама од себе.
Дор — син Хелена и унук Деукалиона, праотац дорског племена, митска личност.
Оса — планина у Тесалији, данашњи Кисабос.
Олимп — планина на граници између Тесалије и Македоније, висока 2970 м., сада Елимби. Сматрана је за место где су становали богови. Песници хеленских трагедија употребљавали су то име уместо неба. Отуд је и долазила њихова изрека: ''Тако ми Олимпа!'' тј. ''тако ми неба!''
Хистијеотида — име једне покрајине у Тесалији, у подножју планине Осе и Олимпа.
Кадмејци — потомци Феничанина Кадма, оснивача Тебе.
Пинд — највиша планина северне Хеладе (данашњи Пиндо).
Македонци — пре Филипа суров и полудивљи народ који су Хелени презирали. Живели су у покрајини Македонији, северно од Хеладе, у сливу реке Аксија (данашњи Вардар). Херодот сматра дорско племе Македонцима. Земља се, по Херодоту, простирала до обале Ботијеје, тј. до доњег тока Вардара, у пределу Едесе, Бореје, Линкестиса, Орестиса и Елимеје. Хелени су их сматрали полуварварима. Краљевски двор им је био од давнина хеленизиран. Постали су нарочито славни по свом краљу Александру Великом, који је у другој половини четвртог века пре н. е. заузео целу Азију до Индије и цео Египат, у те пределе пренео хеленску културу и ударио темеље каснијој хеленистичкој култури, којој су касније подлегли Римљани, а још касније, после хуманизма и ренесансе, и цела западна Европа.
Дриопида — име покрајине која се касније звала Дорида. Она се налазила северозападно од Беотије.
Пелопонез — Пелопсово острво (данас Мореја), одвојено од остале Хеладе Истамском превлаком, кроз коју је временом прокопан Коринтски канал, па је тако постао острво.
57
Пелазги — староседеоци Хеладе који су се из своје прадомовине око Додоне раширили скоро по целој Хелади: на Пелопонезу, у Атици, Тесалији, на острву Лемну итд., али, су се после изгубили међу досељеницима, или су се одселили у Тракију (Крестон) и на Пропонтиду (сада Мраморно море), или у Малу Азију, око Киме, и на острво Крету.
Тирсени — гусарски народ који је пре становао у Малој Азији, у Лидији, затим на разним хеленским острвима и обалама. Најзад су се одселили на Апенинско полуострво, у данашњу Италију, у покрајину Тоскану (Етрурију). У Италији су се звали Етрурци. Имали су знатно високу културу и вршили велики културни утицај на Латине. Преко њих су Латини добили и своје писмо. Били су чувени и као архитекте. Наука још није утврдила и упознала њихову етничку припадност, нити је одгонетнула, тј. прочитала њихове натписе. Најпознатији споменик њиховог језика налази се код нас у Археолошком музеју у Загребу, који је написан на једној мумији, али га још до данас није нико успео да преведе и протумачи. Тирсени се обично сматрају за један од претхеленских народа у области Медитерана.
Тесалија — покрајина у северној Хелади, чувена по својим одличним коњима, иначе најнекултурнија и најзаосталија хеленска покрајина. Жене су им сматране за чаробнице за које се у Хелади говорило да би биле у стању да скину с неба и сам месец. По њима је добио име велики шешир који су носили нарочито хеленски сељаци и пастири.
Плакија — пелашко насеље на Пропонтиди (Мраморном мору), на истоку од полуострва Кизика (сада Кизико).
Скилака — град на Пропонтиди, источно од Кизика.
Хелеспонт — Хелино море, садашњи Дарданелски или Галипољски мореуз. Тако се звала и земља која је лежала на његовој обали.
Варварски језик — туђински, нехеленски језик.
59
Пизистрат — син Хипократов, тиранин у Атини од 560—543. г. пре н. е. Умро је 529. г. пре н. е. Мисли се да су за време његове владавине забележене познате Хомерове песме Илијада и Одисеја и добиле свој коначни облик. Потомци су му се звали Пизистратиди.
Олимпијске сеечаности — познате су под именом Олимпијаде. Основане су 777. или 776. године пре н. е. и прослављале се сваке четврте године у част Олимпијског Зевса. По њима су Хелени рачунали време (грчка епа). Олимпија се налазила у Елиди Писатидској, на обали реке Алфеја (сада Алфео), на Пелопонезу, изнад његове притоке Кладеја. Пре првог светског рата тамо су вршена ископавања за рачун немачког царства. Том приликом су откопане многе зграде, храмови, жртвеници, а нарочито храм Олимпијског Зевса, где се налазио чувени Зевсов кип, рад славног атинског вајара Фидије, и где је било старо Зевсово пророчиште. У овом су Јамиди, потомци Аполонова сина Јама, прорицали будућност по изгарању жртвованих животиња. Али њега је нестало већ у Страбоново време (крај И века пре н. е. и почетак И века н. е.). Ту се налазио Хиподром (коњско тркалиште) и Стадион (људско тркалиште), где се сваке четврте године око средине лета (почевши од 11. хекатомбеона, тј. краја јуна) пет дана славила хеленска народна свечаност, или Олимпијске игре, у част свехеленског Зевса. Бити победник на тим играма значило је стећи највећу славу, коју су са победником делили и његова породица и родно место, а песници (као Пиндар и др) певали су песме у њихову част, вајари им израђивали кипове, а сликари слике. За част победника на олимпијским играма борили су се људи из најугледнијих, па чак и из краљевских породица. У Атини је олимпијски победник у знак признања добијао храну у Пританеју, градској већници, и 500 драхми као сталну награду. Хелени су из свих крајева света сматрали за своју дужност да бар једном у животу дођу у Олимпију и принесу жртву свом заштитнику Зевсу. За време трајања тих свечаности није смело бити рата нити непријатељстава међу појединим хеленским државама-градовима, а ако је који рат био у току, морало је да настане примирје за све време док траје свечаност. На тим свечаностима приређиване су разне гимнастичке, атлетске и спортске игре и утакмице. Такмичили су се: у трчању, скакању, песничењу и бацању диска. Такмичили су се и уметници, научници и песници, нарочито писци драмских дела. Као награду победници су добијали ловоров венац.
Хилон — ефор у Спарти, око 560. године пре н. е., један од седморице мудраца. Њему се приписује оснивање ефорског звања у Спарти. Имао је сина двоструког победника на Олимпијади.
Низеја — град у покрајини Мегари на Коринтској превлаци Истму.
60
Тиранија — из почетка неограничена наследна власт једног човека, једнака краљевској, а касније је код Хелена то власт једног човека који се насиљем, ослањајући се најчешће на незадовољнике и користећи друштвене-супротности, попео на власт и владао насилнички. Тирани су се обично ослањали на спартанске аристократе, а понекад и на Персијанце. То су обично били демагози који су на леђима широких маса преотимали власт. Чувени по насиљу били су тирани из Сиракузе на Сицилији, а било их је и у скоро свим хеленским градовима-државама у времену кад су се извесне породице трговином јако обогатиле и кад је долазило до социјалних и политичких потреса и сукоба између старог земљопоседничког племства и нових снага које су избијале на површину из редова обогаћених трговаца и занатлија, дакле средњих робовласника.
Грађански рат — између Мегакла, потомка Алкмеонова, и Ликурга, сина Аристоледова, и Пизистрата, сина Хипократова. Избио је 560. године пре н. е.
Пеанска општина — општина у Атици која је припадала Пандионској фили.
Атина — идентично божанство са римском Минервом, кћи Зевса и прве му жене, Метије (мудрост). Била је богиња мудрости, рата, победе, проналазач свирале (двојница) и бојне трубе, кола, плуга, грабаља, уздица, паљења ватре, бродоградње, предива, ткања, шивења, бојења, бројева итд. Касније је сматрана за мајку свих наука, мудрости, заната и уметности. Овидије, славни римски песник (од 43. г. пре н. е. до 16. г. н. е.), назива је богињом хиљаде вештина. Она је била заштитница државе, братстава и племена, законитости и вршења правде. Њен омиљени град и седиште је Атина, где је на Ареопагу установила суд и при једнакој подели гласова судија давао свој глас у корист оптуженог. Зато јој је Орест, син краља Агамемнона, кад је ослобођен, подигао жртвеник. Атини је поклонила маслину. Била јој је посвећена змија, као симбол снаге која се стално подмлађује. Остала је вечита девица, али из ње ипак понекад избија женска сујета. Такмичила се са Афродитом и Хером за јабуку лепоте и увредила се на Париса (Александра) кад је ту јабуку доделио Афродити, па је зато била непомирљиви непријатељ Тројанаца у тројанском рату. На Акропољу у Атини имала је два храма: Ерехтејон, у коме се чувао Паладион (кип Паладе Атине), и Партенон, у коме се налазила чувена статуа Атине Партенос (девице), уметничко дело славног Фидије, израђено од злата и слонове кости. Поред Партенона под отвореним небом стајао је други Фидијин кип, од туча, који је приказивао Атину као богињу рата (Атина Промахос). У њену част светковале су се Велике и Мале Панатенеје, Мале сваке године, а Велике сваке четврте. Жртвовали су јој бика, овна и краву. Били су јој посвећени: маслина, сова, змија и петао. Атрибути су јој били шлем, егида (штит), копље и округао штит са Медузином главом.
61
Проклетство Алкмеонида — веровало се да на потомцима Алкмеона, сина Амфијарејева, лежи проклетство што је убио своју мајку Ерифилу, јер га је отац заклео да је убије. Она је, наиме, издала Амфијареја кад није хтео да пође са Епигонима против Тебе. Као пророк, он је био предвидео исход тог похода, па се сакрио и није хтео да узме учешће у њему, али га је Ерифила, поткупљена Хармонијином златном огрлицом, издала. Амфијареј је морао да пође против Тебе, и тамо је, кад је требало да погине, по наредби Зевса, са целом својом опремом и пратњом примљен у земљу која се у ту сврху била сама отворила, и тако је стекао бесмртност.
Алкмеониди су, иначе, били једна од најугледнијих породица у Атини. Тој породици припадао је и славни Перикле (В век пре н. е.).
Еретрија — град на Еубеји, на Еурипу (сада Порто Буфало).
Хипија — син чувеног тиранина Пизистрата и отац Млађега Пизистрата, који је као архонт, између осталога, подигао жртвеник групи од 12 божанстава, 520. године пре н. е. Касније је морао да побегне из Атине, па је после подстрекавао Дарија на рат против Атине.
Наксо — највеће од Кикладских острва (сада Наксија). Велико је пет квадратних миља и чувено по своме вину, бадемима и брусовима. Било је седиште Дионисовог култа, па се зато у његовој пратњи налазе наксијске нимфе. На њему су становали Трачани, Карани и Крећани. Пизистрат је око 535. г. пре н. е. поставио Лигдама за тиранина на Наксу, а Персијанци су га 490. г. пре н. е. опустошили. Атињани су га покорили и населили своје колонисте 453. г. пре н. е.
62
Маратон — место и општина у источној Атици, славно због Милтијадове победе над Персијанцима 490. год. пре н. е. (сада Маратона).
Паленидска Атина — по храму у ошптини Палена у Атици, која је припадала Антиохијској фили, добила је Атина ово име.
Амфилит — један пророк из Акарнаније, савременик Пизистратов.
64
Приходи оних са Стримона — Херодот овде вероватно мисли на богате атичке колоније Амфипољ и Ејон, близу ушћа Стримона (Струме).
Дел — острво из групе Киклада (сада Дили), са истоименим главним градом. То је Аполонов и Артемидин завичај, те је обома посвећен. Острво је било познато по томе што се у Аполонову храму чувао новац поморског Делског савеза, са Атином на челу.
65
Тегеаћани — становници града Тегеје у Аркадији (сада рушевине код села Ибрахим Ефенди и Пијали). У Тегеји је Скопас са Пара (392—352. пре н. е.) саградио чувени храм богиње Атине Алејске. За Тегеаћане се прича да су изумели вештину ковања гвозденог оружја. После дуготрајног јуначког отпора признали су власт Спартанаца, због чега су добили, у знак поштовања, команду над левим крилом савезничке војске.
Леон — спартански краљ око 600. године пре н. е.
Ликург — спартански краљ из краљевске куће Проклида, који је, наводно, живео у деветом веку пре н. е. Према схватању науке, он је свакако митско лице. За њега се прича да му се отац звао Еуномос (законит), а син Еукозмос (добро уређен). За његово име се везује и чувени спартански устав.
Хегезикле — спартански краљ око 600. године пре н. е.
Леобот — синовац спартанског законодавца Ликурга.
Крит — велико острво у Средоземном мору, код Хомера са 90 градова, чувено по Минојевим законима (сада Кандија). Касније су њени становници били познати као одлични стрелци и тркачи. Иначе, били су на гласу као варалице. Крит је имао своју посебну културу, старију од микенске, а карактеристичну по нарочитом критском писму и по чувеним вазама, украшеним изванредно живописним сликама.
Ефори (надзорници) — високи спартански чиновници, којих је било пет, а бирао их је сваке године сав спартански народ из редова својих грађана. Ступали су на дужност о јесењим равнодневицама, око 23. септембра, и одржавали су сваког дана седнице у државној већници, где су заједно и ручавали. По првом од њих година је добијала име, па се он зато звао епонимос. Кажу да је ту част увео Ликург, док други тврде да је то учинио краљ Теопомп 757. године пре н. е. Власт им је упочетку била судска, и то само у цивилним стварима, а касније се знатно проширила. Имали су право да саслушавају највише органе државне власти, па чак и саме краљеве, те су могли да им изричу казне, сем смртне, јер се за смртну казну морао састајати нарочити суд, састављен од геронта-сенатора) и чиновника. Поред тога, делимично су надзирали јавни ред и васпитање омладине, па су могли да сазивају народ у скупштину и на гласање. Били су не само судски заменици краљева, већ су имали и пуномоћје да председавају народним скупштинама, нарочито кад су били у питању спољни послови, због чега им је утицај на војску и војсковође био врло велики.
Геронти (сенатори) — у Спарти су били чланови већа које је имало 28 чланова, а састављено је било од најстаријих и најугледнијих стараца. Веће се звало Герузија (веће стараца). Они су са два краља одржавали саветовања и доносили закључке пре него што би се исти износили пред народну скупштину.
66
Аркадија — покрајина у средини Пелопонеза.
67
Анаксандрид и Аристо — спартански краљеви и савременици лидског краља Креза (прва половина ВИ века пре н. е.).
Орест — син микенског краља Агамемнона, који је, светећи се за убиство оца, убио мајку Клитемнестру и њеног љубавника Егиста, те је тако на себе навукао гнев Еринија. Зато је, да би се по ондашњим обичајима очистио од греха, по наређењу Аполона, отишао у Тауриду да с пријатељем Пиладом донесе Артемидин кип, па је пао у руке тауридском (кримском) краљу Тоанту. Тада буду одведени Артемидиној свештеници да буду принесени на жртву. Али та је свештеница била Орестова сестра Ифигенија, која их спасава и бежи с њима, узевши собом Артемидин кип. Доживљаји Орестови били су мотив који су обрађивали многи хеленски трагичари и ликовни уметници, а исто тако и неки европски.
69
Торнак — гора северно од Спарте (сада гора код Таулејка).
Амфора — мера за зрнасту робу, на пример за жито, пасуљ и сл. Одговара половини медимна и износи око 26 литара.
70
Сам — острво у Егејском мору, близу трачке обале, познато по својим мистеријама и по култу Кабира (сада Самотраки).
71
Кападокија — покрајина у Малој Азији. Раније је заузимала већи простор. За време Персијанаца делила се на две сатрапије: Понтску, земљу Леукосираца, и праву, или Велику Кападокију, на планини Тауру. Сада је то Кирман, који обухвата ову задњу, Велику Кападокију. Кападочани су садашњи Туркмени, познати као добри војници.
72
Сирци — Херодот тако зове становнике Кападокије и Асирије.
Јерменске планине — подручје горе Масије (сада Караџе-Даг).
Матијенци — народ на северозападном делу Медије, у покрајини која се данас зове Азербејџан. Један део тога народа становао је у источној половини доцније Галатије (сада Моримене). По њима се и суседна планина звала Матијенска, а језеро Урмија, Плаво или Матијенско језеро. Мисли се да су им турански номади можда потомци.
Кипар — острво у источном делу Средоземног мора (сада Ципро). Становници су му до 1500. године пре н. е. били Јевреји, а после Феничани, па најзад Хелени, а у најновије време и Турци. Његови становници су били познати као одлични морнари и градитељи бродова. Био је под асирским господством, под утицајем Феничана из Тира, под Египтом (од 567. до 540. г. пре н. е.), а под атинском хегемонијом од 478. до 449. године пре н. е. Од 410. године пре н. е. био је под краљем саламинским Еуагором, а после Александра Великог припада Египту, да би 58. г. пре н. е. заједно са Киликијом, припао Римљанима. Био је познат због култа семитске Афродите, Астарте (Астхорет-Ашере), нарочито у Пафосу и Аматунту.
73
Одред скитских номада — тако се звало једно скитско племе које је живело у скитској степи, у данашњем Турану. Био је велик и ратоборан народ, који је становао на северу Европе и Азије, у пределима данашњег Совјетског Савеза. О њима прича Херодот нашироко у својој ИВ књизи.
Помрачење сунца — прорекао га је мудрац Талет из Милета, један од седморице хеленских мудраца. Помрачење се заиста десило 28. маја 585. године пре н. е.
74
Сијенезије Киличанин — било је више киличких кнезова са таквим именом. Та реч на семитском језику значи ''племенити кнез''.
Лабинет Бабилонац — по Херодоту, то би био муж Нитокриде, бабилонске краљице. Њој Херодот приписује грађевине и дела која је извршио и подигао Небукаднезар, бабилонски краљ од 604. до 561. године пре н. е.
Талет из Милета — један од седам мудраца. Био је из једне угледне породице из Милета. Рођен је прве године 35. Олимпијаде (641. или 642, г. пре. н. е.), а умро је у последњој години 58. Олимпијаде (544. или 545. г. пре н. е.). Својом практичном мудрошћу био је од велике користи својим суграђанима. Саветовао им је да се удруже са другим градовима против Лиђана у један савез. Постао је нарочито славан кад је прорекао помрачење сунца 28. маја 585. године пре н. е. То доказује да му је била потпуно позната путања месеца, што је научио од Бабилонаца. Био је упознат са савременим тековинама математике и астрономије, јер је путовао у Египат и Бабилонију. Први је покушао да објасни периодичне поплаве Нила и напустио је митске представе о томе. Покушао је да нађе природне узроке тих појава и тако је поставио темеље јонске материјалистичке филозофије. Сматрао је да је вода основни елемент из кога све потиче. Није оставио никакав спис, него је своја схватања саопштавао уском кругу својих присних пријатеља.
76
Птерија — град и крај у Киликији, где Халис (Кизил-Ирмак) излази из камените долине Кара-Тепе и где се сада налази тврђава Егри Калех, кључ северне Кападокије.
Синопа — милетско насеље у Пафлагонији, на јужној обали Црног мора, које су касније заузели Персијанци (сада Синуб), То је родно место чувеног циничког филозофа Диогена (404. до 323. г. пре н. е.).
77
Амазис — египатски краљ, савременик Крезов (од 569. до 525. г. пре н. е.).
Телмес — град у Ликији, на карској граници (сада рушевине код макријске луке Меја). Град је био чувен због својих врачара.
80
Хил — притока Хермова (Сарабада) у Лидији.
Диндимена — име фригијско-лидске богиње Кибеле-Велике Мајке, које је добила по планини Дидиму, где је имала свој култ. Сматрана је за богињу која даје живот и прослављана је оргијастички, као и Дионис. Поштована је као мајка свих богова у Азији, Египту, Тракији и у Хелади. Изједначена је са разним божанствима код тих народа: са Рејом, Гејом, Деметром, Афродитом, Уранијом и Артемидом — код Хелена, са трачком Котијом и египатском Изидом. Приказује се обично као владарка на престолу са два лава поред ње.
Фокеја — трговачки град у Јонији ??? стадија (око 40 км) далеко од Смирне (Измира). Бећ су се раније њени становници бавили бродарством и оснивали су колоније. Тако је око 600. године пре н. е. основао Масилију (данашњи Марсељ). Кад је пропало лидско краљевство, одселио се један део његова становништва заувек у Алалију на Корзици. Рушевине овог града постоје још и данас.
Харпаг — један доглавник Астијага, медског краља, деда Кирова, о коме ће се говорити на више места у овој Историји, нарочито у вези са Киром.
82
Тирејска земља — град и његова околина у Арголиди, на лаконској (спартанској) граници у Кинурији. Чувена је због крвавих бојева између Аргејаца и Спартанаца, нарочито Отријадових, из године 546. пре н. е.
Малијски рт — југоисточни рт Пелопонеза. раније озлоглашен због опасне пловидбе (сада Кап Малија).
Китера — острво на лаконској обали, које је било значајно по томе што се једнако пружало и према Сицилији и према Кретском мору, па је због тога било згодна заштита од гусара. Најпре је било насељено Феничанима из Сидона, затим је било својина Арга и најзад је пало под власт Спартанаца. Сада је то острво Китира. Чувено је било због одличне луке и вађења пурпурних (гримизних) шкољки из мора, а нарочито због култа семитске Афродите, која је онде имала свој чувени храм. На њој су се одржавале светковине у част богиње љубави Афродите-Астарте. Веровало се да се онде родила поменута богиња из морске пене.
84
Марди — јуначки брдски и разбојнички народ у Медији и Хирканији (вучијој земљи), садашњем Џорџану, у плалини Масији (сада Мардиндаг). У њој су, по својој прилици, становали и Мигдоњани пре него што су дошли у Македонију.
Мелет — лидски краљ и наследник Садијатов (ВИИ век пре н. е.).
Тмол — гора у Лидији, код Сарда (данас Боздаг). Била је позната по налазиштима злата.
Копљаници — војници из телесне гарде, названи по копљима којима су били наоружани.
Десети део — био је код многих народа обичај да се десети део ратног плена принесе божанству као прва жртва. Чешће се дешавало да су као жртва приношени и заробљени непријатељски војници.
82
Пантелеон — брат Крезов и ривал приликом заузимања престола.
Димензије гробница — Алијатова гробница простирала се у дужину шест стадија и два плетра. То је онда она била дуга (ако стадиј рачунамо са 192 метра) 1952 м, а широка 499,2 м.
94
Умбрија — покрајина у средњој Италији, налазила се источно од данашње Тоскане и излазила једним делом на Јадранско море. У њој су били чувени градови: Римини, Анкона и Пезаро.
95
Асирско господство — трајало од 1100. до 626. године пре н. е.
96
Дејок — медски кнез, син Фраорта. Владао од 697. до 644. године пре н. е. По једном мишљењу, то је име измислио Херодот, јер ''дахyанка'' значи ''жупан, кнез, бан'' на зенд језику. Око 714. године пре н. е. Међани су се ослободили Асираца, а он је, тобоже, око 708. године пре н. е. постао њихов краљ. Према таблицама писаним клинастим писмом потврђује се овај податак. На једној гробници се наводи преко двадесет оваквих имена, све самих медских поглавица, око 715. године пре н. е. А Саргон (владао од 722. до 705. тодине пре н. е.) наводи име једног кнеза Дајаукку, кога је заробио заједно са његовом породицом. Исти Саргон помиње мало касније град Бит-Дајаукку, тј. Дејоков град који се налазио негде око данашњег Хамадана у Персији, а који је добио име по неком Дејоку. Ова Херодотова прича је интересантна и по томе што се у њој износи једно схватање о томе како су се у то давно време формирале монархије. Сви ови подаци о нападу на Асирце и о обарању асирске државе слажу се са једним, историјски утврђеним догађајем: са упадом Скита који су пројурили кроз све асирске покрајине. Овај упад Скита покушали су Међани да искористе и да се ослободе Асираца.
102
Фраорт — син Дејоков, који је владао од 644. до 624. тодине пре н. е.
Асирци — семитски народ (или можда семитизиран), који је, према Херодоту, господарио Азијом око шест стотина година (од 1100. до 626. године пре н. е.). Познат је био као најратоборнији и најсуровији народ свих времена у Азији. Првобитно је становао на малом земљишту између река Забата и Тигриса, према северу до арменске (јерменске) планине Таура, а према истоку до Загрос планине (данас Иранско горје). Примили су бабилонску културу. Главни им је град био Нинива (сада рушевине на супротној страни од Мосула).
103
Мадија — краљ Скита. О њему нема поузданих података.
104
Меотско језеро (Меотида) — данашње Азовско море.
105
Сиријска Палестина — јужни део сиријске обале. Код Херодота обухвата час саму Филистеју, а час и Феникију. Њени становници доселили су се са Хафтора (Крете).
Псаметих —- египатски краљ из 26. династије, који је владао од 654. до 609. године пре н. е.
Аскалон — град Филистејаца у Палестини (садашњи Аскалон).
107
Астијаг — медски краљ, дед Кира старијег; владао у Медији од 585. до 550. године пре н. е. Оборио га је са престола поменути Кир, оснивач персијске државе.
Бајка о Киру — ова бајка је најпознатија, иако су, како каже и сам Херодот, постојале и њене друге верзије. Он је изабрао ону која му се учинила најверодостојнијом. Цела ова бајка оснива се на веровању да обест и злочин морају бити кажњени и да се пророчанства и снови морају испунити. Има писаца који су се трудили да докажу да је основа те бајке историјска, као на пример Јустин (И 4) из трећег века н. е. Он тврди да је Кир заиста био остављен у шуми и да га је куја отхранила својим млеком. Разуме се да ни Јустин није далеко одмакао од Херодота, иако их дели више од шест векова. О детињству Кировом и о његовом животу пише и Ксенофонт (430. до 354. године пре н. е.) у свом делу Кирупедија (Кирово васпитање). По њему, Кир је син персијског краља Камбиза и Астијагове кћери Мандане. После Астијага у Медији влада краљ Кијаксар ИИ, коме Кир помаже у рату. Пошто је Кијаксар ИИ умро без наследника, наслеђује га Кир као законити наследник. Тако он постаје краљ Међана. Али Ксенофонтово дело је историјско-политички роман, те је веродостојност његових података мала.
Кир сам каже у једном натпису:
''Ја сам краљ Кир Ахеменид''.
Ахемениди су били персијска краљевска породица која је водила порекло од Ахемена, утемељача краљевске куће у Персији, Према сачуваним одломцима из хеленских и римских историчара, Кир је био Персијанац који је заузимао висок положај на Астијагову двору, па је, по Астијагову наређењу, посетио свој завичај и побунио Персијанце против Међана.
Према мишљењу Николе из Дамаска, перипатетског филозофа и пријатеља јеврејског краља Ирода (први век пре н. е. и у н. е.), право Кирово име било је Атрадатес (Мuллер, Фрагм. ИИИ 398), а мајка му се звала Аргоста. Према овоме Кир је због сиромаштва морао да се ода пљачки, па је отишао у Агбатану ради зараде. Прво је био чистач у двору, затим дворски пехарник, па је тако стекао милост краљеву. Краљ је поставио Кирова оца за сатрапа у Персији, па је поверио Киру да угуши устанак Кадузијаца. Кир се, међутим, договори са својим оцем да збаце медско господство. Персијанци су двапут били побеђени, али су однели победу у трећој бици. Међанин Еобар омогућио је Киру да дође до краљевске круне.
Према подацима историчара Ктезије, који је живео на персијском двору код Артаксеркса Мнемона (владао од 404. до 358. г. пре н. е.) као његов лични лекар, Кир није био ни у каквом сродству са Астијагом, него га је у рату победио збацио са престола, пошто га је заробио у његову двору у Агбатани, па га је после поставио за намесника у Барканији (Хирканији) и узео за жену његову кћер Амитис. Према натпису из Бизутуна, Кир није био сиромах племић, већ персијски краљ (сигурно под медском врховном влашћу), и његови преци били су краљеви.
108
Азија — код Херодота не означава континент у данашњем смислу, већ најчешће Малу Азију, па Малу Азију са Персијом до Индије, а понекад и део Африке са Малом Азијом.
110
Саспири — скитски народ између Лидије и Колхиде.
130
Дарије — син Хистаспов, персијски краљ који је владао од 521. до 485. године пре н. е. О њему ће бити много говора у овом делу, нарочито у ИИИ књизи.
131
Зевс-Ормузд — врховно персијско божанство добра (Ахура Мазду).
Афродита — богиња љубави, лепоте, брака, плодности и мора. Порекло јој је са Кипра. Најчувенији њен кип је Милоска Афродита, који се данас налази у музеју Лувру у Паризу. Изједначавана је са римском богињом Венером.
141
Свејонски савез — је одбранбени савез који је склопило најпре 12, а касније 13 јонских градова. Место где су сваке године одржавали састанке са приношењем жртава и разноврсним утакмицама био је храм посвећен Хеликонском Посидону у околини града Пријене (види ком. И 15), и звао се Пањониј.
144
Триопијско светиште — Триопијски рт се налазио код Книда (сада рушевине Каво Крио). Ту се налазило Аполоново светиште, где су се азијски Дорци скупљали и одржавали своје савезне светковине и скупштине. У светишту се налазио храм богиње Афродите, зване ''Еуплоја'' (заштитнице срећне пловидбе), са њеним кипом који представља ремек-дело кипара Пракситела (око 340. г пре н. е.) из Атине.
Јалис — град на острву Роду (сада Јализо).
Камир — град на западној обали острва Рода (данашњи Камиро).
Кос — једно од Спорадских острва у Икарском мору, код Дориде у Малој Азији. Раније се то острво звало Меропис. На њему се налазио истоимени град, који су основали градови: Арг, Епидаур и Мегара. Тамо се много садила винова лоза, а багремом су се бојадисале хаљине и ткане најфиније женске тканине (Соа вестис).
145
Палена — град на Пелопонезу, између Сикиона и Егире (сада рушевине код Трикале).
Сикион — град на Пелопонезу (Мореји). То су садашње рушевине код Василике.
Егира — град у Ахеји на Пелопонезу (сада Палео Кастро).
Ега — град у Ахеји, на саверној обали Пелопонеза, са чувеним Посидоновим храмом.
Кратис — река код града Еге у Ахеји на Пелопонезу, садашњи Крати.
Бура — град у Ахеји на Пелопонезу, који не можемо поближе да означимо.
Хелика — приморски град у Ахеји, са храмом Посидона, који се по самом граду звао ''Хеликониос''. 373. године пре н. е. потонуо је у море приликом једног земљотреса.
Егион — град у Ахеји (садашња Востидза).
Рипи — град у Ахеји на Пелопонезу, између Егија и Еринеја. Не можемо да га поближе означимо.
Патреји — град у западној Ахеји, који не можемо поближе да означимо.
Фареји — исто тако град у западној Ахеји.
Олен — град у Ахеји између Патреја и Диме. Данас су то рушевине код Катоахаје.
Пир — ахејска река која се улива у залив код Патраса.
Дима — град у Ахеји, на мору (сада Каминица).
Тритеји — ахејски град близу Патраса.
146
Абанти — старо племе на Еубеји, сматрано за прастановнике Хеладе.
Минијци — старо еолско племе које се још пре Хомера доселило из Тесалије у Беотију и онде основало снажну државу Минијаца, са главним градом Орхоменом. Рушевине овог града виде се још и данас близу места Скрипу.
Орхомен — град у Беотији са надимком ''Минијски'' (Мyнеиос), или Беотски (Боиотиос), који се налазио на месту где се Кефис (сада Мавронери) улива у језеро Копаиду. Историја овог града била је бурна. Разорили су га Тебанци 374. или 364. године пре н. е., а саградили су га поново Филип и Александар Македонски (Велики).
Кадмејци — становници беотског града Тебе и Кадмови потомци. И они су сматрани за најстарије становнике Хеладе. Касније су се становници Тебе звали Тебанци. Кадмејцима се називају и колонисти у Пријени, Колофону и Милету, градовима у Малој Азији.
Дриопљани, или Дриопи — прастаро племе које је становало између планине Парнаса и Ете, а које се касније одселило на Пелопонез, у Месенију.
Фочани — становници покрајине Фокиде, у северној Хелади, између Беотије, Дориде и Локриде. На њиховом земљишту налазило се Делфијско пророчиште. Познати су по светом рату (356. до 346. г. пре н. е.) који су водили са Амфиктионцима, нарочито са Тебанцима, што су били узорали део свете земље. Покорио их је, најзад, Филип Македонски, који се био умешао у тај рат.
Молоси — народ у Епиру.
Аркадски Пелазги — становници покрајине Аркадије на Пелопонезу. Сматрани су за староседеоце Хеладе. Раширили су се из својих прастарих седишта, из предела око Додоне, по Пелопонезу, Атици, Тесалији, острву Лемну итд. али су се међу староседеоцима тих предела потпуно изгубили или су се одселили у Тракију, Малу Азију, око Киме или чак и на Крету. У науци се много расправљало о томе да ли су Пелазги хеленског или нехеленског порекла, тако да је створено читаво ''пелашко питање''.
Пританеј — градска кућа у Атини, у којој су Атињани били сместили свој градски извршни одбор. Ту су се хранили о државном трошку високи државни функционери, државни гости, заслужни грађани и њихови потомци, као и победници на олимпијским играма.
Хиполох — отац Глауков, Ликијац чији је син био гост и пријатељ чувеног Диомеда, јунака под Тројом.
Пил — град у Месенији на Пелопонезу, у коме је владао славни Нестор, један од јунака под Тројом.
Кауконци — Херодот сматра потомке Нелеја, тзв. Нелиде, из Пила у Месенији Кауконцима. Иначе, то је нехеленски народ у Малој Азији, у покрајини Битинији, на граници Пафлагоније, на обали Црног мора. У Хелади су сматрани пелашким народом. Становали су на западној обали Пелопонеза, од Аркадије па даље. У историјској епоси налазе се само у Трифилији, јужном делу Елиде.
Кодро — син Мелантов, по причи последњи атички краљ, који је живео око 1068. године пре н. е. За време напада Хераклида на Атику сам се жртвовао, јер је од пророчишта дознао да ће победити она страна чији краљ буде погинуо. Он се преобукао, отишао међу непријатеље и у борби погинуо, те тако обезбедио Атињанима победу.
Мелант — потомак чувеног Нестора из Пила, из породице Нелида. Његов син Кодро био је последњи атички краљ.
Апатуријске светковине — нека породична светковина коју су славили чланови атичких фратрија. Атињани су се за време Солона делили на 12 фратрија, јер је свака фила имала по три фратрије, док је свака фратрија имала по 30 родова (гена). Фратрије (братства) су пазиле на чистоћу порекла и водиле су матицу рођених. Та светковина прослављала се најпре три, а после четири дана у месецу пианопсиону (од 15. октобра до 15. новембра). За време тог празника уписивали су грађани децу у своје фратрије. То је била искључиво јонска светковина. Ефешани и Колофоњани нису прослављали ове светковине, јер нису били чисти Јонци, него су били измешани са староседеоцима (види ком. И 16, 26).
Рт Микала — налази се прекопута острва Сама; чувен је по хеленској победи над Персијанцима 479. године пре н. е. Данас је то Каро Санта Мариа.
Посидон Хвликонски — код Римљана се звао Нептун, син Хрона и Реје, а брат Зевса и Хада. Доласком Зевса за краља богова био је врховно божанство мора и краљ свих божанстава у њему. Хеликонски је назван зато што је имао храм у Ахеји, приморском граду Хелики. Тај град је 373. године пре н. е. потонуо у море.
149
Кима (названа Фриконска) — највећи град у Еолиди, који је добио име по Фрикиону код Термопила (данас рушевине код Ламурт-Кела). Становнике овог града исмејавали су Хелени због њихове глупости и ограничености.
Лариса (кула) — име многих градова у Хелади. Овде се, вероватно, мисли на Ларису Египатску, код Киме Фриконске у Еолиди.
Неон (Нови Град) — еолски град у Мизији (данас Ајнаџик). У Хелади је било још градова са тим именом.
Темна — еолски град у Малој Азији који не можемо поближе да одредимо.
Кила — градић у малоазијској покрајини Тројади!.
Нотиј — град и лука града Колофона. где је Спартанац Лисандар победио атинску флоту 407. године пре н. е.
Агируза — еолски град у Малој Азији који не можемо географски поближе да означимо.
Питана — град са луком на еолској обали Мизије у Малој Азији (данас Сандерли).
Егеја — град у Мизији, у Малој Азији, близу Киме.
Мирина — град са луком у Мизији (данас Сандарлик).
Гринеја — град са луком у Еолиди, 40 стадија (7.680 т) од Мирине, познат по Аполонову храму.
Дионис — син Зевса и Семеле, много поштовано божанство винограда и вина, па према томе и весеља, љубави и уметности. Прате га нимфе, силени и сатири, а прослављају га оргијама. У његову част приређиване су многе светковине.
Дионисијске (или Бакхове) мистерије — Тајни обреди који су се обављали ноћу и имали оргијастички (распуснички) карактер. Симболи овог култа су: бакље, тирс (штап окићен бршљаном и виновом лозом), мушки уд од бронзе или неког другог материјала (фалос), опходи (литије) уз плес и свирку фрула, улазак у пећине, жигосање (вероватно тетовирање), а све је то повезано са опијањем, екстазом (заносом), падањем у несвест (транс) итд. Са мистеријама су повезани: пост, аскетство, заједнички ручкови, вино, крштење у води, ћутање, увођење у светиште итд, Симболи су још били: посвећена котарица са првенцима плодова код жртвених свечаности, па сандук са змијом итд. У обредима су учествовали и стари и млади оба пола. Посвећени (мисте) су веровали да ће им мистерије дати одговоре на нека питања и открити тајне живота и после смрти.
151
Гора Ида — висока планина која се пружала из Фригије преко Тројаде и Мизије (данас Кас-Даг). У њеном подножју налазила се Тројанска равница, а западни јој је огранак главица Лектон, где је лежала Еолида. Највиши јој је врх Гаргарон (данас Кара-Даг).
Аризба — град на острву Лезбу (данас Муса).
Метимна — град на северној обали острва Лезба (данас Моливо).
Тенед — из Илијаде чувено мало острвце на тројанској обали, са градом истог имена (данас Тенедо).
Група од сто острва — острва између Лезба и копна (данас Мосхонезија).
Бактријанци — народ који је становао у Азији на реци Бактрос (данас Балк). Главни град у њиховој земљи звао се Бактра.
Саке — скитско племе у планинама источно од Бактрије и Согдијане, у садашњој Бухари, у западном делу пустиње Гоби, у Кашгару и Малом Тибету. Били су одлични коњаници и стрелци, и сматрани су за елитне јединице персијске војске.
157
Мазар — један од Кирових сатрапа.
Митилена — главни град на острву Лезбу (данас Кастро). Родно место филозофа Питака, једног од седам јонских мудраца.
160
Атарнеј — град у покрајини Мизији у Малој Азији (данашњи Дикели Кел-Кoл).
Јечам за жртву — Хелени су имали обичај да пржена зрна јечма помешана са сољу сипају међу рогове животињи одређеној за жртву, што је означавало почетак жртве.
161
Магнезија — град на реци Меандру, који је Темистокле добио на поклон од персијског краља Артаксеркса, а који му је доносио 50 талената прихода годишње (таленат види ком. И 50). То је данашњи Инекбазар.
Иберија — најсевернији део данашње Шпаније; понекад је то име означавало и земљу између Пиринеја и Роне, а најзад и читаву Шпанију.
Тартес — југозападни део Шпаније око реке Бетис (сада Гвадалкивир) и град којега већ у Страбоново време (66. г. пре н. е. до 19. г. н. е.) није било.
Бојни брод са 50 весала — брод са по једном клупом са 25 весала са обе стране (пентеконтера).
165
Енузијска острва — пет острва између Хија и азијског копна (данашњи Спермадори, или Егонусес).
Кирн — острво Корзика. На његовој источној страни населили су се Фокејци око 560. године пре н. е. Заузели су га Римљани између 259. и 231. г. пре н. е.
166
Картага и Картагињани — град и становници феничке колоније у северној Африци, која се звала и Кархедонија, а која је била позната као један од најважнијих трговачких центара у Медитерану. Картагињани су водили четири велика рата са Римљанима и били уништени и они и њихов град 146. г. пре н. е.
Сардинијско море — море на западној обали острва Сардиније, данас Средоземно море.
Кадмејска победа — победа са великим губицима, јер су Едипови синови, потомци Кадма, док су се отимали о власт, поубијали један другог. Израз је, по значењу, скоро исти као и ''Пирова победа''.
Алалија — град на Корзици који нисмо у стању да поближе одредимо.
Региј — хеленски град у јужној Италији (Магна Граециа). То је данашњи Ређо (Реггио).
Агила — град у Етрурији, данашњој Тоскани, у Италији, који се касније звао Цере.
Чишћење од греха — Хелени су веровали да богови примају жртве само од морално чистих људи, који нису упрљани злочином, јер се, по њиховом схватању, боговима не може указивати поштовање богатим и величанственим жртвама, него врлином и тежњом за праведношћу и добротом. Злочин су приписивали злом демону, који улази у човека. Кад, дакле, у човека уђе зли демон, онда он мора да тражи помоћ и уточиште у храмовима, на светим олтарима и другим светим местима, где се моли боговима да помогну да се ослободи греха и злог демона. Највећи греси били су убиство и браколомство. Свако проливање људске крви каља човека, па чак и нехотично убиство, и оно у самоодбрани. И та нечистоћа грешника делује као зараза. Обичај чишћења од греха везан је за Аполона и одговарајуће обреде. То је било у време кад се религија била уздигла до тог степена да је постала оличење моралног принципа добра, па се из религије страха почела полако да претвара у религију радости, показујући се људима у облику дивних кипова, рељефа, слика и величанствених храмова. Хелен је, уместо да их се боји, почео да воли своје богове, па му је тешко падало да му због греха буде забрањен приступ у светиње, учествовање у приношењу жртава приликом народних празника, па чак и учествовање у приношењу жртава свом рођеном дому, тј. божанству своје родне куће.
Енотрија — југозападна Италија, Брутија и Луканиј а.
Хијела — град у Луканији, данас рушевине код Цастел а Маре делла Бруцца, где су се родили филозофи Парменид и Зенон. Римљани су овај град звали Велиа.
Посидонија — касније се тај град звао Пестум (Паестум). Налазио се на западној обали Луканије, где се и данас налазе величанствене рушевине.
Теј (Теос) — град у Јонији (Малој Азији), преко пута острва Сама. Рушевине му се виде код данашњег Сегигијека.
Абдера — град у Тракији, на реци Несту (данашња Места). Био је најпре феничка колонија, а после хеленска, и то становника Клазомене из Јоније. Становницима овог града ругали су се Хелени као великим глупацима и неспретњаковићима, као код нас прњаворцима и шијацима.
169
Јонија је по други пут пала у ропство око 546. године пре н. е., а први пут око 560. г. пре н. е. под лидско господство (види о Крезу И 6, 9, 26—56).
171
Каунијци — становници града Кауна, у Карији, на ушћу реке Калбиса (данас Далиан).
Миниј — син Зевсов и Еуропин, брат Радамантов, отац Деукалионов и Ариаднин, дед Идоменов из Кноса на Крети. За његово време Крета је доживела свој највиши успон. Сматран је за мудрог законодавца и, по погрешном тумачењу једног места код Хомера (Одисеја 11, 567), за судију у доњем свету. Али откад је покорио Атику, те су му Атињани морали сваке девете године да шаљу данак (између осталог по седам момака и седам девојака), сматран је за најсвирепијег тиранина. Он је, у ствари, био представник семитске (феничке) културе, о чему сведочи поштовање Молоха (Минотаура, човека-бика), које је са Крете истиснула хеленска култура, чији је представник Тезеј.
Имао је чувени дворац Лабиринт, који му је саградио славни вештак Дедал. Погинуо је, према миту, на Сицилији, баш кад је био у потери за одбеглим Дедалом, па је и сахрањен на Сицилији, одакле је касније, према истом миту, био пренесен на Крету и тамо сахрањен.
Лелези — претхеленско староседелачко племе, расејано по приморским областима Хеладе, по Малој Азији, нарочито на јужној обали Тројаде, око града Педаза и Лирнеса. Били су храбри морнари. Помињу се и на Криту и другим острвима. Херодот их изједначује са Карцима. Интересантни су Страбонови подаци о њима (ВИИ 7, 2 и ВИИИ 6, 15). Он их не сматра Карцима, него, на основу једног цитата из Хезиода, мисли да су мешавина разних народа, и, у вези са цитатима из Аристотела, наводи разне крајеве у којима су становали: Етолију, Беотију, Локриду, Мегару, западну обалу Акарнаније и острво Леукаду. У Илијади Лелези су савезници Тројанаца. Песник Алкеј, а са њиме и Страбон, помињу Антандро као лелешки град, док га Херодот сматра пелашким градом. Страбон даље каже, ослањајући се на Ферекида, да су пре насељавања Јонаца у Малу Азију око Милета, Миоса, Микале и Ефеза становали Карци, а северно одатле, до Фокеје и на острвима Саму и Хију, — Лелези. Страбон наводи да су у околини Милета и у целој Карији стара утврђења, гробови и остаци насеља сматрани као остаци Лелега. Међутим, према тврђењу карског писца Филипа из Теангале, Карци су одвајкада, па и у његово време, употребљавали Лелеге као робове, слично као Спартанци хелоте и периске, а Тесалци пенесте. Плутарх вели да се још у његово време у Тралеју, источно од Ефеза, за убијеног Лелега плаћала само једна мерица грашка. Хелени су их сматрали варварима. У погледу њихове језичке и етничке припадности они још представљају проблем, а ни натписи ни остали археолошки материјал није могао да их боље осветли. Едвард Мајер указује на култ највишег карског божанства и његов атрибут: секиру са две сеченице (лабрyс), и то доводи у везу са Лабиринтом у Кносу на Крети.
Миласа — град у Карији (данашњи Меласо).
Калиндичке планине — брда у околини града Калинде, на граници Ликије у Малој Азији.
173
Сарпедон — према Хомеру, син Зевсов и Лаомедијин, а по Херодоту, Еуропин, брат Минојев, краљ у Ликији. Зевс му је дао да живи три људска века. Код Хомера он је краљ у Ликији и савезник Тројанаца, који се врло храбро борио. Убио га је Патрокло. Тада је Аполон, по Зевсовој заповести, очистио Сарпедоново мртво тело од крви и прашине, намазао га амброзијом, а Сан и Смрт однели су га у Ликију, где је свечано сахрањен.
Милијада — старије име читаве Ликије, а касније је оно означавало само мален предео у северној Ликији близу Телмеса (данас рушевине код Меја).
Солими — митски народ који је становао у јужним пределима Мале Азије, нарочито око Телмеса.
Лик — син Пандионов и брат Егејев, Низов и Паласов, који је, према миту, владао на североисточној обали Маратона и на целој Еубеји.
Носе имена по мајкама — овде Херодот даје податак који, свакако, сведочи о остацима матријархата, друштвеног или, боље, родовског уређења из преисторијског времена. Са матријархатом се сусрећемо и код Илира (Либурни).
174
Книђани — становници града Книда у Малој Азији, у Дориди. То је насеље Спартанаца на рту Триопиону (сада рушевине код Каво Крио), са Аполоновим храмом, где су малоазијски Дорци одржавали своје савезне скупштине и свечаности у Аполонову част. Тамо се налазио и Афродитин храм, где се она слави као заштитница срећне пловидбе, а у коме се налазио чувени Праксителов кип богиње Афродите.
Бибасија — уска превлака у Карији са градом Бибасом, налази се источно од острва Книда.
Керамички залив — морски залив на југу од Халикарнаса (данас Голфо ди Станцо).
Симејско море — море око острва Симе, које се налази између острва Книда и Рода. Данас се то острво зове Сими.
175
Педазејци — становници града Педаза у Карији, између Халикарнаса, Милета и Стратоникеје.
176
Ксант — река у Ликији, која се улива у Средоземно море. Њу су околни становници звали Сирбес (данас Есениде).
Каун — град на јужној обали Карије, на ушћу Калбиса, познат по жаркој и нездравој клими, али са добрим пристанишним уређајима и луком (данас село Далиан).
177
Предња Азија — овде се мисли на Малу Азију, премда је некад и појам Азије обухватао само Малу Азију.
178
50 краљевских лаката широк и 200 лаката висок — један краљевски или Бабилонски лакат износио је 27 прстију, тј. 525 до 531 мм. То значи да је ширина зида износила 26,25 м, а висина 105 м. Вероватно да Херодот овде претерује.
179
Ис — град и река у Бабилонији са асфалтним изворима. То је данашњи Хит, који се налазио 8 дана хода од Бабилона.
180
Еуфрат — река која извире у Арменији из двеју извор-река, источног и западног Еуфрата.
Арменија — земља у Азији, данашњи Ерзерум, Карс, Ван, Ериван и Аладули.
181
Халдејци — семитско племе које је у другом миленијуму (у другој хиљади година) пре н. е. дошло из Арабије у јужну Бабилонију, коју су били назвали Халдеја. После пропасти Асирије (606. године пре н. е.) владали су Бабилоном, а преотео им је власт и покорио их Кир. Халдејци су, међутим, задржали у својим рукама управљање верским обредима и постали су нарочити свештенички сталеж, као маги код Међана. Одликовали су се нарочито астрономским знањем. Били су одлични астролози (тумачи према небеским знацима и по распореду звезда на небу) и тумачи снова. Због своје мудрости уживали су велики углед и у Хелади и у Риму.
182
Теба — стари главни град Горњег Египта, на Нилу, касније назван Диосполис, чувен по Амоновом храму, чије се рушевине данас зову Умебеда. У његовој близини налазили су се Сунчеви извори и Језерце. Био је познат по свом богатству и величини. Опљачкао га је Камбиз и рушевине су му разасуте у четири данашња села: Карнаку, Луксору, Гурту и Мединет Абу.
Египатски Зевс-Амон — врховно египатско божанство, творац света, отац богова, бог сунца, светлости, неба, кога су Хелени изједначавали са Зевсом. Замишљали су га обично као бика са одређеним белегама, и кад се роди мушко теле са таквим знацима, Египћани су веровали да се појавио Амон, те му указују велико поштовање и приређују светковине. Нарочито је био поштован у Карнаку, Хелиопољу и у Теби, где се налазио и његов чувени храм. У Египту је имао много имена. Сачувана је и химна Амону.
Патара у Ликији — приморски град у Ликији са Аполоновим пророчиштем (данас рушевине западно уз залив Каламаки).
183
Светиште у Бабилону — чувени Белов храм, такозвани ''Висећи вртови'', које Херодот детаљно описује (у И 181), а који се спомиње и у Библији. У вези са њим се прича да су људи хтели да саграде кулу до неба, те је бог био наредио да наједном проговоре разним језицима, да се не би могли споразумевати. Због тога су морали да одустану од тог посла.
Дарије — син Хистаспов, персијски краљ од 521. до 485. године пре н. е. О њему се опширно прича у овом делу, а највише у ВИИ књизи од 1. до 11. поглавља).
Ксерксе — син Дарија и Атосе, персијски краљ од 485. до 465. год. пре н. е. О њему се опширно прича у ВИИ и ВИИИ књизи овог дела.
184
Семирамида — асирска краљица. По једној причи она је жена асирског краља Нина и његова наследница, те се сматра оснивачем асирске државе. По другој причи она је кћи Белохова и владала је заједно са оцем око 780. г. пре н. е. За њу се мисли да би могла бити ова Херодотова Семирамида.
Нитокрида — бабилонска краљица, жена Лабинетова и мајка Набунитова, последњег бабилонског краља, кога је 538. г. пре н. е. победио Кир и заузео Бабилон. Била је, вероватно, кћи Небукаднезара (604—562. г. пре н. е.).
Ардерика — варошица близу Бабилона.
188
Лабинет — син краљице Нитокриде. Вероватно је то у историји познати последњи бабилонски краљ Набунит, који је владао од 562. до 538. године пре н. е.
Хоасп — река у Сузијани, из које су персијски краљеви узимали њену бистру воду и носили је собом у сребрним посудама. Домороци су је звали Улаи (Еулаиоа). То је данашња река Керкха, од које води канал Кала ел Хафар до Тигриса.
Тигрис — Једна од главних река предње Азије, која извире у јужној Арменији и након тока од 1850 км спаја се са Еуфратом. Текући заједно с њим 100 км, улива се у Персијски залив. Због брзине тока није могућа узводна вожња већ само низводна, и то сплавовима.
189
Опиј — већ 3000. године пре н. е. спомињани град на реци Тигрис, где се ова река приближује Еуфрату на 30 км. Ту је био прокопан канал који је спајао ове две реке.
Артаба — персијска мера која је већа за три хенике (1 хеника била је 1/48 медимне) од медимне (једна медимна садржала је 52,5 литара). Значи, артаба је садржала 55,78 литара. То је била обична мера за суву зрнасту робу.
Венети (Енети) — илирско племе на Јадранском мору, чије се име сачувало у имену данашње Венеције. Били су познати као одгајивачи племенитих коња.
199
Афродита-Милита — богиња љубави, поштована код Хелена, Римљана (Венера) и скоро свих источњачких народа (види ком. И 105).
201
Масагети — храбар скиталачки народ на североисточној обали Каспијског језера, северно од данашње Хиве.
Аракс — река у Арменији (данашњи Арас). Херодот ју је побркао са Оксом и Јаксартом. Тако се звао и данашњи Хабур у Месопотамији, а и данашња река Волга у СССР-у.
Иседонци — скитско племе које је становало у унутрашњости Велике Монголије, у данашњим селима Сунгара па све до Серике (Кине?). Још се и данас једно финско племе зове ''Исет Донци''.
Истар — доњи Дунав (горњи Дунав звао се Данубиус). По Херодоту, он је извирао на крајњем западу Европе и текао кроз њену средину од запада према истоку, па се најзад на југу уливао у Црно море.
202
Матијенске планине — планине у данашњем Азејберџану, које су добиле име по Матијенцима, који су онде становали. По том народу било је названо и данашње језеро Урмија, које се звало Матијенско или Плаво језеро.
Хераклови стубови — данашњи Гибралтарски мореуз. Прича се да је Херакло раскинуо стене које су спајале Европу са Африком и тако спојио Атлантски океан са Средоземним морем. Под Херакловим стубовима подразумевају се: Абила, северозападни рт Малог Атласа у Мауретанији, који се налази са афричке стране, а са европске стране гора Калпа, на данашњем Гибралтарском мореузу.
203
Кавказ — чувена велика планина која чини границу између Европе и Азије. Њени јужни обронци се везују са Антитауром.
205
Томирија — масагетска краљица која је победила Кира и грозно му се осветила.
207
Дан хода — 32 км , јер је три дана хода, према Херодоту, износило 500 стадија, а то је 96—100 км.
214
Погибија Кирова и битка са Масагетима — рачуна се да се збила 529. г. пре н. е.
Књига друга
ЕУТЕРПА
1
Камбизов поход на Египат — десио се 525. године пре н. е. кад је код Пелузија, уз помоћ Феничана и Кипрана, потучена Псаметихова војска и Псаметих заробљен.
2
Псаметих ИИИ — син Амазисов, који је владао у Египту од 569. до 525. године пре н. е. Био је познат као пријатељ Хеладе и њене културе и припадао фараонима из 26. династије. Камбиз га је заробио и страшно сурово казнио. Он је последњи самосталан египатски владар. Од тада је Египат био под влашћу Персијанаца. Касније је потпао под власт Александра Великог и његових наследника Птоломеја; најзад је доспео под власт Римљана.
Хефестови свештеници — тако Херодот зове свештенике бога Птаха у Мемфису, а Птахов храм у том месту зове се ''Хепхаистеион''.
3
Хелиопољ — стари египатски град источно од Нилове делте, са чувеним храмом бога сунца. На египатском језику звао се ''Мес Ра'' (Сунчев Извор) или ''Пе Ра'' (Кућа Сунчева). То је данашњи арапски ''Аин Шемс'' (Сунчев Извор). Налазио се на каналу који је спајао Нил са Црвеним морем. Ту су поштовали бика Мневиса и ту је настала чувена прича о фениксу. Данас су од града остале рушевине код Матаријеха.
Мемфис — стара престоница Египта, опасана зидом дугим 150 стадија (28,8 км) а према Нилу заштићена насипом дугим 100 стадија (19,2 км). То је био јако насељен град, који је разорен тек у средњем веку. Сачувани су му само незнатни остаци код села Митрахени.
4
Мин или Мена (Менис) -— ујединитељ Египта и оснивач прве Тинитске династије, јер је био из Горњег Египта, из Тинита (Тхиниа или Тхис). Према Манету, свештенику из Себенита, који је око 280. г. пре н. е. написао Историју Египта у три књиге, та је династија владала од 3197. до 2990. године пре н. е. Мин је саградио тзв. ''Беле Зидове'' и утврдио и Горњи и Доњи Египат. Он је и оснивач Мемфиса.
Језеро Мерида (Моирис) — у Средњем Египту на западној обали Нила ископано је језеро које је данас услед талога речног наноса ишчезло. Налазило се у природном улегнућу, чији је источни угао на простору од 6 км2 био опасан насипима широким 16 м, који су били саграђени око 2300. године пре н. е. Завршио га је Аменемхет ИИИ (владао од 1859. до 1801. г. пре н. е.).
5
Једанаест хвати — Хелени су мерили дужину деловима човечијег тела: прстом, шаком, лактом, стопом, хватом (простор између крајева раширених руку у обе стране). Хват садржи 6 стопа или 1,85 м, а то је исто тако и дужина двоструког корака. Према томе, 11 хвати износи 20,35 м.
6
Схен (схоинос) — у Хелади мера за новоосвојену земљу, која се делила колонистима или одређивала робовима за обраду. Код Херодота схен садржи 60 стадија или 11 км.
Плинтинетски залив — назван по граду Плинтини у Египту. Налазио се близу доцније Александрије.
Сербонидско језеро — налазило се у Доњем Египту, близу превлаке Арсиноје, и било у вези са Средоземним морем. То је данашњи Себакат Бардоил, али га је скоро нестало.
Касијска планина — брдовит и песковит брежуљак између Арабије и Египта, близу Пелузија (данас Ел Кас или Ел Катих).
Парасанга — персијска реч која означава миљу, или сат хода ако се мери по времену хода. Различита јој је била дужина. Обично је једна парасанга садржала 30 стадија или 5,5 км, док је у неким персијским покрајинама износила и 40 стадија (7,5 км).
7
Хиљаду пет стотина стадија мање петнаест — 1485 стадија или 285 км.
8
Арабијске планине — то је, вероватно, планински ланац који се пружа од Делте до иза Тебе.
Либијске планине — можда данашњи Гебел Мокатан. Херодот је мислио да се пружају до Јужне обале Либије и да су продужетак Арабијских планина.
9
Девет дана вожње — око 933 км.
Елефантина — град и острво у Горњем Египту на Нилу (данас Гезирет ел Саг).
10
Теутранија — град и околина му у малоазијској покрајини Мизији.
Илиј — град у Малој Азији, који је више био познат под именом Троја. Под њим су, према Хомеру, ратовали Хелени са Тројанцима и њиховим савезницима пуних десет година и напослетку га освојили и разорили. Остатке тог града пронашао је Немац Шлиман у Хисарлику, на удаљености око два километра од мора. По њему је и Хомеров велики епос Илијада добио име.
Ахелој — велика река у Хелади која извире из горе Лакмона (северни део Пинда) и дели Акарнанију од Етолије, те се улива у Јонско море (данашњи Аспропотам).
Ехинадска острва — девет острва у Јонском мору која су се налазила близу ушћа Ахелоја, а припадала су Акарнанији. Најпознатије од њих било је Дулихиј (каснија Артемита, а данас је то полуострво Курзолари). Нека од тих острва су данашњи брежуљци између залива Анатолика и садашњег ушћа Аспропотама. Остала острва, која се и данас налазе у Јонском мору, зову се: Тајконата, Провати, Прасона, Пондико, Неси и Василади. Хомер је за Ехинаде мислио да леже јужније, а Дулихиј је био део Одисејевог краљевства.
11
Арабијски залив — и данас познат под тим именом. Пружа се поред Синајског полуострва.
Етиопија — земља у источној Африци. То је данашњи Хабеш или Абисинија.
12
Херодот се труди да докаже веродостојност приче, по којој је Египат постао наносом реке Нила. Његова претпоставка није у потпуности без основа.
13
Краљ Мерис (Моирис) — помиње га само Херодот; иначе је непознат.
15
Делта — ушће Нила које са својим главним рукавцима изгледа као хеленско слово делта.
Перзејева кула — неко утврђење које је носило Перзејево име.
Тарихеј — место у околини Пелузија, где су биле сушаре за рибу, што само име и значи.
Керкасор — град у Египту, на месту где се Нил дели на два главна рукавца: Пелузијски и Канопски. Данас је то Ел Аркас.
16
Херодот није имао јасну представу о континентима, а исто тако није знао сигурно, као и његови савременици, какав је облик земље.
17
Слапови — тзв. Мале катаракте Нилове. Било их је десет, све једна испод друге, а последњи, према северу, код Сијене, јесте данашњи Шелал (слап, водопад, катаракта).
Пелузијски рукавац — рукавац Нила који тече поред града Пелузија (данас Тинех).
Канопски рукавац — рукавац Нила који тече поред града Каноба, у близини данашњег Абукира.
Саитско ушће — један од прокопаних споредних рукаваца ушћа Нила, који је добио име по граду Саису. Саис је, међутим, лежао прилично далеко на западу од тог канала.
Мендесијско ушће — по Херодоту, један прокопани рукавац Нилове делте, који тече кроз Мендесијску жупу и поред града Мендеса.
Болбитинско ушће — рукавац ушћа Нилове делте, код данашње Розете.
Буколичко ушће — пастирски рукавац Нилове делте, који је, по Херодоту, био прокопан.
18
Мареја — град у Доњем Египту, код језера Марија. То је данашњи Биркет Маријут, чувен по свом виноградарству
Апис — град у Египту, у Мареотиди, на либијској граници, у данашњој долини Боум Адјоибах.
23
Океан — по Хомеру, то је велика река која тече око земље и мора; она је извор свега што постоји. Из њених се таласа уздижу звезде и опет се у њих враћају. Хекатеј из Милета (око 500. г. пре н. е.), историчар и географ, помишљао је да Океан представља везу између Фасида (садашњег Фахса) и Нила. Касније су то Индијски и Атлантски океан.
25
Ово Херодотово наивно објашњење долази отуд што није знао како изгледа извориште Нила и Језерска област у централној Африци.
28
Саис — град у Доњем Египту, са светињом Најте, у коју су сахрањивани тамошњи краљеви. Данас је то село Са-ел-Хагар (Са-ел-Хаггар).
Сијена — најјужнији град на граници Египта, у области Тебе (данашњи Асуан).
20
Мероја — главни град тзв. острва Мерое у Етиопији. Данас су то рушевине Шенду, на југу Сеноара.
30
Псаметих — египатски краљ Псаметих И (654—609. пре н. е.), који је око 663 (или 665) године пре н. е. збацио асирску власт и убрзо, око 654. г. пре н. е., постао господар целог Египта.
Дафна — утврђено место у Доњем Египту (данас Сафнас).
32
Кирена — главни град плодне земље Киренајке, у северној Африци, западно од Египта. Основали су га становници хеленског града Тере са истоименог острва. То је уједно и други по величини град северне Африке. Већа од њега била је Картагина. Данас су то рушевине Гренеха.
Амонијци — предео у Либији (Африци), назван по врховном египатском богу Амону. Ту се налазило и Амоново пророчиште.
Насамонци — северноафричко племе које је становало на мору у заливу Велики Сирт, западно од племена Аусхиза.
Сиртски залив — залив на северној обали Африке (данас Сидра).
Солоентски рт — налазио се на западној обали Мауретаније (данас Кап Кантин).
33
Пирена — град у земљи Келта, негде у области Пиринеја. Херодот није имао јасну представу о току Дунава.
Кинезијци — иберски народ на Пиринејском полуострву.
Истрија — град који је лежао на јужној обали Дунава, у данашњој Добруџи. То је данашња Костанца.
37
Папирос — биљка од чије се сржи правио материјал за писање, и по којој је папир добио своје име.
38
Епаф — син Зевса и Ије (види ком. И 2), који се, према миту, родио на Нилу и касније постао краљ у Египту и оснивач Мемфиса. То је, у ствари, хеленско име египатског Аписа.
40
Изида — египатска главна богоња, симбол оплођене земље од њеног брата Нила и мужа Озириса. Она је и богиња месеца, која доводи до поплаве Нила. Због тога јој се моле лађари на Нилу. Изједначавали су је са Рејом и Кибелом (види ком. И 2, 5).
41
Прозопитида — египатско острво које се налазило између Канопског и Себенитског Ниловог рукавца и канала који их је спајао, те је сачињавало посебну општину (номос).
Атарбехида — град у Ниловој делти. Касније се звао Афродитопољ, а данас је то Мехала ел Кубра.
42
Херакло — (латински Херацлес) Ванбрачни син краља хеленских богова Зевса и Алкмене, жене Амфитриона, Персејева потомка. Он је највећи јунак хеленских митова (бајки). Прогонила га је љубоморна Зевсова жена Хера. За њега се прича да је још у колевци задавио две огромне змије, а кад је одрастао, оженио се ћерком тебанског краља Креона Мегаром, што му је била награда за ослобођење града Тебе од данка који су тебанци морали плаћати орхомењанима. Љубоморна Хера помрачила му је ум, па је у лудилу убио и своју жену Мегару и децу. Да би се очистио од злочина, морао је да ступи у службу микенског краља Еуристеја. Овај му је дао 12 тешких задатака које је успешно извршио. Задавио је Немејског лава, убио Лернејску хидру, уловио еримантског вепра, ухватио Керинејску кошуту, растерао крволочне птице на Стимфалском језеру, донео Хиполитин појас, очистио Аугијеве штале, довео Минотаура (бика) са Крете, убио краља Диомеда који је хранио коње људским месом, отео гиганту Гериону говеда, донео златне јабуке Атлантових кћери Хесперида и довео из Доњег света пса Кербера. Херакла су његова путовања одвела у Египат и Либију, где је на северозападном рту Африке подигао два стуба (Хераклови стубови — данашњи Гибралтар!) и раскинуо стене које су повезивале Европу и Африку. Путовао је и у земљу Хиперборејаца (на далеки север европског дела Совјетског Савеза). Учествовао је у експедицији Аргонаута, који су под вођством принца из Јолка Јазона пловили у Колхиду да донесу златно руно. Херакло је ослободио пријатеља људи Прометеја, који је по наређењу Зевса био прикован за стену у планини Кавказу, што је украо од Зевса ватру и дао је људима. А због убиства аргонаута Ифита Херакло је био продан лидијској краљици Омфали и морао јој је служити. После тога оженио се ћерком плеуронског краља Енеје. Кад се, затим, заљубио у плавокосу Еуритову кћер Јолу, љубоморна Дејанира му је дала огртач натопљен крвљу кентаура Неса, надајући се да ће јој чаробна моћ те крви сачувати Хераклову љубав. Али отровна крв је уништила Хераклово тело, те је он због неиздрживих болова наредио да га спале на ломачи. Међутим, богови су угасили ломачу, пренели Херакла на Олимп, дали му бесмртност и оженили га служавком богова, а касније богињом Хебом. Херакла су сви Дорци обожавали као свог хероја, подизали му споменике, сматрали га оснивачем Олимпијских игара и давали градовима његово име. Према Херодоту, његов култ је постојао и у Египту, а касније је уведен и у Риму. Спомиње га и Хомер, а узели су га за главног јунака својих дела трагичари Еурипид и Софокле, а код Римљана Л. А. Сенека. Херакла су као мотив обрађивали антички ликовни уметници, сликари Мирон, Поликлет и Скопас, а кипар Лизип дао је канонски тип Херакла (Херакло Фарнесе у музеју у Напуљу). Као мотив су га узимали и многи модерни ликовни уметници као Рубенс, Пусен и др.
Озирис — стари египатски бог, који је припадао првом кругу богова. То је, у ствари, сунце и његова плодотворна сила у природи. Хелени су га изједначавали: са Бахом-Дионисом.
43
Амфитрион — син краља Алкеја и Хипономе (или Лаономе), брат Анаксе и унук Перзеја. Оженио се Алкменом, која је била у љубавним односима са Зевсом и родила Херакла.
Алкмена — кћи лакедемонског краља Електриона и Анаксе, жена Амфитрионова и мати Хераклова.
Диоскури — синови Зевсови, нарочито они које му је родила Леда, кћи спартанског краља Тиндареја. То су Кастор и Полукс (Полидеук). Приказивали су их као лепе младиће на коњу. Учествовали су у Аргонаутском походу и Калидонском лову, а после смрти су примљени на небо, на коме сјају као звезде и показују пут морнарима.
44
Тас — острво у Егејском мору, прекопута трачке обале, данашњи Тасо.
46
Пан — божанство стоке, сточне плодности, пастира и шумски демон. Отац му је био Зевс или Хермес, а мајка нимфа Калиста, или Хибрида, или Тимбрида, или Пенелопа. Од рођења је имао козје ноге и реп, рогове, дугу браду, крив нос, и, чим се родио, одмах се смејао и скакао. Најрадије је боравио у Аркадији, где је свирао у пастирску свиралу (фрулу) коју је сам пронашао. У свирању се такмичио с Аполоном. По њему је постала реч паника, тј. панични страх.
49
Мелампод — син Амиктаона и Идомене, брат Бијанта, славни пророк и лекар. Он је најстарији пророк, који је лечио тајним жртвама и био је оснивач Дионисовог култа код Хелена. Хтео је да помогне свом брату Бијанту да се ожени Пером, Нелејевом кћерком, па је био пошао да украде Ификлова говеда, иако је, као пророк, знао да ће допасти тамнице за једну годину дана. Ослободио се ропства на тај начин што је од црва дознао да ће се срушити кућа у којој је био затворен, и чим су га преместили, кућа се заиста и срушила. Ификло се увери да је он пророк, пусти га на слободу
и поклони му говеда, а он се врати у Пил и освети се Нелеју, који му је на превару узео имање. Преселио се, затим, у Арг и тамо излечио кћер краља Прета од бахантског лудила, те као награду добио трећину краљевине. На њега се односе стихови Одисеје 11, 291.
Кадмо — син феничког краља Агенора и Телефасе, брат Еуропе, Феника и Килика. О њему постоји читав циклус бајки. Он је оснивач Тебе у Беотији и тебански народ сматра се његовим потомцима. Сматран је за представника феничке сеобе у Хеладу. Касније, према миту, постао је илирски краљ, где му се родио и син Илир. Он је, у ствари, био једно тебанско божанство, а тек касније је настао мит о неком Кадму који се доселио из Феникије или Египта и донео култ страних богова, писменост, прерађивање метала и уопште вишу културу.
50
Хестија — или Веста, кћи Кронова и Рејина, сестра Зевсова, богиња заштитница домаћег огњишта, кућа и градова. Била је једно од дванаест виших божанстава. И она је девичанска богиња. Кад су је просили Аполон и Посидон, заклела се да ће вечито остати девица. Зато јој је Зевс дао част да на сваком огњишту буде поштована као богиња заштитница. Њој су приношене прве и последње жртве. Била је, дакле, богиња домаће слоге, мира, благослова и заштитница прогоњених, јер су прогоњени бегунци налазили заштиту у свакој кући кад би сели крај огњишта. Градске и државне заједнице сматране су као веће породице, чије се огњиште и средиште налазило у већницама. Зато је Хестија у њима имала своја светишта са светом ватром.
Темида или Темија — кћи Уранова и Гејина, друга жена Зевсова. Била је оличење праведности и законитости. По каснијем миту, она је кћи Хелија (Сунца), ваљда зато што је била оличење уверења да ће све изаћи на видело дана. Деца су јој Мере (Моире), божанства судбине и Хоре, божанства времена.
Харите — лепе и сјајне богиње дражи, милине, љупкости, другарске веселости, ведрог и свечаног живота. Родитељи су им били Зевс и Хера, или Зевс и Океанова кћи Еуринома, или Хелије и Егла. Станују са Музама на Олимпу и у пријатељству су са њима. Оне прате Афродиту, Ероса, Питу и Хермеса. Оне су и помагачице богиње Атене, те је због тога Харита код Хомера жена Хефестова. Оне су свуда где се веселе људи и богови. Њихов култ установио је прво Кефисов син Етеокле у Беотском Орхомену. У том месту је, у њихову част, још од давнина одржавана светковина на којој су се такмичили песници, свирачи и певачи, а изводиле су се и неке ноћне игре, после којих су се делили колачи (види Херодот ИВ 175). Светковине су се звале Харистесија или Харисија. Било их је у разним местима различит број. Код Хесиода 3, у Спарти 2 и у Атини 2. Имале су храмове и статуе скоро у свим градовима. Пластична уметност их приказује као младе девојке витка стаса, са изразом ведре невиности, узвишености и племенитости која улива поверење. У рукама им је, обично, цвеће, нарочито руже. Раније су приказиване слично као музе: у дугим хаљинама, а касније су имале све лакша одела, док их од времена Скопаса и Пракситела (4. век пре н. е.) нису почели да приказују сасвим наге. Атрибути су им: музички инструменти, руже, мирте и коцке (омиљена игра младићког доба). У Риму су их звали грације.
Нереиде — лепе и добре нимфе Средоземног мора, кћери Нереја и Дориде. Било их је педесет. Становале су код свог седог оца на дну мора, у сјајној пећини, где су преле на златним вретенима. Помагале су морнарима и проводили их кроз опасности, на пример поред Сциле и Харибде. Зато су им указивали велико поштовање, нарочито у пристаништима. Најпознатије су биле: Амфитрита, Посидонова жена, и Тетида, жена краља Пелеја и мати Ахилова. Атрибути су им били: златна вретена. Уметност их приказује обично као младе, лепе и витке девојке, одевене или без одела,у друштву морских чудовишта, на колима која вуку Тритони (пола људи пола рибе) и са делфинима који их носе на својим леђима.
51
Хермес — (римски Меркур), син Зевса и Маје која га је родила у пећини горе Килене у Аркадији. Био је гласник (курир) богова, али више као заштитник и посредник који прати људе на њиховим путовањима, па чак и душе умрлих у подземни свет. На табанима има крила, а у рукама гласнички штап којим успављује очи људи и буди их. Даје људима благослов, напредак и трговином стечено имање. Истовремено је и мудар и подмукао, па је зато заштитник и мудрих и лукавих људи. Приказује се као заштитник гласника, речитости и гимнастичке борбе. Творац је лире и пастирске свирале. Крадљивци и варалице сматрали су га својим божанством, а исто тако и морнари. Он је и бог коцкања, тј. давалац изненадне среће. Уметност га приказује или као лепог голог младића, са кратком косом и крилима изнад пета, или обученог у огртач (хламиду), са гласничким штапом у руци и малим шеширом на глави, или као голог старца са брадом и са овном преко рамена, а на глави има капу и у једној руци знамења.
Кабири — пелашка божанства; вероватно су у прво време били божанства плодности земље нижег ранга, помагачи Деметре и Хермеса. Били су демони, слични Дактилима (проналазачима гвожђа), Куретима (младићи, први поштоваоци богиње Кибеле) и Корибантима (из земље израсли обожаваоци Кибеле). Обожавали су их најпре Пелазги у Беотији, а касније им се култ одомаћио на острву Лемну, Имбру и Самотраки. Касније, кад је Хефест од бога природе постао бог занатске вештине, постали су Кабири ковачи и његови помоћници. На острвима су важили као божанства која спасавају за време буре на мору, те су их призивали за време буре и имали су исти значај као и Диоскури (Кастор и Полукс). Кад су Епигони разорили Тебу (у Беотији), њихов култ је у Беотији био дуго времена потиснут, али се касније појавио у облику тајног култа (мистерија). Најчувеније су биле мистерије Кабира на Самотраки. Онде су веровали у четири Кабира, два мушка и два женска: Кадмилоса, Аксиокерсоса, Аксиероса и Аксиокерсу. У Египту су, изгледа, сматрали да их има седам, а на челу им се налазио Хефест.
Самотрака, Самотрачани — место, острво и његови становници у Егејском мору. Налазило се прекопута Трачке обале и било је познато по својим мистеријама и по култу Кабира. То је данашње острво Самотраки.
Мистерије — тајни обреди, нарочити начин обожавања. Најпознатије су биле Елеузинске мистерије у част богиње Деметре и њене кћери Перзефоне (Коре), назване по месту Елеузини, која је била удаљена од Атине око 15 километара. Елеузина је још од прастарих времена била седиште Деметрина култа. Према миту, те светковине установила је сама Деметра кад јој је нестала кћи Перзефона (Кора, Прозерпина). Поштовање ових двеју богиња врло рано се стопило са култом Диониса, бога плодности, коме је у овим мистеријама било име Иакхос, а кога су сматрали сином Зевса и Деметре. Култ су првобитно обављали становници Елеузине, а састојао се из једноставних сеоских светковина, које су биле у вези са земљорадњом, усевима, жетвом и увођењем питомијих обичаја. Али касније је тај култ добио сасвим мистичан карактер и постао тајним култом, у који је појединац увођен нарочитим мистериозним (тајанственим) обредима, чије тајне није смео ником да ода. Спајањем Атине и Елеузине добили су Атињани право да учествују на овим светковинама. Отада су се одржавале Мале елеузиније у Атини, док је Елеузина и даље остала главно место и седиште овог култа и мистерија. Главна свештеничка звања морала су се попуњавати члановима из елеузинских породица Еумолпида и Керика. Светковине су биле у вези са Перзефониним силаском у доњи свет и њеним венчањем са Хадом, и то у јесен, кад се баца озимо семе у земљу, а исто тако и са њеним повратком на горњи свет у пролеће и њеним венчањем са младим Дионисом. То је све, у ствари, персонификација сејања и ницања озиме пшенице. Према томе, биле су две светковине: у пролеће Мале и у јесен Велике елеузиније. Тајни обреди Малих елеузинија нису нам потпуно познати, док су нам Велике боље познате. Оне су се одржавале у јесен и трајале девет дана. Првих дана вршиле су се разноврсне припреме за главни део светковина: жртве, пост, ритуално прање, умивање итд. Шестога дана била је свечана литија (процесија) на ''светоме путу'' од Атине до Елеузине. На свечаности су узимали учешћа свештеници и посвећени (мисте), којих је било на хиљаде. Мисте, или посвећени, били су окићени венцима и носили су у рукама класје, буктиње и пољопривредне алате. Полазило се по подне и стизало у Елеузину почетком ноћи. Уз пут су се збијале свакојаке шале и импровизирале разне досетке. И идућих ноћи приређиване су у околини Елеузине разне светковине које су представљале доживљаје Перзефоне и Деметре. Најпре су са буктињама у рукама и наричући тражили Перзефону, посвећивали место где је, по њихову веровању, била уграбљена, затим место где је Деметра тужна седела и, најзад, место где јој је кћи опет враћена. Сви обреди у вези са овим светковинама почињали су у мраку да би се срца учесника испунила страхом, зебњом и ишчекивањем. После тога би врховни свештеник при светлости показао предмете Деметрина и Иакхова ковчега и објаснио њихов значај. За то време је хор певао песме уз пратњу музике. Светковина се завршавала воденом жртвом из два нарочита суда: из једног према истоку, а из другог према западу. Ове мистерије уживале су велики углед код старих Хелена, па и код Римљана. Укинуо их је цар Теодосије у 4. веку н. е. У почетку су у њих могли бити посвећени само Атињани и становници Елеузине, а касније и сви Хелени па чак и Римљани. Али варвари, робови, разбојници и убице нису могли бити посвећени и били су искључени.
52
Аполон — Хеленски бог пророчанстава и музике чије се деловање осећа готово у свим подручјима божанског деловања. Као што се у Хомеровим епосима (11. 1, 47) шуња сличан ноћи, тако је и цело његово порекло, а с тим у вези и значење његова имена, обавијено густом тамом. И самог Хелена обузимала је језа при помисли на порекло његове тмурне моћи од глагола '???????? (Аполон = уништитељ). Било је и других тумачења његова имена. По некима његово би име значило ''бранитељ од недаћа'' ('??????? према лат. пеллере). Други, опет наглашавају светлу страну његова бића ''Блистави'', ''Окати'', ''Чувар тора''. У тумачењу његова имена ишло се обично за тим да се у њему пронађе нека од његових битних карактеристика и да се онда она докаже као најважнија. Најчешће је изједначаван са Хелиосом (Сунцем) и његов атрибут ''Фоибос'' значи ''Зрачећи'', а по некима ''Чисти'' или ''Онај који чисти''. Било их је који су надимак ''Фоибос'' повезивали са речи Фобос (страх), па би по њима ''Фоибос'' значио ''Страшни''. А има тумачења да тај надимак значи ''Чувар'' или ''Пастир'' (??????). Његов атрибут ???(??))????? == сигурни погађач или —онај који из далека погађа и убија људе и стоку. Његове стреле су персонификација куге. Даље, његов надимак ???????? показује га као таманитеља пољских мишева. Надимак ?????? открива га као лечника богова, а касније као бога који одвраћа несрећу. Он је, према томе, лечник, спаситељ и избавитељ ('???????????, '??????????, 'А??????????).Он је и ???????— ''Вукоубица'' и ''Пастир'' — ''заштитник стада'', па и ???????— ''Путар'' или ''Чувар улица'', и ?????????? (''предводник муза''), јер предводи хорове духова природе: нимфи, харита и муза. Сасвим супротни атрибути ''Луконосац'' и ''Лироносац'' сведоче о двострукости његова бића. Његов се култ током времена спајао с култом других божанстава, и то некад чак и силом (беотска еринија Телфуса, Бранхово пророчиште у Дидими, па сукоб с Дионисом и сл.) Његов култ налазимо у свим крајевима Хеладе и у колонијама, а по Херодоту и у Египту. Најважније и најмоћније упориште његова култа је пророчиште у Делфима са пророчицом Питијом.
53
Хезиод — епски песник из еолског племена, из Акре у Беотији. Хелени су веровали да је био око сто година млађи од Хомера, што би значило да је живео између 900. и 800. године н. е. Пошто је био пастир и земљорадник, створио је прву поучну (дидактичку) песму, под насловом ''Послови и дани'', где је давао поуке о земљорадњи, бродарству и домаћинству. Дело је испреплетено митовима, баснама и аналима. Мисли се да је он испевао и песме: ''О постанку богова'' (Тхеогониа), Хераклов штит и Каталог жена, али не постоје сигурни докази за то.
Хомер — легендарни песник за кога су Хелени веровали да је испевао Илијаду, Одисеју и још неке друге песме и химне. У науци се јако много расправљало о Хомеру и његовим песмама, тако да је било створено читаво ''Хомерско питање'', које је постојало још у старој Хелади, јер се ''седам градова препирало око тога где се родио Хомер''. Замишљали су га као старог слепог певача. Било је у Хелади много песника који су се угледали на Хомера, а који су се звали Хомериди. Данас је преовладало мишљење да је Хомер измишљена личност и да су песме које му се приписују творевина народног стваралаштва.
55
Амоново пророчиште — пророчиште египатског бога са овнујском главом, које се налазило у Теби, у данашњој Либијској пустињи, у оази Сивах. Амона су Хелени изједначавали са Зевсом.
59
Бубастида — град и жупа у Египту, данашњи Тел Баста.
Бусирида — град у Нилској делти, назван по тамошњем Озирисовом гробу. Можда је то данашњи Абукир.
Бута — град у Египту, у Нилској делти, са чувеним храмом и пророчиштем Латоне, која се и сама звала Буто, Мут (ноћ).
Папремис — град и покрајина у Египту.
63
Арес — (код Римљана бог Марс), син Зевса и Хере, божанство ратоборне силе и ратног метежа, а не самог рата. Постанак рата долази од сестре му Ериде (свађе), а током рата управља сам Зевс. Био је крволочан и у борбу је јуришао са страшном виком. У борбу га прате сестре му Ерида, Енија (ратни бес), Деимос (страх) и Фобос (гроза). И сам Зевс га је мрзео због његове крволочности, а и Хера. Богиња мудрости Атена често се сусреће с њим у борбама, из којих Арес не излази никад сасвим непобеђен. О њему је било код старих Хелена много митова. Нарочито се прослављао у дивљој Тракији, у Спарти, Аркадији и у Теби (у Беотији). Али нису подизали храмове у његову част. Уметност га приказује као снажна човека, смела погледа, час са брадом, а чешће без ње. Као ратника приказивали су га или у потпуној ратној спреми, у оклопу са Медузином главом на грудима, увек спремна за борбу, или како се после ратних напора одмара скинувши оружје и оставивши га крај себе, док му Ерос (персонификација љубави) седи поред ногу, што означава да су га обузела нежна љубавна осећања. Најчешће је у љубавним односима са Афродитом, која му је родила два сина и једну кћер. Синови су му били Ерос и Антерос а кћи Хармонија. Посвећени су му били: вук, петао, пас и детлић.
65
Ибис — египатска барска птица која је била посвећена богу Тоту (Хермесу).
71
Лисичја гуска — врста гусака које су биле посвећене египатском богу Сету.
76
Крекс — птица са шиљастим тестери сличним кљуном. Не можемо је поближе означити и идентификовати.
81
Орфичке мистерије — тајни обреди које је, тобоже, основао митски певач Орфеј, који је чаром своје музике гануо богове доњег света, те су му дозволили да сиђе у доњи свет и да изведе своју жену Еуридику, под једним условом: да се никако не обазре док не изађе из доњег света. Он се међутим обазрео и заувек изгубио Еуридику.
Ове мистерије су пореклом са севера из Македоније или Тракије и оне су уводиле посвећене у тајне загробног живота, за који су се Хелени много интересовали. Орфичке мистерије славиле су, у ствари, Диониса Загреја, са којим је изједначен фригијски бог Сабазије, који је нарочито поштован у Тракији и Малој Азији. Кроз све орфичке мотиве провејава вера у натприродну моћ музике.
Бахове мистерије — тајне светковине и обреди у част бога Баха и Диониса. Одржавале су се ноћу са највећом раскалашношћу и бестидношћу. Воде порекло, вероватно, из Тракије.
Питагорејскв мистерије — тајни обреди које је, тобоже, основао Питагора, филозоф са острва Сама (живео око 550. године пре н. е.). Он се иселио у јужну Италију, у Кротон. Међутим у његовој школи негован је орфички култ, посвећен подземним божанствима, нарочито Дионису (Озирису). Састојао се из тужних ноћних свечаности, у којима се оплакивала смрт божанства, и веселих дневних, на којима се прослављало васкрсење божанства. У те мистерије и у Питагорину школу могли су бити примљени само чисти и непорочни људи.
89
Летино, или Латонино пророчиште — пророчиште посвећено Лети, или Латони, кћери Кејевој и Фебиној. Према Хомеру, Лета је била прва жена Зевсова, пре Хере, и мати Артемиде и Аполона. По другом миту, Зевс ју је заволео кад је већ био ожењен Хером, те је Латона навукла на себе Херину мржњу и морала да се потуца по целом свету, јер је ниједна земља није смела да прими, из страха од Хере. Нашла је, најзад, уточиште на стеновитом острву Делу, које је дотле лутало по мору.
91
Хемис — град у Египту у околини Тебе, који је касније назван Панопољ, јер су Хелени бога Хема изједначавали са Паном. Данас је то коптско место Ахмин.
Перзеј — син Зевса и Данаје, унук Акризија, аргивски херој и муж Андромедин, оснивач Микене. Поштован је нарочито у Аргу као херој. О њему постоји читав циклус митова.