Najnovija istraživanja ruskih i srpskih naučnika dokazuju da je prvi ruski car Ivan IV Grozni - srpskog porekla, loza Nemanjića i da nije bio zlotvor, prenosi agencija Tanjug.

       Najnovija istraživanja ruskih i srpskih naučnika dokazuju da je prvi ruski car Ivan IV Grozni - srpskog porekla, loza Nemanjića i da nije bio zlotvor, kakav je prikazan u knjizi "Najveći zlotvori čovečanstva" i kako o njemu pišu uglavnom zapadni istoričari, koji nisu bili direktni svedoci dogadjaja.
       "Istina o Ivanu Groznom" je delo magistra istorijskih nauka iz Istorijskog arhiva u Jagodini Dejana Tanića (1960.) koji je završio Lenjingradski instutut kulture.
       Prema mozaiku koji je sklopio i objavio u svojoj knjizi, jasno proizlazi da ruski car Ivan IV ni najmanje ne liči na "krvožednu životinju", kakvim ga mnogi istoričari prikazuju.
       Tanić je sačinio geneologiju Dejanovića, Jakšića i dinastije Paleologa, iz koji se vidi da je car Ivan Grozni, ne samo po ženskoj, nego i po muškoj liniji srpske, i to Nemanjićke krvi. Baba Ivana Groznog bila je Srpkinja Ana Jakšić, kćerka vojvode Stevana i Milice Jakšić.
       Tanić je prvo preveo delo Vječeslava Manjagina "Apologija cara Groznog", tome pridodao svoja istraživanja o srpskom poreklu Ivana Groznog i njegovim vezama sa srpskim duhovnicima, kao i dva prevoda orginalnih polemika prvog ruskog cara.
       Komentarišući knjigu Manjagina, Tanić je izveo da se taj ruski autor kritički osvrnuo na literaturu o Ivanu Groznom i da smatra "da su zločini Groznog bili plod bujne mašte njegovih političkih protivnika, bojara, kojima je oduzeo viševekovna prava i stvorio centralizovanu državu, proširivši je od Baltika do Sibira, odnosno, udvostručivši teritoriju Rusije, i uvećavši broj stanovnika za 30 do 50 odsto".
       "Pošto se Ivan Grozni suprostavljao evropskoj politici, to ga je učinilo glavnim neprijateljem 'civilizovanog' sveta", rekao je Tanić u izjavi Tanjugu.
       Prema njegovim rečima, jaka Rusija nije odgovarala Evropi i zato, smatrao je Menjagin, nema ničeg čudnog što su upravo u to doba pisani mnogi pamfleti prepuni besmislica i laži, faktografskih grešaka i pogrešnih datuma. "Prosto poražava saznanje o klevetama na račun Groznog od nekih savremenih istoričara", rekao je on.
       "Na primer Kobrin istražuje broj žrtava novgorodskog pogroma i piše o 10.000 tela nadjenih u zajedničkoj grobnici i napominje da je pobijeno još više, medjutim kod Karamazina, jasno stoji da su oni pomrli od epidemije kuge i gladi. Štaviše, umrli su posle Ivanovog odlaska iz Novgoroda", kaže Tanić.
       Manjagin uporedjuje brojke i datume veoma uverljivo i dokazuje da su mnoge optužbe protiv Groznog "zaista bile izmišljotine", kaže Tanić. Po Manjaginu "epoha Ivana Groznog prestavljala stvaranje moćne velikoruske pravoslavne imeprije i objedinjujuće nacionalne ideje".
       Manjagin tvrdi da je "Ivan dobio nadimak Grozni, u prevodu Strašni, od svojih savremenika - ne zbog surovosti, već zbog straha koji je ulio neprijateljima Rusije, svojim pobedama nad Kazanom i Astrahanom, Krimom i Libonijom, Poljskom i Litvom".
       Narod nije trpeo, nego je cenio i voleo Ivana, o čemu svedoči i podatak da su sve do 1917. na njegov grob u Kremlju dolazili obični ljudi, simbolično moleći za pomoć i pravednu presudu. Kada se Ivan kao 16-godišnjak, 16. januara 1547, uz podršku mitropolita Makarija krunisao za cara, počeo je da suzbija samovolju bojara i umesto bezvlašća uveo zakon i red i centralizovao državu. Tada su počele zavere protiv njega, podsetio je istoričar.
       Manjagin spise o vladavini Groznog naziva "pseudoistorijskim lekcijama", a za pogrom u Novgorodu kaže da su to "gomile laži" na čijem stvaranju su radili "mnogi zli jezici", a osnovu tih "sočnenija" su činile izmišljotine Kurbskog, Štadena, Taubea i Kruzea, kao i drugih autora koji se u to vreme uopšte nisu nalazili u Rusiji.
       Horsi, na primer, piše da je Ivan u Novgorodu, sa 30.000 Tatara i 10.000 strelaca pobio 700.000 ljudi. Ko makar malo poznaje istoriju, vidi svu besmislenost ovakvog iskaza, jer u svih 150 gradova tadašnje Rusije ne bi moglo sakupiti ni polovina od toga broja navodno pobjenih - jedini veći grad bila je Moskva sa oko 100.000 stanovnika, a Novgorod je bio drugi sa 26.000.
       Hiljade verzija u delima mnogih scenarista, režisera, književnika i pesnika, doživelo je "sinoubistvo" Ivanovo. Citirajući opširno Karamazina, Manjagin kaže: Kakva mračna tragedija, kakva apoteza zločina, kakva snažna slika i kakva laž u svakom slovu... Jedini istinit podatak u čitavoj priči jeste taj da je carević zaista umro u novembru 1581. godine.
       Tvorac mita o "sinoubistvu" bio je uticajni jezuit, papski legat Antonio Posevini, kome pripada zasluga za stvaranje političkih spletki uz pomoć kojih je trebalo da se prinudi Ivan da Rusku pravoslavnu crkvu potčini papskoj stolici. Pošto je stigao u Moskvu nekoliko meseci posle carevićeve smrti, Posevin nikako nije mogao da bude svedok tog dogadjaja, tvrdi istoričar.
       U mnogim verzijama carevićeve smrti, kako je naveo Tanić, kao glavni dokaz služile su reči: može biti, skoro, verovatno i navodno... premda postoji masa verodostojnih dokumenata iz toga vremena.