Ep o Gilgamesu

Еп о Гилгамешу
сумерско-вавилонски извор

Девета плоча

Горко оплакује Гилгамеш Енкидуа,
Свога пријатеља,
И јури преко поља:
“Зар нећу и ја, и ја као Енкиду умрети?
Душа ми је разривена болом.
Уплашио сам се смрти и зато јурим преко степе.
Одлазим моћном Утнапиштиму,
Који је нашао вечни живот,
Журим да стигнем к њему.
Када ноћу сам у степи спазим лава,
Постајем палшљив.
Подижем главу и усрдно се молим Сину, месецу;
И Нин-Уруми, господарици тврђаве живота,
Сјајној међу боговима,
Упућене су моје молитве:
“Сачувајте ми живот!”
Уморан леже на починак и у ноћи виде сан:
Млади се лав играо и радовао животу.
А он подиже секиру с бока,
Извуче мач из појаса,
А тада – паде шиљаста стрела међу њих
Као копље
И размрви земљу.
Он сам пропаде у разјапљен јаз.
Пробуди се уплашен и пође даље.
Кад се следећег јутра појави зора,
Он подиже очи и угледа велику планину.
Име планине је Машу.
То су два брега што носе небо.
Између брегова надсвођена је Сунчева капија,
Из које излази сунце.
Два дива чувају брдску Капију неба.
Људска им тела стрше из земље само грудима.
Шкорпионима сличан, доњи део тела
Пружају у подземни свет.
Страшни су и језовити,
А њихов поглед наговештава смрт.
Њихов поглед као муња руши брегове у долину.
Гилгамеш их угледа и укочи се.
Од ужаса му се смрачи лице.
Он се осмели и поклони.
Шкорпион човек повиче својој жени:
“Човек који долази к нама
Има тело и месо као богови!”
Шкорпиону човеку одговара жена:
“Две његове трећине су бог,
А једна трећина је човек!”
Шкорпион човек виче
И говори пријатељу богова Гилгамешу:
“Прошао си дуг пут, необични путниче,
Дошао си све до мене.
Прешао си брегове који се тешко пролазе.
Хоћу да знам твој пут.
Овде су постављене границе твоме путовању.
Хоћу да знам циљ твога путовања!”
Гилгамеш одговори њему, шкорпиону човеку,
И рече:
“Тугујем за Енкидуом, пријатељем,
Пантером степе,
Њега је стигла људска судбина.
Бојим се сада смрти и зато јурим степом.
Судбина Енкидуа тако тешко лежи на мени,
Пријатељ кога волим постао је прах.
Енкиду, мој пријатељ, постао је као блато земље.
Зато сам јурио земљама,
Зато сам се пењао преко планина
И дошао све до тебе.
Хтео бих да одем до Утнапиштима, мога праоца.
Он је доспео у Скупштину богова,
Тражио је и нашао је живот.
За смрт и живот хоћу да га питам!”
Шкорпион човек отвори уста
И овако рече Гилгамешу:
“Никада за људе није било, Гилгамешу,
Проходних стаза за ове брегове.
Нико још није прокрчио пут кроз ову планину.
Дванаест двоструких сати
Протеже се пећински ланац
Који води кроз брегове неба.
Густа је тама,
Ни трачка светла нема у пећинској јарузи
Из које излази сунце
Кад се изнад земље појави,
И у коју опет залази
Када се врати са пута по небеском океану.
Ми чувамо капију тога мрачног пута.
За бреговима лежи море,
Које окружује све крајеве земље.
Ти не можеш ићи путањом сунца,
Јер она води у пребивалиште светих богова.
Никада још човек није прошао кроз тамни кланац.
Иза сунчеве капије станује твој праотац.
Далеко на ушћу воденог тока,
С оне стране Вода смрти станује Утнапиштим.
Никаква лађа не може превести човека преко.”
Гилгамеш је разумео говор дива и рекао му:
“Пут ме води кроз непрекидну патњу.
Одређене су ми страшне муке и боли.
Треба ли у чемеру и јадиковању
Да проводим своје дане?
Допусти ми сада да уђем у планину,
Да видим Утнапиштима,
Да га питам за живот који је он нашао.
Пусти ме да прођем и да нађем живот.”
Шкорпион човек отвори уста, говори,
И рече Гилгамешу:
“Храбар си ти Гилгамешу,
Имаш силну снагу.
Иди, Гилгамешу, и пронађи пут!
Брегови Машу виши су од свих брегова земље.
Дубоко у овој планини
Стене стварају стравично мрачан кланац.
Нека би сретно стигао до кланца!
Нека ти је отворена Сунчева капија,
Коју ми чувамо.”
Гилгамеш је чуо ове речи и кренуо.
Пошао је путем који му је означио див.
Путањом сунца иде Гилгамеш.
За два сата стигао је до тамног кланца.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Три је двострука сата ишао,
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Четири је двострука сата ишао.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Пет је двоструких сати ишао.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Шест је двоструких сати ишао.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Седам је двоструких сати ишао.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Не види он шта лежи пред њим,
Ни шта лежи иза њега.
Осам је двоструких сати ишао.
Тада он гласно повиче.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Тама му не допушта да види
Шта лежи пред њим,
А шта лежи иза њега.
Девет је доструких сати ишао;
Тада осети северни ветар.
Погнут му је стас,
Напред му је окренуто лице.
Густа је била тама,
Није било ни трачка светла.
Десет је двоструких сати ишао.
Тама попушта, светлост се ближи!
Једанаест је двоструких сати ишао.
Кланац се шири и он угледа први трак сунца.
Дванаест је двоструких сати ишао,
Тада се расветли.
Опет га обасја светлост пуног дана.
Пред њим је лежао перивој богова,
Он га угледа.
Силовитим корацима пође ка Врту богова.
Рубини су му плодови,
Ту висе сплетови лоза чаробног изгледа.
Друго дрво носи лапислазули.
И разне друге плодове,
Вредне да се пожеле,
Носи дрвеће у врту.
У зракама сунца привлачно блиста врт.
И Гилгамеш подиже руку богу Сунца Шамашу:
“Дуго је и мрачно било моје путовање!
Морао сам убијати животиње дивљине,
У њихова сам крзна морао увијати тело,
А њихово месо била ми је храна.
Било ми је допуштено
Да прођем кроз брдску капију
И прошао сам кроз кланац страшне таме.
Преда мном лежи Врт богова,
А иза њега широко море.
Покажи ми сада пут до Утнапиштима, далеког.
Покажи ми сада лађара
Који ће ме тамо сигурно превести
Преко Светског мора и преко Вода смрти
Да бих нашао живот.”
Шамаш га саслуша, забрину се
И овако рече Гилгамешу:
“Куда се журиш Гилгамешу?
Живот који тражиш нећеш наћи!”
Гилгамеш рече њему, узвишеном Шамашу:
“У јаду самоће лутао сам степом,
Звезда за звездом је залазила,
А ја сам годинама лежао ноћу
На пустом пољу.
Ни сунце, ни месец, ниједна звезда
Није се појавила у мрачном кланцу.
Дај да те виде моје очи, Сунце,
Да се наситим твојим лепим светлом!
У даљини је нестало таме
И опет ме обасјава пуно светло.
Кад би само смртник смео да погледа сунце у око?
Не треба ли да и ја тражим живот
И да га нађем заувек?”
А Шамаш је разумео његове речи
И рекао Гилгамешу:
“Иди Сидури Сабитуи,
Мудрој жени са Брега богова,
Она седи на престолу,
У Врту богова крај мора
И чува стабло живота.
Иди ка врту, који лежи пред тобом!
Она ти може показати пут до Утнапиштима далеког.”
Гилгамеш чу ове речи и пође.
Пред собом угледа Врт богова.
У бујној пуноћи стоје кедрови,
На дрвећу блистају племенити драгуљи.
Као морска трава пружа се под дрвећем зелени смарагд.
Драго камење цвета овде као трње и чичак.
Сафир је семе плода.
Гилгамеш успорава кораке
И подиже очи према Врту богова.



Еп о Гилгамешу сумерско-вавилонски извор Девета плоча Горко оплакује Гилгамеш Енкидуа, Свога пријатеља, И јури преко поља: “Зар нећу и ја, и ја као Енкиду умрети? Душа ми је разривена болом. Уплашио сам се смрти и зато јурим преко степе. Одлазим моћном Утнапиштиму, Који је нашао вечни живот, Журим да стигнем к њему. Када ноћу сам у степи спазим лава, Постајем палшљив. Подижем главу и усрдно се молим Сину, месецу; И Нин-Уруми, господарици тврђаве живота, Сјајној међу боговима, Упућене су моје молитве: “Сачувајте ми живот!” Уморан леже на починак и у ноћи виде сан: Млади се лав играо и радовао животу. А он подиже секиру с бока, Извуче мач из појаса, А тада – паде шиљаста стрела међу њих Као копље И размрви земљу. Он сам пропаде у разјапљен јаз. Пробуди се уплашен и пође даље. Кад се следећег јутра појави зора, Он подиже очи и угледа велику планину. Име планине је Машу. То су два брега што носе небо. Између брегова надсвођена је Сунчева капија, Из које излази сунце. Два дива чувају брдску Капију неба. Људска им тела стрше из земље само грудима. Шкорпионима сличан, доњи део тела Пружају у подземни свет. Страшни су и језовити, А њихов поглед наговештава смрт. Њихов поглед као муња руши брегове у долину. Гилгамеш их угледа и укочи се. Од ужаса му се смрачи лице. Он се осмели и поклони. Шкорпион човек повиче својој жени: “Човек који долази к нама Има тело и месо као богови!” Шкорпиону човеку одговара жена: “Две његове трећине су бог, А једна трећина је човек!” Шкорпион човек виче И говори пријатељу богова Гилгамешу: “Прошао си дуг пут, необични путниче, Дошао си све до мене. Прешао си брегове који се тешко пролазе. Хоћу да знам твој пут. Овде су постављене границе твоме путовању. Хоћу да знам циљ твога путовања!” Гилгамеш одговори њему, шкорпиону човеку, И рече: “Тугујем за Енкидуом, пријатељем, Пантером степе, Њега је стигла људска судбина. Бојим се сада смрти и зато јурим степом. Судбина Енкидуа тако тешко лежи на мени, Пријатељ кога волим постао је прах. Енкиду, мој пријатељ, постао је као блато земље. Зато сам јурио земљама, Зато сам се пењао преко планина И дошао све до тебе. Хтео бих да одем до Утнапиштима, мога праоца. Он је доспео у Скупштину богова, Тражио је и нашао је живот. За смрт и живот хоћу да га питам!” Шкорпион човек отвори уста И овако рече Гилгамешу: “Никада за људе није било, Гилгамешу, Проходних стаза за ове брегове. Нико још није прокрчио пут кроз ову планину. Дванаест двоструких сати Протеже се пећински ланац Који води кроз брегове неба. Густа је тама, Ни трачка светла нема у пећинској јарузи Из које излази сунце Кад се изнад земље појави, И у коју опет залази Када се врати са пута по небеском океану. Ми чувамо капију тога мрачног пута. За бреговима лежи море, Које окружује све крајеве земље. Ти не можеш ићи путањом сунца, Јер она води у пребивалиште светих богова. Никада још човек није прошао кроз тамни кланац. Иза сунчеве капије станује твој праотац. Далеко на ушћу воденог тока, С оне стране Вода смрти станује Утнапиштим. Никаква лађа не може превести човека преко.” Гилгамеш је разумео говор дива и рекао му: “Пут ме води кроз непрекидну патњу. Одређене су ми страшне муке и боли. Треба ли у чемеру и јадиковању Да проводим своје дане? Допусти ми сада да уђем у планину, Да видим Утнапиштима, Да га питам за живот који је он нашао. Пусти ме да прођем и да нађем живот.” Шкорпион човек отвори уста, говори, И рече Гилгамешу: “Храбар си ти Гилгамешу, Имаш силну снагу. Иди, Гилгамешу, и пронађи пут! Брегови Машу виши су од свих брегова земље. Дубоко у овој планини Стене стварају стравично мрачан кланац. Нека би сретно стигао до кланца! Нека ти је отворена Сунчева капија, Коју ми чувамо.” Гилгамеш је чуо ове речи и кренуо. Пошао је путем који му је означио див. Путањом сунца иде Гилгамеш. За два сата стигао је до тамног кланца. Густа је била тама, Није било ни трачка светла. Не види он шта лежи пред њим, Ни шта лежи иза њега. Три је двострука сата ишао, Густа је била тама, Није било ни трачка светла. Не види он шта лежи пред њим, Ни шта лежи иза њега. Четири је двострука сата ишао. Густа је била тама, Није било ни трачка светла. Не види он шта лежи пред њим, Ни шта лежи иза њега. Пет је двоструких сати ишао. Густа је била тама, Није било ни трачка светла. Не види он шта лежи пред њим, Ни шта лежи иза њега. Шест је двоструких сати ишао. Густа је била тама, Није било ни трачка светла. Не види он шта лежи пред њим, Ни шта лежи иза њега. Седам је двоструких сати ишао. Густа је била тама, Није било ни трачка светла. Не види он шта лежи пред њим, Ни шта лежи иза њега. Осам је двоструких сати ишао. Тада он гласно повиче. Густа је била тама, Није било ни трачка светла. Тама му не допушта да види Шта лежи пред њим, А шта лежи иза њега. Девет је доструких сати ишао; Тада осети северни ветар. Погнут му је стас, Напред му је окренуто лице. Густа је била тама, Није било ни трачка светла. Десет је двоструких сати ишао. Тама попушта, светлост се ближи! Једанаест је двоструких сати ишао. Кланац се шири и он угледа први трак сунца. Дванаест је двоструких сати ишао, Тада се расветли. Опет га обасја светлост пуног дана. Пред њим је лежао перивој богова, Он га угледа. Силовитим корацима пође ка Врту богова. Рубини су му плодови, Ту висе сплетови лоза чаробног изгледа. Друго дрво носи лапислазули. И разне друге плодове, Вредне да се пожеле, Носи дрвеће у врту. У зракама сунца привлачно блиста врт. И Гилгамеш подиже руку богу Сунца Шамашу: “Дуго је и мрачно било моје путовање! Морао сам убијати животиње дивљине, У њихова сам крзна морао увијати тело, А њихово месо била ми је храна. Било ми је допуштено Да прођем кроз брдску капију И прошао сам кроз кланац страшне таме. Преда мном лежи Врт богова, А иза њега широко море. Покажи ми сада пут до Утнапиштима, далеког. Покажи ми сада лађара Који ће ме тамо сигурно превести Преко Светског мора и преко Вода смрти Да бих нашао живот.” Шамаш га саслуша, забрину се И овако рече Гилгамешу: “Куда се журиш Гилгамешу? Живот који тражиш нећеш наћи!” Гилгамеш рече њему, узвишеном Шамашу: “У јаду самоће лутао сам степом, Звезда за звездом је залазила, А ја сам годинама лежао ноћу На пустом пољу. Ни сунце, ни месец, ниједна звезда Није се појавила у мрачном кланцу. Дај да те виде моје очи, Сунце, Да се наситим твојим лепим светлом! У даљини је нестало таме И опет ме обасјава пуно светло. Кад би само смртник смео да погледа сунце у око? Не треба ли да и ја тражим живот И да га нађем заувек?” А Шамаш је разумео његове речи И рекао Гилгамешу: “Иди Сидури Сабитуи, Мудрој жени са Брега богова, Она седи на престолу, У Врту богова крај мора И чува стабло живота. Иди ка врту, који лежи пред тобом! Она ти може показати пут до Утнапиштима далеког.” Гилгамеш чу ове речи и пође. Пред собом угледа Врт богова. У бујној пуноћи стоје кедрови, На дрвећу блистају племенити драгуљи. Као морска трава пружа се под дрвећем зелени смарагд. Драго камење цвета овде као трње и чичак. Сафир је семе плода. Гилгамеш успорава кораке И подиже очи према Врту богова.
почетак	врх странице