број 3
23. новембар 2010.
ВИОЛЕТА МИЛИЋЕВИЋ - ЧИЈЕ СУ ДУГИНЕ БОЈЕ

Киша је ромињала, али је било извесно да је то киша која обећава, односно она која се неће задовољити ромињањем те је питање тренутка кад ће се претворити у пљусак.

Пошто ми се недавно поломио велики, лепи кишобран а они мали и не помажу много кад киша озбиљно пада, кад не збија шале типа „падала би а можда и не би“, одлучих да купим нови кишобран пре него што уђем у аутобус како бих, након изласка из поменутог превозног средства, сува стигла кући.

Избор на улици беше - никакав, и сви су дезени нагињали ка тамноплавим нијансама, осим једног који је био розе, и другог у свим бојама дуге.

Тај потоњи имао је и најчвршћу конструкцију, сачињену од дебелих и густих жица, а његове боје су ми одмах обојиле тај сивкасти дан, тако да се нисам много премишљала.

Међутим, кад сутрадан дођох на посао и расклопих свој нови кишобран како би се просушио, до мене стиже питање једне колегинице која је хтела да зна где сам купила тај алтернативни кишобран.

Алтернативни? Занимљив епитет..

„Код Београђанке“, рекох, на шта ме она упита да ли је датив Београђанки или Београђанци, што брже-боље објасних, те тако завршисмо причу о алтернативама.

Данас, међутим, кад изађох с посла, мој кишобран изазва опет пажњу, те добих још један пажње вредан коментар.

„Какав кишобран!!!Зар не знаш шта значе те боје?“ – упита ме колега.

„Наравно да знам, али за мене је дуга оно што је била и пре него што је нека група људи одлучила да је узме као свој заштитни знак или симбол“.

У себи наставих дијалог љутећи се на њега што је тек тако подлегао свеопштем лудилу и скрнављењу свега што је свето и што се и сам већ преусмерио, дозволивши себи да да предност неким новим тумачењима и тенденцијама, несвесно одбацујући традицију и више од двадесет векова у којима је дуга увек била симбол завета између Бога и људи, спона између неба и земље.

„Да, они су због тога и „избацили“ (читај: направили) такав дезен, како би пропагирали то што желе“, додаде он. Наслутих да је је прећутао како сам, у том случају, испала наивна јер, ето, нисам свесна које вредности промовишем.

„А моји мотиви немају никакве везе с тим, нити сам симпатизер тих госпон-дама и топле браће“, рекох, додајући да немам ништа против њих, али да ми је мало мука од њихових парада и поноса, и да би ми били много симпатичнији кад би се волели а да ја то не гледам, ни ја ни они који су слични мени којима цела утроба бурно реагује кад виде како се љубе особе истог пола, јер права љубав није естрада нити има потребе за посматрачима, и јер сам, без обзира што то својим примером нисам доказала, поклоник традиционалне породице у којој је мајка женско а отац мушко, у сваком смислу те речи, и у којој се два бића различитих полова пред Богом заклињу да ће и у добру и у злу бити једно.

„Онда се чувај јер би могао неко и да те нападне. Док ти докажеш да ниси симпатизер...“- додаде он кроз осмех, желећи да све сведе на шалу, на шта ја показах на поменути предмет као оружје и додадох да, ако ме неко нападне, имам чиме да се браним.

Путујући ка свом топлом дому и гледајући како се небо мрачи над Београдом, покушавала сам још дуго да себи дам одговоре на нека питања.

Зар је могуће да је моћ новог доба и нових трендова, брендова и бројних наказних тумачења толико велика да брише из људске свести и оно што је плод и знамење вишевековне колективне свести?

Зар је могуће да они који нису прихватили „вредности“ које се негују у окриљу нечега што се данас проглашава поштовањем туђих права и слобода, тих тековина тзв. демократије, које заправо значе добровољно или нрсвесно пристајање на духовно ропство и изопаченост, и сами пристају на нова тумачења, а да при том мисле да су они који не пристају и не прихватају нова тумачења – наивни, примитивни, смешни?

Зар је могуће да је прва асоцијација модерног човека, кад угледа дугине боје на кишобрану, одевном предмету, ташни, књизи, небу или било чему – сексуална опредељеност, и то истополна?

Зар је могуће да су дугине боје у двадесет првом веку само боје изопачености или, још горе, пристајања на савез са нечастивим?

Зар дуга није - упркос онима који теже да је присвоје и поистовете само са својим сексуалним опредељењем – и даље опште добро, лепота, знак и завет, подсећање на велики потоп али и на велику радост која предстоји онима који верују у вредности као што су породица и Бог?

Када је дуга постала – туга?

Творац Града