mali princ

MAЛИ ПРИНЦ

Антоан де сент Eгзипери

ЛЕОНУ ВАРТУ

Молим децу да ми опросте што са ову књигу посветио одраслој особи. Има једно озбиљно извињење: та одрасла особа је најбољи пријатељ кога имам на свету. Имам и друго извињење: та одрасла особа у стању је све да разуме, чак и књиге за децу. Имам и треће извињење: та одрасла особа живи у Француској, она је гладна и њој је зима. Потребно је да је неко утеши. Ако сва та извињења нису довољна, радо ћу посветити ову књигу детету које је некад била та одрасла особа. Све одрасле особе су најпре била деца. (Али се мало њих тога сећа). Исправљам, дакле, своју посвету:

ЛЕОНУ ВАРТУ
КАД ЈЕ БИО МАЛИ ДЕЧАК

Кад ми је било шест година, видео сам једном приликом предивну слику у некој књизи о прашуми која се звала "Истините приће". Слика је представљала змијског цара како гута неку звер.
У књизи је писало: "Змијски цар гута своју жртву, не жваћући је. После тога не може да се креће и спава шест месеци док је не свари."
Због тога сам много размишљао о авантурама у прашуми и тада сам успео да оловком у боји нацртам свој први цртеж. Мој цртеж број 1 изгледао је овако:
Показивао сам своје ремек-дело одраслима и питао их да ли се плаше мог цртежа.
Они су одговарали: "Зашто бисмо се плашили шешира?"
Међутим, мој цртеж није представљао шешир. Он је прдрстављао змијског цара који је прогутао слона. Тада сам нацртао змијског цара изнутра, да би одрасле особе могле да схвате. Мој цртеж број 2 изгледао је овако:
Одрасли су ми препорућили да се оканем цртања змијског цара споља или изнутра и да се позабавим географијом, историјом, рачуном и граматиком. Тако сам у шестој години напустио сјајно сликарско занимање. Био сам обесхрабрен неуспехом свог цртежа број 1 и свог цртежа број 2. Одрасле особе никада ништа не схвтају саме, а децу замара да им стално дају објашњења.
Морао сам, дакле, изабрати неко друго занимање и научио сам да управљам авионом. Летео сам свуда по свету. Географија ми је, истини за вољу, много користила. Могао сам на први поглед да разликујем Кину од Аризоне. А то је врло корисно ако човек залута ноћу.
Тако са, током живота, често долазио у додир са многим озбиљним људима. Дуго сам живео међу одраслима. Видео сам их сасвим изблиза. То није много поправило моје мишљење о њима.
Кад бих срео неког од њих ко би ми се учинио мало бистрији, проверавао сам га својим цртежом број 1, који сам стално чувао. Желео сам да сазнам да ли он стварно разум. Али, он би ми увек одговарао: "То је шешир". Тада му не бих причао ни о змијском цару, ни о прашуми, ни о звездама. Спустио бих се на његов ниво. Говорио бих му о бриџу, о голфу, о полтици и о краватама. Орасла особа била би веома задовољна што се упознала с тако разборитим човеком.

Тако сам живео сам, без икога с ким бих могао искрено да поразговарам, све док ми се, пре шест година, није десио ква на мотору у пустињи Сахари. Нешто се било сломило у мом мотору. А како нисам са собом имао ни механичара, ни путнике, спремао сам се да сасвим сам обавим једну тешку поправку. То је за мене билопитање живота или смти. Имао сам воде за пиће једва за осам дана.
Прве вечри заспао сам на песку хиљаду миља далеко од насељених места. Био сам усамљенији од ма ког бродоломника на сплаву насред океана. Можете онда замислити како сам се изненадио кад ме је у зору пробудио неки чудан гласић. Говорио је:
- Молим вас… нацртај ми ову овцу!
- А!
- Нацртај ми овцу…
Скочио сам на ноге као погођен громом. Добро сам протрљао очи. Добро погледао. И видео сам сасвим необичног малишана који ме је озбиљно посматрао. Ево његовог најбољег портрета који сам, касније, успео да нацртам. Али мој цртеж није, наравно, ни издалека тако заносан као сам узор. То није моја грешка. Одрасли су ме, кад ми је било шест година, обесхрабрили у мом сликарском позиву, те тако нисам ништа научио да цртам, сем змијског цара споља и изнутра.
Гледао сам, дакле, ово привиђење широм отворених очију. Не заборавте да сам се налазио хиљаду миља далеко од било ког насеља. А мој дечачић није ми изгледао ни залутао, ни мртав жедан, ни смртно преплашен. Није ни по чему изyгледао на дете изгубљено усред опустиње, хиљаду миља далеко од било ког насеља. Када сам најзад успео да проговорим, рекао сам му:
- Али… шта радиш ти овде?
Он ми тда понови, сасвим тихо, као да жели да каже нешто веома озбиљно:
- Молим вас… нацртај ми ову овцу…
Када вас тајанственост обузме сувише снажно, не усуђујете се да не послушате. Ма колико све то изгледалобесмисленим хиљадама миља далеко од настањеног места и у смртној опасности, извадих из џепа хартију и налив-перо. Али се тада сетих да сам у животу пре свега учио географију, историју, рачун и граматику, те рекох дечачићу (мало мрзовољно) да не знам да цртам. Он ми одговори:
- Не смета. Нацртај ми овцу!
Како никад нисам цртао овцу, направио сам за њега поново један од два цртежа која сам једино био у стању да нцртам. Онај што представља змијског цара споља. И био сам запрепашћен кад сам чуо како ми малишан одговара:
- Не! Не! Нећу слона у змијском цару. Змијски цар је врло опасан, а слон је врло гломазан. Ко мене је све тако мало. Треба ми овца. Нацртај ми овцу.
Тада почех да цртам.
Он је пажљиво посматрао, па реће:
- Не! Та је већ сасвим болесна. Нацртај ми неку другу.
Цртао сам.
Мој пријатељ се насмеши умиљато, са благонаклоношћу:
- Видиш и сам… то није овца, то је ован. Има рогове…
Понових, дакле, још једном свој цртеж:
Али и он је био одбијен као и претходни:
- Та је сувише стара. Ја Хоћу овцу која ће дуго да живи.
Тада, немајући више стрпљења, пошто сам се журио да расклопим свој мотор, нажвљах цртеж.
И добацих:
- Ово је кутија. Овца коју желиш је унутра.
Био сам врло изненађен када сам видео да се лице мог малог судије развеселило:
- Тo је баш оно што сам желео! Мислиш ли да ће тој овци бити потребно пуно траве?
- Зашто?
- Зато што је код мене све тако мало…
- То ће јој сигурно бити довољно. Дао сам ти сасвим малу овцу.
Он се нгну према цртежу:
- Није баш тако мала… Гле! Заспала је…
Ето, тако сам се упознао с малим принцом.

III

Требало ми је доста времена да схватим одакле је дошао. Мали принц, који је постављао много питања, никад није чуо моја. Случајно изговорене речи, мало-помало су ми све откриле. Тако, кад је први пут угледао мој авион (нећу да цртам свој авион, то је исувише тежак цртеж за мене) он ме упита:
- Каква је то ствар?
- То није ствар. То лети. То је авион. То је мој авион.
Био сам поносан што сам му испричао како летим. Тада он узвикну:
- Како! Ти си пао с неба?
- Да, одговорих скромно.
- О! Баш је то чудно…
И мали принц се нсмеја грохотом што мнемного наљути. Желим да се озбиљно схватју моје неприлике. Он настави:
- Значи да и ти долазиш с неба! Са које си планете?
Трчак светлости као да осветли тајну његовог присуства, те га упитах иненада:
- Тi, дакле, долазиш с неке друге планете?
Али он не одговори. Благо је климнуо главом гледајући мој авион:
- Да, стварно, у овоме ниси могао доћи из даљине…
И он утону у сањарење која потраја дуго. Затим, извади из џепа моју овцу и предаде се посматрању свог блага.
Можете замислити колико је радозналости пробудило у мени то полуповерљиво саопштење о "другим планетама". Трудио сам се да о томе сазнам што више:
- Одакле долазиш, мали мој? Где је то "код тебе"? Куда хоћеш да однесеш моју овцу?
Он ми одговори после замишљеног ћутања:
- Кутија коју си ми дао добра је што може ноћу да јој послужи као кућа.
-Наравно. И ко будеш добар добићеш и конопац да је дању привежеш. И кочић.
Изгледа да је тај предлог запрепастио мало принца:
- Да је вежем?? Смешно!
- Али ако је не вежеш, одлутаће, изгубиће се…
Мој пријатељ поново крену у осмех:
- Али куда би одлутала?
Било куда. Право испред себе…
Тада мало принц примети озбиљно:
- Ништа не смета, код менe је све тако мало!
И помало тужно, можда, додаде:
- Идући право испред себе не стиже се баш далеко…

Тако сам сазнао још једну веома важну ствар: да је планета на којој је рођен једва мало већа од неке куће!
То ме није много изненадило. Знао сам да добро да осим великих планета као што су Земља, Јупитер, Марс, Венера, којима су људи дали имена, има на стотине других које су понекад тако мале да се једва могу назрети телескопом. Када неки астроном открије једну од њих, он јој уместо имана даје број. Назове је, на пример, "астероид 3251".
Имам озбиљних разлога да верујем да је планета са које је дошао мали пинц астероид Б612. Један турски астроном приметио је телескопом тај астероид 1909. године, и то само једанпут.
Он је тада свечано приказао своје откриће на Међународном конгресу астронома. Али му нико није веровао, због његовог одела. Такве су одрасле особе.
Срећом по атероид Б612, један турски диктатор је, под претњом смртне казне, наметнуо свом народу европски начин одевања. Астроном је поновио свој приказ 1920. године, врло отмено одевен. И овога пута сви су прихватили његово мишљење.
Испричао сам вам ове појединости о астероиду Б 612 и поверио сам вам његов број, само због одраслих особа. Одрасле особе воле бројеве. Кад им причате о неком новом пријатељу, никад вс не питају о оном што је битно. Никад вам неће рећи: "Каква је боја његовог гласа? Које игре највише воли? Скупља ли лептире?" Него вас питају: "Лолико има година? Колико има браће? Колико је тежак? Колико му зарађује отац?" Тек тада сматрају да га поунају. Ако кажете одраслима: "Видео сам једну лепу кућу од свених цигала са геранијумом у прозорима и голубовима на крову…" они нису у стању да замисле ту кућу. Треба им рећи: "Видео сам кућу од сто хиљада франака." Тада ће узвикнути: "Како је лепа!"
Исто тако, ако им кажете: "Доказ да је мали принц постојао је тај што је био диван, што се смејао и што је желео да има овцу. Кад неко жели овцу, то је доказ да постоји", они би слегнули раменима и сматрали би вас дететом. Али, ако им кажете: "Планета са које је он дошао је астероид Б 612" вероваће вам и неће вам даље досађивати питањима. Такви су они. Н треба им замерити. Деца треба да буду веома попустљива према одраслим особама. И треба да им праштају.
Наравно, ми који разумемо живот, ми не придајемо значај бројевима. Волео бих да сам ову прич почео као бајку. Волео бих да сам рекао:
"Био једном један мали принц који је живео на једној планети једва нешто већој од њега саног, а био му је потребан пријатељ…" За оне који разумеју живот то би изгледало далеко уверљивије.
Не волим да се моја књига чита површно. са много туге причам ове успомене. Прошло је већ шест година откако је мој пријатељ отишао са својом овцом. Покушавам да га опишем, да га не бих заборавио. Тужно је заборавии пријатеља. Немају сви пријатеља. Могао бих постати као одрасли који се занимају само за бројеве. Због тога сам купио кутију са бојицама и оловкама. Није лако вратити се цртању, у мојим годинама, када никад ништа нисам покушао да нацртам сем змијског цара споља и изнутра, и то у својој шестој години. Покушаћу, наравно, да нацртам његов лик што је могуће верније. Али, нисам сасвим сигуран да ћу успети. Један цртеж и успе некако, али други не личи ни на шта. Исто се тако варм и у погледу раста. На једној слици мали принц је превисок. На другој сувише мали. Колебам се и код боје његовог одела. Онда нагађам, мало овако, мало онако, па како испадне. Преварићу се, уосталом, и у неким битнијим појединостима. Али, то ми морате опростити. Мој пијатељ никад ништа није објашњавао. Можда је веревао да смо слични. Али ја, нажалост, нисам у стању да видим овцу кроз кутију. Можда сам помало сличан одраслим особама. Мора бити да сам остарио.

Свакога дана сазнавао сам нешто ново о планети, о доласку, о путовању. То је долазило сасвим полако, приликом његовог случајног размишљања. Тако сам, трећег дана, сазнао узбудљиву причу о баобабима.
И овог пута било је то уахваљујући овци, јер ме мали пинц, као обузет неком озбиљном сумњом, изненада упита:
- Истин је, зар не, да овце једу жбуње?
- Да, то је истина.
- Ах! Задовољан сам.
Нисам разумео зашто је тако важно што овце једу жбуње. Али мали принц додаде:
- Према томе, једу и баобабе.
Скренух пажњу малом принцу да баобаби нису жбуње, већ дрвече велико као црква, и да, чак и када би собом пвео читаво крдо слонова, ти слонови не би могли да изађу на крај са једним јединим баобабом.
Помисао на крдо слонова засмеја малог принца:
- Требало бих наслагати једне на друге…
Али мудро примети:
- И баобаби су мали пре него што порасту.
- Тачно. Али зашто желиш да твоје овце поједу мале баобабе?
Он ми одговори: "Ма немој молим те!" као да је то сасвим јасно. Морао сам да се напрегнем да бих све то разумео.
И збиља, на планети малог принца било је, као и на свим другим планетама, племенита биља и корова. Према томе, доброг семена племенитог биља, а лошег семена корова. Али семе је невидљиво. Оно спава скривено у уемљи све дотле док му не падне на памет да се пробуди. Тада се протегне и потера најпре стидљиво према сунцу један чаробни мали безазлени изданак. Ако се ради о изданку ротквице или руже, можемо га слободно пустти да расте. Али, ако се ради о корову морамо га ишчупати, чим га препознамо. На планети малог принца било јке страшног семена… то је било семење баобаба. Тло на његовој планети било га је препуно. А ако баобаб не ишчупамо на време, никада га се не можемо ослободити. Он преплави целу планету. Разрива је својим корењем. И ако је планета веома мала, а бабобаба има у великом броју, она ће се распрснути.
"То је питање реда", говорио ми је касније мали принц. "Када човек доврши своје јутарње дотеривање, треба пажљиво да среди и планету. Треб човека натерати да редовно чупа баобабе, чим се почну разликовати од ружа, на које много личе када су сасвим млади. То је врло досадан посао, али веома лак.
Једног дана ме је посаветовао да се потрудим и да направим леп цртеж како би то усадио нашој деци у главу. "Ако буду једног дана путовали", рече ми он, "то би им могло користити. Понекад није лоше одложити свој посао за касније. Али кад су питању баобаби, то је увек страшна несрећа. Познавао сам једну планету на којој је становао један ленштина. Он је пропустио да ишчупа три младице…"
И, према упутствима малог пинца, нацртао сам ту планету. Не волим да заузимам став проповедника. Али, опасност од баобаба је тако мало позната, а они који залутају не неки астероид излажу се великој опасности, па сам овог пута направио изузетак и престао да се уздржавам. Рекох: "Децо, чувајте се баобаба!" На том цртежу сам толико радио само зато да бих своје пријатеље упозорио на опасност која и њима и мени веч дуго времена лебди над главом, а да тога нисмо свесни. Поука коју сам им дао, исплатила се. Можда ћете се упитати: "Зашто у овој књизи нема и других исто тако величанствених цртежа као што је цртеж баобаба?" Одговор је веома једноставан: "Покушао сам, али није ми пошло за руком. Када сам цртао баобабе, био сам вођен осећањем да се не сме одлагати."Свакога дана сазнавао сам нешто ново о планети, о доласку, о путовању. То је долазило сасвим полако, приликом његовог случајног размишљања. Тако сам, трећег дана, сазнао узбудљиву причу о баобабима.
И овог пута било је то уахваљујући овци, јер ме мали пинц, као обузет неком озбиљном сумњом, изненада упита:
- Истин је, зар не, да овце једу жбуње?
- Да, то је истина.
- Ах! Задовољан сам.
Нисам разумео зашто је тако важно што овце једу жбуње. Али мали принц додаде:
- Према томе, једу и баобабе.
Скренух пажњу малом принцу да баобаби нису жбуње, већ дрвече велико као црква, и да, чак и када би собом пвео читаво крдо слонова, ти слонови не би могли да изађу на крај са једним јединим баобабом.
Помисао на крдо слонова засмеја малог принца:
- Требало бих наслагати једне на друге…
Али мудро примети:
- И баобаби су мали пре него што порасту.
- Тачно. Али зашто желиш да твоје овце поједу мале баобабе?
Он ми одговори: "Ма немој молим те!" као да је то сасвим јасно. Морао сам да се напрегнем да бих све то разумео.
И збиља, на планети малог принца било је, као и на свим другим планетама, племенита биља и корова. Према томе, доброг семена племенитог биља, а лошег семена корова. Али семе је невидљиво. Оно спава скривено у уемљи све дотле док му не падне на памет да се пробуди. Тада се протегне и потера најпре стидљиво према сунцу један чаробни мали безазлени изданак. Ако се ради о изданку ротквице или руже, можемо га слободно пустти да расте. Али, ако се ради о корову морамо га ишчупати, чим га препознамо. На планети малог принца било јке страшног семена… то је било семење баобаба. Тло на његовој планети било га је препуно. А ако баобаб не ишчупамо на време, никада га се не можемо ослободити. Он преплави целу планету. Разрива је својим корењем. И ако је планета веома мала, а бабобаба има у великом броју, она ће се распрснути.
"То је питање реда", говорио ми је касније мали принц. "Када човек доврши своје јутарње дотеривање, треба пажљиво да среди и планету. Треб човека натерати да редовно чупа баобабе, чим се почну разликовати од ружа, на које много личе када су сасвим млади. То је врло досадан посао, али веома лак.
Једног дана ме је посаветовао да се потрудим и да направим леп цртеж како би то усадио нашој деци у главу. "Ако буду једног дана путовали", рече ми он, "то би им могло користити. Понекад није лоше одложити свој посао за касније. Али кад су питању баобаби, то је увек страшна несрећа. Познавао сам једну планету на којој је становао један ленштина. Он је пропустио да ишчупа три младице…"
И, према упутствима малог пинца, нацртао сам ту планету. Не волим да заузимам став проповедника. Али, опасност од баобаба је тако мало позната, а они који залутају не неки астероид излажу се великој опасности, па сам овог пута направио изузетак и престао да се уздржавам. Рекох: "Децо, чувајте се баобаба!" На том цртежу сам толико радио само зато да бих своје пријатеље упозорио на опасност која и њима и мени веч дуго времена лебди над главом, а да тога нисмо свесни. Поука коју сам им дао, исплатила се. Можда ћете се упитати: "Зашто у овој књизи нема и других исто тако величанствених цртежа као што је цртеж баобаба?" Одговор је веома једноставан: "Покушао сам, али није ми пошло за руком. Када сам цртао баобабе, био сам вођен осећањем да се не сме одлагати."Свакога дана сазнавао сам нешто ново о планети, о доласку, о путовању. То је долазило сасвим полако, приликом његовог случајног размишљања. Тако сам, трећег дана, сазнао узбудљиву причу о баобабима.
И овог пута било је то уахваљујући овци, јер ме мали пинц, као обузет неком озбиљном сумњом, изненада упита:
- Истин је, зар не, да овце једу жбуње?
- Да, то је истина.
- Ах! Задовољан сам.
Нисам разумео зашто је тако важно што овце једу жбуње. Али мали принц додаде:
- Према томе, једу и баобабе.
Скренух пажњу малом принцу да баобаби нису жбуње, већ дрвече велико као црква, и да, чак и када би собом пвео читаво крдо слонова, ти слонови не би могли да изађу на крај са једним јединим баобабом.
Помисао на крдо слонова засмеја малог принца:
- Требало бих наслагати једне на друге…
Али мудро примети:
- И баобаби су мали пре него што порасту.
- Тачно. Али зашто желиш да твоје овце поједу мале баобабе?
Он ми одговори: "Ма немој молим те!" као да је то сасвим јасно. Морао сам да се напрегнем да бих све то разумео.
И збиља, на планети малог принца било је, као и на свим другим планетама, племенита биља и корова. Према томе, доброг семена племенитог биља, а лошег семена корова. Али семе је невидљиво. Оно спава скривено у уемљи све дотле док му не падне на памет да се пробуди. Тада се протегне и потера најпре стидљиво према сунцу један чаробни мали безазлени изданак. Ако се ради о изданку ротквице или руже, можемо га слободно пустти да расте. Али, ако се ради о корову морамо га ишчупати, чим га препознамо. На планети малог принца било јке страшног семена… то је било семење баобаба. Тло на његовој планети било га је препуно. А ако баобаб не ишчупамо на време, никада га се не можемо ослободити. Он преплави целу планету. Разрива је својим корењем. И ако је планета веома мала, а бабобаба има у великом броју, она ће се распрснути.
"То је питање реда", говорио ми је касније мали принц. "Када човек доврши своје јутарње дотеривање, треба пажљиво да среди и планету. Треб човека натерати да редовно чупа баобабе, чим се почну разликовати од ружа, на које много личе када су сасвим млади. То је врло досадан посао, али веома лак.
Једног дана ме је посаветовао да се потрудим и да направим леп цртеж како би то усадио нашој деци у главу. "Ако буду једног дана путовали", рече ми он, "то би им могло користити. Понекад није лоше одложити свој посао за касније. Али кад су питању баобаби, то је увек страшна несрећа. Познавао сам једну планету на којој је становао један ленштина. Он је пропустио да ишчупа три младице…"
И, према упутствима малог пинца, нацртао сам ту планету. Не волим да заузимам став проповедника. Али, опасност од баобаба је тако мало позната, а они који залутају не неки астероид излажу се великој опасности, па сам овог пута направио изузетак и престао да се уздржавам. Рекох: "Децо, чувајте се баобаба!" На том цртежу сам толико радио само зато да бих своје пријатеље упозорио на опасност која и њима и мени веч дуго времена лебди над главом, а да тога нисмо свесни. Поука коју сам им дао, исплатила се. Можда ћете се упитати: "Зашто у овој књизи нема и других исто тако величанствених цртежа као што је цртеж баобаба?" Одговор је веома једноставан: "Покушао сам, али није ми пошло за руком. Када сам цртао баобабе, био сам вођен осећањем да се не сме одлагати."

VII

Петог дана, опет захваљујући овци, открио сам тајну о животу малог принца. Запитао ме је изненада, без увода, као да је реч о нечему о чему је дуго, у себи, размишљао:
- Ако овца једе жбуње, значи да једе исто тако и цвеће?
- Овца једе све на шта наиђе.
- Чак и цвеће са трњем?
- Да, чак и цвеће са трњем.
- Чему онда служи трње?
Нисам знао. Био сам тада врло заузет покушавајући да одврнем неки јако заврнут шраф на мотору. Био сам веома забринут јер ми је квар почео да изгледа веома озбиљан, а вода за пиће која је нестајала уливала ми је страх од најгорег.
- Чему слуђи трње?
Мали принц није никада одустајао од питања које би једном поставио. Шраф ме је љутио, те сам му одговорио без размишљања:
- Трње не служи ничему. То је чиста пакост од стране цвећа.
- Ах!
Али, после кратког ћутања добаци ми готово озлојеђено:
- Не верујем ти. Цвеће је слабо. Оно је безазлено. Оно се брани како може. Верује да је страшно са својим трњем…
Нисам ништа одговорио. Тог тренутка сам мислио: "Ако се овај шра буде и даље опирао, избићу га једним ударецем чекића." Мали принц ме поново прекиде у размишљању:
- А да ли ти заиста мислиш да цвеће…
- Не! Не! Ништа ја н мислим! Одговорио сам прво што ми је пало на памет. Ја сам заузет озбиљним стварима!
Погледа ме са запрепашћењем.
- Озбиљним стварима!
Видео ме је, са чекићем у руци и прстима црним од коломасти, нагнутог над предметом који је изгледао врло ружан.
- Говориш као одрасле особе!
Мало сам се постидео. Али, он немилосрдно дода:
- Ти све бркаш… све си помешао!
Био је заиста веома љут. Затресао је главом а његова златна коса лепршала је на ветру:
- Знам планету на којој живи неки црвени уображенко.
Никад није помирисао цвет. Никад није погледао звезду. Никад није никога волео. Никад ништа друго није радио, само је рачунао… И по читав дан понављао као и ти: "Ја сам озбиљан човек! Ја сам озбиљан човек! Ја сам озбиљан човек!! и притом се сав надима од поноса. Али то није човек, то је печука.
- Шта?
- Печурка!
Мали принц је сад био блед од беса.
- Милионима година цвеће ствара трње. Милионима година овце ипак једу цвеће. Зар није озбиљно ако покушамо да схватимо зашто се цвеће толико труди да створи трње које ничему не служи. Зар није важан рат између оваца и цвећа? Зар то није озбиљније и важније од рачуна неког дебелог уображенка? И ако ја познајем један јединствени цвет, који не постоји нигде сем на мојој планети, и који једна мала овца може да уништи у једном трену, као од шале, једног јутра, чак и не знајучи шта ради, зар то није важно!
Он поцрвене, затим настави:
Ако човек воли један цвет који постоји само на једној међу милионима и милионима звезда, то је довољно да буде срећан када га посматра. Он каже себи: "Мој цвет је негде тамо…" Али ако овца поједе цвет, то је за њега као да су се одједном све звезде угасиле. И зар то није важно!
Није могао више да каже ни реч. Одједном зајеац. Ноћ се спустила. Оставио сам алат. Није ми више било стало до мог чекића, до шрафа, до жеђи и смрти. На једној звезди, на једној планети, на мојо, на Земљи, постојао је јдан мали принц кога је трбало утешити. Узео сам га у наручје. Љушкао сам га. Говорио сам му: "Цвет који волиш није у опасности… Нацртаћу твојој овци брњицу… Нацртачу твоме цвету оклоп… Ја…" Нисам више знао шта да кажем. Осећао сам се врло неспретан. Нисам знао како да му приђем, где да му се приближим. Тајанствена је земља суза.

VIII

Убрзо сам боље упознао тај цвет. На планети малог принца било је увек једноставног цвећа, украшеног само једним редом латица, које није заузимало много места и није никоме сметало. Оно би се појавило једног јутрау трави, а увече би се затварало. Али овај цвет изникао је једног дана, из неке семенке донете незнано откуда, и мали принц је врло помно надгледао тај изданак који није личио на друге. То је могла бити нека нова врста баобаба. Али стабљика убрзо престаде да расте и поче да пупи. Мали принц, који је пратио развој ток огромног пупољка, осећао је да ће из њега изнићи нешто чудесно, али цвет никако да доврши улепшавање у заклону своје зелене собе. Брижљиво је бирао боје. Облачио се полако, додавао је једну по једну латицу. Није хтео да изиђе сав згужван као мак. Хтео је да се појави у пуном сјају своје лепоте. Ех! Наравно. Био је то врло разметљив цвет. Његово тајанствено удешавање трајало је, дакле, данима и данима. А онда, једног јутра, управо у тренутку када се сунце рађало, он се показао.
И та ружа, која је тчно све припремила, рече зевајући:
- Ах! Тек што сам се пробудила… Молим вас опростите… Још се нисам очешљала…
Тада се мало прин није могао здржати од дивљења:
- Како сте лепи!
- Зар не, одговори слатко ружа. - А родила сам се у исто време кад и дунце…
Мали принц схвати одмах да није нарочито скромна, али била је тако дирљива.
- Миаслим да је време доручку, додала је ускоро, будите добри и мислите на мене…
И мали принц, сав збуњен потражио је ведро с водом и послужио руђу.
Тако га је врло брзо почела узнемиравати својом малом подозривом таштином. Једног дана, на пример, говорећи о своја четии трна, рекла је малом принцу:
- Могу дођи тигрови са својим канџама!
- На мојој планети нема тигрова, одвратио је мли принц.
- Ја нисам трава, одговои слатко ружа.
- Опростите…
- Ја се уопште не боим тигрова, али ужасавам се промје. Имате ли можда неки заклон?
Плашити се промај… то није добро за једну биљку.
- Увече ћете ме стављати под стаклено звоно. Код вас је врло хладно. Нисте на добром месту. Тамо, одакле ја долазим…
Али је ућутала. Дошла је у виду семенке. Није могла ништа дазна о другим световима. Понижена што је допустила да је иненаде у пеипремању тако наивне лажи, накашљала се два-три пута да би се мали принц осетио кривим.
- А где је тај заклон?…
- Управо сам хтео да одем по њега, али сте ми ви нешто говоили.
Она тада поче још јаче да кашље да би код принца ипак изазвала грижу савести.
Тако је мали принц и поред своје добронамерне љубави, брзо посумњао у ружу. Озбиљно је схватио безначајне речи и постао врло несрећан.
"Није требало да је слушам. повери ми се једног дана, не треба никад слушати цвеће. Треба га гледати и мирисати. Моја је ружа обавила мирисом планету, али ја нисам знао у томе да уживам. Та прича о канџама, која ме је толико разљутила, требало је да ме разнежи…"
Још ми јеповерио:
- Нисам тада уопште ништа схватио! Требало је да судим по делима, а не по речима. Надахњивала ме мирисом и омамљивала ме. Нисам смео да побегнем! Морао сам да осетим њену нежност која се крила иза ситних лукавости. Руже су пуне противречности! Али, био сам исувише млад да бих умео да волим.

Верујем да је за своје бекство искористио сеобу дивљих птица. Тог јутра предполазак, лепо је уредио своју планету. Пажљиво је очистио живе вулкане. Имао је два жива вулкана. То му је било згодно за подгревање јутарњег доручка. Имао је и један угашен вулкан. Али, како је говорио: "Никад се не зна!" Очистио је и тај угашени вулкан. Кад су добро очишћени, вулкани раде тихо и непрекидно, без ерупција. Вулканске рупције су као ватра у камину. Наравно, на нашој Земљи ми смо много мали да бисмо очистили наше вулкане. Због тога нам стварају толико непријатности.
Мали принц је, помало тужан, почупао и последње изданке баобаба. Мислио је да се неће више никад вратити. Али сви ти свакодневни послови изгледали су му тог јутра веома лагани. А кад је последњи пит залио ружу, и спремао се да је стави под стаклео звоно, осетио је жељу да заплаче.
- Збого, рече он ружи.
Али она му не одговори.
- Збогом, понови он.
Ружа се накашља. Али не зато што је назебла.
- Била сам глупа, рече она најзад. Молим те, опрости. Покушај да будеш срећан.
Био је изненађен што му ништа не пребацује. Стајао је, сав збуњен, са стакленим звоном у руци. Није схватао ту благу умиљатост.
- Наравно, ја те волим, рече му ружа. Моја је грешка што о томе ниси ништа знао. Но, није важно. Али и ти си био глп као и ја. Покушај да будеш срећан… Остави то звоно. Не треба ми више.
- Али ветар…
- Нисам баш толико прехлађена… Свежи ноћни ваздух добро ће ми доћи. Ја сам цвет.
- А животиње…
- Морам да поднесем две-три гусеница ако хоћу да упознам лептире. Изгледа да су тако лепи. Иначе, ко ће ме посетити? Ти ћеш бити далеко. Великих животиња се не бојим. Имам канџе.
И она наивно показа своја четири трна. Затим додаде:
- Не одуговлачи толико, то је несносно. Одлућио си да одеш. Иди.
Није хтела да је мали принц види какоплаче. Била је то веома поносна ружа…

Он се налазио у пределу астероида 325, 326, 327, 328, 329 и 330. Почео је дакле да их обилази да би тамо пронашао неко занимање и употпунио своје знање.
Н првом је живео неки краљ. Седео је, одевен у пурпур и хермелин, на једном врло једноставном па ипак величанственом престолу.
- Ах! Ево једног поданика, узвикну краљ када је приметио малог принца.
А мали принц се упита:
"Како ме је могао препознати када ме никада раније није видео?"
Није знао да је за краљеве свет врло поједностављен. Сви људи су за њих поданици.
- Приближи се да те боље видим, рече му краљ који је био врло поносан да је бар некоме краљ.
Мали принц потражи очима где би сео, али је цела планета била закрчена величанственим плаштом од хермелина. Оста је, дакле, стојећи, и како је био уморан, зевнуо је:
- Зевати у присуству краља противи се дворским прописима, рече му владар. Забрањујем ти да зеваш.
- Не могу да се уздржим, одговори мали принц сав збуњен. Дуго сам путовао и нисам спавао…
- У том случају, рече му краљ, заповедам ти да зеваш. Годинама већ нисам видео некога да зева. Зевање је за мене реткост. Хајде! Зевај још. То је наређење.
- Сад сам се уплашио и не могу више… рече мали принц поцрвеневши.
- Хм! Хм! одговори краљ. Онда ти… наређујем да час зеваш а час…
Мрмљао је нешто и изгледао је љут.
Краљ је, пре свега, много држао до тога да његов углед буде поштован. Није трпео непослушност. Био је то апсолутни владар. Али, како је био добар човек, давао је разумне наредбе.
"Кад бих наредио. говорио је обично, кад бих неком генралу наредио да се претвори у морску птицу, и кад генерал не би послушао, то не би била његова грешка."
- Смем ли да седнем? распитивао се бојажљиво мли принц.
- Наређујем ти да седнеш, одврати му краљ, који достојанствено привуче скут свог хермелинског плашта.
Мали прин се изненади. Планета је била сићушна. Над ким ли је краљ владао?
- Господару, рече му он… Молим вас, опростте што ћу нешто да вас питам…
- Наређујем ти да ме питаш, пожури да каже краљ.
- Господару, над ким ви владате?
- Над свим, одговои краљ са највећом једноставношћу.
- Над свим?
Уздржаним покретом краљ показа на своју планету, на друге планете и звеуде.
- Над свим тим? упита мали принц.
- Над свим тим… одговори краљ.
Јер то не само да је био апсолутни владар, већ и свеопшти владар.
- И звеуде вас слушају?
- Наравно, рече му краљ. Смета ме послушају. Ја не трпим непослушност. Толика моћ задиви малог принца. Кад би је он имао, могао би да посматра не четрдесет четири, већ седамдесет два или чак сто, или чак двеста залазака сунца у једном дану, а да никад не помакне своју столицу. И како је био помало тужан сећајући се своје мале напуштене планете, охрабри се да затражи од краља једу милост:
- Хтео бих да видим залазак сунца… Учините ми то задовољство… Наредите сунцу да зађе…
- Кад бих наредио неком генралу да лети од цвета до цвета као лептир, или да напише трагедију, или да се претвори у морску птицу, а генерал не изврши примљену заповест, чија би то била кривица, моја или његова?
- Ваша, осговори одлучно мали принц.
- Тачно. Од свакога треба тражити оно што он може да пружи, настави краљ. Углед на првом месту почива на разуму. Кад бих наредио свом народу да се баци у море, он би се побунио. Ја имам права да захтевам послушност јер су моја наређења разумна.
- А мој залазак сунца? подсети га мали принц, који никада није заборављао једном постављено питање.
- Имаћеш свој залазак сунца. Захтеваћу га. Али чекаћу, по мојој науци о владању, да за то буду повољни услови.
- Када ће то бити? распитивао се мали принц.
- Хм! Хм! одговори му краљ, који најпрепогледа у један велики календар, хм! хм! то ће бити око… око… то ће бити вечерс око двадесет до осам. И видећеш да ме збиља слушају.
Мали принц поче да зева. Жалио је што није добио свој залазак сунца. А осим тога, било му је веч помало досадно:
- Немам више шта да радим овде, рече он краљу. Одлазим!
- Немој да идеш, одврати краљ који је био врло поносан што има једног поданика. Немој да идеш, начинићу те министром.
- Министром чега?
- Па… правде!
- Али немам коме да судим!
- Не зна се, рече му краљ. Још нисам обишао своју краљевину. Веома сам стар, немам места за кочије, а страшно ме замара да идем пешке.
- Ах! Али већ сам видео, рече мали принц и наже се да баци још један поглед на другу страну планете. Ни доле нема никог…
- Онда ћеш судити сам себи, одговори му краљ. То је најтеже. Много је теже судити самом себи него другима. Ако успеш себи добро судити знаши да си прави мудрац.
- Себи могу судити где било, рече мали принц. Није потребно да живим овде.
- Хм! Хм! рече краљ, мислим да негде на мојој планти постоји један тари пацов. Чујем га ноћу. Можеш судити том пацову. С времена на време осудићеш га на смрт. Тако ће његов живот зависити од твоје правде. Али ћеш га сваки пут помиловати да би га сачувао. Он је овде једини.
- Али, одговори мали принц, ја не волим да изричем смтне пресуде и заиста желим да одем.
- Не, рече краљ.
Мали принц, пошто је завршио своје припреме за пут, није нипошто желео да ожалости старог владара:
- Ако Ваше величанство жели да га послушам, без поговора, нека ми зда разумну наредбу. Нека ми, на пример, нареди да отпутујем за непун минут. Чини ми се да су услови повољни…
- Именујем те својим анбасадором, пожури се да му довикне краљ.
Изгледао је врло строг.
"Одрасли су збиља врло чудни", рече мали принц у себи док је путовао.

На другој планети живео је неки обрженко:
- Ах! Ах! Ево једног мог обожаваоца, узвикну издалека уображенко, чим је спазио малог принца.
Јер, за уображене људе сви други су обожаваоци.
- Добар дан, рече мали принц. Имате смешан шешир.
- Зато да бих могао да поздрављам, одговори уображенко. Да бих могао да отпоздрављам кад ми кличу. Нажалост, овуда никад нико не пролази.
- Збиља?, рече мали принц који није разумео.
- Тапши рукама, посаветовао г уображенко.
- Мали принц поче да тапше рукама. Уображенко скомно отпоздрави дижући шешир.
- Ово је забавније од посете краљу, рече у себи мали принц. И поново поче да тапше рукама. Уображенко поново отпоздрави дижући шешир.
После пет минута овакве гимнастике, малог принца замори једноликост игре:
- Шта треба учинити да шешир падне? упита он.
Али га уображенко није чуо. Уображени људи чују само похвале.
- Да ли ми се заиста дивиш? упита он малог принца.
- Шта значи дивити се?
- Дивити се значи признати да сам ја најлепши, најбоље одевен, набогатији и најпаметнији човек на овој планети.
- Али ти си сам на својој планети!
- Учини ми то задовољство! Ипак ми се диви!
- Дивим ти се, рече мали принц, слежућу мало раменима, али, зашто ти је то тако важно?
И мали принц крену даље.
"Одрасли су чудни, заиста", рече он самом себи до је путовао.

XII

На следећој планети живео је пијаница. Та посета је била врло кратка, али је малог принца дубоко рстужила.
- Шта ти ту радиш? рече он пијаници, кога затеће ћутљивог са гомилом празних и гомилом пуних флаша пред собом.
- Пијем, одговори пијаница туробно.
- Зашто пијеш, упита га мали принц.
- Да заборавим, одговори пијаница.
- Шта да заборавиш? распитивао се мали принц који га је веч жалио.
- Да заборавим да се стидим, признаде пијаница обарајући главу.
- Чега да се сидиш? распитивао се мали принц који је желео да му помогне.
- Стидим се што пијем, заврши пијаница и утону коначно у ћутање.
И мали принц побеже збуњен.
"Одрасли су заиста врло, врло чудни", говорио је он у себи док је путовао.

XIII

На четвртој планети живео је послован човек. Тај је био толико заузет да чак ни главу није подигао када је мали принц дошао.
- Добар дан, рече му овај.
- Три и два су пет. Пет и седам дванаест. Дванаести и три петнаест. Добар дан. Петнаест и седам су двадесет и два. Двадесет два и шест двадест и осам. Немам времена да је поново запалим. Двадесет шест и пет су тридесет и један. Уф! То дакле чини пет стотина један милион шест стотина двадесет и две хиљаде седам стотина тридесет и један.
- Пет стотина милиона чега?
- Шта? Још увек си ту. Пет стотина један милион… не знам више… Имам толико посла! Ја сам озбиљан човек и не бавим се глупостима. Два и пет су седам…
- Пет стотина милиона чега? понови мали принц који никада у свом животу није одустајао од питање које би једном поставио.
Пословни човек диже главу.
- За педесет четири година колико станујем на овој планети, узнемирили су ме само три пута. Први пут је то било пре двадесет две године, када је неки гундељ пао богзна откуда. Други пут је то било пре једанаест година, када сам оболео од реуме. Недовољно се крећем. Немам времена да шетам. Ја сам озбиљан човек. Трећи пут… ето сада! Рекао сам дакле пет стотина један милион…
- Милион чега?
Пословни човек схвати најзад да нема наде да ће га оставити на миру:
- Милион тих стварчица које се понекад виде на небу.
- Мушица?
- Не! Златних стварчица над којима сањаре беспослени. Али, ја сам озбиљан човек. Ја немам времена за сањарење.
- Ах! Звезда!
- Да, тако је. Звезда.
- И, шта ти радиш са пет стотина милиона звезда?
- Пет стотина један милион шест стотина двадесет и две хиљаде седам стотина тридесет и један. Ја сам озбиљан човек. И тачан.
- И шта радиш с тим звездама?
- Шта радим с њима?
- Да.
- Ништа. Имам их.
- Звезде су твоје?
- Да.
- Али ја сам већ видео једног краља који…
- Краљеви немају својине. Они "владају" над нечим. То је велика разлика.
- Чему ти служи то што имаш звезде?
- То ме чини богатим.
- А чему ти служи то што си богат?
"Овај овде, рече у себи мали принц, расуђује помало као онај мој пијаница.
Ипак, он му постави још нека питања:
- Како звезде могу бити нечије?
- Па чије су оне? - одговори мрзовољно пословни човек.
- Не знам. Ничије.
- Онда су моје, пошто сам се ја први сетио.
- Зар је то довољно?
- Наравно. Кад нађеч дијамант који није ничији, он је твој. Кад пронађеш оствро које није ничије, оно је твоје. Кад ти нешто пвом падне на памет, ти своју мисао патентираш: она је твоја. А ја, ја сам присвојио звезде, зато што никада ником није пало на памет да их присвоји.
- То је истина, рече мали принц. И шта радиш с њима?
- Управљам. Бројим их и пребројавам, рече пословни човек. То је тешко. Али ја сам озбиљан човек.
Мали принц још није био задовољан.
- Али, ако ја имам мараму, могу је ставити око врата и однети. А ти не можеш да узбереш звезде!
- Не, али могу их ставити у банку.
- Шта то значи?
- Значи да напишем на парчету хартије број мојих звезда. Затим ту хартију закључавам у фиоку.
- И то је све?
- То је довољно.
То је занимљиво, помисли мали принц. Т оје чак песнички. Али то није баш озбиљно.
Мали принц је о озбиљним стварима мислио сасвим друкчије него одрасле особе.
- Ја, рече он, имам ружу коју свако дана заливам. Имам и три вулкана које чистим једанпут недељно. Чистим и онај угашени. Никад се не зна. И за моје вулкане и за моју ружу је корисно што их ја поседујем. Али ти ниси користан звездама…
Пословни човек отвори уста, али није имао шта да одговори, и мали принц побеже.
"Одрасли су збиља сасвим необични", рече једноставно мали принц у себи док је путовао.

XIV

Пета планет била је врло занимљива. На њој је било управо толико места да се сместе један улични фењер и човек који га пали. Мали принц није никако могао себи да објасни чему служе фењер и фењерџија, негде на небу, на некој планети без кућа и становника. Али, рече ин у себи:
"Можда је тај човек збиља чудан. Ипак, он је мање чудан од краља, од уображенка, од пословног човека и од пијанице. Његов посао има бар неког смисла. Када упали свој фењер, то је као да се упалила једна нова звезда или се отворио један цвет. То је уаиста корисно јер је лепо". Кад се искрца на планету, он с поштовањем поздрави фењерџију.
- Добар дан. Зашто си управо угасио свој фењер?
- Тако је наређено, одговори човек. Добар дан.
- Шта је наређено?
- Да угасим свој фењер. Добро вече.
И он га поново запали.
- Али, зашто си га поново запалио?
- Тако је наређено, одговори он.
- Не разумем, рече мали принц.
- Нема шта да се разуме, рече фењерџија. Наредба је наредба. Добар дан.
И он угаси свој фењер.
Затим обриса чело црвеном ларираном марамицом.
- Страшан је то занат. Некада је имао смисла. Ујутру га гасио а увече палио. Остатак дана сам се одмарао, а остатак ноћи спавао…
- А, од ког времена се наредба променила?
- Наредба се није променила, рече човек.
- У томе и јесте трагедија. Планета се из госине у годину све брже и брже окреће, а наредба се није променила!
- Па? рече мали принц.
- Па сада, кад се окреће једанпут у минути, немам више ни секунде одмора. Сваког минута упалим и угасим!
- То је смешно. Дани код тебе трају један минут!
- Није нимало смешно, рече фењерџија. Прошао је читав месец како нас двоје разговарамо.
- Читав месец?
- Да. Тридесет минута. Тридест дана. Добро вече.
И он поново упали свој фењер.
Мали принц га погледа; свидео му се тај човек који је толко поштовао наредбу. Сетио се залазака сунца за којима је некада ишао повлачећи своју столицу. Хтео је да помогне свом пријатељу:
- Знаш… рећи ћу ти на који начин да се одмориш кад будеш хтео…
- Хоћу осмах, рече фењерџија.
Јер човек некад може у исто време и да се држи наредбе и да буде лењ.
Мали принц продужи:
- Твоја планета је тако мала, да је можеш обићи у три корака. Имаш само да идеш сасвим лагано па да увек будеш на сунцу. Када будеш хтео да се одмориш, ти корачај… и дан ће трајати колико будеш желео.
- То ми не поме баш много, рече фењерџија. Од свега у животу највише волим спавање.
- Немаш среће, рече мали принц.
- Немам среће, рече фењерџија. Добар дан.
И он угаси свој фењер.
"Овог би човека, реч у себи мали принц, док је продужавао свој пут, презирали сви, и краљ, и уображенко, и пијаница, и послован човек. Међутим, то је једини који мени није смешан. Можда због тога што се бави нечим другим, а не самим собом."
Он уздахну са жаљењем и рече себи опет:
"Тај ту је једини с којим бих се могао спријатељити. Али је његова планета сувише мала. Нема места за двојицу…"
Али мали принц се није усуђивао да прзна себи да је он, у ствари, жалио за том блаженом планетом због њених хиљаду четири стотине четрдесет сунчевих залазака за двадесет четири часа.

Шеста планета била је десет пута пространија. На њој је становао неки старији човек, који је писао велике књиге.
- Гле! Ево једног истрживача! узвикну он када спази малог принца.
Мали принц седе за сто мало задуван. Дуго је већ путовао.
- Одакле долазиШ? упита га стари господин.
- Каква је то дебела књига? упита мали принц. Шта ви радите овде?
- Ја сам географ, рече стари господин.
- Шта је то географ?
- То је научник који зна где се налазе мора, реке, градови, планине и пустиње.
- То је врло занимљиво, рече мали принц. Најзад једно право занимање! И он баци поглед око себе по географовој планети.
- Ваша планета је врло лепа. Има ли на њој океана?
- То не могу да знам, рече географ.
- А градова, река и пустиња?
- Ни то не могу да знам, рече географ.
- Али, ви сте географ?
- Тачно, рече географ, али ја нисам истраживач. Немам ниједног истраживача. Неће ваљда географ да броји градове, реке, планине, мора, океане и пустиње. Географ је сувише важна личност да би скитао. Он не напушта своју радну собу. Он у њој прима истраживаче. Испитује их и бележи њихова запажања. И ако му запажања једног од њих изгледају занимљива, географ се распитује о карактерној вредности истраживача.
- А зашто?
- Зато што пијанице све виде двоструко. И тако би географ забележио две планине тамо где постоји једна.
- Познајем неког. рече мали принц, ко би био рђав истраживач.
- Можда. Дакле, када карактерна вредност истраживача изгледа добра, онда се испита његово откриће.
- Иде се на лице места?
- Не. То је сувише компликовано. Али се тражи од истраживача да прибави доказе. Ако је у питању, на пример, оркриће неке велике планине, онда се од њега тражи да донесе са ње велико камење.
Географ се одједном узбуди.
- Али ти, ти долазиш издалека? Ти си истраживач! Опиши ми твоју планету.
И географ, отворивши књигу, зареза оловку. Казивања истраживача најпре се записују оловком. Да би се записала мастилом, чека се да истраживач донесе доказе.
- Дакле? упита географ.
- Ох! Код мене, рече мали принц, није нарочито занимљиво. Све је тако мало. Имам три вулкана. Два жива вулкана и један угашен. Али, никад се не зна.
- Никад се не зна, рече географ.
- Имам и једну ружу.
- Не бележимо цвеће, рече географ.
- Зашто? То је најлепше!
- Зато што је цвеће пролазно.
- Шта то значи "пролазно"?
- Географске књиге су, рече географ, највредније књиге. Оне никада не застаревају. Веома је ретко да нека планина промени место. Врло је ретко да неки океан пресуши. Ми бележимо ствари које су вечне.
- Али угашени вулкани могу прорадити, упаде му у реч мали принц. Шта значи "пролазно"?
- Било да су вулкани угашени или живи, за нас је то свеједно, рече географ. За нас је важна планина. Она се не мења.
- Али шта знчи "пролазно"? - понови мали принц, који никада у свом животу није одустајао од већ једном постављеног питања.
- То значи "оно што ће убрзо нестати".
- Моја ружа ће ускоро нестати?
- Наравно.
"Моја ружа је пролазна, рече у себи мали принц, а има само четири трна да се брани од света. А је је оставио сасвим саму код куће."
Тада је први пут зажало. Али се поново охрабрио:
- Шта ми саветујете да посетим? упита он.
- Планету Земљу, одговори му географ. - Она је на добром гласу…
И мали принц пође мислечи на своју ружу.

XVI

Седма планета била је, дакле, Земља.
Земља није ма каква планета! Рачуна се да на њој има сто једанаест краљева (не заборављајући, наравно, црначке краљеве), седам хиљада географа, пет стотина хиљада пословних људи, седам и по милиона пијаница, треиста једанаест милиона уображених људи, то јест око две милијарде одраслих особа.
Да бисте добили представу о величини Земље, рећи ћу вам да је пре проналаска електрике било потребно држати, на свих шест континената читаву војску од четири стотине шездесет две хиљаде пет стотина једанаест фењерџија.
Посматрано издалека то је стварало велелепан утисак. Покрети те армије били су уједначени као покрети неког балета у опери. Најпре је долазио ред на фењерџије на Новом Зеланду и у Аустралији. Они би, пошто би упалли своје светиљке одлазили да спавају. Затим су улазили у игру фењерџије у Кини и у Сибиру. Онда би и они нестали иза кулиса. Тада су наступале фењерџије у Русији и Индији. Затим они у Африци и Европи. Па они Јужној Америци. И никад нису грешили којим редом треба да се појаве на позорници. То је било величанствено.
Само су фењерџије једног светионика на Северном полу и његов колега на једном светионику на Јужном полу, водили беспосличарски и безбрижан живот: они су радили двапут годишње.

XVII

Kad covek zeli da bude duhovit, desava se da malo slaze. Nisam bio sasvim iskren kad sam vam govorio o fenjrdzijama. Mogao bih da stvorim pogresan utisak o nasoj planeti kod onih koji je ne poznaju. Ljudi zauzimaju vrlo malo mesta na Zemlji. Kad bi dve milijarde stanovnika koji naseljavaju Zemlju stajali malo stisnuti, kao na nekom zboru, lako bi se mogli smestiti na trg dvadeset milja dug i dvadeset milja sirok. Covecanstvo bi se moglo zbiti na najmanje ostvrce u Tihom okeanu.
Odrasle osobe nece vam, naravno, verovati. One zamisljaju da zauzimaju mnogo mesta. Smatraju sebe vaznim kao baobabi. Preporucite im neka racunaju.One obozavaju brojeve: to ce im se dopasti. Ali, ne gubite vreme na taj dosadni zadatak. Nema smisla. Imajte poverenja u mene. Posto je stigao na Zemlju, mali princ je bio veoma iznenaden sto ne vidi nikoga. Vec se uplasio da nije promasio planetu, kada se neki prsten boje meseca pokrete u pesku.
- Dobro vece, rece mali princ za svaki slucaj.
- Dobro vece, rece zmija.
- Na koju sam planetu pao? upita mali princ.
- Na Zemlju, u Afriku, odgovori zmija.
- Oh!… Zar na Zemlji nema nikoga?
- Ovde je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika, rece zmija.
Mali princ sede na jedan kamen i podize oci nebu:
- Pitam se, rece on, da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naci svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas… Ali kako daleko.
- Lepa je, rece zmija. Zasto si dosao ovamo?
- Imao sam teskoca sa jednim cvetom, odgovori mali princ.
- O! rece zmija.
I oboje zacutase.
- Gde su ljudi? najzad pnovo progovori mali princ. Covek se oseca malo usamljeno u pustinji…
- Covek je usamljen i medu ljudima, rece zmija. Mali princ je dugo posmatrao zmoju:
- Cudna si ti zivotinja, progovori on najzad, tanka kao prst…
- Ali sam mocnija od kraljevskog prsta, rece zmija.
Mali princ se osmehnu:
- Nisi bas tako mocna… nemas cak ni noge… ne mozes ni da putujes…
- Mogu te odneti dalje nego brod, rece zmija.
Ona se omota oko gleznja malog princa kao zlatna narukvica:
- Onaj koga ja dodirnem, vraca se u zemlju oda kle je i dosao, dodade ona. Ali ti si cist i dolazis sa jedne zvezde…
Mali princ ne odgovori nista.
- Zao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoci jednog dana ako budes mnogo zalio za svojom planetom. Mogu…
- Oh! Razumeo sam vrlo dobro, rece mali princ, ali zasto uvek govoris u zagonetkama?
- Ja ih sve resavam, rece zmija.
I oboje zacutase.

XVIII

Мали принц пређе пустињу, и срете само један цвет. Цвет с три латице, неки безначајни цветић…
- Добар да, рече мали принц.
- Добар дан, одговори цвет.
- Где су људи? учтиво запита мали принц.
Цвет је једног дана видео неки караван како пролази.
- Људи? Има их, верујем, пет или шест. Спазио сам их пре много година. Али никад се не зна где ћеш их наћи. Нестални су као ветар. Немају корена и то им много смета.
- Збогом, рече мали принц.
- Збогом, рече цвет.

XIX

Мали принц се попе на неку високу планину. Једине планине које је дотле упознао биле су три вулкана који су му допирали до колена. Угашени вулкан служио му је као столичица. "Са овако високе планине као што је ова, помисли он у себи, обухватићу погледом целу планету и све људе…" Али је видео само оштре камене врхове.
- Добар дан, рече он за сваки случај.
- Добар дан… Добар дан… Добар дан… одговори ехо.
- Ко сте ви? упита мали принц.
- Ко сте ви… Ко сте ви… Ко сте ви… одговори одјек.
- Будите ми пријатељ, ја сам сaм, рече он.
- Ја сам сaм… Ја сам сaм… Ја сам сaм… одговори одјек.
"Чудне ли планете!" помисли он тада. "Сва је сува, сва је шиљаста и сва слана. Људи немају маште. Понављају оно што им се каже… Код куће сами имао једну ружу: она је увек говорила прва…"

Али се деси да мали принц, пошто је дуго корашо по песку, камењу и снегу, најзад пеонађе неки пут. А сви путеви воде ка људима.
- Добар дан, рече он.
Био је то врт пун расцветалих руђа.
Мали принц их погледа. Све су личила на његову ружу.
- Ко сте ви? запи их запрепашћено.
- Ми смо руже, рекоше руже.
- Ох! рече мали принц…
Осећао се врло несрећан. Његова ружа му је причала да је она јединствени примерак своје врсте на свету. А ево, само у једном једином врту, било је пет хиљада потпуно истих!
"Она би била врло увређена, кад би то видела, помисли он… страшно би се заксшљала и правила би се као да умире да не би испала смешна. И ја бих био принуђен да се правим као да је негујем, јер би иначе, да би мене понизила, стварно пристала да умре…"
Затим рече у себи: "Веровао сам да сам богат што сам имао јединствен цвет, а у ствари имао сам обишну ружу. Њу и моја три вулкана која ми допиру до колена, и од којих је један, мжда, заувек угашен; све то не чини ме баш великим принцом…" И легавши на траву он горко заплака.

XXI

Tada se pojavi lisica:
- Dobar dan, rece lisica.
- Dobar dan, uctivo odgovori mali princ koji se okrete, ali ne vide nista.
- Evo me ovde, rece jedan glas, pod jabukom.
- Ko si ti? upita mali princ. Vrlo si lepa…
- Ja sam lisica, rece lisica.
- Dodi da se igramo, predloz joj mali princ. - Tako sam tuzan…
- Ne mogu da se igram s tobom, rece lisica. Nisam pripitomljana.
- Ah! izvini, rece mali princ.
A onda, razmislivsi, dodade:
- Sta to znaci "pripitomiti"?
- Ti nisi odavde, rece lisica, sta trazis?
- Trazim ljude, rece mali princ. Sta znaci to "pripitomiti"?
- Ljudi imaju puske, rece lisica, i oni love. To je prilicno nezgodno! Ali oni gaje i kokoske. To ih zanima. Trazis li kokoske?
- Ne, rece mali princ. Trazim prijetelje. Sta to znaci "pripitomiti"?
- To je nesto sto se odavno zaboravilo, rece lisica. To znaci "stvoriti veze…"
- Stvoriti veze?
- Naravno, rece lisica. Ti si za mene samo decak slican stotinama hiljada drugih decaka. I nisi mi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna. Ja sam za tebe samo lisica slicna stotinama hiljada lisica. Ali, ako me pripitomis, bicemo zaista potrebni jedan drugom. Ti ces za mene biti jedini na svetu. Ja cu za tebe biti jedina na svetu...
- Pocinje da shvatam, rece mali princ. Postoji jedna ruza… mislim da me je ona pripitomola…
- To je moguce, rece lisica. Na Zemlji ima svega i svacega.
- Ah! To nije na Zemlji, rece mali princ.
Lisica je izgleda vrlo radoznala:
- Na nekoj drugoj planeti?
- Da.
- Ima li lovaca na toj planeti?
- Nema.
- Nista nije savrseno, uzdahnu lisica.
Ali lisica se vrati na svoju misao.
- Moj zivot je jednolican. Ja lovim kokoske, ljudi love mene. Sve kokoske su slicne, i svi ljudi su slicni. Meni je ovde pomalo dosadno. Ali, ako me ti pripitomis, moj zivot ce biti kao obasjan suncem. Upoznacu bat koraka koji ce biti drukciji od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoji ce me kao muzika mamiti da izidem napolje. A onda pogleda! Vidis li, tamo dole, polje puno zita. Ja ne jedem hleb. Zito mi ne znaci nista. Zitna polja me ne podsecaju ni na sta. To je zalosno! Ali ti imas kosu boje zlata. Bice divno kada me pripitomis! Zito, koje je zlatasto, podsecace me na tebe. I ja cu voleti sapat vetra u zitu…
Lisica ucuta i dugo gledase malog princa.
- Molim te… pripitomi me, rece ona.
- Vrlo rado, rece, mali princ, ali nemam puno vremena. Moram pronaci prijatelje i upoznati se sa mnogim novim stvarima.
- Covek poznaje samo one stvari koje pripitomi, rece lisica. Ljudi nemaju vise vremena da bilo sta novo upoznaju. Oni kupuju gotove stvari kod trgovaca. A kako nema trgovaca koji prodaju prijatelje, ljudi vise nemaju prijatelja. Ako hoces prijatelja pripitomi me.
- Sta treba da ucinim? upita mali princ.
- Moras biti veoma strpljiv, odgovori lisica. Prvo ces sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledacu te krajickom oka, a ti neces nista govoriti. Ali, svakog dana prilazices malo blize…
Sutradan mali princ dode ponovo
- Bilo bi bolje da si dosao u isto vreme, rece lisica. Ako dolazis, na primer. u cetiri sata popodne, ja cu biti srecna vec od tri sata. Sto vreme bude vise odmicalo bicu sve srecnija. U cetiri sata bicu vec uzbudena i uznemirena; otkricu cenu srece! Ali, ako budes dolazio bilo kad, ja necu znati za koji cas da spremim svoje srce… Potrebni su citavi rituali za to.
- Sta je to ritual? upita mali princ.
- To je nesto sto se davno zaboravilo, rece lisica. To je ono sto cini jedan dan razlicitim od drugog, jedan cas od drugih casova. Kod mojih lovaca, na primer, postoji jedan ritual. Oni cetvrtkom igraju sa seoskim devojkama. To je, dakle, divan dan! Idem u setnju cak do vinograda. Kad bi lovci igrali kad im padne na pamet, svi bi dani licili jedan na drugi i ja ne bih imala odmora.
Tako je mali princ pripitomio lisicu. A kada se priblizio dan rastanka:
- Ah! rece lisica…Plakacu.
- Sama si kriva, rece mali princ, nisam ti zeleo nikakvo zlo, ali ti si htela da te pripitomim…
- Naravno, rece lisica.
- Ali ti ces plakati! rece mali princ.
- Naravno, rece lisica.
- Time nista ne dobijas!
- Dobijam, rece lisica, zbog boje zita.
Zatim dodade:
- Idi pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom a ja cu ti otkriti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo pogleda ruze.
- Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne predstavljate, rece im on. Niko vas nije pripitomio i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih lisica. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruze su se osecale veoma nelagodno.
- Lepe ste, ali ste prazne, rece im on. Covek ne moze umreti za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lisi na vas. Ali, ona sama znacajnija mi je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zalivao. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sta sam ja nju slusao kako se zali, hvali ili kako, ponekad, cuti. Zato sto je to moja ruza.
I on se vrati lisici:
- Zbogom, rece on…
- Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Ssvim je jednostavna: covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne moze videti.
- Sustina se ocima ne moze videti, ponovi mali princ da bi zapamtio.
- Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
- Vreme koje sam ulozio oko moje ruze… rece mali princ da bi zapamtio.
- Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne smes da je zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu…
- Ja sam odgovoran za moju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.

XXII

- Добар да, рече мали принц.
- Добар дан, рече скретничар.
- Шта то радиш? упита га мали принц.
- Сврставам путнике, по групама по хиљаду, одговори скретничар.
Један осветљени брзи воз, тутњећи као гром, затресе скретничареву кућицу.
- Прилично се журе, рече мали принц. За чим то јуре?
- То не зна чак ни машиновођа, рече скретничар.
У супротном правцу затутњи други осветљени брзи воз.
- Зар се већ враћају? упита мали принц.
- То нису исти, рече скретничар. То је размена.
- Нису били задовољни тамо где су били?
- Човек никад није задовољан тамо где је, рече скретничар.
Тада загрме и трећи осветљени брзи воз.
- Да ли то они јуре оне прве путнике? упита мали принц.
- Не јуре они никога, рече скретничар. - Они унутра спавају или зевају. Само деца зуре кроз прозор.
- Само деца знају шта желе, рече мали принц. Она губе време око једне кпене лутке, која им убрзо постаје веома важна, и ако им је неко одузме, она плачу…
- Срећна су, рече скретничар.

XXIII

- Добар да, рече мали принц.
- Добар дан, одговори трговац.
То је био трговац савршених пилула кој гасе жеђ.
Човек прогута једну недељно и не осеча више потребу за пићем.
- Зашто то продајеш, упита мали принц.
- То је велика уштеда времена, рече трговац. Стручњаци су израчунали. Уштеди се педесет три минута недељно.
- А шта раде тих педесет три минута?
- Раде ша желе…
"Када бих ја имао слободних педесет три минута упутио бих се сасвим лагано неком извору…"

XXIV

Било је то осмог дана од квара који ми се догодио у пустињи, и док сам случао причу о трговцу испио сам последњи гутљај своје залихе воде.
- Ах! рекох малом принцу, твоје успомене су врло лепе, али ја нисам поправио авион, а немам више ништа за пиће, и био бих исто тако врло срећан када бих могао да се упутим сасвим лагано неком извору.
- Моја пријатељица лисица, рече ми он…
- Мали мој, није више реч о лисици.
- Зашто?
- Зато што ћемо умрети од жеђи…
Он није схватао моју мисао и одговори ми:
- Добро је кад човек има пријатеља, чак и кад треба да умре. Ја сам врло задовољан што сам имао лисицу за пријатеља…
"Није свестан опасности, помислих. Он никада није ни гладан ни жедан. Довољно му је мало сунца…"
Али он ме погледа и одговори на моју мисао:
- И ја сам жедан… Хајде да потражимо неки бунар…
Уморно одмахнух руком: глупо је тражити бунар на срећу у бескрајној пустињи, Ипак кренусмо.
Пошто смо сатима корачали, ћутећи, паде ноћ и звезде почеше да сијају. Примећивао сам их као у сну, јер сам имао малу грозницу због жеђи. Речи малог принца врзмале су ми се по глави:
- И ти си, дакле, жедан? упитах га.
Али он не одговори на моје питање. Рече ми једноставно:
- Вода може бити добра и за срце…
Нисам разумео његов одговор, али ућутах… Знао сам добро да не треба испитивати.
Био је уморан. Седе. Седох поред њега. А после кратког ћутања, он додаде:
- Звезде су лепе, због једног цвета који се не види…
Одговорих "наравно" и посматрах без речи пешчане наборе на месечини.
- Пустиња је лепа, додаде он…
И то је била истина. Увек сам волео пустињу. Седнеш на неку пешчану дину. Не видиш ништа. Не чујеш ништа. А ипак нешто светлуца у тишини…
Оно што улепшава пустињу, рече мали принц, то је што се у њој негде скриба извор…
Изненада схватих ово тајанствено светлуцање песка. Кад сам био мали, становао сам у једној старој кући, за коју се причало да је у њој закопано благо. Нико га никад није открио, а можда га чак није ни тражио. Моја кућа је дубоко у себи скривала једну тајну…
Да, рекох малом принцу, било да је у питању кућа, звезде или пустиња, оно што их чини лепим невидљиво је!
Мило ми је. рече он, што се слажеш с мојом лисицом.
Пошто је мали принц заспао, узех га у наручје и поново кренух. Био сам узбуђен. Чинило ми се да носим неко крхко благо. Изгледало ми је чак да на Земљи нема ничег крхкијег. Посматрао сам, на месечини, то блдо чело, те затворене очи, те праменове косе који су лепршали на ветру и говорио у себи "Ја овде видим само љуску, оно најбитније је невидљиво…"
Како се на његовим полуотвореним уснама оцртавао смешак, рекох још: "Оно што ме највише узбудјује код овог малог уснулог принца, то је његова верност једном цвету, то је слика једне руже која зрачи у њему као пламен свеће, чак и када спава…" И чинио ми се још крхкији. Треба добро чувати свеће: најмањи ветрић може их угасити…
И, идући тако, пронађох пред зору бунар.

XXV

- Људи се, рече мали принц, гурају по возовима, али не знају више шта траже. Онда постају немирни и врте се у кругу…
И додаде:
- То нема смисла.
Бунар до којег смо стигли није личио на бунаре у Сахари. Сахарски бунари су обичне рупе ископане у песку. Овај је личио на сеоски бунар. Али ту није било никаквог села и ја сам мислио да сањам:
- Заиста чудно, рекох малом принцу, све је спремно: ведро, чекрк и уже…
Он се насмеја, додирну уже, и покрену чекрк. Чекрк зашкрипа као што шкрипи стари петао на крову одавно заборављен од ветра.
- Чујеш ли, рече мали принц, ми смо пробудили овај бунар и он је запевао…
Нисам желео да се напреже:
- Пусти мене. рекох му, то је сувише тешко за тебе.
Полако сам дигао ведро до камене ограде. Ту сам га чврсто углавио. У ушима ми је још брујала песма чекрка, а у води која је још подрхтавала видео сам како трепери сунце.
- Жедан сам те воде, рече мали принц, дај ми да пијем…
И ја сам схватио шта је тражио!
Подигао сам ведро до његових усана. Пио је затворених очију. Било је тихо као на свечаности. Та вода је била више од хране. Она је произишла из хода под звездама, из песме чекрка, из напора мојих руку. Пријала је срцу као поклон. Кад сам био мали, светлост божићњег дрвца, музика поноћне мисе, благи осмеси, давали су тако мом божићњем поклону сву његову чар
- Људи са твоје планете, рече мали принц, гаје пет хиљада ружа само у једном врту… и нису у стању да у њима нађу оно што траже…
- Нису у стању да мађу, одговорих…
- А ипак, оно што траже, може се наћи у једној јединој ружи или у мало воде…
- Наравно, одговорих.
А мали принц додаде:
- Али, очи су слепе. Треба тражити срцем.
Напио сам се. Дисао сам дубоко. Песак у зору има боју меда. Био сам срећан и због те боје. Зашто је морала да се умеша туга…
- Треба да одржиш своје обећање, рече ми тихо мали принц, који опет сео поред мене.
- Какво обећање?
- Знаш и сам… брњицу за моју овцу… ја сам одговоран за тај цвет!
Извадих из џепа моје недовршене цртеже. Мали принц их погледа и рече смејући се:
- Твоји баобаби личе помало на купус…
- Ох!
А ја сам био тако поносан на баобабе!
- А лисица… њене уши… личе помало на рогове… и сувише су дуге…
И даље се смејао.
- Неправедан си, малиша, нисам никад ништа умео да цртам сем змијског цара споља и изнутра.
- Ох! Не смета! рече он. Деца разумеју.
Нацртах, дакле брњицу. Срце ми се стегло док сам му је давао:
- Ти имаш неке намере за које ја не знам…
Али он ми не одговори. Само ми рече:
Знаш, мој пад на Земљу… сутра ће бити годину дана…
Затим поћута мало па додаде:
- Пао сам ту сасвим близу.
И поцрвене.
Не разумевајући зашто, ја осетих опет неку чудну тугу. Али ми једно питање паде на памет:
- Значи да то није случајно што си се оног јутра кад сам те срео, пре осам дана, шетао тако, сасвим сам, хиљадама миља далеко од свих насеља. Враћао си се на место где си пао?
Мали принц још више поцрвене.
Ја додах колебајући се:
- Можда због годишњице?…
Мали принц поново поцрвене. Он никад није одговарао на питања, али кад човек поцрвени то значи "да", зар не?
- Ах! Рекох му ја, бојим се…
Али ми он не одговори.
- Ти треба сада да радиш. Треба да вратиш свом мотору. Чекаћу те овде. Врати се сутра увеће…
То ме није умирило. Сетио сам се лисице. Ако човек допусти да га припитоме, може се десити да и да заплаче.

XXVI

Поред бунара налазила се рушевина неког старог каменог зида. Кад сам се враћао с посла, сутрадан увече, спазио сам издалека мог малог принца како седи горе на зиду, спуштених ногу. Чуо сам га како говори:
- Ти се, дакле, не сећаш? говорио је он. - Није било баш овде!
Неки глас му је, без сумње, одговорио, јер он одврати:
- Да! Да! Тачно на овај дан, али на овом месту…
Продужио сам према зиду. Још никога нисам ни видео ни чуо. Али, мали принц поново одговори:
… Наравно. Видећеш где почиње мој траг на песку. Чекај ме тамо. Доћи ћу ноћас.
Био сам двадесет метара од зида а још увек нисам ништа видео.
После кратког ћутања, мали принц опет рече:
- Имаш ли доброг отрова? Јеси ли сигурна да се нећу дуго мучити?
Стадох, стегнутог срца, али још увек нисам разумео:
- А сада одлази, рече он. - Хоћу да сиђем…
Тада спустих поглед до подножја зида и одскочих!
Ту, устремљена према малом принцу, налазила се једна од оних жутих змија које вас убију за тридесет секунди. Претурајући грозичаво по џепу да бих извадио свој револвер, почех да трчим, али на шум мојих корака змија полако ишчезну у песку, као млаз воде који пресахњује и, не журећи се, шумну међу камење уз лак метални звук.
Стигох до зида тачно у часу да прихватим у наручје мог малишана принца, бледог као смрт.
- Шта то треба да значи! Говориш са змијама!
Одвезао сам му његов златни шал. Поквасио сам му слепоочнице и дао му да пије. И сада се нисам усуђивао ништа више да питам. Гледао ме је озбиљно и загрлио око врата.
Осећао сам како му срце куца као у птичета које умире погођено из пушке. Он ми рече:
- Драго ми је што си пронашао квар у твојој машини. Сад можеш да се вратиш кући…
- Откуд знаш!
Управо сам хтео да му саопштим да сам, преко сваког очекивања, успео да завршим свој посао!
Он ништа не одговори на моје питање, али додаде:
- И ја се данас враћам кући…
Затим рече сетно:
- То је много даље… много теже…
Осећао сам да се дешава нешто необично. Стезао сам га у наручје као мало дете, а ипак ми се чинило као да тоне право у неки пнор а ја нисам био у стању ништа да учиним да га задржим…
Имао је озбиљан поглед, загледан у даљину:
- Имам твоју овцу. И имам кутију за овцу. И брњицу…
О се тужно осмехну.
Дуго сам чекао. Осећао сам да му се мало-помало врача топлота:
- Малени мој, уплашио си се…
Разуме се да се уплашио! Али он се тихо насмеја:
- Још више ћу се плашити вечерас…
Осетих како се поново ледим пред неизбежним. И схватих да не могу да поднесем помисао да више никада нећу чути тај смех. За мене је он био као извор у пустињи.
- Мали мој, хоћу и даље да те слушаам како се смејеш…
Али он ми рече:
- Ноћас ће бити година дана. Моја звезда .е се налазити тачно изнад оног места где сам пао прошле године…
- Малени, то је само ружан сан, та прича о змији и о састанку и о звезди…
Али он не одговори на моје питање. Рече ми:
- Оно што је битно, то се не види…
- Наравно…
- То је као са цветом. Ако волиш један цвет који се налази на некој планети, лепо је ноћу гледати небо. На свим звездама цвета цвеће.
- Наравно…
- То је као с водом. Она коју си ми дао да пијем била је као музика, због чекрка и ужета… сећаш ли се… била је слатка.
- Наравно…
- Гледаћеш ноћу звезде. Моја је исувише мала да бих ти показао где се налази. Боље је овако. Моја звезда биће за тебе једна од звезда. Тако ћеш волети да гледаш све звезде… Све ће оне бити твоји пријатељи. А осим тога, поклонићу ти нешто…
Он се опет насмеја:
- Ах! Мали мој, како волим тај смех!
- Управо то ће бити мој поклон… биће то као с водом…
- Шта хоћеш да кажеш?
- За свељуде звезде не значе исто. За оне, који путују, звезде су водичи. За друге, оне су само мале светиљке. За научнике, оне су поблеми. За мог пословног човека оне су биле злато. Али све те звезде тамо ћуте. А ти, ти ћеш имати звезде какве нико нема…
- Шта хоћеш да кажеш?
- Кад будеш гледао небо, ноћу, пошто ћу ја становати на једној од њих, пошто ћу се ја на једној од њих смејати, то ће за тебе бити као да се све звезде смеју. Ти ћеш имати звезде које знају да се смеју!
Он се поново насмеја.
- А када се утешиш (човек се увек утеши), биће ти мило што си се са мном упознао. Остаћеш ми завек пријатељ. Зажелећеш да се смејеш са мном. Отворићеш понекад прозор, онако, из задовољства… Твоји ће пријатељи бити изненађени кад те виде да се смејеш гледајући у небо. А ти ћеш им тада рећи: "Да, звезде ме увек засмејавају!" А они ће помислити да си луд. Баш сам ти подвалио…
Он се и даље смејао.
- То ће бити као да сам ти поклонио, уместо звезда. шаку звончића који умеју да се смеју…
Он се још смејао. А затим се уозбиљи:
- Ноћас… знаш… немој доћи.
- Нећу те напуштати.
- Изгледаче као да патим… изгледаће помало као да умирем. Тако је то. Немој доћи да то гледаш, нема смисла…
- Нећу се одвјати од тебе.
Али је он био забринут.
- Кажем ти то… и због змије. Не сме те ујести, змије су зле. Могу да уједу из задовољства…
- Нећу те напуштати.
Али нешто га умири:
- Истина, оне немају отрова и за други ујед…
Те ноћи нисам приметио кад је пошао. Када сам успео да стигнем, ишао је одлучно, брзим кораком. Рече ми само:
- Ах! Ту си…
И узе ме за руку. Али се још мучио:
- Грешиш. Биће ти тешко. Изгледаћу као да сам мртав, а то неће бити истина…
Ја сам ћутао.
- Разумеш. То је врло далеко. Не могу да понесем ово тело. Сувише је тешко.
Ја сам ћутао.
- То ће бити као стара напуштена љуштура. Старе љуштуре нису тужне…
Ја сам ћутао.
Он се мало обесхрабри. Али ућини још један напор:
- Биће лепо, знаш. И ја ћу гледати звезде. Све звезде ће бити бунари са зарђалим чекрком. Све ће ми звезде сипати да пијем…
Ја сам ћутао.
То .е бити веома забавно! Ти ћеш имати пет стотина милиона звончића, а ја ћу имати пет стотина милиона извора…
И он заћута, јер је плакао…
- То је тамо. Пусти да коркнем сам.
И он седе, јер се плашио.
Затим још рече:
Знаш… моја ружа… ја сам за њу одговоран! А она је тако слаба! Она је тако безазлена! Она има само четири бедна трна да је бране од света…
Сео сам јер више нисам могао да стојим. Он рече:
- Ето… То је све…
Још мало је оклевао, затим устаде. Коракну. Ја нисам могао да се макнем.
Блесну жута муња крај његове ноге. Стајао је тренутак непомичан. Није викнуо. Пао је полако као што пада стабло. Није се ништа чуло због песка.

XXVII

Од тада је, наравно, прошло шест година… Још никада нисам причао ову причу. Када су ме другови поново видели, били су веома задовољни што ме виде живог. Био сам тужан али сам им рекао: "То је од умора…"
Сада сам се мало утешио. То јест… не баш сасвим. Али знам да се вратио на своју планет, јер му у зору нисам пронашао тело. А ја волим ноћу да слушам звезде. Као пет стотина милиона звончића…
Ево, догађа се нешто необично. На брњицу, коју сам нацртао за малог принца, заборавио сам да ставим кожни каиш! Никада је неће моћи наместити својој овци. И ја се питам: "Шта ли се догодило на његовој планети? Можда је овца ипак појела ружу…"
Понекад кажем себи: "Сигурно није! Мали принц ставља сваке ноћи своју ружу под стаклено звоно, и добро пази на своју овцу…" Тада сам срећан. И све звезде се смеју умиљато.
Понекад опет кажем себи: "Каткада је човек расејан и то је довољно! Једно веће заборавио је стаклено звоно, или се можда једне нођи овца искрала нечујно…" Тада се сви звончићи претварају у сузе!…
Велика је то тајна. За вас, који исто тако волите малог принца, као и за мене, није нимало свеједно да ли је негде, једна овца коју не познајемо, појела или није, једну ружу…
Погледајте небо. Запитајте се: Да ли је овца појела ружу или није? И видећете како се све мења…
А ниједна одрасла особа неће никада разумети да је то толико важно!
* * *
Ово је за мене најлепши и најтужнији предео на свету. То је исти предо као и на претходној страни, али сам га још једном нацртао да бих вам га добро показао. Ето ту се мали принц појавио на Земљи, а затим ишчезао.
гледајте пажљиво овај предео не бисте ли били сигуни да ћете га препознати, ако једног дана будете путовали по Африци, у пустињу. И, ако вам се деси да пролазите туда, преклињем вас, не журите се, застаните мало испод саме звезде! Ако вам тада приђе неки дечак, ако се смеје, ако има златну косу, ако не одговара кад га човек пита, погодићете одмах ко је. Будите онда добри! Не остављајте ме тако тужног: пишите и брзо да се он вратио...

врх странице

творац града