Еп о Гилгамешу
сумерско-вавилонски извор

---

Пета плоча

Ћутећи су стајали и гледали шуму.
Гледају кедрове,
У чуду посматрају висину стабала.
Гледају шуму и далеку чистину када се улази,
Ту је широки пут којим пролази Хумбаба
Поносним и силовитим корацима.
Уређени су путеви и путељци,
Начињене су лепе стазе.
Они гледају Брег богова, пребивалиште богова
И високо горе свети храм богиње Ирнини.
Пред хармом стоје кедрови у дивној бујности.
Путницима годи сена дрвећа,
Кедрови су пуни кликтања.
Под њима пузи трновита шикара,
А тамо се жбуње зелени пред маховином .
Мирисно цвеће и повијуше
Скривају се под кедровима
У густом грмљу.
Двоструки сат су ходали и други, и трећи.
Мучно је поостало путовање,
Све стрмији је бивао пут
Према Брегу богова.
Хумбабу нису нигде ни видели , ни чули.
Ноћ се спустила на Шуму,
Звезде се појавиле
И они легоше спавати.
Рано ујутро пробуди Енкиду пријатеља:
“Сањао сам сан, приајтељу,
А сан који сам видео
Био је заиста страшан.
Обојица смо стајали пред врхом брда,
Тада се с тутњавом грмљавине
Скотрља стена, која се била надвисила.
Један човек је био смрвљен,
Док смо ми обојица одлетели у страну
Као ситне пољске мушице,
Затим смо били на путу за Урук.”
Тада краљ рече пријатељу:
“Сан који си сањао добар је.
Сан који си видео пријатељу мој,
Изванредан је, има добро значење.
Што си видео да се брег срушио
И смрвио трећег човека, то значи:
Ухватићемо и убићемо Хумбабу.
Бацићемо у поље његову лешину
И о првој зори вратићемо се кући.”
Тридесет сати су путовали,
Набројали су већ тридесет сати.
Пред сунчаним богом ископали су јаму,
Шамашу су подигли своје руке.
Гилгамеш се успне
И стане на хумку избачене земље
Баци зрневље у јаму и рече:
“Брдо, донеси сан!
Дај снове Енкиду, узвишени Шамашу!”
Хладан ветар прохуји кроз дрвеће,
Долазио је страшни вихор.
Гилгамеш рече пријатељу да легне,
Па и сам леже.
Сагнуо се пред олујом
Као брдска раж на ветру,
Пао је на колена
И подуппро уморну главуу.
Сан, какав обузима људе,
Тешко паде на Енкидуа.
Усред ноћи нестаде сна.
Он се усправи и рече пријатељу:
“Ниси ли ме звао Гилгамешу?
Како то да сам будан?
Ниси ли ме се дотакао?
Зашто сам тако преплашен?
Није ли овуда прошао неки бог?
Зашто ми је цело тело тако немоћно?
Пријатељу мој, опет сам сањао,
А сан који сам видео био је страшан:
Небо је јечало, а земља одговарала урлањем,
Приближавали су се тамни олујни облаци,
Мрачно су се сакупљали и гомилали,
Муња је засветлила,
Огањ је сукну увис,
Облаци су се све више ширили,
Као киша падала је смрт.
Још једном засветле,
А тада се ватра угаси.
Неки човек кога је убио гром
Постаде пепео.
Хајдемо даље,
Посаветоваћемо се на хасурама
Међу кедровима.”
Гилгамеш отвори уста и рече пријатељу:
“Енкиду твој сан је добар,
Радосно је његово значење.
Тешка ће бити борба,
Али ћемо ипак убити Хумбабу.”
Мучно се успињу све до врха брда,
Где бујни кедрови окружују кућу богова.
У заслепљујућој белини
Сија свети торањ богиње Ирнини.
Тада се зачу страховито дахтање,
А дрвеће зашуми.
Видеше самог Хумбабу како долази.
Шапе је имао као лав,
А тело покривено бронзаним љускама,
На ногама јастребове канџе,
На глави рогове дивљег бика,
А реп и уд расплођавања
Завршавали су змијском главом.
“Устани, Енкиду!
Шамаш бог сунца, нека нам поклони живот!”
Они одапну стреле, баце и праћке.
Све се ово одби натраг,
Он остаде неповређен.
Сад стоји пред њима.
Већ је ухватио Енкидуа својим канџама.
Погођен паде Хумбаба,
А Гилгамеш му одруби главу
С љускастог врата.
Затим узеше моћно тело
И одвукоше га у поље.
Бацише га птицама да га прождиру.
На високој мотки однеше главу с роговима
Као знак победе.
Пењу се одважно даље према Брегу богова.
Кроз дивну бујност кедрова стижу на врх.
Тада повиче глас с брега,
Јави се Ирнин глас:
“Вратите се! Свршено је ваше дело.
Окрените се према граду Уруку,
Он вас чека!
На свето брдо где станују богови,
Не може се успети ни један смртник.
Онај који погледа у лице боговима мора умрети!”
И они се окренуше, иђаху гудурама
И непроходним путевима,
Бораху се с лавовима и узимаху им крзно.
На дан пуног месеца вратише се кући у град.
Гилгамеш је носио главу Хумбабе
На свом ловачком копљу.