ТАЈНЕ НАЈСТАРИЈЕГ ЗАНАТА
 
Међу етнолозима и антрополозима нема никакве сумње да је верска, односно обредна проституција први облик проституције. Храмови где се „радња“ одвијала били су згодно место због окупљања и свраћања људи, па се спајање понуде и потражње одвијало без икаквих проблема.
Постојала су два основна типа односа између клијентеле и тих, назовимо их, свештеницама љубави, које су своје тело, а вероватно и своја еротска и сексуална умећа, даривале посетиоцима храмова.
У првом би жена, односно девојка, долазила у храм да кратко време проведе као проститутка, или само до првог сусрета са мушкарцем и губљења невиности, а у другом би остајала знатно дуже, као посвећена и заређена свештеница проститутка, најчешће за цео живот.
Пошто стари свет религиозно и обичајно није био потпуно хомоген, постојале су одређене разлике у локалним правилима од места до места, од земље до земље.
Познат је обичај да се феничанске девојке пре удаје, баш као обичне блуднице, подају ритуалном одузимању невиности у тој средини непознатом човеку, дакле странцу. Не зна се да ли се тада водило рачуна о плодним данима, па је могући разлог томе било мешање крви, да би се избегло дегенерисање потомства због најчешће малих, затворених популација. Постоје и други могући разлози.
Посебно је интересантна малоазијска античка држава Лидија, познатија по краљу Крезу и по ковању првог новца. Тамо су девојке које би прекршиле овај обичај биле сурово кажњаване. Иначе, Херодот у својој „Историји“ наводи да се лидијске девојке проституишу и тако сакупљају новац за удају. У тој реченици први пут у историји помиње се појава новца и доводи у везу са VII веком п. н. е.

СЕБЕ ПОКЛАЊАЛЕ ХРАМУ

У Индији је постојало седам врста храмских проститутки - оне које су саме себе поклањале храму звале су се дате, оне које су себе продале храму звале су се викрите, оне које су жртвовале себе за добро своје породице звале су се бхритије. Побожност је био разлог за оне које су се звале бакте, хрите су на неки начин наведене да се тиме баве, гопике су плаћане храмским новцем, и на крају је постојала и врхунска класа коју је даровала аристократија - аланкаре. Заједнички назив за све њих био је девадаси.
Обичај да се на овај начин, уновчавањем секса и тела у те сврхе, сакупља новац за мираз, дуго се одржао у земљама Средоземља, толико дуго да се античка пракса наставила и до XIX века!
Овде говоримо о европској пракси, међутим, овај обичај, који је очигледно имао неке дубље корене, био је познат и у Африци, на пример у Конгу, затим међу Индијанцима у Северној Америци, међу Индијанцима Средње Америке, али и у Јапану XIX века није било неморално да се девојка проститиуше да би зарадила за венчање.
Код Аморићана је свака млада удавача морала да „одслужи“ неко време као блудница. При том су оне које би прве дошле до мушкарца који би их хтео, и које би прве изгубиле невиност, извргавале руглу оне које би остале да чекају свог „принца“. Наравно да се услуга плаћала спуштањем новчића у њихово крило. Новац није смео да се одбије, морале су да се подају првом који би их хтео. Не треба наглашавати да је било и таквих које су веома дуго чекале да се неко на њих „сажали“.
Богатије девојке биле су спремне и саме да нешто поклоне својим првим момцима. Ту и тамо, могле су, ипак, да бирају свог првог, али у основи, странац је био тај који би им одузимао невиност. То никоме није сметало, а касније ником није падало на памет да жени пребацује.
У свим цивилизацијама и друштвима, женина слобода ту се завршавала. После губљења невиности и искуства с непознатим партнером или партнерима, жена није смела више да се петља са другим мушкарцима, а казне су могле да буду сурове.
Храмска проституција, чији су актери биле свештенице и која се обављала како већ име каже - у храмовима, корен је носила у директном служењу боговима. Ту је циркулисао и новац који је завршавао у рукама свештеника, што ту делатност дефинитивно квалификује као проституцију.
Карактеристично за ове свештенице проститутке било је да се никад нису удавале и да су доживотно биле посвећене свом позиву. Њихов младожења био је Бог, како год да се звао. Без обзира на меридијане и географску ширину. Мада, изузетака и искакања из правила увек је било, али то не мења суштину ствари.
Из ова два феномена развила се обична проституција какву у основи имамо и данас.
Нису само жене служиле у храмовима као проститутке. Свештеници у неким храмовима старог века често су се проституисали са мушком популацијом, било активно, било пасивно. Таква пракса постојала је од Европе на западу, па до Јапана на истоку.
Највероватније, мислило се да је хомосексуално општење са посвећеним људима богоугодно дело, свети чин, баш као и хетеросексуални, кад су свештеници имали сексуалне односе са женама које су долазиле у храмове.
Анални секс старим народима није био тајна јер су га давно открили. То што су то радили мушкарци један другом ништа не мења у основи. Мотиви скоро да су остали исти - жеља за општењем са посвећеним људима која треба актеру да донесе добро. Сперма коју је требало примити у своје тело сексуалним актом била је такорећи божанска, благородна, света течност, за разлику од „отровне“ хименалне крви.
Све у свему, обредна проституција, па и обредни секс, спада у врло тајанствене појаве не само проституције, него свеколике људске историје.
Али, у ствари, тек је појава новца у VII веку п. н. е. учинила посао обредне проституције могућим комерцијалним подухватом ширих размера.

ГРЧКА

Још је атински законодавац Солон озаконио проституцију, али врло лицемерно - секс ван брака дозволио је мушкарцима, а женама забранио и строго их кажњавао за прељубу.
То је и Плутарху засметало па је сматрао да треба да каже да су Солонови закони који се односе на жене дубоко неправедни и дискриминушући - наиме, они су дозвољавали мужу да убије љубавника своје жене, уколико га затекне са њом, а уколико мушкарац силује, отме жену или има секс са слободном женом, морао је да плати поприлично много драхми.
Удате жене нису могле баш тако лако и без ризика да нађу партнера за секс ван брака. Али секс са проституткама за мушкарце био је дозвољен. Уживали су слободу да имају секс практично само са њима и без великог ризика по свој новчаник, јер су проститутке биле јефтине. То је захтевало посебну организацију, па је атинска држава међу робињама регрутовала проститутке за мрежу државних јавних кућа да би решила проблем одржавања стабилних бракова, чији је циљ био здраво потомство.
Индивидуална љубав била је потпуно у другом плану. Друштвено наметнут циљ - рађање здравог потомства и његово одгајање морао је да буде резултат схватања дужности, а не љубави и нечије добре воље. Пријатељство, чију улогу на односе у породици не треба оспоравати, било је важније од емоционалног односа, ако је њега уопште и било.
Скоро је немогуће наћи познате примере да се слободна жена удала из љубави. На ранг-листи врлина у старој Грчкој љубав је заузимала четврто место. Имовински односи имали су приоритет у односу на оно што бисмо назвали осећањем блискости и нежности. Чини се да је брак одувек био сувише озбиљна институција да би била препуштена само страсти и сексуалној жељи. Заиста, сврха грчког брака, као и римског, уосталом, била је рађање и одгајање деце, као и добро организовано домаћинство са истим циљем. Жена се знала по томе чија је мајка, а не по томе чија је супруга.
Парадокс је био и у томе што је жена остајала власништво свог оца и после удаје. А после смрти мужа, његова имовина остајала је његовој фамилији и родбини, а не супрузи - удовици. Она би се враћала оцу или је син постајао њен издржавалац.
У исто време, строго схватање моногамије и преваре савршено је погодовало развоју проституције - чинило се да се брак са врло озбиљним друштвеним циљевима једино тако могао одржати. Да поновимо, сваки сексуални контакт и однос са било којом женом, осим са проститутком, био је кажњив.
Са друге стране, могућности регрутовања жена за посао проститутке, која би испуњавала односно решавала проблем сексуалних потреба и дејства хормона код младића, био је лако решив. Извор робиња је практично био неисцрпан - ратови и трговина белим робљем чинили су да је девојака и жена за овај посао било више него довољно. Девојке и жене које су имале ту несрећу да им улога проститутки буде намењена, излагане су на трговима, скинуте до голе коже, да би све могло лепо да се види.

ПРЕЗИРАЛИ СВАКИ РАД

У грчком робовласништву свако ко је радио да преживи, ко је радио да заради новац, сматрао се сиромашком и мање вредним - занатлије, трговци, гостионичари, с обзиром на то да су примали новац за свој рад нису били баш цењени, а нећете веровати, из истих разлога ни лекари. Презир према раду ишао је тако далеко да су се ова побројана занимања скоро изједначавала са послом подводача или макроа, којих је и онда било.
Пошто је робље у буквалном смислу сматрано комерцијалном робом, није било необично да једну робињу купи њих неколико, да би смањили личне трошкове, а право коришћења даље би уговорно регулисали.
Преостајало је само да се то даље лепо организује како би сви били задовољни - и појединац са ценом и услугом, али и држава, која је још онда убирала значајне приходе од проституције, јер су проститутке биле и државни робови који су плаћали држави део својих прихода. А на статусној лествици налазиле су се на самом дну.
Солон је реформисао и ублажио Драконове законе који су се односили на брак и породицу (завођење, силовање и превара кажњавани су до тада смрћу), али је задржао могућност да муж убије жениног љубавника кога би ухватио на делу.
Кад би се атински грађанин ужелео секса и блуда, најјефтинији начин био је да оде у јавну кућу. Тамо су проститутке стајале напољу и биле изложене погледима, а цена је била један обол, који је номинално био један од најмање вредних новчића. Представљао је једну шестину атинске драхме, а дневна плата у тим временима, у ИВ веку п. н. е. , била је око драхме и по. Мада, било је и оних које су тражиле целу драхму, према записима Теопомпуса. Било је и договора са клијентом да плати унапред за неколико посета, па је тада укупна цена била мања.
Девојке су радиле, из данашњег угла, за мизерне паре, али од клијената се очекивало да им дају и неки поклон.
Солон је озаконио постојање државних јавних кућа које су се звале „диктерије“, а жене које је држава набављала за рад у њима звале су се сходно томе - диктеријаде. Оне нису смеле да одбију муштерију, а сав новац би одлазио у државну благајну. Ове „јавне службенице“ биле су од велике користи држави, јер су се њиховим радом финансирале разне делатности и градња храмова.
Диктеријаде су биле хијерархијски на дну друштвене лествице, без грађанских права. Имале су обавезу да на улицу излазе посебно одевене и биле су доступне свима који су хтели њихове услуге. Секс са њима није наилазио ни на какву осуду, јер се знало чему оне служе.

Атински оци су водили рачуна о проституцији, између осталог и зато што је она обезбеђивала један значајан део државних прихода. Знало се ко утврђује цену, ко наплаћује порез, а ко све то контролише. И муштерија али и власник јавне куће били су заштићени, а могућности за корупцију сведене на минимум.
Диктеријаде су ипак биле једна хетерогена скупина жена, међу којима су се налазиле жене које су се за овај посао одлучиле из неког личног разлога или из егзистенцијалног очаја.
Следећи ниво у тој хијерахији заузимају еулариде. То су биле жене углавном из Мале Азије, које су поред сексуалних услуга биле и забављачице - умеле су да свирају на фрули и играју.
Следеће у хијерархији према врху биле су хетере или хијеродуле, како су се изворно називале. Оно што би се данас поредило са хетерама биле би колгерле са завршеним факултетом, великим општим образовањем, знањем два-три светска језика, познавањем бонтона и дипломатске етикеције и још понеким знањем.

ПОСЛЕДЊИ СОКРАТОВИ ЧАСОВИ

Вероватно најпознатији млади мушкарац проститутка био је пријатељ и љубавник филозофа Сократа, по имену Федон из Елиса, а њихов однос је ушао у историју кроз „дијалоге“ који су везани за последње часове Сократа пред самоубиство на које је био осуђен због наводног кварења атинске омладине.
Такве су биле на цени, а пружале су мушкарцима поред рафинираног секса прожетог интелектуалним задовољствима, још нешто - пријатељство, нежност, разумевање и садржајне разговоре, а њихова наклоност била је ствар престижа. Оне су буквално финансијски експлоатисале своје имућне љубавнике. Неке су биле врло богате, а имале су робове који су радили за њих. Њихове куће биле су велике и врхунски уређене. Али зато су биле доступне само одређеној клијентели.
Дошло је време опуштања па су строга правила промењена - смртна казна се више није изрицала за подвођење, а за брачну превару је следило бичевање.
Али и људска слобода не зна за границе. Чим су законске и друштвене стеге попустиле, отишло се у другу крајност. Блуд је попримио размере епидемије. Атински оци су се забринули, па је дошло до пооштравања закона који су регулисали проституцију.
Међутим, и проститутке су се са своје стране цеховски организовале да се заштите, због разноразних оптужби. Између осталих и оних нимало наивних, да кваре атинску младеж, што је као формална оптужба дошло главе Сократу.
Међу старим Грцима било је много оних који су преферирали мушку љубав - она не само да није била осуђивана, него је став према њој био врло толерантан, па је чак изазивала и дивљење. Опрез је био неопходан због раширености ове појаве, јер је и Грцима било јасно да би могла да угрози биолошки опстанак државе.
Мушка проституција, за разлику од женске, није била предмет скандала. Јавне куће у којима су млади робови служили као проститутке за старије мушкарце који су волели и желели њихово друштво радиле су сасвим нормално, и нису биле лоциране само у деловима града резервисаном за проститутке, него их је било свуда. И те мушке проститутке плаћале су градску таксу за посао којим су се бавили.
Друга грчка држава која је законима регулисала односе између полова била је добро позната Спарта. Још у ИX веку п. н. е. чувени законодавац Ликург, својим законима омогућио је једнакост у понашању младића и девојака, који су се кретали и играли голи.
Неко је врло далековидо и очигледно са врло развијеним осећајем за пролазност страсти утврдио следеће - прве брачне ноћи млади Спартанац је одузимао невиност својој жени коју је пре тога са својим друштвом отео и која је за ту ноћ била ошишана на кратко и обучена у мушку одећу - у тоталном мраку. Он је напросто не би видео, јер се све то одигравало у „мрачној комори“ у коју светлост није пролазила. Спартанац своју жену скоро да никад није видео голу, а ни она њега.
Либералан поглед на разлику у годинама између мужева и жена доводио је и до праксе да су старији мушкарци, без икаквог презира околине, могли да својој жени омогуће сусрет са млађим мушкарцем, па и да дете које би се евентуално из те везе родило усвоје и прихвате као своје.
У исто време, било који мушкарац је могао да тражи од свог друга, пријатеља да му уступи жену да са њом направи дете, које би по његовом мишљењу, имало добре наследне карактеристике. То није било ништа необично.
У позадини оваквог понашања налазио се став да дете припада друштву, а не појединцу. Оно је морало да буде васпитавано да буде војник, издржљив и дисциплинован, али пре тога мора да има добре генетске карактеристике, па се чини да Спартанци у ствари и нису били народ, него добро организована војска! Спартанаца ратника није било много (до 8000), па је зато сваки појединац био више него значајан.
У том смислу, проституције у Спарти практично није било, али ни брачне преваре. Све је било јавно и законски дозвољено, а стега које би спречавале жељу за неким другим телом, просто није било.
Хомосексуалности је било и у спартанском друштву. Али ни она није била предмет трговине. Наиме, хомосексуалност је била подстицана између осталог и зато што су млади Спартанци били пре свега ратници који су у рату били упућени један на другог. Између њих се развијало пријатељство, а често и нешто више. Уосталом, познато је да су у тим временима љубавници и животом чували један другог. Старији је чувао млађег, јачи оног слабијег, а тада се и живот за то давао.

РИМ

Римљани су у најдавнијим временима били врло моралан и породично беспрекоран народ, ако је веровати историји. Институција брака за њих је била светиња, а превара брачних партнера, као појава која је угрожавала стабилност породице, оштро се кажњавала.
Осим секса, који је био изузетно важна компонента римског брака, циљ брака био је рађање деце и њихово одгајање. И док год је то било примарни циљ брака и породице или бар у доминантној мери, дотле је проституција имала мале и скромне размере. Како се ситуација мењала, тако су се мењали и улога и значај проституције у римском друштву. На крају, кад је римско друштво почело да се морално, организационо и војно распада, пред коначно потпадање под власт варвара, проституција и оргијање попримили су епске размере.

ПРАВИЛА ЗА МУШТЕРИЈЕ

Римске бирократе нису посао завршавале само регистрацијом. Контрола рада проститутки и јавних кућа се настављала тако што су чиновници (едили), проверавали њихово понашање, време рада (морале су да буду затворене од јутра до 15 часова), однос према клијентима, тарифу, прописну гардеробу, косу офарбану у плаво. Уз то су контролисали и да ли муштерије плаћају по правилима, па су јавне куће и проститутке тако имале и заштиту, а не само обавезе.
А до тада, кроз векове у којима је улога породице у основном смислу слабила, нико није могао Римљанима да забрани да уживају у сластима „порочног“ живота.
Развоју слободног секса погодовала је и склоност римских грађана хигијени и купању.
Наиме, подизање јавних, па и приватних купатила и у време републике, а и касније у царским временима имало је широке размере. Тај амбијент, у коме су мушкарци били наги, а жене су носиле кратке прегаче - просто је био неодољив кад је реч о жељи за испуњењем сексуалног нагона оба пола. Тајни састанци, околности кад су и једни и други једно другом „на извол’те“, чинили су да купатила постану малтене јавне куће. У ствари, она су то делом и била. Постојала су купатила у којима су ординирале проститутке и где су чекале своје клијенте, али и у која су долазиле жене жељне секса без ограда.
Али купатила нису била једино место где се оргијало. Гозбе на којима су се трошиле огромне количине егзотичне хране, биле су такође места на којима се стварала атмосфера раскалашности и где се без устручавања водила љубав.
Пошто су римске трпезе биле организоване тако да се једе у полулежећем положају и у блиском контакту са суседом, није било необично што је та близина чинила своје и доводила до секса и за столом за којим се јело.
Али није само близина чинила своје. Бестидне игре, нимало рафиниране, раскалашне, отворено еротског садржаја, плесачица из разних делова царства заиста су инспирисале госте, и мушкарце и жене. Али нису само присутне гошће задовољавале потребе мушкараца. У ту сврху довођене су посебне девојке да употпуне забаву, другим речима, проститутке које су долазиле за новац.
Проституција је до времена Октавијана Августа била слободна, јер су практични римски оци сматрали да младићи треба слободно да упражњавају секс и воде љубав, што из потребе, што као припрему за будући брачни живот.
Од времена Августа од кога су многи обичаји добили правну форму, проститутка је морала да се региструје. Морала је да државном чиновнику да своје податке - име и место рођења. Сад то изгледа скромно, али за оно време било је револуционарно.
Мана ове регистрације била је чињеница да је једном регистрована као проститутка са именом, жена остајала то за читав живот, без обзира на промене у животу као што је на пример удаја.
Римске бирократе још у оно време регистрованим проституткама давале су дозволу за бављење том делатношћу која се звала лиценциа ступри. Приликом регистрације, оне су морале да кажу и своју тарифу за услуге коју би службеник педантно бележио.
Проститутке на врху звале су се деликате и фамозе. Оне кореспондирају грчким хетерама, чију рафинираност и образованост нису достизале, али су биле на цени међу богатијим клијентима. Ни оне, као ни хетере, нису пружале само сексуалне услуге, него и друге ужитке. Међу њима је било и удатих жена.
Хомосексуалност ни најмање није била страна римском друштву, али у основи ипак није сматрана баш уобичајеном и нормалном. Но, то није утицало да број мушких проститутки буде готово приближан броју женских.
Можда је на то утицала и чињеница да су бројни римски императори били развратници, бисексуалци или хомосексуалци. Списак је дугачак - Нерон, Калигула, Ото, Тит, Домицијан и наравно незаобилазни Комод и Елагабал. Али међу царским именима су и две супруге императора - Валерија Месалина, супруга императора Клаудија и Јулија, жена Тиберија.
Њих две су за живота промениле толико мушкараца колико неке жене нису виделе. Месалина је чак добила дуел са најпознатијом проститутком свог времена у броју мушкараца које могу да издрже без прекида. Поражена је изјавила да Месалина, уместо „онога“ између ногу има војничку чизму! Јулија је са своје стране била несрећна јер је Тиберије кратко време после венчања престао да спава са њом.
Кроз њихове кревете продефиловале су буквално армије мушкараца - војника, младића, сенатора, робова, трговаца, просјака...
Римско царство заиста је било огрезло у распојасаном сексу свих врста. Могући одговор велике тражње лежи у чињеници да је слободних жена било мање. А са удатим није било игре. Преостајале су само проститутке, а онда су закони понуде и потражње почели да делују и у том врзином колу разврат је тријумфовао.

ЕГИПАТ

Египат је незаобилазна стара цивилизација и кад је у питању проституција. У почетку је била реч о религиозној проституцији по храмовима кад су девојке за поклоне и касније за новац продавале себе, али има назнака да ни комерцијални секс није био искључен из свакодневне праксе старих Египћана.
Страст, еротичност, сексуална вештина Египћанки били су легендарни. Вероватно сви знају за Клеопатру, која је освојила и Јулија Цезара и Марка Антонија, сигурно не својом политичком памећу, или не бар само њом, него и својим сексуалним умећем, страшћу и жељом. Ако је веровати историји, Клеопатра је важила за изузетно умешну фелестрису, што ће рећи жену која је умела да мушкарца врло вешто задовољи својим устима да овај изгуби памет и заборави на државне интересе.

ЧИСТ ГУБИТАК НОВЦА

Док је код хришћана и сам одлазак код проститутке представљао грех, а новчани аспект био небитан, дотле је код Јевреја такво трошење новца значило чист губитак и грех по природи ствари. Међутим, проститутке због тога нису биле прокажене, нити је њихов углед због посла којим се баве био довођен у питање.
У египатском друштву жене су уживале велику слободу, а као код комшијских семитских народа настављачи лозе биле су жене, а имовина је такође наслеђивана по женској линији. Те слободе које су жене имале дозвољавале су да без страха бирају љубавнике. Старе приче потврђују и нешто што изгледа парадоксално - жене су поклонима плаћале своје изабране љубавнике. Али такав однос у египатском друштву није могао да траје вечито. Мушкарци су се „изборили“ за своје место под сунцем у политици и владању, па су владарима сексуалне ужитке почеле да пружају њихове плаћене љубавнице. Задовољство краља морало је да буде извесно, а не препуштено случају.
У Израелу Старог завета, проституција је била и те како присутна. Култови плодности, окружење суседима који су били многобошци и идолопоклонство, ратовање и потпадање под власт час једних час других, усмеравало је и проституцију. Дакле, почела је као религиозна, с тим што се скоро није разликовала од оне уобичајене, комерцијалне проституције. Било је и женске, али и мушке проституције. Бог је све то забрањивао, а правила женидбе нису била благонаклона према проституткама. Тако је мушка проститутка називана псом, али и овде је живот ишао својим путем.
Ваља подсетити да су пре вавилонског ропства (VII века п.н.е.) хомосексуални односи били допуштени и такорећи нормални, осим у случајевима блиског и крвног сродства, посебног друштвеног положаја учесника или принуде која је била недозвољена.
Однос се мења по изласку из ропства, хомосексуалност бива осуђивана као морални преступ. Мали народ као што су били Јевреји, да би сачувао своја национална својства једноставно није смео да дозволи да га прогутају суседи.
Сви обичаји који се противе повећању броја новорођених беба, будућих војника, потребних јеврејској држави, били су сузбијани, а контрола сексуалног нагона био је начин управљања енергијом народа. Јеврејске погледе на хомосексуалност прихватио је апостол Павле и унео у хришћанство у коме се хомосексуалност третира као криминални преступ.
Касније је било битно само не хвалити се проституцијом и хомосексуалношћу. Религије су јавно биле њихов огорчени противник, али су прећутно све то прихватале. Чини се да је једино требало водити рачуна да се на проститутке, женске или мушке свеједно, не потроши много новца или већ неког другог блага.
Старозаветна прича из Књиге постања омогућиће да разумемо историјске и друштвене димензије и аспекте проституције, и то не само јеврејског друштва. Библијска старост приче о Јуди и Тамар (Тамари, како се данас каже) то потврђује.
Свог најстаријег сина Ера, Јуда је оженио девојком по имену Тамар. Али, зато што је Ер био, како каже Стари завет, неваљао, Бог учини да он умре. Тада Јуда рече Онану да он легне са удовицом свога брата. Међутим, као што је мање више познато Онан, не желећи да да пород свом умрлом брату, своје семе просипао је на земљу, а не тамо где би требало. Бог учини да и Онан због тога умре.
Не желећи да и следећи син Шелах тако заврши Јуда је наложио Тамар да оде својим родитељима, а он ће је позвати кад дође време. Време је пролазило, а Јуда никако да је позове. У међувремену је и Јудина жена умрла. Пошто се уплашила да ће остати без потомства, Тамар је чекала и дочекала свој тренутак. Када су јој јавили да је Шелах већ одрастао, а не зову је, и да њен свекар у близини стриже овце, она се преобукла у проститутку, заклонила лице копреном и успела да Јуду придобије својим телом.
Али, пошто проститутке то не раде џабе, она је тражила нешто од Јуде за своју услугу. Овај није могао ништа да јој понуди осим јарета из стада и то тек после услуге. Пошто је то њој савршено одговарало, тражила је и неки залог, док јој не пошаље обећано јаре. Јуда понуди свој печатни прстен, штап и појас, што је Тамар прихватила. Тек тада је Јуда могао да легне са предметом своје жеље.
По повратку Јуда је послао свог пријатеља да нађе ту проститутку и да јој да обећано јаре, али овај никако није могао да је нађе. Чак су му мештани рекли да ту никад није било ниједне блуднице.
После неког времена јавише му да му је снаја огрезла у греху и блуду и да је трудна.
Брже-боље Јуда нареди да му је доведу, да јој суде и да је спале. Кад су је довели пред Јуду, она га упита да ли препознаје прстен, појас и штап. На то се Јуда изненади и рече јој да је она боља од њега и опрости јој све. За знатижељне, Тамар је касније родила близанце - Переза и Зераха.

ИСЛАМ

Љубав према жени и то она еротска, налази се у основи ислама. Сам Мухамед имао је неколико жена и уживао је у благодетима сексуалног живота. Уосталом, према Курану, сексуална веза мушкарца и жене сматра се Божјом жељом и његовим стваралачким чином. Сама прича о стварању казује да је човек настао од праха, земље, капи сперме и згрушане крви које је Бог поседовао. А где је сперма ту је и секс. А где су сперма и секс ту је и оргазам као благословени феномен. Па кад је већ тако, нека свима буде лепо, али уз одређена ограничења, јер ислам није одобравао разуздани секс сваког са сваким.
Ради се о потреби да се муж и жена посвете једно другом. У том смислу, проституцији није требало да буде места у пракси верујућих муслимана, бар према теорији.

ОД ДОДИРА ДО УЖИВАЊА

Постојала је у исламском свету литература која много објашњава. Од општег разматрања љубави мушкарца и жене, преко прича о техникама додира и љубавног уживања, мушкарцима и женама вредним пажње или презира, карактеристикама полних органа мушкарца и жене, полној немоћи, женским сплеткарењима, преварама и лукавствима, па до начина повећања пениса или средствима за уклањање непријатних мириса око гениталија.
Крсташки ратови и трговина са Блиским истоком за Европљане нису значили само разамену грубог сукна за фине тканине арапских мајстора или увођење нових обичаја у исхрану, него и нове обичаје у кревету које су Европљани донели после искустава са рафинираним арапским проституткама.
Сексуални обичаји су се ипак дуго одржали, неки чак до средњег века. Један од таквих обичаја је подавање ходочасницима, као облик религиозног промискуитета. А постојао је и бенигни облик проституције при коме су се госту намернику нудиле услуге жене, ћерке или неке друге женске особе која би се ту затекла.
После ручка и вечере, скоро да је било нормално да се госту понуде жене да му улепшају ноћ.
Средњи век је познат као време куртизана. Сама реч куртизана долази од француске речи „цоурт“ која значи двор, а у почетку је означавала дворску даму, припадницу дворске свите која је правила друштво краљици или жени неког великаша, а касније и високо позиционирану проститутку, љубавницу владара или неког високог феудалца. Биле су и лепе и паметне, образоване, културног понашања, лепо обучене, заводљиве, веште као љубавнице, али и немилосрдне кад је реч о финансијском аспекту својих услуга. Зато их нису пружале свакоме, да им не би пала цена. То је оно што их разликује од осталих проститутки. Ко није чуо за куртизану, мадам Помпадур, љубавницу Луја XIV која је тема за себе. У исто време, краљице и царице које су владале Европом као на пример Кристина од Шведске или Катарина Велика, немилосрдно су трошиле мушке проститутке - племиће. Њихов статус ништа не мења у суштини, јер су сексуалне услуге давали за поседе, титуле, новац, или политички утицај. Кад би их владарка изгустирала, обично су задржавали све побројано, осим политичког утицаја. Вероватно најчувенији такав пар, после Луја XIV и мадам Помпадур, представљају руска царица Катарина ИИ позната и као Велика и њен љубавник гроф Потемкин. Катарина је имала још неколико познатих љубавника - Станислава Поњатовског кога је 1764. године поставила на пољски престо, Сергеја Салтикова, грофа Григорија Орлова који је уз Катарину као њен љубавник провео више од деценије. Импозантни кнез Потемкин, скоро дивовске појаве и великог интелекта, поред страсти и секса пружио је Катарини и љубав и пријатељство, а био је и њен саветник и војсковођа. Имао је уз то и стварну власт коју је немилосрдо користио, па и злоупотребљавао. Наравно, јако се обогатио, а после свега су остали верни пријатељи. Потемкин је задужио Русију и тако што јој је припојио Крим, а не само тиме што је испуњавао царичине сексуалне жеље. После Потемкина је на ред дошао младић од 25 година, Платон Зубов. Пошто је прошао медицинске и сексуалне тестове које је спровела једна дворска дама, постао је званични царичин љубавник. Међутим, њени апетити нису могли да буду задовољени, па се овом друштву прикључило још неколико њих. Тако је настао чувени тајни, привилеговани клуб, назван Мали Ермитаж, чија је главна улога била да организује забаву и оргије. ОКУПИРАН ЦЕО ГРАД Њу Орлеанс је диван пример у којој мери проституција може да окупира цео један град. Записи и сведочанства говоре да је отворено проституисање, практично без икаквих забрана и ограда, кад је муж могао да доведе проститутку кући без последица, заиста било несхватљивих размера. Проституткама је једино било забрањено да се јавно шетају улицама. Овај модел понашања пренео се и на остале делове руског високог друштва, распуштеност и безобзирност су постали нешто нормално. Оснивани су клубови са сличним наменама, а брак је постао само нужна и традиционална фасада, неопходна да би се имао љубавник или љубавница као природни и жељени избор. Комерцијализација секса у Америци није имала такве размере. Размере блуда и брачних превара проституцију су учинили малтене непотребном. Верска строгост и непопустљивост као да су изазвали потребу за ванбрачним задовољствима. Под блудничењем се тада подразумевао и хомосексуални однос, као и анални и орални секс. Црква, као врховни арбитар за питање морала, али и ауторитет за световне власти које су уважавале њене ставове, имала је пуне руке посла. Хомосексуалност се кажњавала смрћу, а расправе су се водиле да ли треба прељубу кажњавати на исти начин. Као и свака забрана и ова је само подстицала секс. Блуд се ширио Америком. Проблем је био и то што су насељеници у својим земљама оставили своје жене и децу, као и они који нису имали никога. А ту су били и робови оба пола. Зато није чудо што су у почецима колонијалног насељавања, као и касније неспутани секс, разврат и блуд попримили размере епидемије. Мало ко зна да су власници плантажа подстицали секс и прављење деце између белих слушкиња и црних робова да би добили јефтину радну, али и сексуалну радну снагу (дете са и малим процентом црначке крви сматрало се црнцем и будућим робом), а страст се неспутано развијала и између газда и робова и робиња. Посебна прича су црне робиње које су ишле уз забрањени секс као прави афродизијак. Зна се да је много синова плантажера губило невиност са црнкињама које би дошле као учитељице. Као новост се појавила и проституција удатих жена које су у договору са мужевима обављале тај посао и тако доприносиле породичном буџету. Додатна зарада обезбеђивана је кад би у собу у сред секса упадао бесни муж тражећи одштету. Било како било, средњовековно хришћанство је на све могуће начине покушавало да се обрачуна са проституцијом, али у томе није до краја успело. Жена, али и мушкараца спремних да се дају за паре или неку другу вредност, услугу, имање, положај било је одувек, баш као и њихове клијентеле.
Сексуално гостопримство дуго се задржало у арапском, бедуинском свету. Овај обичај није био непознат и другим цивилизацијама и рекло би се да је имао планетарну популарност укључујући и Северни пол и Ескиме. Али, корени овакве праксе су дубоко религиозни, везани за обред плодности и дефинитивно представљају облик религиозне проституције у којој не циркулише новац, него је присутна једна друга врста комерцијалног односа.
Посебна прича у арапском Египту су такозване гавазе, припаднице једне посебне популације. Мушкарци те групе и најчешће мужеви гаваза звали су се гази и били су њихови подводачи. Е, те гавазе бавиле су се јавним извођењем ласцивних плесова, али и проституцијом. Путописци описују да се нису либиле да скоро голе играју пред мушкарцима, а детаље односа између њих и посматрача, просто нису могли да опишу, јер је то изгледа било превише за њихов укус. Описиване су као згодне жене, чистог тена, лепих, крупних тамних црних очију, нешто су ниже од осталих жена, али са чулним држањем.
Ова етничка заједница није се мешала са осталим становништвом. Углавном су се венчавали између себе, а због природе посла мушкарци су зависили од својих жена. Дешавало се, ипак да се лепа гаваза уда за сеоског поглавицу. Тада би престајала са својим послом и постајала верна и смерна жена, па се не памти да је нека гаваза прекршила брачни завет дат на венчању.
Гавазе су чак пратиле караване оних који су одлазили на хаџилук у Меку, а кад су већ биле на путу, посао су налазиле у логорима, али и на прославама и разним свечаностима на којима су биле велика и тражена атракција.
Поред гаваза постојало је још једно мање бројно племе по имену Хелебија, чије припаднице су се углавном бавиле проституцијом, али под контролом власти. Приход од њихове делатности био је значајна ставка буџета града Каира.
Али, кад је касније Египат постао земља у коју су почели да долазе бројни странци, проститутке су због верског чистунства и захтева да муслиманске жене не приказују неверницима, биле протеране из Каира.
У Чисто исламским срединама као што је Саудијска Арабија у којој се налази Мека, проститутке су морале да буду покривене, односно да изгледају као и све остале, што им је у ствари само олакшавало посао.
Као што је познато, муслимани могу да имају четири жене, а неограничен број конкубина односно жена са регулисаним статусом (конкубинат је у исламу једини дозвољени ванбрачни однос). Према Курану, брак је веза мушкарца и жене испуњена љубављу, милошћу и жртвовањем једно за другог. Превара партнера односно секс са неким трећим кида и упропашћава ту везу. То је зло опасно по човека. Зато су и казне врло озбиљне - каменовање оба учесника, што се и данас догађа у неким исламским земљама.
Одлазак проститутки је такође облик преваре. Међутим, иако се проституција по Курану кажњава као прекршај религиозне дисциплине, она се у пракси толерисала и практиковала вековима.
Мада је Куран који регулише живот и религиозну праксу муслимана изричито против хомосексуалности, она је одувек постојала, па и у оном комерцијалном смислу. Проституција и хомосексуалност у исламу су добар пример сукоба веровања, религиозне послушности и животне праксе која је ишла неким својим путем.
Ислам сматра хомосексуалност смртним грехом и ширењем зла на земљи за које се предвиђа смртна казна. Са друге стране, изгледа да природне склоности није баш лако уклопити у религиозне забране, тако да је хомосексуалности било и те како, па и у форми мушке проституције.
Чини се да није проблем била само хомосексуалност као појава по себи, него њено јавно испољавање. У основи, обичаји су толерисали хомосексуалност, али не баш и јавно оргијање.

ИНДИЈА

Сексуалност дефинитивно дубоко прожима индијску филозофију и уметност. Ту су сексуална аскеза и живот у целибату имали не само присталице него су били уграђени у цео систем веровања и вредновања. Сперма, та магична течност, учинила је да аскеза и целибат немају само духовни аспект, него у значајној мери и физички. Наиме, Хиндусима је сперма била течност која је била суштина живота и која у себи носи огромни енергетски потенцијал па је треба због тога чувати, а не расипати у бесмисленим сексуалним активностима. Губитак сперме био је малтене раван смрти.
Ова сложена религија, са огромним корпусом разноразних правила, веровања и обичаја, сматрала је да смисао људског постојања није у разбуктавању људских страсти и појачавању жеље за поседовањем, него управо у њиховом стишавању.
Али природни закони нису се дали покорити или негирати ни уз верску толерантност својствену овој религији. Зато и можемо говорити да је Индија и земља сексуалних слобода, али и земља аскезе и целибата.

О ЉУБАВНИКУ СВЕ НАЈЛЕПШЕ

Егзистенција проститутки није смела да буде угрожена сентименталошћу. У том смислу долазак до новца оправдавао се поред природног и законитог начина и разним смицалицама и триковима - чак њих 27 било је у игри - од хваљења љубавника као најбољег кога је имала, помињање како друге њене колегинице имају пуно пара, па до ситних лажи и поступака као што је задуживање у његово име.
Баш као хетере у Грчкој, деликате у Риму или гејше у Јапану, тако су и ганике - проститутке у старој Индији - биле цењене и поштоване. Њима је указивана част од стране друштвене елите која је знала да цени сва њихова умећа, јер оне нису биле само средство за задовољавање телесних страсти, већ су пружале и духовно задовољство.
Професионална љубавница морала је да поседује надпросечна знања почевши од плетења, спремања хране и пића, уређења простора, познавања језика и књижевности, па чак и вештину ратовања. Али, пре свега, морала је да буде мајстор еротских вештина и сексуалних техника.
А познавање еротских вештина и сексуалних техника није било само резултат непосредног и личног искуства, него и резултат озбиљног учења и вежбања.
У том смислу, немогуће је заобићи антологијску књигу „Кама сутра“. Ова књига, мада садржи детаљне описе сексуалног односа на 64 начина, више говори о начинима комуникације мушкарца и жене, почевши од удварања и препознавања психичких стања, него о самим техникама. Сама реч „кама“ значи „задовољство“, уживање у ономе што годи свим нашим чулима, када то уживање прати и духовно задовољство.
Мада је тим сексуалним техникама посвећен само један део књиге, она је позната управо по њима, па је у Европи, пуританској и хришћанској, изазвала саблажњивање и несхватање, када се појавила крајем 19. века.
У тим давним временима, проституција је била призната делатност и није била срамота бавити се тим занатом који је био и добро плаћен, јер су њихова знања и умећа заиста била призната.
Осим рафинираних проститутки, постојале су и оне друге, доступне свакоме ко је имао и мало пара и за њих био расположен. Њихова услуга сводила се заиста само на услугу тела. Оне су се звале кумбадаши.
Изнад њих су биле дворкиње које су биле удате, али са брачном клаузулом да могу да се баве проституцијом.
Ако је веровати написаном у индијским еповима, чинило се да је мисија жена које су продавале своју сексуалну, и другу, умешност била да мушкарцима учини живот лепшим. Чак и кад се кретало у рат, војску су пратиле незаобилазне „чете проститутки“.
Са појавом будизма ситуација се није много променила кад је реч о проституцији, мада су будистички свештеници сматрали да проститутке угрожавају достизање виших религиозних циљева и чистоћу душе. Међутим људску природу нису могли да промене. Проститутке нису више биле онако цењене, али то је у суштини безазлена промена.
Освајање Индије од стране муслиманских господара донело је радикалне промене, а строге казне, укључујући и смртну, лако су се изрицале.
У каснијим вековима проституција је процветала и попримила велике размере. Дошли су нови колонизатори Енглези, донели нове обичаје, али нешто и усвојили. Сад су градови добиле и четврти у којима су ординирале проститутке разних профила и кастинске припадности. Но, то већ није стара, него нека нова Индија.
У старој Индији такође је било мушке хомосексуалне проституције. Ватсјајана каже да постоје две врсте мушкараца који свој новац зарађују као проститутке. Они који се облаче и носе као жене, и они који се облаче и носе као мушкарци.
Ти што се облаче као жене имитирају жене у сваком погледу - имају женски говор, женске покрете, нежност, мекоћу и стидљивост.
Они који се облаче и владају као мушкарци запошљавају се као послужитељи по купатилима и тамо, помажући у купању, буде у мушкарцима жељу.
У Индији постоји и вишевековна проституција кастрираних мушкараца који се називају хиџре - мушкарци без гениталија, и представљају легитиман трећи пол. Мада, строго узевши, праве хиџре нису биле проститутке, него су живеле од помоћи и дарова које су добијале из сујеверног страха да могу да прокуну онога ко им то ускрати.
Постојале су и хиџре - мушкарци без гениталија, из којих су се регрутовале и хомосексуалне проститутке. Основни услов да би неки мушкарац постао хиџра био је да је импотентан из било ког разлога. Да би се уверили у то, такве мушкарце су пратили и по годину дана, а тестирали су их уз помоћ проститутки, па ако одоле њима у чију вештину нико није сумњао, онда би по општој оцени заиста били импотентни.

КИНА

Нема сумње да је проституција у Кини почела много година пре наше ере. Сматра се да настанак дугује једној жени по имену Хуанг Јаи, а скоро је извесно да је проституција већ у почецима била повезана са уметношћу. Наиме, слични знаци употребљавани су да опишу и блудницу и уметницу. Жена које је умела да пева и плеше, као и она која је продавала своје тело за новац називала се чи.
Према најстаријим подацима, један од царева династије Чоу, по имену Кван Чунг, наредио је у седмом веку п.н.е. да се четврти за проститутке посебно одреде и означе. Разлог су били трговци, увек добре платише, који су у тим четвртима, односно јавним кућама, остављали новац због телесних и осталих задовољстава.
За време ове династије, таоистичка мисао управљала је схватањем секса, а женама и мушкарцима управљале су енергије јин и јанг. Према тој филозофији, жене су имале неограничену количину јина, док су мушкарци имали ограничену количину јанга. Сматрало се да мушкарци не смеју да троше свој јанг уколико не добију одговарајућу количину јина.
Из тог става произлазила је и пракса сексуалног односа који је морао да траје довољно дуго да би жена могла да емитује мушкарцу значајну количину јина. Веровало се да, уколико би ејакулирао сувише брзо, мушкарац не би добио довољну количину јина, па је могао да се разболи, и чак умре. Зато се мушка мастурбација сматрала опасном и могућим узроком болести. Из истих разлога, мушка хомосексуалност није била препоручљива и у то време није била раширена. За разлику од мушке, женска мастурбација била је безопасна, баш као и женска хомосексуалност, јер су жене имале, као што је речено, неограничену количину енергије јин.
У та давна времена, секс није био једини разлог дружења са проституткама, већ су се подразумевала и духовна задовољства, прича, нежност, разумевање. Те простутутке биле су цењене и поштоване, а њихова лепота, еротско умеће, знање, образовање и познавање уметности били су извор инспирације песницима.

ДРАЖ ЦВЕТНИХ ЧАМАЦА

ЗАНИМЉИВО место где су се људи забављали са проституткама били су бродови, звани цветни чамци, које путници нису пропуштали да посете као неку врсту атракције. Тамо се јело, певало, играло, забављало и необуздано упражњавао секс. Цветни бродови нису били места где су радиле врхунске проститутке. Секс је тамо био главни разлог посете. Уколико брод није имао довољно кабина за све госте, могли су да послуже и чамци везани за брод.
После династије Чоу, на власт је дошла династија Чин, која се одрекла таоистичке филозофије и приклонила се учењу Конфучија, који је проституцију сматрао друштвеним злом, а секс ограничавао на брак и спаваћу собу. Ван тога, физичког контакта мушкарца и жене није требало да буде.
Поседовање плаћених љубавница - конкубина - било је дозвољено, уз бројна правила. На пример, конкубина је морала да напусти собу после сексуалног односа са својим господаром, уколико његова жена није присутна. Или, мушкарац је морао да има секс са конкубином најмање једанпут у пет дана.
Занимљив је био и начин избора конкубине - она је морала да прође одређене тестове. Пре свега, гледали би јој лице, руке и шаке, а посебна пажња посвећивана је стопалима, која никако нису смела да буду велика. Затим, морале су да прођу тест доброг мириса - тада би их купци њушкали по свим деловима тела. Да би били сигурни и у еротске и сексуалне квалитете и умећа конкубина, често су их куповали из јавних кућа.
Знатно касније, Марко Поло је са нескривеним дивљењем писао о њиховом изгледу, гардероби, мирисима, али и вештини завођења, ласкања и разговора. И жељи да их човек поново види, јер је њихово друштво изгледа стварало навику код клијентеле.
У неким провинцијама, мужеви су подводили своје жене путницима намерницима. Жене су изгледа уживале у слободи и раскалашности које су обичаји дозвољавали.
Однос према брачној превари, дакле сексу без знања мужа, ишао је дотле да је муж могао жену после развода, који би се лако и брзо завршио, да прода као робињу.
Још један обичај је био присутан. Мушкарци су могли да ожене више жена, па они мало богатији нису имали баш много разлога за ванбрачне излете, док су сиромашнији рачунали на јефтине јавне куће. Чинило се да за задовољавање сексуалних и осталих нагона није било великих и озбиљних препрека.
Потреба за новим узбуђењима довела је до ширења и хомосексуалне проституције, као природног одговора на растућу тражњу. Поред јавних кућа у којима су ординирале жене, постојале су и бројне јавне куће у којима су млади љубимци задовољавали страсти мушке клијентеле.
Поред тога, касније није било необично да богатији људи имају поред себе плаћене слуге, младе љубавнике, односно лепе мушке проститутке, тзв. катамите. И то није изазивало никакву осуду.
Посебан, рафиниран однос према еротици, подразумевао је порнографску литературу и цртеже. Потом је нашао одраз и у позориштима, у којима су се изводили ласцивни комади. Развијена књижевност није се либила да објављује књиге са насловима као што су „Тајни рецепти за спаваћу собу“, „Тајни методи једноставне девојке“, „Сексуални приручник црне девојке“, који су се такмичили у саветима како да сексуални однос траје што дуже.
Велики проблем Кине биле су полне болести. Докази за појаву сифилиса или њему сличне болести могу се наћи у списима старим скоро три хиљаде година. Међутим, према другим изворима, прави сифилис појавио се у Кини чудном случајношћу скоро у исто време кад и у Европи, дакле крајем XV века. Али зато нема дилеме да је гонореја дефинитивно позната од најдавнијих времена.

ЈАПАН

Проституција је од давних времена била интегрисана у јапанско друштво. Међутим, правна регулатива почиње тек са XII веком када се уводи надзор над радом проститутки и нешто касније кад се оснива Управа за проститутке која је увела опорезивање њихових прихода.
Посебно је занимљива прича из времена шогуна Јоритомоа (крај XII века). Овај војник и владар, свестан колико дуготрајни ратни походи могу да ослабе морал војника жељних породице и љубави, да би предупредио масовна бекства из војске дозволио је оснивање јавних кућа. У Кини је у то време важила забрана рада јавних кућа, па су Кинези одлазили у секси туре у Јапан. Зато није чудо што су Кинези тада Јапан звали и јавном кућом Кине!
Од проституције је старији либералан однос старих Јапанаца према сексу и сексуалном животу који је остао забележен у старој књижевности, мада је брачна превара увек била осуђивана и кажњавана (некад чак и убиством на лицу места).

РАДИЛЕ ЗА ФИРМУ

Постојале су и државне јавне куће у којима су радиле девојке за игру и уживање које су се звале јоро. Основно значење ове речи је - жена која ради за фирму. Оне су биле прилично скупе и умеле су да сјајно покажу привремену заљубљеност у свог госта, као и да избегну све што би могло да утиче на пословност њиховог односа. Али, уколико би се појавио гост који није био каваљер, умела би да му покретом рукава кимона покаже да не жели да буде са њим. У случају да гост није хтео да плати услугу, чекало би га буре са водом у које би га ставили док неко не би платио за њега.
Јапанци су сексу приступали без предрасуда, слободно и отворено. Народна поезија, слике и карикатуре сексуалног односа, еротски хумор и игре речи, показују у којој мери су Јапанци разумели и осећали секс.
Нарочито је занимљив њихов речник због сложености јапанског начина изражавања. Тако, на пример, сексуални положај у коме је жена горе, а мушкарац доле, на јапанском се назива мацуба, што буквално значи положај отпалих борових иглица, асоцирајући на чињеницу да оне кад падну, падну једна преко друге, положај мушкарца отпозади назива се кавацугаке - положај жаба код парења, орални секс назива се шакухачи, са буквалним значењем - дување у бамбусову фрулу. Мушки полни орган у народу се назива харадаико, што ће рећи трбушна труба, а женски - фукурами, што значи натеклина.
Ни хомосексуалност није била осуђивана, нити је народ сматрао да хомосексуалце треба презирати. То се уклапа у либерални поглед Јапанаца на људско право да човек буде то што јесте, па и хомосексуалац. Чак је у књигама секс између мушкараца описиван сасвим равноправно описима сексуалног односа мушкарца и жене.
Међутим, утицај остатка света утицао је да се Јапанци сада малтене стиде сексуалних навика и обичаја својих предака.
Ако је веровати путницима који су обилазили средњовековни Јапан и касније, скоро се може стећи утисак да је Јапан заиста једна велика јавна кућа. Наиме, јавних кућа и бордела било је свуда, а скоро свака крчма, гостионица имала је своје девојке које су употпуњавале понуду хране и пића. Те крчме су се у жаргону звале „велики млин“ са јасном асоцијацијом на оно што се догађа приликом сексуалног односа.
Девојке у тим „млиновима“ нису биле осуђене да цео живот буду проститутке, нити су после окончања обично десетогодишњег бављења овим занатом биле мање часне у очима обичних људи. Оне су знале да су њихов животни пут одређивали њихови родитељи који су их од малих ногу припремали за тај занат. Чак су због свог образовања и умећа вођења љубави релативно лако налазиле мужеве, а мушкарци су долазили у јавне куће да би нашли будућу супругу.
Јапанска уметност секса обухватала је предигру, разне врсте додира, пољупце, као и познавање 48 сексуалних поза. Иначе, много тога Јапанци су преузели од својих комшија Кинеза.
Наравно, друмске јавне куће нису биле једине јавне куће.
По градовима су постојале читаве четврти као природан одговор на стално растућу тражњу за девојкама за секс. У јавним кућама водило се рачуна да се живи пристојно и удобно, да се девојке сексуално образују, и наравно да науче како да угоде мушкој клијентели. Што су биле боље у учењу и понашању то су више зарађивале. Те девојке су училе и како да стењу, да би мушкарац био очаран самим собом и сопственим сексуалним умећем. Јапанци су долазили у јавне куће и да би чули то стењање, звукове страсти и екстазе.
Незаобилазна тема кад говоримо о проституцији у Јапану су гејше. Потицале су углавном из сиромашних друштвених слојева, а у школе за обуку одлазиле су са десет до дванаест година. Строга обука трајала је дуго, а обухватала је свирање, певање, шминкање, уређење тела и фризуре, сложену церемонију припремања и сервирања чаја, аранжирање цвећа и разговоре са клијентом. Највише пажње посвећивано је учењу ритуалних плесова, јер је то умеће доносило много поена. Гејше су морале да знају и безобразне песмице којима су забављале госте. Наиме, ритуал забављања гостију почињао је круто и уздржано, а онда су, поред жестоких пића и гејше опуштале атмосферу између осталог и тим неваљалим песмицама.
Али, гејше су морале да знају да буду дискретне. По цену да буду убијене нису смеле да одају тајну коју би чуле. Историја је то потврдила - најповерљивији састанци укључујући и договоре о заверама, држали су се у њиховом присуству. Ником није падало на памет да посумња у њихову професионалну лојалност и дискретност.
Оне су такође пролазиле и сексуалну обуку у току које су ритуално губиле невиност са својим учитељем, старијим искусним мушкарцем који би дужност раздевичења обавио - прстима.

ХРИШЋАНСТВО

Хришћанство је огорчени противник проституције, па је чак било прокажено и дотеривање и улепшавање, односно све оно што је доводило у искушење.
Сваки подстицај жеље сматрао се злом и ђаволским утицајем и кажњавао. А ђаво никад не спава, само чека нашу слабост. Према светом Јерониму, све што у себи носи семе телесног задовољства треба да сматрамо отровом.
Чак се у једном тренутку поставило питање секса у браку уопште, па се родила идеја о доживотном уздржавању од секса у браку који би тако постао само духовна веза мушкарца и жене. Такав брак имао је и своје име као духовни брак или љубав, агапе.
Сматрало се да је брак веза која би под окриљем црквених и државних закона требало да траје читав живот. Заклетвом на брачну верност мислило се, одржавало се јединство те везе, а истовремено и олакшавало савладавање препрека. Са теретом, бедом и невољом, две сложне особе лакше излазе не крај.
А смисао секса, сматрало се, био је само у рађању деце и наставку врсте, док је телесно задовољство било грех по себи. Оргазам, као тренутак кад човек није способан ни за шта друго, кад му је свест практично искључена, био је у функцији наставка врсте.
Једно од таквих застрањивања био је однос према жени која има менструацију - наиме средњовековни хришћански став био је да је менструална крв жене опасна по мушкарца, да од ње чак и пси полуде, а пошто крв долази и у око, и сам поглед жене је опасан.
У основи, могуће објашњење огорчености према оргазму који је себи циљ, а које се може проширити и на све оно што прекида везу човека и Бога као што су алкохол и дрога, јесте управо тај тренутак оргазма кад човек није свој, кад му се у главу „може увући ђаво“. А то је оно што црква никако није смела да дозволи, ако је хтела да управља туђим животима.
Ту су се јављали парадокси у два смисла.
Верска ограничења и инсистирање на апстиненцији у дане поста током седмице, недељом, пред причешће, суботом увече пред недељну мису, па пред сваку мису, затим чак и по четрдесет дана и тако три пута годишње, не само што су смањили наталитет у хришћанском свету, него су гушећи биолошко у човеку просто овог терали да размишља о сексу и услугама проститутки.
Правила у сексуалном понашању, уздржавању и браку нису била иста за све. Док је обичан народ уживао неке слободе, свештеници су имали строга правила и забране, од којих је данас остао целибат католичких свештеника, односно безбрачност, безженство, што ова реч изворно значи. Идеја је зачета на концилу у Елвири 305. године, кад је установљено правило да свештеници или треба да живе у „невином“ браку са својим женама или да се одрекну свештеничког посла.

ИСПИТ У КРЕВЕТУ

Хришћанство и сексуалност спојени су неком чудном везом. Нарочито у оним старим временима кад је реч о искушењу и потреби да се ин виво провери чврстина моралних ставова. Један од експеримената био је да се искушеник стави у кревет са младом девицом да се види да ли ће одолети искушењу.
Свештеници су ипак живели са својим женама, али после много година победило је ово друго становиште и данас је целибат званична политика католичке цркве.
Православна црква је целибат предвидела само за патријархе, епископе и монахе.
Није наодмет да поменемо да је највећи хришћански сабор свих времена, у Констанци, 1414. године, иначе познат по томе што је осудио чешког свештеника и теоретичара Јана Хуса на смрт спаљивањем, коме су присуствовале стотине хришћанских, католичких великодостојника, дакле, папа, кардинали, надбискупи, бискупи, опати, професори разних универзитета, био праћен армијом проститутки. И то говори о великом лицемерју, које је као и увек само потврђивало да живот односи победу над крутим правилима које религије прописују и намећу.
И поред свих забрана и страхова узрокованих утицајем религије, проституција је била присутна у европским друштвима практично без прекида.
Било је и оних хришћанских писаца и мислилаца који су на проституцију гледали мало разложније. Један од њих био је Аурелије Августин, један од најчувенијих светих отаца хришћанске цркве, који је у хришћанство прешао у својој 33. години, пошто је распродао све своје имање и новац поделио сиромашнима. Писац који вољу ставља изнад човековог интелекта, по коме све што човек ради произлази из његове воље која је апсолутно слободна, сматрао је да ће људска пожуда уништити друштво ако се проституција забрани.
Хришћанство је ипак наследило неке већ уходане организационе форме проституције и вековима формиране људске навике кад је реч о сексуалним потребама које своје задовољење из неког разлога нису могле да нађу у кући. Поред тога, финансијски аспект тоталне забране угрозио би државну благајну. Решење је било прилично мудро - подвођење је забрањено, јавне куће такође, али рад проститутки није. Оне су и даље плаћале порез и пуниле царску благајну. Тај проблем двостуких моралних аршина остао је још много година, до данашњих дана.
Источно римско царство, којим је владао цар Анастасије I Дикорос (491-518), спремало се да се обрачуна са овим двоструким стандардима. Анастасије је био велики моралиста који је у склопу своје пореске реформе решио да се ослободи тог фамозног пореза на проституцију. Учинио је то врло вешто уништавајући на ломачи све књиге и материјалне доказе пореских обавеза проститутки.
Извесно је да су се хришћанство и проституција вековима борили једно против другог, али без суштинског победника. Нити је проституције нестало, нити се хришћанство одрекло става да је проституција неморално зло.

ИНКВИЗИЦИЈА

Посебан период страдања и прогањања обележио је период инквизиције, када су црквени судови судили не само за јерес, вештичарење, већ и за прељубу, родоскврнуће и конкубинат, све оно што је на неки начин блиско проституцији или са њом на разне начине повезано.
Суд свете инквизиције практично није давао никакве шансе оптуженима, а још кад је 1252. године уведено мучење у циљу изнуђивање признања од оптужених, инквизиција је постала апсолутни господар живота и смрти. Обједињавала је тужилачку и судску функцију, као и функцију одбране, па оптужени није имао никакве шансе.
Тада су многе проститутке страдале као вештице. Жене су их бескомпромисно пријављивале због угрожавања брачног живота и кућних финансија. Инквизиција је такве случајеве јако лепо решавала, „вештице“ су признавале да су општиле са ђаволом и ко зна с ким још.
Те „грешнице“ завршавале су на ломачама, јер препорука Суда свете инквизиције световним судовима који су извршавали казне, била је да они поступе по могућству благо и без проливања крви. Спаљивање је јако лепо одговарало тој препоруци - ватра је прочишћавала, а крв се није проливала, него је испаравала.
И поред тога, међу свештенством, у исто то време, по манастирима и самостанима, цветао је разврат за шта постоји много писаних доказа. А од разврата до проституције корак је јако мали. За мушким манастирима и самостанима нису заостајали ни женски.
Није чудо што је проституција не само постојала, него била раширена и у Ватикану, односно у папском граду. Папа Клемент II је чак издао булу којом је обавезивао оне који су нешто зарадили проституцијом да половину укупног иметка оставе некој верској институцији. Папа Александар VI (Борџија пореклом) организовао је оргије и награђивао проститутке које су у том „перформансу“ биле најбоље.
Војвода од Албе је у свом походу на Холандију толерисао војску од преко хиљаду проститутки која је ишла са њим. А тај исти војвода од Албе је изрекао 27.000 смртних пресуда, јер је Суд свете инквизиције све Холанђане као јеретике осудио на смрт.

“БИЗНИС“ НА ТРГОВИМА

Бестидност се подразумевала - у неким периодима јавни разврат и безобзирност достизали су такве размере да проститутке заиста нису правиле питање да ли ће неко усред секса са муштеријом да је види, па су то радиле и на отвореном. И то у градовима као што је Лондон.
Сифилис је тада драматично погодио људски род. Болест се раширила Европом као епидемија. Наравно, није требало много памети и времена да се схвати да су проститутке савршен медијум за преношење ове болештине. А кад је то схваћено, прво су страдале јавне куће, а проститутке су протеривали из својих места становања. Уведене су контроле њиховог здравља, али и ондашњим лекарима било је јасно да је тешко без дилеме установити ко је здрав, а ко болестан.
Вођа верске реформације из прве половине XVI века и оснивач протестантизма, Мартин Лутер, увео је појам полне одговорности. Наиме, сматрао је да су људи одговорни према својим брачним партнерима, и да због тога неке активности као што је посета проституткама заслужују најоштрију осуду.
Оно што се сматрало нужним злом које нико није успео да искорени, он је називао отровном тајном. Био је огорчени противник јавних кућа и проституције, а сматрао је да млади момци који улазе у њих неће презати од тога да се увлаче ни у кревете удатих жена. Међутим, његово мишљење било је само кап у мору оних који су мислили да је надзор над проституцијом сасвим довољан да би се све држало под контролом.
Било је то време развоја индивидуалних слобода и проституција се из јавних кућа сели на улице и у изнајмљене собе и станове где су проститутке водиле своју клијентелу.
Власти су се на разне начине бориле против проституције или су је регулисале, па и кажњавале. Један закон из времена Карла Великог (око 800. године) предвиђа затвор и батинање проститутки и оних који им помажу. Ови су чак морали да их носе на место где се казна извршавала.
Закон Луја IX из 1254. године забрањује све јавне куће, осим оних који имају дозволу власти. Ипак, његово наређење да се јавне куће затворе или униште било је игнорисано и саботирано од свих. Зато је морао да донесе нови пропис који је јавне куће поново легализовао, ограничио рад на посебну четврт, а проституткама прописао начин облачења.
Јохана, краљица Сицилије и контеса Провансе донела је 1347. године Закон против разврата у Авињону, којим се у том граду забрањује слободна проституција, а у исто време отвара јавна кућа за забаву мушког света.
Луј XIV је 1713. године издао наређење да се девојке и жене које својим понашањем изазивају јавну саблазан казне новчано, затвором и прогонством из града, а њихова имовина да се поклони сиромашнима који су болесни. За случај да се то дешава у Версају, ове девојке и жене остајале би и без ушију.
Лујев наследник, Луј XV наредио је протеривање проститутки из Париза, под претњом шишања до главе, али и стављањем на стуб срама.
У Француској су проституткама стављали и жиг на раме, што је овековечено у чувеној Диминој књизи „Три мускетара“.
Нешто касније, 1810. године, у граду Франкфурту, проституција се сматрала признатим занатом, јавне куће су биле дозвољене, а приходи су опорезивани. Све оно што је угрожавало прикупљање тих прихода бивало је прогањано и кажњавано, па се тако проститутка која се није пријавила као порески обвезник, могла надати батинању до крви и затвору.

СРЕДЊИ ВЕК

Гроф Потемкин и Катарина Велика

Средњи век је познат као време куртизана. Сама реч куртизана долази од француске речи „court“ која значи двор, а у почетку је означавала дворску даму, припадницу дворске свите која је правила друштво краљици или жени неког великаша, а касније и високо позиционирану проститутку, љубавницу владара или неког високог феудалца.
Биле су и лепе и паметне, образоване, културног понашања, лепо обучене, заводљиве, веште као љубавнице, али и немилосрдне кад је реч о финансијском аспекту својих услуга. Зато их нису пружале свакоме, да им не би пала цена. То је оно што их разликује од осталих проститутки.
Ко није чуо за куртизану, мадам Помпадур, љубавницу Луја XIV која је тема за себе. У исто време, краљице и царице које су владале Европом као на пример Кристина од Шведске или Катарина Велика, немилосрдно су трошиле мушке проститутке - племиће. Њихов статус ништа не мења у суштини, јер су сексуалне услуге давали за поседе, титуле, новац, или политички утицај. Кад би их владарка изгустирала, обично су задржавали све побројано, осим политичког утицаја.
Вероватно најчувенији такав пар, после Луја XIV и мадам Помпадур, представљају руска царица Катарина II позната и као Велика и њен љубавник гроф Потемкин. Катарина је имала још неколико познатих љубавника - Станислава Поњатовског кога је 1764. године поставила на пољски престо, Сергеја Салтикова, грофа Григорија Орлова који је уз Катарину као њен љубавник провео више од деценије.
Импозантни кнез Потемкин, скоро дивовске појаве и великог интелекта, поред страсти и секса пружио је Катарини и љубав и пријатељство, а био је и њен саветник и војсковођа. Имао је уз то и стварну власт коју је немилосрдо користио, па и злоупотребљавао. Наравно, јако се обогатио, а после свега су остали верни пријатељи. Потемкин је задужио Русију и тако што јој је припојио Крим, а не само тиме што је испуњавао царичине сексуалне жеље.
После Потемкина је на ред дошао младић од 25 година, Платон Зубов. Пошто је прошао медицинске и сексуалне тестове које је спровела једна дворска дама, постао је званични царичин љубавник. Међутим, њени апетити нису могли да буду задовољени, па се овом друштву прикључило још неколико њих. Тако је настао чувени тајни, привилеговани клуб, назван Мали Ермитаж, чија је главна улога била да организује забаву и оргије.

ОКУПИРАН ЦЕО ГРАД

Њу Орлеанс је диван пример у којој мери проституција може да окупира цео један град. Записи и сведочанства говоре да је отворено проституисање, практично без икаквих забрана и ограда, кад је муж могао да доведе проститутку кући без последица, заиста било несхватљивих размера. Проституткама је једино било забрањено да се јавно шетају улицама.
Овај модел понашања пренео се и на остале делове руског високог друштва, распуштеност и безобзирност су постали нешто нормално. Оснивани су клубови са сличним наменама, а брак је постао само нужна и традиционална фасада, неопходна да би се имао љубавник или љубавница као природни и жељени избор.
Комерцијализација секса у Америци није имала такве размере. Размере блуда и брачних превара проституцију су учинили малтене непотребном. Верска строгост и непопустљивост као да су изазвали потребу за ванбрачним задовољствима. Под блудничењем се тада подразумевао и хомосексуални однос, као и анални и орални секс.
Црква, као врховни арбитар за питање морала, али и ауторитет за световне власти које су уважавале њене ставове, имала је пуне руке посла. Хомосексуалност се кажњавала смрћу, а расправе су се водиле да ли треба прељубу кажњавати на исти начин.
Као и свака забрана и ова је само подстицала секс. Блуд се ширио Америком. Проблем је био и то што су насељеници у својим земљама оставили своје жене и децу, као и они који нису имали никога. А ту су били и робови оба пола. Зато није чудо што су у почецима колонијалног насељавања, као и касније неспутани секс, разврат и блуд попримили размере епидемије.
Мало ко зна да су власници плантажа подстицали секс и прављење деце између белих слушкиња и црних робова да би добили јефтину радну, али и сексуалну радну снагу (дете са и малим процентом црначке крви сматрало се црнцем и будућим робом), а страст се неспутано развијала и између газда и робова и робиња. Посебна прича су црне робиње које су ишле уз забрањени секс као прави афродизијак. Зна се да је много синова плантажера губило невиност са црнкињама које би дошле као учитељице.
Као новост се појавила и проституција удатих жена које су у договору са мужевима обављале тај посао и тако доприносиле породичном буџету. Додатна зарада обезбеђивана је кад би у собу у сред секса упадао бесни муж тражећи одштету.
Било како било, средњовековно хришћанство је на све могуће начине покушавало да се обрачуна са проституцијом, али у томе није до краја успело. Жена, али и мушкараца спремних да се дају за паре или неку другу вредност, услугу, имање, положај било је одувек, баш као и њихове клијентеле.


почетак стране