Поштовани грађани Србије!

Данас, 17. фебруара, противправно је проглашена лажна држава Косово на оном делу територије Србије који се налази под војном контролом НАТО пакта. До овог незапамћеног безакоња довела је деструктивна, сурова и неморална политика силе коју спроводе САД. Овим чином је целом свету дато на знање да Америка силу ставља изнад Повеље УН и да је спремна да самовољно, безобзирно и грубо крши међународни поредак зарад својих војних интереса.
Стављајући насиље изнад начела међународног права, САД су применом слепе силе понизиле и натерале ЕУ да погази принципе на којима почива сама ЕУ. Америка је присилила Европу да је следи у нечувеном насиљу које демонстрира над Србијом. Европа је данас погнула главу и због тога ће и она бити одговорна за све далекосежне последице које ће ово насиље имати по европски и светски поредак. Тиме је, пре свега, понижена Европска унија, а не Србија. Србија је одбила да се понизи, држећи се чврсто права и одбијајући да се повинује сили.
Једнострано проглашење лажне државе под старатељством САД и ЕУ представља завршни чин политике силе која је започета агресијом и безумним бомбардовањем Србије и потом настављена доласком НАТО трупа на Косово и Метохију.
Никада се као данас 17. фебруара није јасније показала истина зашто је Србија дивљачки разарана под НАТО бомбама. Прави темељ лажне државе Косово чине бомбе којима је НАТО рушио Србију. Зато треба рећи праву истину да иза ове лажне државе стоје, пре свега, војни интереси НАТО пакта, што је и потврђено Анексом 11 Ахтисаријевог плана. Само тако је могла настати оваква лажна држава, а она заувек остаје лажна макар за њено признање западне земље жртвовале цео светски правни поредак и ризиковале мир.
Председник САД, који је одговоран за ово насиље, и његови европски следбеници, биће црним словима уписани у историју Србије, али и у сваку историју међународног права и на њему заснованог светског поретка.
Добро нам је познато колико је опасна, сурова и слепа политика силе коју спроводе САД. Али и са тим сазнањем Србија је одлучно и једном заувек поништила све одлуке о проглашењу једностране независности, и све будуће акте који буду произилазили из ове противправне одлуке. Србија је поништила и одлуку ЕУ о нелегалном слању мисије у Покрајину, која је такође донета услед немоћи Европе. Овом одлуком Владе Србије утврђен је основ државног и националног програма Србије за Косово и Метохију после 17. фебруара.
Грађани Србије, за Србију не постоји и никада неће постојати лажна држава независно Косово на њеном тлу. За Србију су сви Срби и сви грађани у Покрајини који поштују нашу државу пуноправни и равноправни грађани Србије. Зато за све њих важе закони и институције Републике Србије. Од данас морамо показати још већу бригу и солидарност са нашим народом на Косову и Метохији. Сва министарства имају налог да раде и обезбеде значајно боље животне услове, да обезбеде нова радна места и покрену инвестиције у покрајини. Држава Србија ће повести највећу могућу бригу за сваког свог грађанина на Косову и Метохији. И на овај дан су наши министри са својим народом у Покрајини.
Упозоравамо да је на Косову и Метохији од доласка НАТО трупа убијено и протерано много Срба, а безбројне куће, древни манастири и цркве су спаљени. Од када је НАТО дошао, сувише је зла и насиља нането Србима. Због тога ни по коју цену не сме доћи до нових невиних жртава на Косову, до нових прогона и нових рушења. Насиља према Србима било је превише и они који су преузели одговорност за безбедност у покрајини морају апсолутно испунити своју обавезу.
Желим још једном да поновим да је Србија стара држава, а српски народ стари европски народ. Кроз вековну државотворну историју као народ искусили смо каква све зла може да учини страна сила. Али смо се кроз нашу историју још боље уверили у снагу права и правде и вредност слободе. Право, правда и слобода водиће нас све док у потпуности покрајину Косово и Метохију не вратимо тамо где јој је и место у уставноправни поредак Србије. И док политика силе мисли да је данас тријумфовала правећи лажну државу, милиони Срба већ мисле о дану слободе који мора доћи. Нико још никада није успео да спречи српски народ да оствари своју слободу. Све оно што не будемо могли ми данас да урадимо, урадиће сутра нова и боља поколења од нас. Косово је Србија и увек тако мора бити.
Грађани Србије, морамо заједно целом свету показати да се противимо разбијању наше државе и да не признајемо насилно стварање лажне државе на нашој територији. Противећи се политици насиља која се спроводи над Србијом, морамо јединствено подићи глас у знак подршке нашим сународницима и грађанима на Косову и Метохији. Влада и парламентарне странке заједно ће организовати мирне протесте широм Србије и договорити се када ће у Београду бити први велики протест. На овим протестима наше достојанство мора бити изнад силе против које се боримо. Силу оставимо насилницима који су се њоме обрукали за сва времена, а ми покажимо моћ права, правде и покажимо колико волимо и поштујемо слободу и слободну Србију са нашим Косовом и Метохијом. Док постоји српски народ, Косово је Србија."
др. Војислав Коштуница, премијер Србије
17. фебруара 2008.

КНЕЗ ЛАЗАР

На дан 21. августа 1331. године окончан је сукоб између краља Стефана Дечанског и његовог сина Душана и то потпуном победом сина над оцем. Овакав епилог био је веома драматичан и помало неочекиван за све посматраче са стране јер је син (Душан) са сасвим малим бројем најоданијих присталица успео да изненади свога оца (краља Стефана Дечанског) у његовом дворцу у Неродимљу.Сам сукоб оца и сина изазвао је велику буру међу властелом и њихову међусобну поделу на оне који су подржавали оца (Стефана Дечанског) и сина (Душана). У самом почетку сукоба краљ Дечански је био у великој офанзиви па се једно време чинило да је Душан изгубљен тако да је под неповољним околностима за себе пристао да се преда оцу (краљу Дечанском) и априла месеца 1331. они су склопили нешто што би се тек условно могло назвати миром.
Није прошло ни три месеца након овога "мира" када је Дечански одлучно позвао сина да дође код њега оптужујући га за поновну издају. Било је јасно да Душану нема спаса уколико послуша оца и оде код њега, стога он под притиском своје властеле које му је остало веома мало верне, изврши изненадни напад на Неродимље.
Краљ Стефан Дечански је успео да побегне, али краљица (Марија Палеолог) и деца су остала тако да их је Душан заробио. Сам краљ Дечански није стигао далеко па је у тврђави Петрич био убрзо опкољен и заробљен. Убрзо након тога (8. септембра 1331) Душан је крунисан за краља, што је значило да је Стефан Дечански свргнут. Но, то још увек није било оно најгоре што га је задесило јер је са краљицом и децом отпремљен у Звечанску тврђаву где је дана 11. новембра 1331. године изгубио живот "А зато и нађе згодно време син, а уједно и нападач, и изненада дође са многим силама, и имађаше у рукама оца са женом и децом, и њих даде чувати у другом граду, а њега посла у тако звани град Звечан, и после неколико дана осуди га на најгрчу смрт удављења" (Григорије Цамблак).
Да ли је то било насилно или не остаје питање и мноштво претпоставки, но за нашу причу то није толико битно. Оно што је нарочито важно јесте да је у овом сукобу оца и сина властелин Прибац Хребељановић, не толико богат, али и не сувише ситан, пружио сину (Душану) пуну подршку и тиме стекао његову захвалност. Да ли је он од самог почетка био на Душановој страни, да ли је учествовао у нападу на Неродимље, касније на Петрич, остаје непознато, али да је био на страни Душановој остаје сигурно.
Имајући на уму то да је Душан био на рубу пораза и вероватног губитка живота те да га је само овако изузетно хитра акција извукла из тешке ситуације то је сасвим сигурно да је он осећао неизмерну захвалност према свима онима који су га у овој акцији, ризикујући свој живот, помагали. Стога је након победе и каснијег крунисања он несебично поделио награде својим присталицама. Како је и Прибац био међу њима то је и њему требала припасти одговарајућа награда. Ипак чини се да Прибчева улога и није била посебно велика, а самим тиме таква је била касније и награда о чему сведочи добијена и више него скромна титула логотета, а потом нешто касније и пехарника (велики слуга). Но имао је за неку утеху то да се налазио непрестано у близини краља Душана, доцније цара, а што је било разлог да се касније сама његова улога преувеличава: "Овом предодређеном кнезу Лазару би родитељ велики слуга царев Прибац, који великом цару Стефану приблизибиваше усрдношћу и љубављу, телесним узрастом и врлим навикама, тако да су обојица као један изгледали, или, такорећи везани беху љубављу као да су једна душа у два тела" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила). Иако се биограф труди да Прибца приближи цару Душану толико да "везани беху љубављу као да су једна душа у два тела", то никако не може бити тачно јер је Прибац тек један од многобројних који се налазе на двору и има неку титулу која изван дворске околине можда може и да изазове завист, али на самом двору она не значи много.
Познато је то да је цар Душан радо уздизао потпуно непознату и незнатну властелу на веома високе положаје у држави руководећи се искључиво тиме да ли су они способни и употребљиви за разне државне послове. Међу ту ситну и непознату властелу спадао је свакако и Прибац, али изгледа да се радило о старој Српској породици па то "Летопис Пећки" посебно напомиње када говори о Лазаревим родитељима, односно Прибцу "ни син, нити унук пређеречених царева, али од прародитеља из те земље српске би рођен и васпитан, не од простих". У даљњем тексту летописац помало претерује уздижући Хребељановиће: "Родитељи његови бејаху велможе и први у палати пређеречених царева, и чином часни, и владаху у домовима царским. По сродству бејаху неки ближњи самодршцима". То наравно није тачно јер је Прибац себи успео да прибави титулу логотета тиме што је подржавао Душана у сукобу са Стефаном Дечанским, али по свему судећи није имао већих способности да напредује даље или у конкуренцији са осталим далеко насртљивијим и бучнијим није успео у довољној мери да привуче цареву пажњу. Чини се да је "Повесно слово о кнезу Лазару" ту много реалније када наводи: "Овај свети и увек помињани Лазар отачаством и рођењем и васпитањем од српскога колена беше, рода славна и светла и одлична, и од благочестивих родитеља".
Било како било, Прибчеве дворске титуле су остале веома скромне, а самим тиме и његов утицај на двору је био тек ограниченог домета. Стога и његово се име спомиње веома ретко међу разноразним списима, повељама, итд., па стога редак изузетак чини једна повеља краља Душана из фебруара 1340. године коју је писао "Pribez logofeto". И овако мала и неприметљива титула постала је још мања од онога момента када се Душан крунисао за цара (16. април 1346. године) и када је по угледу на Византијски царски двор увео у Србију нове титуле попут оних највиших: деспота, севастократора и кесара.
Управо огромно проширење државних граница довело је у околину цара Душана нове људе који су постепено потискивали оне које су били око њега и који су му и помогли у сукобу са оцем - краљем Стефаном Дечанским. И не само то. Управо ти нови људи захваљујући новоосвојеним Грчким територијама које су добили на управу стекли су огромно богатство, моћ и утицај на цара тако да је скоро сва стара Рашка властела постепено потиснута у други план. Прибац који и до тога момента није имао неку посебну улогу и углавном је неприметан на двору, сада то постаје још и више. Но, чини се да је он сасвим задовољан са својим положајем не трудећи се да добије од цара нешто више сматрајући да је већ то што је у царевој близини сасвим довољна част. Иако сасвим сигурно није био старији човек коме одговара више да обавља строго дворске функције које од њега не захтевају учешће у војним походима и излагање свим оним тегобама које ратни походи носе са собом, он се тако понаша. Стога се није могао надати било каквом богаћењу или напретку у дворским функцијама, али, чини се, он је сасвим задовољан са тиме више уживајући у мирном породичном животу.
Историја за сада не зна ко је била Прибчева жена као што не зна ни тачан број деце коју су они имали. Колико се тренутно зна Прибац је имао сина Лазара за којег се сасвим несигурно претпоставља да је рођен око 1329. године, затим ћерку Драгану (непознат датум рођења) и једну ћерку за коју не знамо ни име ни датум рођења. Узимајући у обзир то да је Лазар рођен 1329. године, а да је врхунац сукоба Душана и краља Дечанског био током 1331. године, излази да је Лазар имао једва две године када се Душан закраљио. То би требало да значи да је Прибац био релативно млад (никако преко тридесет година) па помало изненађује његов недостатак амбиција јер је имао све услове за успех код Душана. Био је у најбољим годинама, имао ранијих заслуга, а што је још важније био је у пуној снази онда када је Душан започињао своја освајања. Према томе није му требало много напора па да и он узме пуног учешћа у Душановим ратним походима и свим оним богатим пљачкама и отимањима око Грчких територија. Међутим, од свега тога он није ништа урадио већ проводи миран живот без неких већих узбуђења.
Године су постепено пролазиле, Србија се нагло територијално проширила, а краљ Душан је све моћнији и амбициознији и ускоро (16. април 1346. године) се крунише за цара. У доба када је краљ Душан крунисан за цара имао је Лазар Хребељановић око 17 године (ако се узме недовољно сигуран датум његовог рођења 1329. године), тако да је тешко веровати да се он налазио тога дана у Скопљу и посматрао величанствену процесију уздизања Србије на ранг царевине. И поред незнатности своје титуле Прибац је, као и сви дворски службеници, морао бити присутан овој процесији у којој је сасвим сигурно имао и неко задужење ма како оно било мало. Млади Лазар је касније могао од оца до у детаље да чује како се краљ Душан овенчао величанственом царском круном.
Уопште није тешко замислити како су све ове слике могле утицати на Лазареву уобразиљу и како су у њему морале да изазову жељу за неким подвигом којим би цареву пажњу скренуо на себе. У Србији се у то доба богатство и дворска титула, али и слава могла стећи само неким ратним подвигом или блиском родбинском везом са царском породицом. Како није никакве родбинске везе са царем то је Лазар једино могао себи оружјем да прокрчи пут ка неком од дворских места, али за тако нешто био је сувише млад. С друге стране породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени Прилепац (где се Лазар и родио), а у близини се налазио исто тако утврђени Призренац. Оба ова утврђења, не баш нешто посебно јака, требала су да заштите Ново Брдо и рударска насеља која су се налазила у околини. Све је то било сувише мало да би Лазару могло дати наду да помоћу богатства (ако се то уопште може назвати било каквим богатством) са породичне баштине постигне нешто. Напротив, управо рудници Новог Брда су им правили сталне неприлике јер су привлачили погледе околних властелина који су прижељкивали да га се дочепају, што је Хребељановићима стварало многобројне непријатеље. Ипак, највише захваљујући гвозденој руци цара Душана и тиме што је Прибац био његов дворанин па макар и са тако незнатном титулом као што је то логотет односно пехарник, нико се није усуђивао да било шта директно предузме против царскога службеника.
Видећи да са тако малом баштином не може било шта да уради међу суседима који су од њега далеко јачи, Лазару је остало једино то да и он попут оца заузме неку од служби на двору цара Душана. Сама дворска титула се могла стећи само од цара и Прибац је морао, уколико је желео да Лазара уведе на двор, цара Душана да упозна са својим сином и да за њега замоли службу. Тако је вероватно и било, а Лазар је доживео највеће узбуђење које је у свом дотадањем животу имао јер га је примио цар Душан лично, један од најмоћнијих владара Европе. Сам сусрет је морао бити пријатно изненађење за цара јер је упознао једног спретног младића за кога би се тешко могло рећи да је Прибчев син јер је далеко окретнији и слободнији но што му је то отац који чами на двору не мрдајући толике године од титуле пехарника. О Лазару је стекао одмах добро мишљење и одлучио да га задржи на двору. "А када је тако одрастао, дадоше га у службу цару Стефану, и због кротости, благе нарави и врлина његових и храбрости би од цара одликован.." (Повесно слово о кнезу Лазару). О томе говори и патријарх Данила, али уз велику дозу преувеличавања: "А велики кнез Лазар из детинства бејаше много у свим благим делима украшен и у свим врлинама показиваше се племенит, велеуман, кротак и мужеван. Видевши ово велики цар Стефан - да је младић одличнији од свих у свим изврсним лепотама, беше зачуђен и удивљен и много мишљаше о томе шта ће овај младић постати, и предвиде богоданим разумом својим" (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила).
Да ли је Лазар одмах добио титулу ставиоца или је то било тек касније, не зна се, али је сасвим извесно да је остао на двору. Са овом титулом Лазар није могао очекивати да ће имати било каквог учешћа у политичком животу царевине јер она то није ни предвиђала. Сва његова служба се исцрпљивала у неким углавном безначајним пословима при свечаним обредима, али и поред безначајности ових послова оба Хребељановића, отац и син, могли су да буду сасвим задовољни. Најпре сам Прибац оним што је постигао за свога сина јер успео је да Лазара убаци у дворску службу, а то што му је син добио титулу ставиоца могло га је учинити још задовољнијим јер су ове титуле и ова служба биле намењене само младим члановима оних властеоских породица које цар сматра за угледне. Било је ставиоца чак и из веома угледне породице Војиновић (Војислав и Милош). Руку на срце најјаче властеоске породице нису добијале ову титулу јер је она за њих ипак била сувише мала, али за све остале то је била част. Било је очигледно да цар Душан сматра Хребељановиће за угледну властелу, што је само по себи могло Прибцу само да ласка. С друге стране и сам Лазар није имао никаквог разлога да се жали. Успео је да дође на двор и да добије титулу која му можда не даје много могућности да учествује директно у кројењу политичких догађаја, али му, ако ништа друго, барем даје прилику да се сасвим добро упозна са позадином свега онога што се догађа на двору или око њега. То је била изузетна могућност да упозна сасвим детаљно све проблеме који се јављају, његове учеснике, али и саму технологију владања којом се користи цар. Осим тога, иако веома млад, успео је да постане део царскога двора, што је у сваком случају велики успех, а даје велике наде за будућност.
Сам царски двор пружао је много тога да се види и научи, али је осим тога присуство на њему носило осим мноштва привилегија и можда још већу гомилу опасности. Ту је на двору могао да сретне моћног деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељуба, веома спретног деспота Дејана и помало подмуклог кесара Војихну. Могао је само да се прибојава деспота Јована Комнина Асена, рођеног брата царице Јелене који је дошао из Бугарске. Овај Бугарин умео је до краја да искористи што му је рођена сестра царица те да за своје многе сплетке прође сасвим некажњено код цара Душана. Био је ту и Симеон, полубрат цара Душана, којег је царица Јелена из неког разлога мрзела чак толико да се једно време говоркало да га жели отровати. Овај несретник се није могао жив чути на царском двору, толико му је царица утерала страх у кости, а и околина се доста поспрдно (вероватно под царичиним утицајем) односила према њему не зовући да именом Симеон већ Синиша, Симче, Симша. Ипак цар Душан је веома поштовао свога полубрата не заборављајући да им је отац заједнички (Стефан Дечански), а немајући снаге или жеље да се сукобљава са насртљивом царицом Јеленом, доделио му је титулу деспота и велику област на управу те на тај начин удаљио са двора на безбедну даљину од царице: "којему је његов брат Стефан, с једне стране, због велике љубави коју је гајио према њему, с друге стране, пошто је видео да га је његова жена настојала отровати, био дао још као дечаку град Јањину у Романији са свим подручјем све до Арте, као и многе друге тврђаве и градове у оним пределима. Стефан га је уз то упозорио да води бригу о своме животу, а посебно да се пази царичиних замки" (Мавро Орбин). Било је ту још много способних ратника и људи достојних сваког поштовања, али и још већи број пробисвета (уосталом као и на сваком двору) док су сплетке биле свакодневне.
Самом цару Душану могао је само да се диви јер "био је прекрасног изгледа и телесно врло лепо грађен: имао је широка рамена, снажне руке, изразита бедра, трбух увучен, јаке ноге, а стас висок, правилан и мужеван. И мада је временом много одебљао, ипак му то није сметало, јер се непрестано вежбао у свим врстама оружја, које је веома волео. Посебно га је веселило да иде у лов. Волео је и ценио ваљане људе којима је давао управу над својим покрајинама. Поред тога, био је врло достојанствен и широкогруд. Стога је својим дворјанима често даровао коње, новац, златне и сребрне опасаче, одећу од свиле и најфинијег сукна; хтео је да се лепо облаче и вежбају у оружју. Приређивао је такође често и витешке турнире и пијанке, обдарајући оне који су се истицали и друге побеђивали" (Мавро Орбин). Живот на двору је био очигледно веома весео са мноштвом забава, турнира и такмичења у богатству, а цар је то не само радо гледао већ и подржавао. Ипак и то весеље је имало своју границу јер је цар држао "такође строги ред на двору и свом краљевству, у ценама и дажбинама, не старајући се одвише да гомила благо, јер је по природи, како је речено, био дарежљив" (Мавро Орбин). Царица Јелена је била једна сушта супротност цару мешајући се у све послове царства тако да није било чудо што су је се сви плашили сматрајући је опаком и злом: "Рогозне, зване и Јелена, опаке жене.." (Мавро Орбин).
Цар Душан је као и сви Немањићи до тада био веома религиозан и одан православној вери: "Био је, сем тога, врло одан вери грчкога обреда, и подизао је цркве и манастире дарујући им велике милостиње и дајући велике дарове достојанственицима и свештеницима који су у њима певали свете химне" (Мавро Орбин). Биле су то све особине које су могле код младог Лазара да изазову само поштовање према цару, но то је било и разлогом да код њега исто тако изазову велику нелагоду због тога што је током године 1351. године Цариградски патријарх Калист искључио (бацио анатему) цара Душана, Српског патријарха Јоаникија и све Српско свештенство из заједнице православних хришћана. Разлог је био у томе што се Српска архиепископија уздигла у ранг Патријаршије (1346.), а да о томе није имала и дозволу Цариграда. У суштини радило се о виду политичког притиска на цара Душана јер је иза бацања анатеме стајао Јован Кантакузен, некадашњи савезник цара Душана, а сада његов љути противник. Управо бацање анатеме се поклопило са великом офанзивом коју је предузео Кантакузен покушавајући да од Србије поново преотме велике делове Македоније које су ранијих година Српски краљеви успели да заузму. Како је ту било насељено мноштво грчког становништва то се очекивало да ће ово бацање анатеме да их охрабри на подизање побуне против Душанове владавине. До краја се показало да таква политичка рачуница није била ни тако наивна јер се грчко становништво скоро листом побунило те пришло Кантакузену. Почетну успеси су били толики да је изгледало да би чак и Скопље могло да падне у руке Грцима, али правовремена Душанова акција је успела да спречи расуло. Кантакузенова офанзива је тако пропала, али анатема је остала да за следећих много година трује односе у оквиру Српског свештенства које је било васпитано у духу византијске државноправне и црквене идеологије: "мислим од дана цара Стефана, званога Душан, српска црква отцепи се од саборне цркве и (стаде) тонути у зло, као што се много пута од мале искре разгори велики огањ" (Константин Филозоф).
О самом значаја и опасности ове анатеме цар Душан као да није размишљао, а вероватно стога што му је ионако била намера да заузме Цариград те да уједини Српско и Византијско царство, а онога момента када би Немањићи постали Византијско - Српски цареви и анатема би изгубила сваки значај. Ипак за Лазара, који је био дубоко религиозан, било је веома болно сазнање на какве се политичке циљеве може користити религија, те каквим све притисцима су спремни да попусте патријарси жртвујући узвишене духовне циљеве безначајним земаљским (политичким) циљевима. Управо кроз овај сукоб могао се уверити и у то колика је моћ цркве јер недуго након смрти цара Душана исти они црквени оци којима је цар створио патријаршију обдаривши их безбројним богатим поклонима осудили су га не само за сукоб са Цариградском патријаршијом: "овај цар Стефан венча се на царство и изабра себи патријарха не по закону ни са благословом цариградскога патријарха, као што приличи, но заиска благослов бешчино од патријарха трновскога и од архиепископа охридскога и са српским сабором, тако се зацари и постави патријарха, како не приличи" (Данилов ученик), већ и за то што је Србија од краљевине постала царевином. "Ухвати се и он у замку од опћега непријатеља, узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства, зажелевши царско достојанство, венча се на царство" (Данилов ученик).
Сасвим је сигурно да је Лазар на двору сретао и престолонаследника царскога престола Уроша (рођеног 1336. или 1337. године), који је био тек седам година млађи од њега (ако рачунамо да је Лазар рођен 1329. године). Ако би се узело у обзир да је Лазар дошао на двор са око 20 година, дакле око 1349. године требало би да је Урош имао 12/13 година и био још дечкић. У том случају Лазар је имао сасвим отворену могућност да прати Урошев развој од дечачких дана, до младићких и зрелих каснијих година. Ту је већ могао да створи себи слику о томе какав је Урош као човек те шта се од њега може очекивати као владара. По свему судећи Лазар је о Урошу као човеку имао сасвим добру слику јер је дуго времена провео код њега на двору, чак и онда када се све распадало и када је већина властеле побегла од овог несретника видећи пропаст. Да се Урош није показао квалитетним по чисто људским особинама тешко да би Лазар могао издржати поред њега толико време и одавати му поштовање. Исто тако је сигурно, познавајући касније Лазареве квалитете као владаоца, да он Уроша као владара није никако могао да цени, али никада није изгубио из вида то да је Урош из "светородне" куће Немањића те да је стога он и нешто више неголи само цар. Уосталом, Урошеву личност (не и власт) штитило је то што су му најдиректнији преци, Стефан Немања, Свети Сава, Стефан Првовенчани и остали Немањићи, скоро сви проглашени свецима. Таквим се људима исказује посебна почаст и вероватно да је у Србији било мало људи који би се усудили да било шта учине против Уроша. Међутим, Урош се касније показао као веома неодлучан владар и сви историјски извори га углавном оцењују као таквог искључиво стога што је био сувише попустљив према непослушној властели.
Негде око 1353. године Лазар је имао око 24 године и некако око тога доба ожењен је девојком из угледног рода која се звала Милица, ћерка великог кнеза Вратка. Сам Вратко је из рода Немањићкога, односно био је праунук Вукана, најстаријег сина Стефана Немања: "А друга глава родослова (је ова): Вукан, други син светога Симеона, а брат св. Саве, велики кнез, роди сина жупана Дмитра, у светом иночком образу Давид. Овај Давид роди Вратислава кнеза. А Вратислав роди кнеза Вратка. А Вратко роди кћер Милицу. А ова постаде супруга великога кнеза Лазара..." (Константин Филозоф).
Улазак на двор и службовање код цара створили су Лазару прилику да за жену нађе девојку овако угледног рода. "А жена његова бејаше од саме крви царске" (Пећки летопис). Није уопште немогуће да је и сам цар Душан био тај који је спојио ово двоје младих и да је извештај биографа сасвим тачан: "Тако и по заповести самодржца, узе себи за садружницу сродницу цареву, кћер неког велможе. И она од рода светла и славна и одлична, корена неког царског, од племена Симеуна Немање, првог господара Србаља" (Повесно слово о кнезу Лазару). С једне стране, радило се о девојци која је у најближој могућој родбинској вези са њиме и цару сигурно није било свеједно за кога би се она могла удати. С друге стране, радило се о његовом службенику којег је сасвим сигурно ценио, а и целу му породицу, јер иначе не би дозволио да једна од принцеза из рода Немањића буде удата за каквог недоличног младића. Ако је, дакле, цар био тај који је ако ништа друго, а оно барем дао одобрење за склапање овога брака, онда је то морало да значи само то да Лазара у будућности очекују лепе прилике. Исто тако подршка таста, великог кнеза Вратка могла је да буде од итекако велике помоћи.
Каснија народна традиција је покушала да Милицу представи као ћерку легендарног Југ Богдана, међутим Југ Богдан уопште није историјска личност већ плод уобразиље народног песника. Иначе, не треба мислити да је Лазар био нешто посебно близак цару Душану јер службеника на царском двору је било веома много и Лазар је тек један од њих тако да каснија претеривања треба схватити више као допринос томе да се легенда о кнезу Лазару дигне на неслућене висине но што би то била истина. Управо тако треба схватити и ове наводе: "И овога као приснога сина свога од царских ствари не одвајаше и често га благим начином поучаваше и близу себе као душу с телом имаше,..." (Повесно слово о кнезу Лазару од патријарха Данила).
У то доба (20. децембра 1355. година) изненада умире цар Душан, а са њиме и сви планови да ојачало Српско царство замени потпуно расклимано Византијско. Као царев дворанин морао је Лазар присуствовати сахрани која је обављена у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Овај маузолеј подигнут је на месту старог светилишта које се налазило у клисури Бистрице и вековима раније било познато као чудотворно. Под стенама Вишеграда, на заравни у облику троугла коју обликује река Бистрица, цар Душан је одлучио да себи подигне овај маузолеј. Стога је црквица која се ту налазила срушена и на њеном месту подигнут овај маузолеј. Посвећен арханђелу Михајлу маузолеј је био нешто сасвим неоубичајено за Србију и као да је цар преко изградње храма хтео да покаже своју величину, али и величину царства које је створио.
Храм је започет око 1347. године и до 1352. године је и завршен. Дуго је грађен искључиво због тога што је саграђен читав комплекс који је обухватао не само цркву, већ и бедем, манастирску зграду са трпезаријом, болницом и капелом Светог Николе. Ипак, и поред свега сјаја ова задужбина није никада могла да добије већи статус од игуманије, што је била лична царева жеља. Ова петокуполна грађевина са основом издуженог уписаног крста, фасадом обложеном мермером, безбројним рељефима, и изузетним мозаичким подом, изазивала је само дивљење. Ту је Лазар могао да види како се у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мрамора на којем је извајан високи рељеф цара Душана. По неким наводима (не баш сигурним) на прочељу гробнице, на западном зиду, у удубљењу налазила се царева мраморна статуа у природној величини приказујући га са скиптром у десној и даровном повељом у левој руци.
Сама погребна процесија је сигурно била нешто највеличанственије што је Србија до тада видела. Најистакнутије место су сигурно имали престолонаследник, а за сада још увек само краљ Урош, удовица царица Јелена, царев полубрат Симеон. Била је ту сва властела која нешто значи, као што су била присутна и сва духовна лица и то како она из старих Српских земаља тако и из новоосвојених Грчких. Мора да је ту било и Дубровачко посланство јер је ова малена Република одржавала са Душаном најприсније могуће везе. Међутим, било је ту и много злих помисли и планова код присутних, а све у правцу како извући за себе највећу могућу корист након цареве смрти. Мноштво властеле посматрало је престолонаследника Уроша питајући се какав ће он бити владар након што преузме царство и да ли ће имати онолико чврсту руку колико је чврсту му имао отац. Ту су одмах падале и процене, а могуће је и договори између појединих моћника шта даље радити. Иако ће већина остати, барем за прво време, верна новом владару већ ту на сахрани неки од велможа већ су ковали планове за отцепљење својих територија.
У време цареве смрти Лазар има већ две године брака иза себе и око 26 година, а жив му је и таст, кнез Вратко. Сви они ружичасти планови које је Лазар можда ковао и у којима је рачунао да ће помоћу добре женидбе да оствари себи лакше могућности за брз напредак у службовању на двору, могуће да су му изгледали још увек оствариви јер је царски престо требао да наследи једини Душанов син, Урош. Било би сасвим логично да син настави ону политику коју је водио отац, тим више што је правац који је цар Душан зацртао до сада давао само добре резултате. Не треба исто тако заборавити да је сада и Лазар био део царске породице (макар и далеки) и да се он и цар Урош вероватно и добро познају. То у каснијем политичком напредовању може да буде и највећи капитал. Још као шестогодишњи дечак Урош је године 1345. проглашен за "младог краља", а следеће године на државном сабору у Скопљу био је и крунисан за краља. Тиме је постао царев савладалац и добио на управу све старе Српске земље (значи не само Зету као сви остали престолонаследници до тада), а сам цар је управљао новоосвојеним земљама. Међутим, будући да је још био само дете ова његова титула је била тек симболична и више је означавала ко ће бити наследник цара Душана но што је значила да Урош стварно и краљује.
Било би веома интересантно знати како је текао Урошев живот до смрти цара Душана јер би то сазнање бацило много светлости на његово касније понашање. Наиме, стиче се утисак као да Урош никада није био у Душановој близини и као да од оца није баш ништа научио, а што је још чудније, изгледа да није показивао ни мало склоности ка власти што је сасвим неоубичајено за дотадање Немањиће којима ништа није било довољно тешко или свето када је власт била у питању. Сва та његова неприпремљеност за владање јако буни јер није Урош био ни тако млад када му је отац (цар Душан) умро пошто је у то доба имао 19 година и "Био је, наиме, прекрасног изгледа и од његова владања надаху се сваком добру. И мада је имао једва двадесет година, у почетку је ипак показивао велику разборитост и памет у свим својим делима, али током времена показа да не вреди много" (Мавро Орбин). Према томе никако није био незрео када су у питању године живота, а искуство је морао стећи ако не баш вршећи државне послове, а оно барем гледајући како му то отац ради. Баш то све помало и буни јер по свему судећи све до тада Урош као да не узима никакво учешће у државним пословима царства и право је чудо да га цар Душан није више користио припремајући га за преузимање власти.
Ми данас можемо само да претпостављамо разлог томе, а узимати Урошеву младост као једино оправдање јесте сувише мало да би стварно објаснило његово потпуно несналажење у владању. Истина је и то да му је цар Душан оставио заиста тешко наслеђе у облику државе која је огромно нарасла и која је држала огроман број становника друге националности (нарочито Грка) под својом влашћу, а који су нерадо гледали новостворену Српску власт и били стално спремни на побуну. С друге стране, цар Душан је својом освајачком политиком створио мноштво властеле која је већ била огрезла у богатству и ратним тријумфима, а признавала је једино онога владара којега се бојала. Урош то сигурно није био и то не само зарад своје младости већ и самом својом природом којом је више нагињао религиозним размишљањима него што је био спреман да се носи са увек бунтовном властелом. И коначно, црквени раскол Српске православне цркве са Цариградском патријаршијом сада долази до изражаја пуном снагом.
Оно што је додало свим овим невољама на снази јесте и изненадна смрт најбољег Душановог војсковође кесара Прељуба који је држао Тесалију. Прељубовим нестанком почело је растакање царства, а Тесалију узима деспот Нићифор II Орсини. Ускоро он из јужног Епира тера Душановог полубрата деспота Симеона, а Српско царство остаје без још једне богате покрајине, а да уствари није прошло ни пет месеци од Душанове смрти. Урошу као да не пада на памет да је потребно било шта предузети да би се освојене покрајине требале повратити, а све је то био само рани предзнак онога што тек има да дође.
Све то време Лазар је сигурно боравио на самом двору и имао је прилике да посматра немоћ Урошеву када је чуо да су две богате области на тако лак начин отпале од царства. Можда је Лазар био тада још сувише млад и сувише одан успомени покојног цара Душана да би било шта покушао да уради у своју корист, можда и да је хтео није могао ништа, али било је зато других који су имали више снаге и мање скрупула. Најпре је Симеон, полубрат цара Душана, не могући заборавити све оне увреде које је доживео одлучио да покуша да се дочепа царске круне. Не очајавајући много што је отеран из јужног Епира, објави да се сматра легитимним наследником Душановог царског престола и ускоро се прогласи за цара па затражи "власт над свим српским земљама мислећи да су његова права претежнија" (Јован Кантакузен). За то време деспот Јован Комнин Асен (рођени брат царице Јелене) већ увелико потпуно самостално влада северним Епиром не обраћајући било какву пажњу на Уроша, а као и да му је то било мало ускоро је пружио и подршку Симеону онда када је овај са око пет хиљада ратника, прилична сила за то време, из Костура провалио ка северу покушавајући да за себе придобије стару Српску властелу. Сам Симеон је гајио неку луду наду да ће имати доста присталица међу старом властелом у овом делу Српског царства те да би његов пут ка Српском царском престолу могао бити веома лак.
Успеси су му до краја били никакви, чак сасвим бедни у односу на силу коју је водио, а стара властела изузев неколико безначајних изузетака остала је верна Урошу. Овај његов неуспех био је сасвим довољан подмуклом Јовану Комнину да увиди да од Симеоновог предузећа нема ништа те да је потребно окренути се сигурнијем заштитнику. Стога Симеону сместа окрене леђа и баци се у загрљај Млечанима којима је северни Епир био значајан због његових добрих лука.
Сви ови догађаји пролазе без икаквог Урошевог учешћа који брине сасвим друге бриге јер још увек није проглашен за цара од стране државног сабора па га мучи могућност да би сабор можда могао до краја Симеону да пружи царску круну. Стога на брзину сакупља државни сабор у Скопљу током априла 1357. године. Тај сабор је морао да пружи одговор ко ће бити будући Српски цар: Урош или Симеон? Ипак, Урош није имао неких посебних разлога за бригу јер је Српска властела на сабору листом стала уз њега признајући га за свога цара, а Симеона прогласила узурпатором. "Кад је Урош наследио оца у царству, и сам се назове царем, при чему није наишао ни на какав отпор код кнезова и других велможа свога краљевства" (Мавро Орбин). Тиме је Урошев положај коначно учвршћен и он сада треба само да сузбије све могуће претенденте на престо, али и оне остале непослушнике који не желе да га признају за свога господара. "Због тога је био велики метеж у Урошевом краљевству. Наиме, свако од властеле поче настојати и трудити се да се дочепа већих положаја и предузимати све како се не би покорио себи равнима" (Мавро Орбин). И већ у томе моменту долази до изражаја контроверзна природа цара Уроша који уместо да сакупи властелу која га је одушевљена прогласила за цара никако не заборављајући успомену на његовог оца моћног цара Душана, и да удари из све снаге на све непослушнике те да их здроби, он ни мање ни више већ позива Симеона на преговоре. Наиме, постоје неке индиције (не баш сувише сигурне) да је током септембра 1357. године уз посредништво Дубровника дошло до преговора између Симеона и цара Уроша. Шта је цар Урош могао да преговара са човеком који га је покушао отерати са царског престола (Симеоном) тешко је и претпоставити, али већ је то био знак његове надасве колебљиве природе. Ако је преговора и било они су завршени са неуспехом јер је Симеон и даље наставио са војним акцијама нимало се не осврћући на то да је државни сабор прогласио Уроша Српским царем.
Већ сам почетак Урошеве владавине мора да је у потпуности разочарао и Лазара који је неколико година провео у највећој могућој близини цара Душана посматрајући како се чврстом руком управља непослушном властелом. И шта се сада дешава? Један Немањић па уз то и син великог цара Душана, моли једног ситног деспота за преговоре. И уместо да Симеон прихвати те преговоре задовољан што цар уопште после свега жели са њиме да разговара, он то поносно одбија и наставља рат. То је био знак за све остале и ускоро они најмоћнији постепено покушавају (и успевају) да се што више отргну од царске власти и да је сведу на што мању меру. Како цар није реаговао на мање знаке непослушности, тако су те непослушности постајале све веће и озбиљније, а број непослушника се све увећавао. Он сам не да није имао довољно војне снаге да све то сузбије (имао ју је сигурно) већ је код њега изгледа прије недостајала чврста воља која је била толико својствена његовим прецима из лозе Немањића. Довољно је присетити се само кроз какве је све невоље прошао Стефан Немања или Стефан Првовенчани, а да их то никада није поколебало. Цар Урош није био таквог кова па му се ускоро чак и мати, царица Јелена, отцепила у Серу и почела самостално да влада овом облашћу дошавши у сукоб са кесаром Војихном који је желео да Сер припоји области Драме којом је већ управљао. Тај сукоб је резултирао тиме да је кесар позвао у помоћ Грка Матију Кантакузена који му је довео одред Турака. Међутим због неке неусаглашености Матија уместо да сачека и кесара па да онда заједно ударе, крене сам на царицу Јелену која уз помоћ стрелаца које јој је послао цар Урош здроби његову војску и њега самога зароби.
Све у свему ово би се цару Урошу могло приписати у успех, а успех је свакако било и то што је докрајчен рат са Симеоном и то тако што су Симеонове снаге доживеле у Скадарској области масакр. Сасвим је сигурно да је у овим ратним акцијама узео учешће и сам цар Урош, али каквог је обима било његово учешће, односно да ли је био само присутан, или је сам руководио акцијама или је можда чак и навлачио панцир, не зна се. У сваком случају његово присуство на овом ратишту вероватно је било прилика за Лазара да и сам учествује у овим сукобима те да изблиза посматра како се воде ратне операције, мада није искључено да је и сам командовао неким војним одредом. Ту је цар Урош показао какву-такву предузимљивост, али све је то јако кратко трајало. Ако је Лазар могао на мах и да помисли да је Србија добила цара који ће моћи да влада, ускоро се могао уверити у супротно.

Смрт кнеза Лазара

Сигурно је да је током битке погинуо и кнез Лазар од Турске руке, али и ту постоји више различитих верзија. По Игнатију, током битке, када је Мурат већ био убијен, успеју Турци да кнеза ухвате живог а са њим и мноштво његових ратника. На Бајазитову заповест (сина султановог) кнеза одмах убију: "Заповеди на то цар Турски србскога цара Лазара мачем посећи".
Детаљнији у опису страдања кнеза Лазара јесте Константин Михаиловић из Островице, иначе Србин којег су Турци заробили код Новог Брда (1455). Од тада он је јаничар у Турској војсци, али искористи згодну прилику и док су Турци ратовали по Босни пребегне Угарском краљу Матији Корвину. Он каже да је током битке најпре од руке Милоша Кобиле погинуо султан Мурат: "И ту је Милош Кобила, витез кнеза Лазара, убио цара Мурата". Након тога вођство Турске војске је преузео султанов син Бајазит и наставио битку током које Турци успевају да ухвате кнез живога. "Ту је исто тако ухваћен кнез Лазар близу једне Богородичине цркве по имену Самодреже, и на томе месту је постављен висок мермерни стуб као знак да је ту ухваћен кнез Лазар" (Константин из Островице). Уз кнеза био је ухваћен и војвода Топлички Крајмир. Бајазит је наредио да се кнез доведе пред носила на којим је лежао мртав султан и ту га запитао како се то он, кнез, усудио супротставити Турцима. Кнежев одговор је био веома поносан: "Веће је чудо како се отац твој смео усудити да нападне српску краљевину. А кажем ти, царе Бајазите: да сам ово раније знао што сада очима видим, морао би и ти на трећим носилима лежати. Али је сам Господ Бог тако изволео учинити због грехова наших. Нека буде воља божја". Видевши да на кнеза не може утицати нареди Бајазит да се кнез посече, а војвода Крајмир добије дозволу од Бајазита да држи скут под главом кнеза да му глава, када је џелат одсече, не би пала на земљу. "У томе је цар Бајазит наредио да посеку Лазара. А Крајмир, измоливши то од цара, клекнувши држаше скут под главом кнеза Лазара да не би на земљу пала. А кад она паде на скут, приљубивши ову главу уз своју главу рече: Заклео сам се Господу Богу: где буде глава кнеза Лазара, ту и моја мора лежати". Одмах потом Турци и њега посеку.
Неодређено о кнежевој смрти говори Константин Филозоф, али посредно се може закључити да је кнез са већом групом својих ратника заробљен и да су их Турци ликвидирали. "Постиже (Лазар) блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не виде његову смрт" (Константин Филозоф).
Сасвим супротан јесте извештај једног Шпањолског посланика по имену Гонзалес, по којем је кнез Лазар био тај који је убио султана Мурата и изгледа чак успео да умакне. Међутим, током боја до кнеза је некако допро Бајазит и ту у борби га убио. "Мурат је био одличан витез; убио га је хришћански витез кнез Лазар, а убио га је у боју ударцем копља, које му је продрло у груди, а изашло на леђа; након тога је Илдерим Бајазит осветио свога убијенога оца тако што је убио кнеза Лазара у боју својом руком".
Ту чињеницу да је Бајазит био тај који је лично убио кнеза понавља и натпис на мраморном стубу који је након битке подигнут на Косову. "Ухваћен би храбри страдалац рукама безаконим агарјанским, и крај страдању добро сам прими, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар, и не посече га ко други, о љубимци, но сама рука убице онога, сина Амуратова". Овај натпис добија већу вредност самим тиме што се претпоставља да му је аутор нико други до син кнеза Лазара, будући деспот Стефан Лазаревић. Могуће да је он био сасвим добро упознат са овим одлучујућим детаљима који су се десили током битке.
Мавро Орбин је и по овом питању веома детаљан. У време битке, као што је већ речено, Милош је успео да продре до султана и да га убије, али Турци су то веома вешто прикрили тако да кнез није знао да је Милош убио султана. "Паше и други турски заповедници, мада су смрћу свога господара били веома ражалошћени, ипак се не предадоше тузи, већ су с много разборитости држали у тајности његову смрт, како пред непријатељима тако и пред Турцима којима још није био познат случај" (Мавро Орбин). У то време Срби су већ увелико потискивали Турке па су се тамо већ примећивали знаци панике: "свуда падају, овде хришћани, тамо Турци, који су једва одолевали жестини Рашана и других Словена. Неки су од Турака били напустили положај и повукли се натраг у намери да побегну" (Мавро Орбин). Међутим, турски заповедници су тада почели да бодре своје ратнике тако да је мало помало и бојни ред поново успостављен. Ипак ко зна како би се Турци провели да није дошло до једног случајног догађаја. Наиме, кнез је морао да замени већ премореног коња и за време док је то радио, Српска војска га је изгубила из вида и сви су помислили да је кнез пао. То је било довољно да се јави паника и одједном Српска војска почне да узмиче. "Кад је то видео кнез Лазар, који се нештедимице борио, и кад је приметио да му је коњ преморен, пошто је борба трајала од изласка сунца до после осам часова, остави тога коња, а узјаха другога, одморног. Његови људи, међутим, који су га видели како се смело бори у првим редовима свега умрљаног крвљу, и својом и непријатељском, изгубивши га из вида у оно кратко време док је променио коња, помислише да је пао мртав на земљу, те сви узнемирени почеше узмицати и растројавати се" (Мавро Орбин). Иако је кнез брзо променио коња и након тога покушао да некако направи ред у својој војсци, све је било узалуд јер су сви већ увелико бежали. "Па и поред тога што се Лазар показивао и настојао да их повеже и сакупи, они су и даље бежали" (Мавро Орбин). Тада је већ и кнезу било јасно да је битка изгубљена, а паника толика да неће успети да сакупи војску. Стога и он почне да се повлачи, али упадне заједно са коњем у неку рупу који су сељаци ископали за хватање звери. Ту га Турци сустигну и ликвидирају. "Стога је и он био присиљен да крене за главнином војске и да бежи како би се спасао. Избегавајући главни друм да не би набасао на непријатеља, упаде заједно с коњем у једну невидљиву рупу покривену земљом и грањем коју су сељаци ископали да би ухватили неку звер. Ту га сустигоше и убише непријатељи који су га гонили" (Мавро Орбин).
По Пећкој верзији султан Мурат је пао током боја, међутим Срби нису успели да искористе ту чињеницу (вероватно да нису знали за султанову смрт) и битку изгубе, а Турци кнеза ухвате живог. На крају кнез је погубљен, а писац није сигуран да ли га је лично султанов син посекао, као што није сигуран да ли је битка изгубљена због издајства. "И бој међу обојима би, и у боју том нечастиви насилник паде од мача посред разбоја, и телом и душом, с множином својих богупротивних војника. А остаје тога син један. И на крају боја тога - не знам шта истинито рећи о овом, да ли је издан ким од својих храњеника, или је напротив ово суд божји који се зби над овим - у руке тога узима и после многих мука сам часну и побожну главу његову одсече" (Пећки летопис).
На основу само овога наведеног види се каква збрка влада око појединости саме Косовске битке, стога је непотребно упуштати се у расправе шта је све од до сада наведеног истина, а шта не. Уосталом то и није сврха ове наше приче. Стога о самој Косовској битци само у крупним потезима. Наиме, нема никакве сумње да је битка била изузетно жестока, а по свему судећи Срби су једно време имали иницијативу. Негде током битке (вероватно) неки од Српских јунака успео је да убију султана Мурата међутим они Турци који су окруживали султана били су довољно мудри да ову чињеницу сакрију. Били су савршено свесни да би то Српској војсци дало крила док би у Турској војсци настало расуло. По свему судећи у даљњем току битке дошло је до преокрета, али на крају снаге су ипак биле изједначене и на крају дана нико није имао превагу. "Кад обе стране изнемогоше и битка престаде, и безбројно мноштво обејих побијено беше, то јест Срба и непријатеља, и по Косову пољу лежаше, ..." (Слово о кнезу Лазару).
Оно што је сломило морал у Српској војсци било је то што су Турци успели да се дочепају кнеза Лазара и неких његових главешина. Но, ни Турци нису имали снаге да искористе ту предност јер код њих се већ почело кошкати око тога ко ће наследити султана. Млађи султанов син Бајазит се показао као веома спретан и на превару успева да ликвидира свога старијег брата Јакуба који је по реду наслеђа требао да наследи Мурата. Све се то дешавало изгледа током битке. Међутим ни сам Бајазит изгледа није био сигуран у верност војске која је већ гунђала због Јакубовог уклањања (коначно Бајазит је био узурпатор), а опет погибија тога дана није им давала баш много морала за наставак похода у дубину Србије. Стога Бајазит на брзину ликвидира кнеза и неке од истакнутијих заробљеника и повуче се ка Турској где је морао најпре да себи обезбеди престо.
Баш ово Турско повлачење, смрт султанова и страшна Турска погибија, изазвали су мноштво питања о томе ко је заправо био победник у Косовској битци. Ту је посебну забуну изазвао краљ Твртком са своја два писма. У једном од њих, непосредно након Косовске битке, он обавештава Трогирску општину да је "непријатељ хришћанске вере и православне вере невернога Амурата, који је већ многе народе покорио....и који је већ дошао наше земље узнемирити и имао намеру да након тога навали и на ваше, дошао са своја два сина и са својим следбеницима Турцима, започео с њиме битку дана 15. у месецу јуну уз помоћ божје руке одржавши с победом мегдан савладао, и на земљу бацио заробљене тако, да је мало од њих живу главу однело, но уз неки губитак својих, не ипак многих". Вероватно слично писмо упутио је Твртко и Флорентинској општини, и мада оно није сачувано, из писма које је општина упутила назире се садржај Твртковог писма. Наиме, општина овако честита краљу Твртку: "дана 15. јуна Мухамедов верник Мурат, који задобивши Турско царство силом науми хришћанство и име спаситеља уништити....на месту које се Косово поље зове пао с много хиљада своје војске и са два сина уз велико проливање крви....Срећно поље толиког пораза, које ће кости палих, вечни споменик победе, сачувати кроз многе векове. Срећна босанска краљевина, којој је суђен толико славан рат, и Христовом десницом задобити победу! Срећан и онај дан блаженога Вида, пресветога мученика, славна и поштовања достојна успомена, на који би дато победити оног најчешћег непријатеља! Срећна и пресрећна она чета дванаесторице велможа, који су се пробили кроз непријатељске чопоре и унаоколо свезане камиле пробивши мачем пут и храбро продреше у шатор Муратов! Најсрећнији јесте онај који је тога моћнога вођу, мачем у грло и скут, уморио јуначки; а срећни су и сви, који су као жртве убијеног вође мученичком смрћу живот и крв пролили над оном грозном трупином. Али од свих је Ваше величанство најсрећније, које посвети тако славна и увек незаборавна победа".
Одмах упада у очи да се стварни учесник ове битке, кнез Лазар, уопште не спомиње, а да се битка на Косову сматра добијена. С друге стране као победник ове битке означава се краљ Твртко који није био ни близу овога разбојишта. На први поглед изгледа да Твртко себи приписује оно што није његово. Но, мора се знати да је у то време краљ Твртко био краљ не само Босне већ и Србије, и самим тиме он је себе сматрао наследником Немањића, те сходно томе у кнезу Лазару је видео својег поданика. То даље води да кнежева победа јесте заправо Тврткова победа. У том контексту би се требало посматрати ово Твртково хвалисање.
За то време Венецијанци су већ нешто опрезнији те стога шаљу свога посланика на Турски двор са једном магловитом поруком: "да смо пре одласка ових галија из Млетака дочули, али не јасно, о рату који је био између велеможнога господара Мурата, оца његова, и кнеза Лазара, о коме су се разне ствари говориле којима се ипак веровати не може; али смо ипак дочули за смрт реченога господина Мурата ради које веома жалимо". Лукави Венецијанци су знали да је султан Мурат погинуо, али они још увек не знају ко је сада султан, а није им баш најјасније ни ко је победио на Косову. Стога посланик у џепу носи две поруке од којих ће само једну да употреби у зависности од тога ко је султан, једна је за Јакуба (ако је он на престолу), а друга за Бајазита у случају да је он султан. Веома опрезан тон писма где они Турцима изјављују саучешће ради султанове смрти, али не честитају на победи (што би сасвим сигурно учинили само да су били сигурни да су Турци били победници), сасвим јасно говори да исход битке и није јасан.
Да се дуже време сматрало да су на Косову победили Срби види се из једног писма Филипа Мезијера из Париза где он сасвим недвосмислено каже да су Турци доживели пораз и да су имали страшну погибију: "А да би божјом милошћу био спутан мач реченога Амората, ове исте године он је побеђен у пределима Албаније. И он и његов син пали су у боју, као најхрабрији из његове војске".
Не треба се уопште чудити због оваквих извештаја и нејасноћа око исхода битке јер ни сами Турци нису знали да ли су били победници или поражени. Већ поменути Игнатије говори о свом путу у Цариград и у једном моменту затекао се на Турској територији непосредно након битке. Он је одмах приметио да је неки страх завладао међу Турцима и да је било неких немира "а кружио је глас да су обојица, Мурат и Лазар, били убијени у једној бици. Застрашен овим немирима, пошто смо се налазили у држави Турској......итд.". Заправо ни сами Турци нису знали шта да мисле након велике погибије њихове војске на Косову, а да зло буде веће главу је изгубио и сам султан Мурат који скоро тридесет година води Османлије из победе у победу и уз то и његов најстарији син Јакуб. Осим тога почела су и комешања око борбе за власт и све оне смутње које иду уз то.
Да је неких немира у Турској било види се писма византијског писца Кидона упућеног прогнаном византијском цару Манојлу II Палеологу: "Онај проклетник, веома осион према богу и његовој баштини а истовремено и веома дрзак према свима, сада нестаде и погибе од оних о којима је мислио да ни вест о сили, која се против њих спремаше, неће издржати, већ да ће на сам глас у океан поскакати". У даљњем следу писма Кидон види прилику да се након смрти султанове искористи сва она смушеност и збуњеност која влада у Турској те да се Византија коначно ослободи несносног Турског притиска. Иначе Кидон је убеђен да су Турци доживели пораз и жали што цар ништа не предузима да се тај Турски пораз на Косову искористи до краја: "И тако твоја одсутност сада нама помрачује радост због победе над непријатељима.

СВЕТИ КРАЉ НЕЋЕ ДА НАПУСТИ МАНАСТИР
У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила теску борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са Аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљаћкају манастир и мошти Светог Краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустро-угарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне Аустро-Угарској. По доласку у Дечане Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калудјера (руске народности), у друга мошти Светог Краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км. на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог Краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао о чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог Краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог Краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима: „Видите ли, Свети Краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!" Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је манастир и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра, и купу Краљевића Марка.

БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ
О ХЕРОЈИМА НАШЕГ ВРЕМЕНА

Буди слободан и храбар.
Не бој се и не плаши се;
јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш.
Господ је видело моје и спасење моје; кога да се бојим?
Господ је крепост живота мојега;
кога да се страшим
(Ис. Нав. 1,9; Псалам 27,1)

Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима. Да ли су хероји привилегија само прошлих времена, и да ли је наше време само збориште малих и осредњих људи? Да ли су најпре требали да дођу у овај свет сви велики, а после њих сви мали, најпре сви јаки, а после њих сви слаби, најпре сви светли и срећни, а после њих сви мрачни и несрећни? Да се природа није већ заморила рађајући, и да није почела истресати из својих крила последњу ситнеж спремајући се да заспи или умре? Да нисмо ми та последња ситнеж наше мајке земље, која је већ остарела, те жели да се одмори од рађања? "Све има своје време", рекао је један стари мудрац, " има време рађању и време умирању, време сађењу и време чупању, време рушењу и време зидању". Да није тако и са херојима? Да ли има време хероја и време нехероја? Време. кад природа рађа један херојски пород и време, кад га чупа и на место његово производи ситну проју? Да нисмо ми та ситна проја, која је никла на једном исцрпљеном и испоштеном земљишту, на коме су дуго успевали високи борови?
Такве нас мисли обузимају, кад ходимо по пијаци људског живота и гледамо мале људе са њиховим слабостима према животу и њиховим страхом према смрти, са њиховим цењкањима и њиховим жаљакањима, са њиховим лажно насмејаним лицима и лажно уплаканим очима. Такве нас исте мисли обузимају и кад мислимо сами о себи и сравњујемо себе са херојима, који су пре нас живели и чинили част овој планети, на којој ми сад гмижемо, једва што разликујући се од прашине, по којој гмижемо. И обузети таквим мислима ми узвикујемо често с уздахом: благо онима, који пре нас живеше у овоме свету; гле они су били једно херојско покољење, достојно нашег дивљења, као што смо ми једно бедно и пигмејско покољење, достојно њиховог презрења!
Благо прошлости, јер на изложби овог живота она седи на горњем месту, док се садашњост простире под њеним ногама. Прошлост је изложила једну гору од високих и вечно зелених четинара, док садашњост нема ништа да изложи осим ситне проје. Прошлости припадају тројански јунаци, а над њиховим гробовима животари у садашњости једно дегенерисано покољење, на чијем Олимпу станују само богови страха и новца и алкохола.
Прошлости припадају они идеалисти, који су у тежњи својој к небу радије зидали египатске пирамиде, но што су мислили о хлебу, а над њиховим гробовима пландује сада један пропали ненасити род, са великим стомаком, који се непрестано клања и моли ђаволу, да би ђаво обратио све камење и све пирамиде у хлеб.
Прошлости припада оно херојско поколење, које је засновало Рим и славу Рима, које се показало подједнако велико и на мачу и у правосуђу. По његовом праху гмижу сад мали људи, чија се сва слава састоји у причању и показивању свету славних дела њихових предака.
Прошлости припадају славне спартанске и римске мајке, које су волеле своју децу више но себе, и своју отаџбину више но своју децу, мајке које су знале једну од највећих вештина овог света, - да од детета створе херојски јака и карактерна човека. На место ових мајки садашњост показује жене, које мисле да се могу звати мајке, ако само роде дете и науче га себичности, жене, које су увек пре жене но мајке и увек све друго пре но жене.
Прошлости припада она класична омладина, која је умела да младује, и која је младовала такмичећи се у херојским делима и врлини. На место те омладине садашњост показује једно раздражљиво и хистерично младо покољење, које се у 10-ој години такмичи у пороку, које у 16-ој својој години већ одриче прошлост, у 17-ој одриче садашњост, у 18-ој осећа се потпуно зрело и старо, у 19-ој извршава убиство, а у 22-ој самоубиство.
Прошлости припадају и сви одушевљени и јуначки представници хришћанске религије, који су својим животом пуним самопрегорења и својом смрћу пуном херојства и дали нашој вери онај значај, који је она имала у историји. На место њих садашњост је у стању показати само пигмејске носиоце хришћанских идеала, какви ни у једном другом времену не би чинили част овој узвишеној вери, и какви је извесно не би довели до оног угледа, који је она имала у историји.
Прошлости најзад припада и једно наше српско херојско поколење, које је ослободило ову земљу од азијског варварства, једно покољење "за песму створено". На место тога покољења, које је имало моралне снаге, да устане против једне моћне царевине, садашњост је изложила нас, једно покољење за прозу створено, нас, који немамо ни толико моралне снаге, да устанемо против самих себе, против свог личног варварства, и који немамо ни толико умне снаге, да можемо мислити о целом народу нашем, но делимо га на партије, јер лакше је мислити о једној партији но о целом народу, и делимо партије на подпартије, јер лакше је бринути о једном делу партије но о целој партији, и делимо подпартије на клике и котерије, јер лакше је мислити о овима но о подпартији, и најзад делимо цео свет на двоје: на себе и на остали свет, и мислимо само свак о себи, јер за то се потребује најмање моралне и умне снаге. - Једном речју, прошлости припадају борови, а садашњости ситна проја.
И кад тако размишљамо о прошлости и садашњости, ми долазимо до закључка, да је живот имао вредности само у прошлости, да је само у прошлости он био велики и сјајан, а у садашњости да је он само једна бедна карикатура самога себе. И такав закључак доводи нас често до очајања. Ми се почињемо жалити на живот, да, ми га чак почињемо горко оптуживати. Ми га почињемо оптуживати зато, што је претцима нашим дао много, а нама мало, и зато, што је њима доделио озбиљну улогу, а нама смешну, и зато, што је њих изабрао за своје хероје, а нас за своје комедијаше, и ми се почињемо стидети ове смешне комедије, коју живот тера с нама, и коју нас нагони да играмо, и почињемо мрзети живот, и своју мржњу према њему завршавамо најзад мржњом према себи, док мржњу према себи не завршимо самоубиством.
Но има један човек међу нама, који се не слаже са таквим закључцима нашег размишљања. Тај човек чини један корак даље од нас. Ми смо сви као путници у шуми, који дуго и безуспешно траже пут, и кад су дошли већ близу пута они у очајању падају и пропадају не знајући да им само још један корак треба па да изађу на пут. Један човек међу нама чини тај један корак, на који се ми остали не усуђујемо, и излази из шумске таме на пут обасјан светлошћу. Тај човек, то је херој наших дана. Он овако мисли:
Живот у прошлости и живот у садашњости то је један нераздељен живот. Господар и једног и другог јесте један исти. Господар и прошлости и садашњости обухвата живот једном истом мишљу и оживљава једном истом љубављу. Бог није могао љубити прошлост више но што љуби садашњост. Бог није могао стварати прошла покољења љубављу, а садашње покољење мржњом; но стварао је и једно и друго истом љубављу и истом енергијом. А оно што ствара божанска љубав и божанска енергија, која никад не слаби, мора бити увек велико и лепо. И садашњост, дакле, мора бити велика и лепа као и прошлост. Кад земља наша не би била у стању више да производи велико и лепо, зар би је Бог трпео, - Бог, коме је стало само до произвођења великог и лепог, и Бог, који има више укуса за велико и лепо но ми? Зар би Бог. творац звезданог неба, трпео, да се потом небу колута и једна пепељава кугла, на којој ништа осим корова и ситне проје не успева? Гле и у прошлости нису расли само борови, но и тада је било поред њих и између њих и ситне проје. Но ми не видимо ситну проју прошлости зато што смо се удаљили од ње. Ми видимо у прошлости само борове, само оно што је велико, јер оно што је мало ишчезава за наш поглед у даљини. Из далеке прошлости човечанства издвајају се само неколике херојске фигуре, као што се из једне равнице покривене маглом издвајају брегови. Сви остали легиони малих и незнатних људи, који су живели заједно с тим херојима, и уз њих гмизали, не примећују се из даљине. Ови мали и ситни људи не могу да се виде из далека, онако исто као што се велики и крупни не могу да виде из близа. На једној изложби слика човек се мора примаћи ближе малим сликама, да би их могао видети. а измаћи се даље од великих слика. да би их могао видети. Тако је и са историјом света, овом великом изложбом људи! Да би мале људе видео, човек мора бити сасвим близу њих," мора бити њихов савременик; да би се пак велики људи видели, човек мора стајати даље од њиховог времена, мора их посматрати из далека. Колико је и колико великих људи живело и умрло невиђено и непримећено од својих савременика, док им ми данас споменике подижемо. Непримећени и невиђени од својих савременика они се данас од нас примећују и виде, док њихови савременици остају невиђени и непримећени. Неколико великих светских мислилаца у историји злостављани су од њихових малих савременика као најгори и најбезначајнији људи, док данас ми их славимо као прве хероје мисли и дивимо им се, а њихове мале и малоумне гонитеље знамо само као један збир, као множину без одређеног облика. Неколико великих сликара и песника умрли су као просјаци, на тавану. И ове генијалне просјаке данас сав свет познаје, док њихови многобројни савременици ишчезавају из вида нашег као ситна проја поред борова. Ко зна колико великих људи нашег времена гладују на таванима, невиђени и непознати, или презрени и одбачени од својих савременика? Ми их не видимо, јер их сувише из близа гледамо. Њих ће моћи видети само далека будућа покољења. Савременици виде само људе који су на великим положајима, но ретко или никад не виде људе, који су и без положаја велики.

Манастир Грачаницу је саградио Св. Краљ Милутин 1310. године и посветио је Успењу Пресвете Богородице. Манастир се налази у селу Грачаница, 5 км. удаљен од Приштине, административног центра Косова и Метохије.
Време 14. и 15. века био је период велике духовне славе манастира. У Грачаници је живело стотине монаха који су били развили веома интензивну духовну и уметничку делатност. У другој четвртини 16. века ту је било и средиште новобрдског митрополита који је у манастир донео и прву штампарију. Касније, услед великих турских зулума, манастир је напуштен и црква је служила за парохијске потребе. После Другог светског рата, манастир су обновиле монахиње и од тада он служи као женски манастир. Данас у њему живи 20-так сестара које се баве иконописањем, везом, пољопривредом и другим монашким послушањима.
Након рата на Косову и Метохији 1999. године у манастир Грачаницу је пренето седиште епископа рашко-призренског који је морао да напусти Призрен. Манастир је постао не само духовно већ и национално и политичко средиште српског народа овог краја. У њему се свакодневно организују бројни скупови и састанци са међународним представницима са циљем да се обезбеди опстанак и живот српског народа на Косову и Метохији.
Црква манастира Грачаница је грађевина са пет кубета са основом уписаног крста, те као таква припада групи првокласних архитектонских остварења свога времена. Спољна припрата је саграђена у крајем 14. века у време Св. Кнеза Лазара. У 16. веку припрата је осликана фрескама. Михајло и Евтихије, познати сликари из Солуна завршили су фреске у главној цркви до 1321. Небеска литургија, пророци и еванђелисти су насликани на главној куполи испод фреске Христа Пантократора док се на зидовима наоса могу видети циклуси Великих Празника, Христовог страдања, чуда, прича, Христовог Роџества и Васкрсења, призори из живота Богородице, Св. Николе и Календар светих. Призори који приказују Евхаристију као и старозаветни мотиви налазе се у олтару. Св. Краљ Милутин и његова супруга краљица Симонида, византијска принцеза, приказани су у централном луку као владари којима сам Господ даје власт преко анђела који на њихове главе спуштају круне. Немањићко стабло порекла и Страшни суд су насликани у предњем делу наоса док су и ван припрате сачувани фрагменти фресака из 14. века. Поред осталих фресака значајни су циклуси Васељенских сабора, Акатиста Пресвете Богородице и Рођења Господњег. На зидовима ове цркве такође се могу наћи и портрети српских архиепископа и патријараха као и погребна сцена грачаничког митрополита Дионисија. Грачаничка ризница је уништена у пожарима 1379 и 1383. У манастиру се и данас чува збирка старих икона, међу којима је значајна икона Христа Милостивог из 14. века која је јединствена по својим димензијама (269 цм џ 139 цм). На манастиру је до сада урађено више градитељских и сликарских конзерваторских радова.