Еп о Гилгамешу
сумерско-вавилонски извор

---

Трећа плоча

Енкиду уђе у сјајну краљеву дворану.
Његово срце је тескобно
И лепрша као птица небеска.
Он чезне за степом
И пољским животињама.
Гласно јадикује и не да се задржати,
Опет се жури из града у дивљину.
Гилгамеш је жалостан,
Јер је отишао пријатељ,
Он се диже сакупи најстарије из народа,
Подиже руку и рече кнезовима:
“Чујте ме, мужеви, и погледајте ме!
Ја, ја жалим за Енкидуом,
Ја, ја да плачем бог њега.
Као нарикача дижем јадиковку.
Шта ће ми ратна секира о боку,
Тољага у руци, мач о појасу,
Радост у очима,
Свечана одећа која ми обухвата тело-
Шта ће ми све то?
Подигао се демон и сву ми радост загорчао.
Отишао је Енкиду, мој пријатељ,
Напољу је међу пољским животињама.
Он проклиње свету жену која га је завела
И усрдно се моли Шамашу, богу сунца.
Требало би да почива на шареним саговима
И да станује у палати мени слева.
Силници земље требало би да ми љубе ноге,
Требало би да му служе сви људи.
Хоћу да цео народ тугује за њим.
Нека људи носе жалобна одела,
Подерана и запрашена.
Огрнут лављом кожом јурићу по пољу,
Тражећи га у степи.”
Сам са уздигнутом руком,
Стоји Енкиду у степи.
Проклиње ловца, усрдно се моли Шамашу
И виче:
“Шамашу, осуди проклето ловчево дело!
Уништи му богатство,
Одузми мушку снагу!
Нека га муче сви демони,
Нека се појаве змије,
Пред његовим плашљивим кораком.”
Тако он проклиње ловца,
Реч му извире из пуног срца.
А онда га нешто нагна
Да прокуне заводљиву жену:
“Хоћу да ти одредим судбину жено!
Не било краја данима твога живота!
Нека моје клетве стоје над твојом главом!
Нека ти улица буде пребивалиште,
А сан угао крај зида.
Нека ти ноге увек буду уморне и рањаве.
Просјаци, одбачени, изопштени
Удараће те по образима.
Трпим глад и жеђ ме мучи.
Зато што си у мени пробудила жудњу,
А ја хтео да је упознам,
Што си ме с мог поља одвела у град,
Буди проклета!”
Речи његових уста чуо је Шамаш,
Бог жарког подневног сунца.
“Енкиду, пантере степе,
Зашто проклињеш свету жену?
Она ти је дала храну са стола богиње
Какву само бог добија.
Дала ти је вино да пијеш
Какво само краљ добија.
Дала ти је свечано одело и појас.
Сјајнога Гилагамеша ти је дала за пријатеља.
Он ти даје да почиваш на шареним саговима,
Да станујеш њему слева
У блиставој кући,
Да ти љубе ноге великани земље
И да ти служе сви мужеви.
У граду Урукy тугују људи за тобом,
Носе подерана одела, посута прашином.
Гилгамеш пребацује лавље крзно преко леђа
И хита пољем да те тражи.”
Енкиду саслуша речи јакога бога Шамаша.
Пред господом својим богом,
Умири он своје срце.
Облак прашине засја у даљини.
Шамаш учини да заблиста у белом светлу.
Долази Гилгамеш,
Лавље му крзно светлуца као злата.
Енкиду се враћа са пријатељем у град.
Нове боли обузимају Енкидуово срце.
Он говори пријатељу шта га тишти:
“Тешке сам снове видео ове ноћи,
Пријартељу мој.
Небо је урлало,
А земља му одговарала дахтањем.
Сам сам се супротставио некоме јаком.
Лице му је било мрачно као ноћ.
Укочено је буљио очима.
Био је сличан страшном пустињском псу
Који шкргуће зубима.
Као јастреб имао је снажна крила и канџе.
Чврсто ме је зграбио и бацио у понор,
пустио ме је да зароним у дубину.
Тежином брда лежало је нешто на мени.
Као огромна стена учинио ми се терет Властитога тела.
Тада је преобразио мој лик,
А руке ми преобразио у птичија крила:
“Лети само дубље, дубље у стан таме,
У Иркалино пребивалиште.
Спусти се у стан из кога нема изласка онима
Који су једном ступили у њ.
Иди доле путем који нема повратка,
Чији смер не скреће ни лево ни десно!
Уђи у кућу чији људи не требају светла.
Прах им је храна, а блато им је јело.
Обучени су у перје,
С крилима као у шишмиша и сове.
Не виде светла, живе у тами.”
Тада сам ступио у пребивалиште под земљом.
Ту су стргнуте с глава краљевске капе,
Понижени су они
Који су седели на престолу
И који су владали земљом
Од прадавних дана.
У кући таме у коју сам ушао
Станује свештеник и његов слуга,
Станују и сами љубавници великих богова,
Станује Ерешкигал,
Краљиица земље и подземног света.
Пред њом клечи писарица земље,
Утискује клином имена у глину
И чита их.
Ерешкигал подиже главу и угледа ме:
“Упиши ми и овога!”
Ето то је сан.”
Гилгамеш рече њему Енкидуу:
“Узми овај бодеж
И посвети га злом духу смрти!
Додај томе сјајно огледало,
Нека га оно одагна.
Сутра ћемо жртвовати
Злослутном судији Утукиу
Да протера седморо злих.”
Кад је следећег јутра грануло сунце,
Отвори Гилгамеш велику капију храма,
Изнесе сто од сламки дрвета.
Напуни медом ћуп од црвеног камена
Маслацем напуни чинију од лапислазулија,
Постави све на сто
И остави богу сунца да лиже.